007 First Light je igra za koju je još uvek malo teško poverovati da postoji. Bilo je, očigledno, potrebno da se stekne mnogo skoro nezamislivih uslova da jedan ozbiljan i cenjen studio, poznat po igrama dizajniranim tako da naglašavaju sisteme i njihovu interakciju a ne narativ i kinematski spektakl, dobije priliku da radi sa jednim od najvrednijih komada intelektualne svojine u poslednjih sedamdesetak godina, ali tako da mu nad glavom ne stoje producenti koji sufliraju da treba JOŠ EKSPLOZIJA a manje tog brljanja po prilično komplikovanim interfejsima, plus da priča koju ta igra na kraju ispriča bude originalan ili makar karakteran „origin story“ napor u kome glavni junak još uvek nije okoreli, nepogrešivi sociopata sa brižljivo izgrađenom javnom personom već ipak toplo, emotivno ljudsko biće sa kojim ne možete da ne saosećate i da za njega jako ne navijate.

Ian Fleming je umro pre šezdeset dve godine a Albert Broccoly, čovek koji je od Jamesa Bonda napravio jednu od najuspešnijih i najdugovečnijih filmskih franšiza u istoriji filma pre punih trideset. Ipak, da bi 007 First Light nastao i bio to što jeste, bilo je potrebno da posmatramo sporu, agoničnu smrt Metro Goldwin Mayera koji je 2022. godine konačno progutan od strane Amazona, ali i Amazonovu inertnost u eksploataciji ovog predloška – verovatno dobrim delom zahvaljujući fokusu na Gospodara prstenova. U tom nekom procepu pojaviće se danski IO Interactive, kompanija pre svega poznata kao kreator a danas – nakon otkupljivanja od Square Enixa – i vlasnik prava na igrački serijal Hitman koji je poslednjih deset godina izrastao u praktično referentni fenomen kada pričamo o modernim „stealth“ igrama, da otkupi licencu na Jamesa Bonda i bude ne samo studio koji će 007 First Light napraviti već i njen izdavač. Ovo je verovatno poslednji put za barem mog života da ćemo videti situaciju u kojoj jedna nezavisna kompanija (IO Interactive nije prisutna sa svojim deonicama na berzi) ima ovaj nivo kontrole nad produktom koji pripada jednoj ovako velikoj franšizi i to da je u razvoju igre pomogao kalifornijski Delphi Interactive – pretpostavka je pre svega u procesu licenciranja – je samo potvrda da je ovo one-in-a-million situacija.

Dodatno, naravno, iako su IO Interactive sa Hitman: World of Assassination uspostavili jako visok standard za „sistemske“ šunjačke igre i ovo je de-fakto platforma za ljude koji igraju mejnstrim akcione naslove ali žele nešto kompleksnije – pa možda i za nijansu cerebralnije – od narednog Call of Dutyja, oni su, da ponovimo, vrlo nezavisna kompanija koja, dakle, prilično presudno u svom poslovanju zavisi od prihoda ostvarenog prodajom, jelte, robe i usluga. IO Interactive nema korporativno zaleđe koje bi im omogućilo stabilno finansiranje tokom rada na narednoj igri niti bezbednosnu mrežu da ih spase ako neka od njihovih igara bude neuspešna na tržištu. Štaviše, nakon što je prošle godine IOI kao izdavač stao iza jedne od najgore ocenjenih i generalno najgorih visokobudžetnih igara iz ove decenije (MindsEye, dakle) i onda praktično panično morao da seče sve veze sa firmom Build a Rocket Boy koja ju je napravila, pogotovo kada se videlo da Leslie Benzies nije mentalno najstabilnija osoba na svetu – priznajem da sam se zapitao odakle im hrabrost da 007 First Light publikuju sami.

No, ispostavilo se da je ovo priča sa prilično srećnim krajem – kao uostalom i većina James Bond filmova – i 007 First Light ne samo da je prilično lepo prihvaćena od strane igračkog javnog mnjenja širom sveta već je igra na sam dan izlaska bez problema prodala milion i po primeraka, a onda do kraja prve nedelje solidnih 2,7 miliona. Imajući u vidu da je ovo igra – za sada – bez ikakvog multiplejer sadržaja i značajne onlajn integracije (ovo potonje će verovatno doći kroz naredne pečeve, slično Hitmanu), to su odlične cifre, pogotovo što su IOI ovde sami sebi gazde i ne moraju da dele novac sa drugima. Naravno, Amazon je skoro odmah nakon što se videlo kako se 007 First Light dobro prodaje dao pres-izjavu da će za narednu igru Amazon Game Studios biti izdavač – a gde IOI za sada planiraju da ovo bude (najmanje) trilogija.

Videćemo kako će TO ispasti na kraju ali za sada treba da prepoznamo da je 007 First Light sasvim korektna kinematska akciona avantura koja, doduše, nema svu dubinu Hitmanovih sistema i minucioznost njihovog preplitanja, ali jeste udoban, pošteno napravljen, pomalo i old school naslov koji u prvi plan stavlja igrača, njegovo omoćenje i ekspresiju i svesno se uzdržava od ekscesivnog „predizajniranja“ koje je danas praktično pravilo za AAA igre.

Drugim rečima, ne pamtim kada sam igrao AAA igru ovog profila a u kojoj igrač nije morao da sakuplja razne resurse, da otključava, pravi i zanavlja opremu, da levelapuje svoje karakteristike. 007 First Light je potpuno oslobođen ovog RPG-lite dizajna koji se, nažalost, kači na skoro svaku visokobudžetniju igru*i već to da sam tokom igranja mogao da se usredsredim na orijentaciju u prostoru i Bondove nepromenljive fizičke sposobnosti, da sam mogao da pratim priču i interakcije likova neprekidan silnim podzapletima, opcionim misijama i kojekakvim suplementalnim sadržajem, je učinilo da iskustvo igranja bude značajno ugodnije nego što bi se u 2026. godini „akciona avantura iz trećeg lica“ generalno umilostivila da mi pruži.

