Nije da nam u glavnotokovskom američkom stripu nedostaje horor-radova. Autori poput Cullena Bunna, Jeffa Lemirea, Jamesa Tyniona IV ili, dakako, Joea Hilla (dakle, sina Stephena Kinga) postojano izbacuju visokoprofilne, kvalitetno producirane serijale koji se bave avetinjskijom ili visceralnijom stranom horora, Hill je u DC-ju i uređivao čitavu jednu malu operaciju posvećenu originalnim horor stripovima, a W. Maxwell Prince i njegovi saradnici su sa Ice Cream Man i sličnim serijalima kreirali čitav podskup melanholičnog, egzistencijalnog horora. Garth Ennis i kolege su na Imageu pokrenuli i imprint Ninth Circle posvećen hororu, a onda su tu i antologije poput  Hello Darkness da dobijemo JOŠ širi opseg i dublji zahvat u plodno, bogato polje horora. Dakle, kada u tom i takvom aktuelnom krajoliku kažem da je Imageov serijal The Silver Coin nešto posebno i da zaslužuje poseban osvrt, to nije olako izrečena ocena.

The Silver Coin sam na više mesta video da opisuju kao „najbolju [strip] horor antologiju na tržištu“ u vreme dok je redovno izlazio. A što nije daleko od istine jer je prosečni kvalitet stripova u ovom serijalu na zavidno visokom nivou sa niskom autora koji su praktično ko-je-ko američkog aktuelnog mejnstrima, ljudi iskaljeni na autorskom radu, očvrsli tokom godina kuluka u superherojskim fabrikama sadržaja, ovde pušteni sa lanca da u okviru labavog okvirnog koncepta naprave najluđih dvadeset strana strave i užasa koje im padaju na pamet. Sve ovo, pritom, držano je na okupu vizijom ali i izvanrednim crtežom jednog od najtalentovanijih grafičkih umetnika koji trenutno rade u severnoameričkom stripu, a što serijalu daje unificiran senzibilitet, osobenu art-direkciju i estetiku, kao i osećaj svrhovitosti. Kao i, recimo, Ice Cream Man, koji je isto bliži antologiji kratkih priča nego „grafičkom romanu“, The Silver Coin je spretno vođen metanarativ o prokletstvu vezanom za titularni predmet i manifestacijama tog prokletstva u raznim kontekstima vezanim za prevrtljivu, nesavršenu ljudsku prirodu.

O The Silver Coin sam planirao da pišem mnogo puta – serijal je uostalom svojih petnaest postojećih epizoda izbacio još pre skoro pola decenije, sa prvim brojem iz Aprila 2021. godine a poslednjim koji je izašao u Oktobru 2022. Serijal je zatim sakupljen u tri kolekcije od kojih je treća izašla već u Novembru 2022. godine, no, iako sve ovo na neki način tvori zaokružen narativ, sama priroda The Silver Coin je takva da je ovo strip koji prosto zaziva JOŠ nastavaka. Pritom i kreator koncepta i generalno „glavni“, autor, Michael Walsh, je najavljivao da će nastavaka biti, nakon što se prvo jedno vreme pozabavi detetom koje je njegova supruga donela na svet, a  onda je prošle godine pominjao da piše dvadesetu epizodu. No, za sada od novih epizoda The Silver Coin još nema ništa, a slutim da je dobrim delom to na ime činjenice da Walsh trenutno ima pune ruke posla sa pomenutim Jamesom Tynionom IV jer su njih dvojica prošle godine lansirali novi „horor univerzum“ na Imageu, sa serijalom Exquisite Corpses koji i sam ima izvesne antologijske ambicije. O Exquisite Corpses ćemo prvom prigodom prozboriti koju, a ovaj tekst treba da bude podsećanje na izvrsnost The Silver Coin i nekakav podsticaj univerzumu, ali pre svega Michaelu Walshu da nekako u svom danu nađe vremena da se bavi i ovom serijalom.

Michael Walsh je veoma dobar crtač a što je i „zvanično“ potvrđeno Ajznerovom nagradom koju je dobio kao jedan od crtača na Marvelovom The Vision, a što je bio prestižni projekat Toma Kinga za ovu firmu pre nego što će se ekskluzivno (makar u superherojskom domenu) vezati za DC. No, Walsh je, iako je radio solidnu količinu superherojskih stripova – uglavnom za Marvel, na raznim Star Wars naslovima ali i na Avengersima, X-Men itd. – generalno svoje ime učinio poznatim u industriji autorskim radom na serijalu Comeback koji je za Image napravio zajedno sa Edom Brissonom 2013. godine. U međuvremenu je crtao i za Valiant, IDW, BOOM! ali je sa The Silver Coin pokazao da je veoma zainteresovan da bude kreator i autor, radije nego da radi po tuđim idejama, sa tuđim likovima i za tuđu, jelte, zaradu. Otud i ovaj serijal a koji će poslužiti kao neka vrsta kataloga horor-koncepata i motiva sa jasnim korenima u filmskom hororu sedamdesetih i osamdesetih koji smo, kad smo bili mladi, neodgovorno trošili u bioskopu i na VHS kasetama.

