Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Nedovoljno često tokom ovih Nedeljnih džez-predaha pokrivamo vokalne albume pa je malo i red da se taj propust ispravi. Zato, za početak danas nešto tradicionalno, ugodno, sofisticirano. Douyé: Stay With Me je baš onakav album kakav je ponekad potreban da vas resetuje, podseti na „klasičnu“ džez lepotu, ponudi nove poglede na neke stare, legendarne pesme, ali i originalni materijal koji radi u istoj toj klasičnoj matrici ali se ne trudi da imitira retro-patinu. Ovo je album veoma VEOMA dobre pevačice na kojem svira i prevejani, iskusni džez pijanista i koji, ključno, možete slušati zajedno sa svim generacijama koje žive u vašoj kući ili komšiluku.

Douyé je nigerijska pevačica, rođena u Lagosu, a kojoj je, kako sam kaže, pevanje dolazilo prirodno od najmlađih dana. Svakako, otac (inače visoko rangirani vojni oficir) je voleo džez i to se vrtelo po kući pa je Douyé i sedela sa ćaletom (koji je, kaže, stalno kupovao novu muziku) i slušala ploče a on ju je podsticao da sluša ne samo reči i stihove nego i da obrati pažnju na vokalne tehnike i stilove. Ocu je Douyé i posvetila album Daddy Said So iz 2016. godine.

Pošto se isticala pevanjem po kući, kuma, koja je u obližnjoj crkvi rukovodila muzičkim sadržajem, ju je regrutovala za hor i onda je Douyé sa sedam godina počela da javno nastupa. Kada je stasala za visoke škole, preselila se u SAD da studira na Musicians Institute u Holivudu i onda počela da radi i nastupa i izgradila karijeru za koju sada veli da „premošćava kontinente“. Možda i prirodno, prvo je radila prevashodno u soul i R&B stilovima ali kada je došlo vreme da se gradi stvarna karijera, radi sopstvena muzika, Douyé je krenula sa ispunjavanjem zaveta pokojnog oca i u potpunosti se posvetila džezu.

Stay With me je šesti album koji Douyé potpisuje kao (ko)autor i glavni izvođač i, kako i očekujete, među trinaest pesama je deset kompozicija iz „Great American Songbook“ izbora, ali i tri autorske, koje je ona napisala. Ta tri originala aranžirala je Mina Choi, korejska pijanistkinja i kompozitorka sa karijerom u SAD. No, ostalih deset, koje su, dakle, poznate, popularne kompozicije, aranžirao je i na njima klavir svirao George Cables. Cables je veteran, rođen 1944. godine, muzičar koji je sazrevao pod uticajem Herbieja Hancocka i Theloniousa Monka, a svirao sa Billyjem Cobhamom, Eddiejem Hendersonom, Artom Pepperom, Stanleyjem Clarkeom…

I Stay With me zvuči – i uostalom izgleda, vidite taj omot – baš kako očekujete. Crna, elegantna žena sa baršunastim, bogatim glasom i savršenim fraziranjem kako sa puno apetita i strasti ali i uvek pažljivo odmerenom sugestijom mekoće pa i ranjivosti, prolazi kroz neke legendarne pesme. Aranžmani su izvanredno ekonomični, sugerišući perfektno željenu atmosferu i „old school“ izraz, ali bez pumpanja teatra i melodrame.

Sasvim slično se može reći i za izvedbe koje Douyé nudi. Kada je slušate kako peva shvatate da ovde nema usiljenih egzibicija i skupe vokalne pirotehnike. Onako kako joj je otac skretao pažnju prvo na pripovednu dimenziju pesama koje su zajedno slušali a onda i na rad pevačica i pevača sa notama, tako i sama Douyé u prvi plan stavlja emocionalni naboj svake od pesama i nudi elegantne, kreativno ekonomične i ukusno uzdržane interpretacije u kojima nema nametljivog „tehničkog“ pevanja da se skrene pažnja na samu izvođačicu, već originalni sadržaj prirodno, organski dolazi kroz njene zrele, proživljene a ne odglumljene izvedbe.