*jer stvara utisak dubine i olakšava monetizaciju putem mikrotransakcija, naravno. U malom broju slučajeva on stvarno donosi dubinu i nudi sisteme sa kojima je ZANIMLJIVO raditi.

Igram igre o Jamesu Bondu gotovo punih četrdeset godina – prva mi je bio Domarkov šuntavi Live and Let Die iz 1988. godine za Commodore 64 (njene prethodnice, A View to a Kill i The Living Daylights, srećom, nisam igrao) – i mada je tokom te četiri decenije bilo i solidnih pa i legendarnih naslova, praktično ni jedna igra nije uspela – a većina nije ni pokušavala – da nam pruži pravo „Bond iskustvo“.

Što je, naravno, i razumljivo. Filmovi o Jamesu Bondu nisu puke niske akcionih scena niti nekakvi „ozbiljni“ obaveštajni procedurali. Oni treba da budu delom stilizovana, „žanrifikovana“ geopolitička drama, delom akciona avantura sa egzotičnim lokacijama i misterioznim, zavodljivim ženama, a delom dendi-simulatori u kojima je glavni junak ne samo svestrano sposoban da se suoči sa svakim obaveštajnim, vozačkim, borilačkim, letačkim itd. izazovom, već i čovek širokog obrazovanja koji može da vodi učen i pronicljiv razgovor na svaku temu, da bude šarmantan tako da mu se otvaraju svaka vrata, ali i da ume da jebeno ubedljivo blefira. Poslednjih nekoliko filmova sa Danielom Craigom – u mojoj kući uglavnom poznatih kao „dosadni Bondovi“ sa časnim izuzetkom prvog – su više naglasili geopolitičku dramu i sociopatsku dimenziju karaktera Jamesa Bonda, ali je svejedno i u njima bilo mnogo više dimenzija radnje, karaktera i žanra nego što su video igre tipično imale mogućnosti ili ambicije da prenesu. Čak i sveti gral licenciranih igara, slavni GoldenEye 007 iz 1997. godine (koji je prodao preko osam miliona kopija na jednoj jedinoj konzoli na kojoj se pojavio) je „samo“ FPS igra. Pametna, maštovita FPS igra kakvih nam danas uglavnom nedostaje ali prevashodno, dakle, pucačina iz prvog lica.

Naravno, kako su FPS igre postajale de-fakto mejnstrim, tako su i džemsbondačine gravitirale ovom žanru pa sam ja tako u ovom veku igrao Nightfire i Quantum of Solace, obe korektne ali ultimativno ne previše memorabilne James Bond igre sa suštinski tek delićem spektra onoga što bi „prava“ igra o najšarmantnijem agentu MI6 teorijski trebalo da pruži.

I u tom smislu, IO Interactive su prvi studio koji je suštinski uspeo da nam pruži pun ili makar puniji spektar, uzimajući za osnovu „kinematsku akcionu avanturu“ po šnitu najbližem onome što je Sony kanonizovao sa svojim serijalom Uncharted i dodajući na nju malo „sistemskog dizajna“ koji vezujemo za Hitman. Spajanje ova dva pristupa dizajnu nije sasvim bešavno i 007 First Light ne samo da legitimno dobija kritike od Hitman lojalista da je u pitanju tek performativni sistemski dizajn, već ume i da povremeno posrne u isporučivanju kinematskog sadržaja i spektakla, ali ovo je igra sa, kako već rekoh, karakterom, pa i sa AMBICIJOM koja joj se ne može osporiti. Pre nekih četvrt veka, kada su „kinematskije“ akcione igre počinjale da zauzimaju svoja mesta u mejnstrimu pitao sam se koliko će vremena proći pre nego što dobijemo prirodnu sinergiju gde ćemo u istoj igri imati i istraživačku avanturu, i kvalitetno pesničenje, i dobro pucanje i dobru vožnju – nešto kao kada biste spojili Tomb Raider, Max Payne i GTA – i mada 007 First Light ne možemo nazvati ultimativnim primerom te sinergije, ona je svakako značajan i odvažan korak dalje od standarda koji su do sada uspostavili Sonyjevi Unchartedi, Spajdermeni, The Ghost ofovi, ali i igre drugih izdavača.

Sa 007 First Light su autori doneli i dobru odluku da ovo bude „clean slate“ James Bond, dakle, da nam ponude rebut i polazak od početka, mladog Bonda koji tek treba da zaradi svoj „Double O“ status dokazujući se unutar MI6 strukture. U drugim okolnostima bih žestoko prevrnuo očima na pomisao o „prikvelu“ za Bonda i unapred se nervirao što će scenaristi da nas smaraju sa neformiranim, mladim likom koji, kao, treba da sazri i iskali se u vatri a da ne izgubi svoju humanost. No, jedan pogled na Patricka Gibsona* i to sa koliko bezobrazluka ali i pozitivnog entuzijazma on igra ulogu Jamesa Bonda je dostatan da odobrovolji čak i ovako starog i ogorčenog čoveka kao što sam ja.