Walsh je kroz rad na superherojskim stripovima sklopio bliske veze sa velikim brojem kreatora koji i sami svi gledaju da svoj superherojski rad iskoriste kao reklamu za sopstvene autorske projekte kod izdavača koji podržavaju creator-owned stripove, pa je onda The Silver Coin i nastao kao, kako rekosmo, antologija u kojoj će svaku epizodu napisati drugi scenarista. Walsh je ovde kreirao okvirni zaplet i svaku petu epizodu je sam napisao, a ostale su uradile kolege što, kako rekosmo, spadaju u prvi ešelon severnoameričkog mejnstrima.

Generalni koncept The Silver Coin je jednostavan, vrlo klasičan. Srebrni novčić iz naslova serijala je predmet koji se pojavljuje u svakoj epizodi kao naizgled nevažni detalj u širem tkanju zapleta, uzgredno prisutan u ljudskim dramama koje bi se odigrale i bez njega jer su ljudi, jelte, nesavršeni i padu skloni, ali koji onda tim dramama dodaje samo malo katalizatorske energije i odvodi ih na ravan natprirodnog u meri koju sami likovi u stripu neće uvek nužno prepoznati ali čitalac hoće i ugradiće još jednu kockicu u mozaik misterije koji se lagano razvija tokom ovih petnaest brojeva. Da se niko ne uplaši, Walshove epizode, to jest one koje je sam napisao, daju „bekgraund“ za čitavu priču, dakle prikazuju kako i zašto je novčić postao nosilac kletve koja pogađa različite ljude u različitim kontekstima, ali ovo „objašnjavanje“ je zapravo i najmanje interesantan deo The Silver Coin, više obaveza da se svi individualni narativi nekako konceptualno povežu nego nekakvo MAJNDBLOUING otkrovenje.

Da budemo jasni, Walsh je korektan scenarista, ali je pre svega IZVRSTAN crtač i The Silver Coin u najvećoj meri profitira od toga da je svaku od epizoda nacrtao on, kao i da je kolore radio opet on, u saradnji sa kanadskom koloristkinjom Toni-Marie Griffin. Ovo serijalu daje konzistentan vizuelni identitet i čini da njegove priče, a koje se dešavaju na različitim mestima i u različita vremena imaju harmoničan, razrađen ton.

The Silver Coin je, kako rekosmo, uglavnom utemeljen na ’70s i ’80s horor tropima. Ovde, tako, nema vestern-horora, niti ikakvog stvarnog ruralnog horora i veliki deo priča vezan je za urbane, savremene koncepte (ili makar urbane, savremene koncepte u kontekstu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka). Samo Walshove uokvirujuće epizode se dešavaju u „prošlosti“, u smislu da odlaze u sedamnaesti vek i bave se lovom na veštice i ovo je poveznica sa klasičnim američkom „folklornim“ horor motivom, dok se većina drugih priča bavi modernim motivima i urbanim legendama.

Prvu  kolekciju, tako, otvara priča Chipa Zdarskog u kojoj se rokenrol trio krajem sedamdesetih godina bori za opstanak na klupskoj sceni koju potpuno osvaja disko muzika. Pronalazak srebrnog novčića koji gitarista koristi kao trzalicu kao da odjednom preokreće sreću ove grupe i garantuje joj uspeh, popularnost i ugovor sa velikim izdavačem, ali ljudska priroda je teška, i njoj ni prečice ne mogu da pomognu. Ovo je onda narativ sa svim onim klasičnim motivima gde imamo protagoniste za koje želimo da navijamo ali i prepoznajemo da oni nose tamu u sebi i pre nego što nalete na magični predmet koji im određuje sudbine.

Drugu priču napisala je Kelly Thompson i ovo je varijacija na slasher horror u letnjem kampu za devojčice, pa treća, iz pera Eda Brissona prikazuje troje klinaca koji usred noći pljačkaju prodavnicu ali nenamerno ubijaju noćnog čuvara. Jeff Lemire piše jedinu priču smeštenu u naučnofantastičnu budućnost, sa futurističkim klasnim ratom u gradu koji je istovremeno utopija i distopija, te „organskim“ hardverom kojim su ljudi u ovom gradu „ojačani“.

U drugoj kolekciji onda ide Joshua Williamson koji se sa očiglednim apetitom podseća svojih horor-korena i piše priču smeštenu u devedesete, u arkadu gde klinci igraju krvoločnu borilačku video igru što predstavlja očigledan omaž Mortal Kombat, samo sa MNOGO opipljivijim efektima u stvarnom svetu. Ram V svoj zaplet smešta u Las Vegas prikazujući ruralnog momka koji je došao u grad greha da se kocka i odjednom počeo da pobeđuje. Matt Rosenberg piše o čistaču što radi u velikoj zgradi punoj važnih biznismena u skupim odelima i Walsh ovde ima priliku da oživi onaj traumatični prizor iz američke istorije sa muškarcima koji skaču kroz prozore svojih kancelarija nakon lomova na berzi koji su im uništili životne projekte. Vita Ayala, pak, ide u noviju istoriju Njujorka i podseća na epidemiju požara u Bronksu sa kraja sedamdesetih a koje su podmetali sami vlasnici zgrada kako bi „zaradili“ na novcu od osiguranja, ne brinući hoće li skvoteri ili, čak, regularni stanari, možda stradati u vatri.