Ovde ima, kako rekosmo, deset klasičnih i poznatih pesama koje je Cables aranžirao i na njima svirao klavir nudeći bogati, zvonki ton i ukusno fraziranje, i tu ćete čuti neke moje favorite poput Autumn in New York Vernona Dukea (nama najpoznatiju u izvedbi Elle Fitzgerald) ili naravno Mancinijevu Days of Wine And Roses. No, najjače svedočanstvo o tome koliko je Douyé sazrela kao izvođačica ali i autorka je to da se tri njene kompozicije koje ovde čujete perfektno uklapaju uz klasični materijal, a da opet nisu u pitanju puki pastiši pesama iz tridesetih ili šezdesetih godina prošlog veka. Mina Choi ovim pesmama daje bogate ali ne pretrpane aranžmane i ako slušate naslovnu pesmu čujete kako imamo na delu znalačko preplitanje izvedbe vrhunske vokalne solistkinje sa sjajnim duvačkim redom i bukvalno ste SIGURNI da ste ovu pesmu negde već čuli kad ste bili mladi, iako je ovo njeno prvo izdanje ikada.

Isto važi za baladu Day to Day koja zatvara album i na idealan način kruniše album koji je čitav jedan veliki trijumf. Douyé ovde peva pospanim, prašnjavim glasom, puštajući note da zamiru u šapat i da bezglasni zvukovi budu jednako važni kao i sami tonovi, dok ritam sekcija ispod plete srebrnastu mrežu, a saksofon lenjo solira vodeći vas prema kraju albuma i padanju u okrepljujući san. Izvrsna ploča:

https://douye.bandcamp.com/album/stay-with-me

Imamo još vokalne muzike, a koja meša džez sa arapskim folklorom i to na veličanstven način. Beyrouth-Express: Meanwhile (في حين أن) je drugi album libansko-švajcarske postave Beyrouth-Express a koju u vokalnom smislu predvodi izvrsna pevačica Dida Guigan i ovo je jako dobar, jako potentan spoj „world music“ senzibiliteta i džez prelivanja.

Beyrouth-Express su nastali krajem prošle decenije, kao ad-hok projekat arapskih i švajcarskih muzičara koji se skupio na bini da prikupi pare za pomoć žrtvama velike eksplozije u luci u Bejrutu Avgusta 2020. godine u kojoj je poginulo 218 ljudi. Uvidevši da je kombinacija muzičara i muzičkih nasleđa potentna, Beyrouth-Express je nastavio sa radom, prevashodno sa živim nastupanjem kako bi se prikupljala sredstva za pomoć umetnicima u Libanu, ali je onda 2023. godine snimljen i prvi album, isto Beyrouth-Express, ali gde je pevačica Dida Guigan potpisana kao predvodnica projekta u kome je u tom trenutku učestvovalo dvanaestak muzičara na raznim instrumentima i na raznim lokacijama.

Dida Guigan, „rođena u Bejrutu, usvojena u Švajcarskoj“ je inače diplomirala Švajcarsku džez školu u Bernu a onda je sa stipendijom koju joj je dala Pro Helvetia provela četiri godine u Libanu i Egiptu učeći tamošnje pevanje i muziku. Danas se mnogo bavi edukacijom a kao izvođačica nastupa u Evropi i po „arapskom svetu“. Njen prvi autorski album, Free iz 2017. godine je izvođen na raznim binama, uključujući i godinu dana ranije na feminističkom umetničkom festivalu u Tunisu. Dida komponuje i za teatar a već godinama predvodi i organizaciju „Born in Lebanon“ koja promoviše rad libanskih emigranata.

Meanwhile je album i sam u velikoj meri okrenut ka Libanu kao zemlji rastrzanoj sukobima i verskim ratovima, čija se autohtona arapska – muslimanska, hrišćanska itd. – kultura čuje i poznaje mnogo manje nego vesti o bombardovanjima i pucnjavama. I sam naslov albuma – „Međuvreme“ – se odnosi na prekide vatre koji u Libanu predstavljaju ono najbliže miru što ga previše generacija poznaje.