*mladog irskog televizijskog glumca koji je, kad smo već kod prikvela, igrao mladog Dextera u Dexter: Original Sin

James Bond u 007 First Light možda već jeste sociopata, a svakako je zaposlen u službi imperijalističkog sistema koji mulja na sve strane po svetu i sve opravdava nekakvim, jelte, apstraktnim radom za opšte dobro, ali scenaristi i narativni dizajneri na čelu sa iskusnim Michaelom Vogtom su ovde jako dobro odmerili i ton i sadržaj i dali nam Bonda čija je energija zarazna, smeštenog u MI6 koji je prikazan kao služba što stalno mora da se pravda političarima, trpi budžetske i druge amputacije, gde uspešno obavljeni zadaci ostaju službena tajna za vjeki vjekov a oni neuspešni budu neugodni skandali zbog kojih lete glave. Plus, plata je prejadna, kako Bondu suvo saopštava M pri početku igre, i nastavlja da bude više nestrpljiva menadžerka koja mora da zauzdava nekontrolisane terenske agente i rve se sa članovima parlamenta nego nekakva hodajuća obaveštajna legenda. Igra ovde zaista spretno radi sa world buildingom i to da nam prikazuje Bonda tokom obuke po prijemu u MI6, njegovo često kršenje pravila i namerno provociranje kolega kako bi bio zapažen i zapamćen, stalni klinč u kome se nalazi sa nadređenim instruktorom – starim*, iskusnim terenskim agentom koji je nakon gašenja originalnog Double O programa premešten u kancelariju a sada obučava buduću generaciju Double O aspiranata i vrti glavom u neverici na to koliko su ovi klinci debili i svi će izginuti – ovo su stvari koje Bonda humanizuju i legitimišu anarhičnu energiju što će je on prirodno nositi tokom ostatka igre.

*moje godište, moliću lepo

Hoću da kažem, tokom obuke se Bondu i kolegama-pitomcima stalno ponavlja da je prvo pravilo špijuniranja „always do the unexpected“ i ovo je refren koji se igra svojski trudi da opravda do kraja, nudeći pristojan stepen slobode tokom terenskih misija i više različitih načina da se zadaci na tim misijama izvrše. Naravno, da ponovimo, ovo NIJE samo Hitman igra sa nabačenom kožom Jamesa Bonda preko glave i 007 First Light igrača uteruje u obavezne i rigidno dizajnirane kinematske scene koje daju kulminaciju narativnim celinama sa različitim uspehom. Ovde bih pogotovo mogao da istaknem – u negativnom smislu – završnicu igre sa šuntavim platformskim set-pisom i „bosfajtom“ koji se svodi na par QTE promptova i tu se možda i sažima ta potreba igre da bude „kinematski narativ“ na prvom mestu i da tom imperativu onda malo žrtvuje i dizajn samog igranja.

To proizvodi i određenu, jelte, ludonarativnu disonancu, žig kojem ni Uncharted igre – a koje su nešto najbliže 007 First Light što smo do sada imali – nisu mogle da umaknu, osim što je ovde ona nešto manje naglašena tokom samog igranja (od Jamesa Bonda, na kraju krajeva očekujete da ubija bez zadrške kada je to potrebno) ali se oseti u tim vrhuncima kada priča kulminira ali igrač suštinski ne radi nešto posebno mehanički kompleksno ili zanimljivo. Naravno, sve je bolje nego da „finalni bosfajt“ bude čovek u oklopu u koga morate da ispraznite pedeset šaržera municije kako bi mu se smanjila predugačka skala zdravlja i  007 First Light makar bosfajtove gradi na zanimljiviji način, stavljajući igrača u interaktivni ambijent i terajući ga da se snađe sa spravama, mašinama i opremom u okruženju, potencirajući tu improvizatorsku, nepredvidivu prirodu Jamesa Bonda koji je najbolji ne zato što najbolje sledi proceduru i pravilo službe već, naprotiv, baš zato što ima dobru intuiciju i suludu hrabrost da uradi stvari koje drugom ne bi pale na pamet a i ako bi, taj se ne bi usudio da ih pokuša.

Ovaj element Jamesa Bonda je bio vrlo važan autorima igre i naglašavan je kroz celu igru, ne samo narativno već i sistemski. Prva misija, recimo, dešava se i pre nego što je James stupio u MI6, sa dolaskom SAS odreda na island na tajnu noćnu „deniable ops“ akciju u kojoj svi odmah budu onesposobljeni ili ubijeni osim mladog Jamesa koji ima malo i ludu sreću a malo i intuiciju da se snađe tamo gde su druge kolege nastradale. Iako je bez oružja, mokar i ni ne zna šta ga je snašlo, Bond je jedini još uvek aktivni predstavnik britanske, jelte, države na ovom lokalitetu a misija je toliko važna da MI6  preuzima direktno upravljanje njegovim postupcima i žena za koju će naknadno saznati da je Moneypenny mu direktno u slušalicu govori šta mora da uradi da se ne bi desila MNOGO LOŠA STVAR.

Bond ovde mora da se snađe i u šunjanju i u pentranju i u tuči, ali pre svega da dobro osmotri okruženje, iskoristi zatečene predmete, bude preduzimljiv. Naravno, on to bude i VIŠE nego što je od njega traženo, pa i više nego što je za misiju bezbedno jer odbija da ode iz neprijateljskog logora pre nego što oslobodi taoce koje tamo drže srpski* plaćenici, i ovo je vrlo solidan način da se igraču ne samo u najavi prikaže mehanička širina igre već i pokazni primer za to KAKAV je Bond kao lik i zašto će sa njim biti zabavno igrati.