Onda u trećoj kolekciji James Tynion IV daje fantastičan doprinos mikrožanru američkog horora koji se bavi strašnim incidentima u jeftinim restoranima za doručkovanje i ovo je, sa sve kanibalizmom, jedna od najjezivijih priča u dosadašnjem The Silver Coin opusu. Stephanie Phillips, pak, ide u Drugi svetski rat i svoj horor bazira na traumi stalnog straha od smrti ali i imperativu ubijanja neprijatelja, a što zajednički pravi strašne stvari mentalnom zdravlju protagonista. Johnnie Christmas onda uleće đonom sa pričom koja se bavi mladim parom što čeka bebu, i ovo je narativ samo za ljude sa najjačim stomacima, sa gomilom apsolutno uznemirujućih prizora (odelo za majku napravljeno od sirovog tkiva njenog supružnika, scena „porođaja“ gde iz ženske utrobe prvo izlaze pipci…). Pornsak Pichetshote zakucava stvari do daske odmerenim, trilerskim zapletom vezanim za recentna pandemijska „zaključavanja“ a koji onda kulminira u užasnim prizorima našivanja očiju na lice i vrat žive osobe. Walsh u poslednjoj, petnaestoj epizodi onda piše narativ koji nam pokazuje scene iz prethodnih epizoda iz drugih uglova, pokazujući kako su sve one povezane sa srebrnom kovanicom u kojoj živi demonsko zlo, i sa kletvom iz sedamnaestog veka i ovo je sasvim lepo zaokruživanje „story so far“ ali sa jasnim prostorom da dobijemo JOŠ.

I nadam se da hoćemo jer je u ove četiri godine koliko je prošlo od poslednjeg The Silver Coin stasalo još autora koji bi sigurno imali šta da dodaju u ovakvu antologiju. Ali pre svega jer je Walshov crtež ovde uniformno fantastičan i za razliku od samo nešto življe kolorisanog Exquisite Corpses, veoma minimalni kolori itekako doprinose hladnoj, opresivnoj atmosferi ovog stripa.

Walsh ima izvanredno oko za kadar, The Silver Coin je prepun vrlo „filmskih“, vrlo evokativnih slika koje mogu biti samo delići scene iseckane na zaustavljene prizore ili jedan eksplozivni, često visceralni prizor strahovite energije. On nikada scene ne pretrpava detaljima – pozadine često bivaju sugerisane samo apstraktnim linijama – ali zna koji su detalji ključni, pa ćete tako u nekim momentima imati utisak da posmatrate filmski prizor pušten usporeno, na primer u scenama automobilskih sudara gde još uvek živi ljudi izleću kroz vetrobrane.

Naravno, ovo je horor strip, pa vredi istaći i Walshove karakterizacije, sa ljudima u ekstremnim emotivnim stanjima, ljudima kojima se na licu vide krivica, mržnja, strah, ali i sa nadahnutim dizajnom onostranih bića koja se povremeno naziru i koja u čitaocu garantovano izazivaju refleks gađenja i straha što stoji daleko ispod prve, najprvije intelektualne misli koju je neki naš daleki predak imao.

Hoću da kažem, Walsh je ovde strašno zaokružen kao autor, sa perfektnim dizajnom koji prikazuje „epohe“ i kontekste što ih znamo iz recentne istorije (arkadne igre, letnji kampovi, restorani, noćni klubovi, njujorški geto…), sa ljudskim fizionomijama koje se progresivno deformišu ili trpe strašne disocijacije, sa konačno uplivom čistog užasa iz kolektivnog nesvesnog, sve to stavljeno u uvek uredne, jako disciplinovane, praktično minimalističke kompozicije koje se uvek drže realizma ali troše samo minimalan broj linija na figuraciju i ogroman deo posla obavljaju osvetljenjem i opet minimalnim ali savršeno odmerenim kolorom.

The Silver Coin je, dakle, veoma luksuzna horor-antologija u kojoj nema padova kvaliteta niti konceptualnih lutanja. Osnovni motiv je dovoljno samorazumljiv i širok da autori koji pišu scenarije mogu lako da se uklope u njega sa svojim idejama, a Walshov crtež, kolor i letering su suvo zlato i donose nam jedan od najkarakternijih horor-stripova koji su uopšte izlazili u ovoj deceniji. Veoma se nadam da ćemo uskoro dobiti nekakvu najavu daljih epizoda, a do tada, ako sve ovo zvuči i izgleda dobro, imate tri kolekcije da kupite putem Imageovog sajta.