Meanwhile kombinuje muzičare čiji je primarni izraz džez (Noé Tavelli na bubnjevima i Manu Hagmann na basu) sa onima koji rade u tradicionalnom arapskom nasleđu. Mirko Malo ovde svira klavir, Samir Nasr Eddine svira ud a Dida peva. I peva, naravno, izvanredno, dajući tekstovima na Arapskom i Francuskom sjajnu kombinaciju džezerskog bluza i tradicionalnih arapskih fraziranja. Naravno, „arapska“ muzika je širok pojam i daleko od toga da sam dovoljno teorijski upućen da mogu da učeno pričam o partikularnostima onog što Beyrouth-Express radi u odnosu na to arapsko nasleđe, ali dovoljno je da čujete, recimo Ya Habibi u kojoj imate savršen spoj džezerskog gruva, tradicionalnih napeva, džez-rokerskih pijanističkih pasaža i mikrotonalnog soliranja na udu. Eddine na momente i sam povuče na džez podsećajući na – od svih ljudi – Djanga Reinhardta, a Dida, uz bek-vokale ostatka benda pesmu završava refrenom bez reči.

Onda se to prirodno pretače u aranžman tradicionalne Lammâ badâ yatathannâ a koja je deo arapskog nasleđa barem pola milenijuma, a verovatno i duže, strastvena poema o ljubavi (vele „putenoj kao i božijoj“) u kojoj Dida peva naizmenično sa muškim glasom a kvintet nudi ukusno zadžeziran aranžman kompozicije koja bi u sirovom obliku možda i bila previše emotivno nabijena da je nepripremljen slušalac izdrži.

No, ovaj album će ga svakako pripremiti na potragu za JOŠ muzike koja spaja arapski tradicionalni izraz i džez. Čak i kada su kompozicije ovde najbliže „običnom džezu“ one su neumoljive u svom emotivnom intenzitetu i izražavaju tu kombinaciju bola i strasti, mučeništva i ljubavi koja je u temelju zvuka Beyrouth-Express. Antiratna Votre Guerre stavljena da bude druga pesma na albumu je onoliko nežan a istovremeno snažan kroše u koren vilice koliko vam je potreban da vas razdrma kako biste obraćali svu svoju pažnju na muziku do kraja ploče. A pri tom kraju imaćete i El Bahr, pevanu na Francuskom, setnu emigrantsku sanjariju, gorku i slatku u jednakoj meri, pa onda instrumentalnu Samaii Samir sa njenim andaluzijskim uticajima i dosta improvizacija, pa za kraj ljubavnu Emta Hataaraf koja je gotovo čist i LETALNO zarazan komad najfinijeg arapskog popa. Savršenstvo.

https://dida-live.bandcamp.com/album/meanwhile

Da niko kući ne ode nezadovoljen, imamo i nešto u potpunosti improvizovano na bini pred publikom i zatim, bez editovanja stavljeno na ploču da je slušate kod kuće i pitate se „šta sam ovo upravo čula“ i da vraćate snimak unazad kako biste proverili da nije u pitanju bila samo halucinacija vašeg mozga teranog da radi u overdrajvu tokom skoro pedeset minuta neprekinutog rokanja. SML: Spontaneous Music Live je, dakle, nova ploča na International Anthem i treći a prvi (stvarno) živi album za sastav SML iz Los Anđelesa.

O SML sam pisao pre nešto više od pola godine, prošlog Decembra, osvrćući se na njihov u to vreme aktuelni drugi „studijski“ album How You Been. Meni se to, da se podsetimo, bilo jako dopalo. Ovaj kalifornijski kvintet (Anna Butterss (bas gitara), Jeremiah Chiu (sintisajzeri), Josh Johnson (saksofon), Booker Stardrum (udaraljke) i Gregory Uhlmann (gitara)) je sa ta svoja prva dva albuma ponudio neku vrstu sinteze svog zvuka koji je izdavač International Anthem poslednjih godina iskristalisao kao zaštitni znak kuće, spajajući džez i improvizaciju, elektroniku i post rok, živo džemovanje i ekstenzivno postprodukcijsko intervenisanje kako bi se od dugačkog materijala proizašlog iz studijskog eksperimentisanja sečenjem, editovanjem, montiranjem i, jelte, SPLAJSOVANJEM, dobile distinktne kompozicije.