*igra ne samo što Srbe stavlja u ulogu prvih negativaca koje ćete ovde morati da savladate nego i dodaje proverbijalnu uvredu na povredu time što kada Bond promrlja jednu rečenicu na našem maternjem jeziku kako ga ne bi provalili da je ubačeni element, Moneypenny impresionirano kaže „Otkud to da znaš Crnogorski?“ a on skromno odgovara da je pokupio nekoliko fraza kad je išao tamo da hajkuje. Ovo je donekle kompenzovano kasnijom misijom u kojoj se prodaje srpski vojni dron a osoba sa kojom se pregovara se zove Nikola Konjević a koja je omaž našem režiseru Milanu Konjeviću sa kojim je jedan od scenarista igre blizak prijatelj.

Jer, da se razumemo, ovaj James Bond je malo mangaš, tip koga lože akcija, gedžeti, špijuniranje i borba i koga smara administracija, ali je napisan tako da uvek bude jasno da ima snažan unutarnji osećaj za pravdu i da će mu on uvek biti vodilja bez obzira na naređenja iz baze. Istovremeno, njegova hrabrost je suluda i više džukački drska nego „herojska“ a spremnost da rizikuje je na granici patološkog, ali Gibson u svakom trenutku emituje energiju autentičnog entuzijazma u paru sa pomenutim čulom za pravdu i to vrlo dobro funkcioniše pa ovaj Bond ne upada u klopku da deluje kao avanturista-hazarder sa jedne ili nerealistični pravdoljubivi dobrica sa druge strane.

Nećete se MNOGO iznenaditi ako vam kažemo da onda u nekom momentu kampanje on praktično raskida veze sa MI6, i dalje radeći na istom poslu spasavanja, jelte, demokratije kao i do tada, ali tako da MI6 ne može da bude odgovorna pred britanskim parlamentom za njegove ludačke poteze koji su opravdani u-tom-trenutku i na terenu ali teško da bi dobili odobrenje od parlamenta čak i kad bi bilo vremena za diskusiju. Ovde 007 First Light pravi vrlo snažan napor da nas spidranuje kroz nekoliko tradicionalnih Džemsbond zapleta sve u okviru istog osnovnog narativa, i pošto igra na kraju ne traje predugo – ja sam je završio za desetak sati – uspeva da umakne i za igre ovog tipa čestom usudu nagomilavanja narativa, lažnih finala, bosfajtova, set pisova i čitavih novih misija što dolaze nakon što ste mislili da je već sve gotovo. Dakle, ovo je vitka igra koja se pametno usredsređuje na nekoliko sržnih mehanika i ima osećaj za tempo pripovedanja. To su sve DOBRE STVARI.

[img]https://i.imgur.com/WPu3MlP.jpeg[/img]

Isto tako ona uspešno stresa sa sebe stigmu plaćenog psihopatskog ubice koji radi za imperijalni neokolonijalni režim tim prikazom Bonda kao energičnog, entuzijastičnog omladinca koji cinizam koristi kao štit ali se nije u njemu zarobio i MI6 kao gomilu uglavnom običnih likova koji rade za vladu opterećeni budžetskim smanjenjima i potrebom da se političarima – koji samo jure rejting a ne razumeju obaveštajni posao – objašnjavaju detaljčići svake operacije i da su svi nekako i dalje podrazumevani patrioti koje godine birokratskog pritiska nisu uspele da desenzitizuju na koncept pravde i pravičnosti. Jedan od boljih poteza narativnog tima je ovde svakako bio što je i pored prisustva par „etnički kodiranih“ negativaca – od kojih je jedan Lenny Kravitz koji igra afričkog crime lorda što ima čitavu eksteritorijalnu industriju prodaje oružja i vojne opreme – glavni negativac zapravo „naš“, čovek sistema i što se osnovni zaplet bavi apstraktnom idejom pravde kao koncepta i borbom za prevlast unutar britanskog političkog sistema a ne nekakvim kvazihladnoratovskim pastišima. Drugim rečima, ovde igrač ima i jare i pare, dakle, i klasičnu džemsbondovsku avanturu sa pesničenjem, pucanjem, gedžetima, lepim i opasnim ženama, vožnjom i suludim improvizacijama u kojoj nosite sat što ispaljuje strelice od kojih stražari odu da povraćaju i može da hakuje kompjuter za trideset metara razdaljine (da ne pominjem malecne eksplozivne projektile koje sam koristio sa velikim zadovoljstvom) ali i misiju da pokaže koliko je sistem truo iznutra, da na stub srama nabije korumpirane političare, zabludele STEM superstarove što veruju da su ljudi grešni a veštačka inteligencija novo božanstvo, pa i njihove sinove koji su psihopate rasle u svili i kadifi i koji veruju da se na njih ni moralni ni, jelte, pravni zakoni ne odnose. Nije baš prečesto da u Jamesu Bondu dobijamo energiju klasnog rata i osvetničku fantaziju spram onih kojima su puna usta društvenog poretka a iza scene rade sve na tome da ga skrše i prilagode sva pravila sebi, ali 007 First Light ovo uspeva da izvede i u tom smislu mu treba snažno aplaudirati.

Takođe, pošto znam koliko vas to zanima: je li 007 First Light (DOVOLJNO) woke? Za moj ukus možda i nije jer se ne odmiče predaleko od Bond-film predloška sa klišeiziranim glavnim ženskim likom koji se nastavlja na tradiciju koju je uspostavila Pussy Galore, ali ovo je nekako i očekivano i niko normalan tu ne može da se ljuti. S druge strane pošto su budale na internetu napadale igru da je PREVIŠE woke – i M i Moneypenny su žene, plus jedna je indijskog a druga afričkog porekla, dok je Bondov instruktor i kasnije partner, John Greenway muškarac afričkog porekla i svi su oni kredibilno Britanci, napominjem: dobro napisani i karakterni – jasno je da alt rajt više ne zna gde udara i da ništa sem infantilne arijevske fantazije ne bi ispunilo njihove imbecilne standarde, tako da im, kao i uvek, ne treba pridavati pažnju niti posvećivati prostor.

U igračkom smislu, IO Interactive su ovde uložili jako mnogo vremena i resursa da dobijemo „simulator Jamesa Bonda“ na nivou koji do sada u igrama naprosto nije postojao. Onako kako su Arkham igre bile simulator Betmena, Insomniacove igre simulator Spajdermena, a Indiana Jones and the Great Circle je simulator Indijane Jonesa, tako je 007 First Light igra u kojoj praktično ŽIVITE kao Bond, koja rezove da se pređe na drugi lokalitet pravi retko i gotovo nerado, trudeći se da iluziju da ste vi on održava živom što je duže moguće i kada do reza i dođe, on ima svoju TEŽINU.

Hoću da kažem, nakon islandske misije sa početka, Bond biva pozvan u MI6 na debrifing i na mestu regrutovan – ovde igrač u interaktivnoj formi upoznaje i Moneypenny i M, kasnije Q-a – a onda ga šalju na obuku na Maltu. Ideja je da je novi Double O program jedva iskukao pare od parlamenta i da će brutalna obuka istovremeno biti i trijaža koju će proći samo najbolji pitomci. IO Interactive ovde drže masterklas iz „kinematskog gejminga“ dajući nešto što je istovremeno i trening-montaža kakvu bismo videli na filmu i tutorijal za parkur, pesničenje i pucanje, praveći rez svakih tridesetak sekundi i držeći stvari brizantnim i propulzivnim. Sve vreme je u prvom planu i Bondov karakter, njegovo uklapanje ili neuklapanje sa drugim pitomcima, njihovo drugarstvo i rivalstvo i ne pamtim kada je trening-misija u nekoj igre poslednji put bila ovako zabavna i involvirajuća, krunisana bezobraznim Bondovim planom da sutrašnju trening-obavezu on i dvoje drugih pitomaca izvedu preko noći, ne bi li iznenadili svog instruktora ujutro, a što podrazumeva i šunjanje, ali i (opciono ali gotovo neizbežno) ulaženje u fizički sukob sa običnom vojskom koja obezbeđuje objekat.  Ne znam da li je Michael Vogt (ili neko drugi od scenarista) služio vojsku – ali ovde je ta tribalistička atmosfera nabijena gotovo nezdravim ali zaraznim entuzijazmom mladosti i želje za dokazivanjem jako lepo pogođena.

Igra onda spretno sklizne u prvu terensku misiju koja je i dalje deo obuke ali je i „stvarna“ u smislu da će praćenje, špijuniranje i improvizovanje u noćnom klubu u koji instruktor John Greenway vodi celu svoju klasu na kraju dati neke prave obaveštajne rezultate. Ovo je impresivno dizajniran mini-Hitman set pis sa gomilom ljudi u klubu, gomilom malih situacija i drama koje iskrsavaju (naravno, ne spontano, ali igrač ima veliki stepen slobode pa se i one događaju za svakog u različitim momentima) i koje se moraju domišljato rešavati. Ovde igrač još uvek nema pristup naprednijoj tehnologiji i dosta toga se mora odraditi na prisluškivanje ljudi iz okoline, na pametno korišćenje okruženja (alternativne putanje kroz prostor, pronalaženje načina da se otvore zaključana vrata itd.) i na brutalno pesničenje u toaletu. Bond ovde može i da flertuje ali posle i da se otrese ljubomornog momka devojke koja se njemu nabacivala i ovo je vrlo solidan uvod u „social stealth“ komponentu igranja.

A koja je i osnovna karakteristika tog hitmanovskog dizajna što ga je IO Interactive perfektuirao tokom toliko godina rada na ovom serijalu. Kada igra krene „zaozbiljno“, i Bond i kolege odu na prvu STVARNU misiju, a koja se dešava tokom gala-događaja u raskošnom hotelu u Slovačkoj, hitmanovski pristup je u punom zamahu. Ovo je veliki lokalitet sa mnogo ulaza, izlaza i prolaza, mnogo ljudi koji se po njemu kreću (osoblje, gosti, novinari) i potrebom da Bond i kolege, ne izazivajući haos niti podozrenje obezbeđenja, osoblja i gostiju, obave svoj zadatak efikasno, bez gužve i privlačenja pažnje.

IO Interactive su ovde na svom terenu i ova misija je prilično impresivna. Ovde se stvari ne mogu rešavati silom i potrebno je pametno osmatranje okoline, korišćenje aparata i drugih predmeta u okruženju da se odvuče pažnja ljudima dok vi odradite posao na mestu na kome ne treba da budete, improvizovanje zaklona i dimnih zavesa, ali i veranje po balkonima i olucima i uskakanje kroz prozore.

U odnosu na Hitman, razlike su ipak opipljive. Prvo, iako ovde postoji određeni nivo improvizatorske slobode, da, dakle, jedan isti cilj ostvarite na različite načine, svakako ne govorimo o kompleksnim – i često urnebesno crnohumornim – lancima dešavanja koja orkestrirate iz pozadine u Hitmanu kako biste na sve neverovatnije načine uklonili jednu istu metu u ponovljenim prelascima iste misije. 007 First Light  je ipak značajno više Uncharted nego Hitman pa onda i vezano za to dosta posla obavljate veranjem po simsovima, upadanjem kroz prozore i prostim zaklanjanjem iza objekata. Gedžeti i trikovi jesu tu, ali se uglavnom svode na odvraćanje pažnje (npr, hakujete kopir-mašinu da počne da mahnitu izbacuje papire pa joj osoba zbog koje ne možete da se ušunjate u susednu prostoriju priđe da vidi šta se KK dešava a vi joj onda šmugnete iza leđa) ili na kreiranje privremene nevidljivosti (na primer hakovanjem klima-uređaja koji počne da ispušta dim i onda dvadesetak sekundi u prostoriji možete da se ponašate kao da vas niko ne vidi). Drugde ćete koristiti pomenute strelice da ljudima bude muka kako bi se na trenutak sklonili sa mesta gde vam smetaju, ili kratki, usmereni laserski bljesak kojim ćete ih zaslepiti da možete da ih odžeparite tako nemoćne i onda odšetati prema zaključanim vratima sa ključem ili karticom koji su vam potrebni.