Spontaneous Music Live je onda korak nazad ili korak napred, zavisi odakle gledate, svakako korak DALJE u razmotavanju DNK koji čini SML i potraga za suštinom onoga što ovaj bend radi. Možda ga možemo nazvati i ogoljavanjem jer je u pitanju, kako rekosmo, album koji je ceo improvizovan uživo i onda je tako snimljeni materijal objavljen bez opsežnih studijskih intervencija. Za Spontaneous Music Live su SML tri večeri za redom svirali u koncertnom prostoru Zebulon u Los Anđelesu, baš početkom Decembra prošle godine i mada, naravno, ovaj album ne donosi KOMPLETNE snimke sve tri večeri, njegove dve kompozicije su, ako na stranu stavimo miksovanje, onoliko sirov i „prirodan“, u divljini zatečen SML koliko smo do sada bili u stanju da ga čujemo mi koji, jelte, ne živimo u Kaliforniji.

I, mislim, ne baš neočekivano, SML zvuče SJAJNO čak i kada ne sednu za kompjuter posle snimanja da rekonstruišu muziku iz sirovog materijala. Izdavač naziva ovaj album „psihodeličnim realizmom benda“ i kao nekakve reference pominje raspon između Canovog Live in Paris i Future Days i Milesovih albuma Dark Magus, On the Corner i Big Fun.

Sličnosti bez sumnje postoje, ovo je, u skladu sa tim referencama, i sama vrlo repetitivna, vrlo mantrična muzika koja u spontani, psihodelični gruv ulazi lako, prirodno i organski i onda ga menja molekul po molekul, grejući ili hladeći ga stepen po stepen, dodajući mu po neki element koji isprva deluje kao samo parazitski zvuk umetnut između već postojećih gustih slojeva muzike, sve dok on ne počne da preuzima logiku kompozicije i transponuje sav njen DNK da bude refleksija njegovog i dok se divite onome što jeste, u pozadini već izranja prva najava onoga što će biti i za pet minuta ćete slušati sasvim drugu kompoziciju u koju se ova postojeća pretopila bez rezova, prekida, naglih skretanja.

Možda je moj najjači utisak ovog materijala da SML na momente zvuče skoro kao „pravi“ jazz-rock kombo. Većina muzike jeste sklopljena od opsesivne repeticije malih gestova i pažljivog, hirurški preciznog transformisanja gruva tokom dugačkih vremenskih perioda, ali ovde baš zato ima vrlo autentičnog džez-džemovanja koje niko neće prekinuti kada se ono približi Headhuntersima ili agresivnijem čitanju Alice Coltrane. SML nemaju problem da budu bilo šta, sve dok to bilo šta organski izranja iz onog što mu je prethodilo i uranja u ono što će biti i to je onoliko časno i onoliko divno koliko sam se nadao da će biti na ovoj ploči.

Ruku na srce, pitao sam se, pre slušanja albuma, kolika je ovde opasnost da slušamo samo pet odličnih muzičara što pedeset minuta samo vrte gruv koji bi isto tako mogao da napravi i algoritam, ali ispostavilo se da rizika nije bilo. SML su i ovako ogoljeni bend kome je eksperiment prirodno stanje i koji, uveren sam, ovu ploču ne bi ni objavili da nisu bili sigurni u to da muzika što se na njoj čuje zaista reflektuje njihov istraživački duh i daje slušaocu punu, zaokruženu priču. Koja praktično i nema kraj i slušanje Spontaneous Music Live iz početka nakon što ste stigli do kraja deluje kao najprirodnija stvar na svetu.

https://intlanthem.bandcamp.com/album/spontaneous-music-live