Ovde, dakle, nema kompleksnijih trikova, kao što je na primer klasičan Hitmanov momenat sa prisluškivanjem kojim saznajete da kelner uskoro vašoj meti nosi posebno spravljen obrok, pronalaženjem otrova za pacove koji onda neprimetno sipate u obrok i čekanjem otrovanog nesrećnika u veceu da dođe da povraća a vi ga onda udavite u klozetskoj šolji. 007 First Light je igra koja želi da ostavi utisak metodičnosti i pažljivog proučavanja okruženja kako biste skupili sve informacije pre nego što krenete u akciju, ali i želi da se krećete brže i sa manje probe-i-greške nego u Hitmanu pa su onda i problemi koje rešavate u ovakvim situacijama generalno jednostavniji a čitava „social stealth“ dimenzija svedenija.

Ona je i dalje dosta efektna u okvirima koje ova igra predviđa. Na primer, iako ovde nema maskiranja u konobare, ili vrtlare, u jednoj ćete kasnijoj misiji u Vijetnamu morati da se predstavite kao maser koji dolazi da sumnjičavom krajm-bosu odradi masažu, ali ovo je više „klasična“ stealth misija sa odvlačenjem pažnje čuvarima i infiltracijama na dobro čuvane lokacije uz pomoć trikova nego što je prerušavanje i gluma. No, jedna od najzabavnijih komponenti Bondovog social stealth paketa je „dugme  za blefiranje“, bukvalno taster na kontroleru (krug na Playstationovom DualSenseu) kojim Bond, kada ga uhvate da se ušetao negde gde ne bi smeo da bude, na licu mesta improvizuje nekakav užasno drzak i ludački smeo odgovor, koji Patrick Gibson izbacuje sa takvom samouverenošću (tipa „požarna kontrola, javili su nam da hitno proverimo instalacije inače je ceo serverski sistem ugrožen!“) da se nesrećni službenici ili, čak radnici obezbeđenja odmah sklanjaju u stranu i kažu mu da požuri i ne pada im na pamet da zovu šefa da provere.

Ovo je jako lepo usklađeno sa bondovskim karakterom generalno i karakterom OVOG drskog i kočopernog Bonda partikularno, ali su u IOI morali da nađu način da ga uklope u generalni sistem „socijalne mimikrije“ i iskombinuju sve to sa drugim načinima na koje Bond može da uđe na lokacije gde nema pristup (odvlačenje pažnje, kreiranje dimne zavese, pronalaženje alternativne putanje kroz hodnike za ventilaciju itd.). Ovo nije bez frikcije i nekada imate utisak da vas igra veštački ograničava – blefiranje generalno pali samo po jednom na jednoj lokaciji – ali se mora ceniti ambicija da se napravi prilično kompleksan sistem verbalnih, digitalnih, fizičkih i drugih trikova koje igrač može da izvodi kako bi manipulisao okruženjem i dobio pristup tamo gde je potrebno/ došao do informacije koju želi.

007 First Light nije ovime transformisan u „pravu“ imerzivnu simulaciju – prvi Deus Ex je i dalje maltene nedostižni standard širine pristupa i dubine sistema u ovom žanru – ali IO Interactive su uložili đavolski mnogo napora u to da naprave igru koja će imati raznovrstan set problema i rešenja, gde igrač može da ispolji kreativnost i maštu a da se opet sve kreće unapred prilično brzim, filmskim korakom i da ne dolazi do neobičnih kočenja koja umeju da se pojave u čistim im-simovima.

Sad, raznovrsnost je ovde onda i malo mač sa dve oštrice. Misija u Slovačkoj je praktično poslednji put u igri da imate ovaj nivo kompleksnosti okruženja. Kada Bond i njegov instruktor a sada stariji partner, John Greenway posle odu u Afriku, kod Lennyja Kravitza, lokalitet na kome se ova misija događa zahteva mnogo manje šunjanja i snalaženja oko ulazaka na zaštićene lokacije a više rešavanje mini-kvestova od kojih je jedan, recimo, pobeda nad nekoliko sukcesivnih izazivača u improvizovanoj MMA areni i ovde praktično kao da igrate drugu igru. Hoću da kažem, raznovrsnost JE dobra ali IO Interactive možda idu preširoko u tome šta sve može da se radi a zbog čega ne odlaze dovoljno duboko u onim stvarima koje oni kao dizajneri igranja najbolje rade.

I onda pošto je ovo Bond-film sa vama u glavnoj ulozi, 007 First Light mora da ima i tuču i pucnjavu i jurnjavu. Misija u Slovačkoj se i kruniše prvo suludom jurnjavom kolima po provincijskom drumu a onda haotičnom pucnjavom sa plaćenicima na privatnom aerodromu i ovo je ponovo kao da igrate neku drugu igru.

Ne nužno lošu, daleko od toga. Fizika i kontrole vožnje su solidne, a pucnjava, koja uzima za osnovu cover-shooting dizajn popularizovan pre dve decenije na konzolama prve HD generacije je takođe pristojna i 007 First Light zaista dosta smelo prilazi tom idealu „totalne akcione igre“ gde će i vožnja i pucnjava i tuča golim rukama biti robusni sistemi koji bi sami za sebe mogli da iznesu i čitavu igru usredsređenu na vožnju, pucanje ili šakanje. No, stvar malo jeste i u tome da ovde nemamo na raspolaganju čitavu igru da razvijamo kompleksnost dizajna igranja u kome bi ti sistemi zablistali i onda su pucnjave i šakanja (i vožnje, a kojih ipak ima mnogo manje) na kraju igre manje-više identične onima sa početka.

Drugim rečima, 007 First Light nikada ne postaje GTA, Sifu i Gears of War u istoj igri jer ni jedna od ovih celina nema prostora da raste i razvija se, da organski gradi kompleksnost situacija u koje smešta igrača i da računa na njegovo akumulirano znanje ali i na nekakav prirodni put eskalacije dizajna prostora, situacija, set pisova… Da me se ne razume pogrešno, igra ima sasvim solidne pucnjave prema svom kraju, sa dosta kretanja između zaklona i bešavnog kombinovanja vatrenog oružja i grčevite borbe pesnicama na blizinu, uzimanja neprijateljskog oružja (posebno je slatko što kad Bond ispuca sve metke iz oružja koje drži, može da ga baci na protivnika i time ga na trenutak ošamuti, kako bi pritrčao i izgazio ga), te upotrebe predmeta iz okruženja (a što podrazumeva, ako u silnoj gužvi uspete, i hakovanje mašina da eksplodiraju, ali, češće, pucanje u kanistere sa gorivom i protivpožarne aparate i gađanje protivnika predmetima sa okolnih stolova) ali ovo nije ni kompleksnije ni sofisticiranije ni dublje nego ono što igra radi pri svom početku.

Isto važi i za situacije u kojima nemate „dozvolu za ubijanje“ – tipično jer ste u prostoru gde ne bi trebalo da imate pristup i napada vas civilno obezbeđenje koje samo radi svoj posao – gde kombinujete šunjanje, gedžete da odvučete pažnju i provučete se iza leđa i onda, kada vas ipak spaze, tuču golim rukama. 007 First Light ima jednostavan borilački sistem – samo mrvu kompleksniji od Unchartedovog – gde možete udariti pesnicom, parirati napade pesnicom, izmaći se hvatanju ili sami uhvatiti protivnika i baciti ga o zid. Sve je ovo kolorno kodirano i jasno vizuelno signalizirano i eksplicitno u dobroj meri zasnovano na „Simon says“ dizajnu borbe iz Arkham igara. E, sad, ponovo, kao i u slučaju pucnjave, ove tuče ne rastu u kompleksnosti i na kraju igre su praktično iste kao na početku – Bond nema neke posebne nove sposobnosti niti okruženje nudi sofisticirana rešenja (a što je, recimo, u Arkham Knight bilo dosta naglašeno) i uglavnom se sve svodi na praćenje vizuelnih signala i adekvatno reagovanje.

Da se razumemo, sve to ODLIČNO izgleda, animacije su energične, udarci mesnati a zvučni efekti moćni i borba ne bude DOSADNA do kraja igre, ali je vidno da 007 First Light ima praktično zaravnjenu krivu izazova i da ni u „avanturističkom“ delu igranja niti u akcionim scenama nema ideju kako bi sofisticirao dizajn da igraču pruži dublji, složeniji izazov, niti čak da li to TREBA da uradi.

I pošto nije siguran da li treba, onda prema kraju igre ubacuje nove ideje u dizajn. I opet, ne bunim se zbog inovacije u dizajnu ili raznovrsnosti mehanika i misija u okviru jedne igre, ali ovde na delu svakako imamo to da se više forsira „svaštarenje“, kako nekakvom „kežual“ igraču ne bi bilo dosadno tih deset sati, nego što se postojeće sržne mehanike sofisticiraju do kraja i povećava se kompleksnost problema koje treba rešiti, a što bi obezbedilo da nekakvom „hardcore“ igraču ne bude dosadno ni prvih deset ni narednih 50 ili 100 sati.

Ali da se ipak ne zabunimo: 007 First Light nije igra za hardcore igrače, tehničare, combo-fiendove i spidranere. Ovo je, naprotiv, feelgood akciona avantura za široki spektar igrača koji možda kupuju dve-tri igre godišnje i hoće da imaju kaloričan, dobro začinjen iako možda ne striktno gledajući zdrav ili hranljiv obrok, odnosno hoće da imaju igru koja ih vodi po zanimljivo dizajniranim lokacijama da tamo isprate još priče i dijaloga i odrade akcione scene u kojima će se osećati herojski. Nije nikakva sramota biti ni takva igra ni takav igrač, ali jeste primetno da IO Interactive pri kraju već ne zna šta bi i onda imamo bizarnu jurnjavu čamcima koja skoro da je mogla da bude običan kinematik imajući u vidu koliko je malo interaktivna, pa onda i korišćenje telefona kao daljinskog upravljača da kotrljate po podu kuglu kojom mrvite robote što ne mogu biti povređeni na drugi način, a koje od simpatičnog gimika postaje zamorna obaveza koja vas smori pred finale igre. A onda je finale, već rekoh, prilično skromno i igraču daje još manje da URADI i on je na kraju u njemu više posmatrač nego akter.

A što jeste malo nesrećno imajući u vidu koliko se igra ranije trudi da vas napravi na Bonda. To da prolazite obuku, sklapate prijateljstvo sa drugim pitomcima, bukvalno se uselite u stan sa dvoje njih, pa posle taj stan bude poprište infiltracije i nasrtaja na Bondov život i da se ceo ostatak igre odvija, rekosmo, tečno, u kontinuitetu, samo sa retkim nužnim rezovima da se premosti putovanje preko okeana, znači da je i efekat useljenja u Bonda prilično snažan i igrač se sa njim jako identifikuje. Onda je na nekakvom najvišem nivou iskustva koje ova igra pruža ta završnica – a koja dolazi posle dosta uzbudljivog šunjanja i borbe po jednom vama tada već intimno poznatom okruženju – malo i razočaravajuća.

Ali 007 First Light kao celina ipak prilično impresionira. Količina ručno rađenih, arhitektonski kompleksnih i detaljnih okruženja koje igra baca na vas je zadivljujuća, pogotovo jer kroz mnoga od njih prolazite linearno, ne zadržavate se dugo u njima i nećete se ponovo vraćati. Ovako nešto smo navikli da vidimo kod možda Sonyjevih igara poput Spajdermena ili Ghost of… serijala a koje imaju skoro neograničene budžete i impresivno je koliko su vremena (i svojih para) IO Interactive uložili da ožive lokalitete na kojima se igra događa. Hotel u Slovačkoj, luksuzni rizort u Vijetnamu, tajna polarna baza, afrički gangstersko-plaćenički gradić, čak i sama zgrada MI6 pa i pomenuti Bondov stan, sve su ovo sa mnogo pažnje i truda realizovani lokaliteti i igra gotovo da nigde nema generičke hodnike i hangare kakve zatičete u sličnim naslovima u momentima kada je jasno da nije bilo para, vremena, nerava ili volje da se radi više i krvavije.

Animacije, dizajn modela, motion capture, ali onda i celi kompleksni sistemi vožnje, pucnjave, su svi vrhunski i igra ne samo da izgleda izvanredno i kad vozite auto brzinom od 200 na sat i kada se šunjate po podrumu nego nigde nisam primetio ikakve vizuelne gličeve, probleme sa animacijom, propadanja kroz teksture ili bilo šta što bi narušilo iluziju da učestvujete u vizokobudžetnom filmu. Glasovna gluma je, naravno, sjajna – a što uz vrlo dobre, sočne dijaloge takođe jako doprinosi kinematičnosti igre – a muzika, orkestarska i vrlo moody, kako je i red, je takođe akcentovana sa nekoliko dobro odabranih pesama uključujući ekskluzivnu pesmu Lane Del Rey napisanu da bude naslovni komad. Ovo je, naprosto produkcija po najvišim standardima industrije, ali, možda i presudno, uterana ne u generičku Unreal tehnologiju na koju smo, nažalost, poslednjih par godina počeli da refleksno prevrćemo oči je sve izgleda isto i često ne radi kako treba, već u najnoviju iteraciju IO Interactiveovog Glacier endžina, razvijanog decenijama i sada sa prilikom da demonstrira sve svoje raskošne moći.

I, dobro, 007 First Light nije, dakle, SAVRŠENA igra, i nije ni ultimativna forma kinematske igre, ali jeste jedna od najboljih kinematskih igara do sada napravljenih a svakako i bez sumnje najbolje igra o Jamesu Bondu do danas napravljena. Njeni likovi su simpatični i relatabilni – uključujući prvo odnos iritacije i nepoverenja između Greenwayja i Bonda a onda predvidivi ali perfektno izvedeni narativni luk u kome veteran prepoznaje u nekontrolisanom klincu pravdoljubivu energiju i požrtvovanost a mladac u starom vuku vidi sebe kakav će možda postati za trideset godina ako preživi, a što se kruniše zajedničkom atraktivnom akcijom na terenu u kojoj figuriše i DŽINOVSKI buldožer – a njegova centralna tematska orijentacija koja se bavi prediktivnim moćima AI-ja korišćenog u obaveštajnim krugovima i paranoje zbog ideje da su ljudi „prevaziđeni“ je aktuelna i sasvim korektno obrađena imajući u vidu da je ovo narativ o Jamesu Bondu a ne filozofski traktat.

Meni je sve ovo prijalo i mada se ne radi o igri LEGENDARNE kulturološke težine i nekakve prevratničke energije, mislim da je važno da se prepozna koliko je ovo jedan DOBAR konfekcijski proizvod koji poštuje igrača, njegovo vreme i pažnju, ne smara ga suplementalnim sistemima i mehanikama koje treba da mu samo pruže iluziju da nešto radi iako gotovo ni malo ili uopšte ne podupiru sržni dizajn, i nudi interesantnu kinematsku avanturu sa dosta zanimljivih set pisova i često pametnih momenata. To da je moj najveći prigovor – pomenut već u prvom pasusu – to kako je interfejs za korišćenje posebnih trikova Bondovog sata (pomenute strelice, laseri, projektili…) komplikovan ili makar do kraja igre neintuitivan govori o tome koliko su u IO Interactive bili uspešni u skoro svemu drugom. 007 First Light je mogla da bude bolja igra, i nadam se da će nastavak to i biti uprkos mešanju Amazona u produkciju, ali ona je i ovakva kakva jeste, vitka i bez sajdkvestova i smaranja sa valutama i levelapovanjima (uz simulacione misije koje se mogu igrati izvan same kampanje) i svedena na deset sati uglavnom kvalitetne krtine, jedno veoma lepo iskustvo pogotovo za igrače koji inkliniraju kinematskim akcionim avanturama i koji vole Bonda. Nadam se najboljem za nastavke.