Lucky Luke: Dakota 1880 je strip-album o Taličnom Tomu, izašao za Lucky Comics prošle godine, naravno na Francuskom, a onda krajem Maja u Engleskom prevodu za Conebook, a kako sam ga ja, naravno i pročitao. No, Lucky Luke: Dakota 1880 nije „običan“ strip o Taličnom Tomu jer pripada odvojenom serijalu omaža Taličnom Tomu a koji je utemeljen 2016. godine. Kao takav, on je istovremeno reimaginacija, dekonstrukcija i posveta radovima Morrisa i Goscinnyja, napravljen znalački, sigurno i ne malo provokativno.

Zanimljivo je to kako drugi Goscinnyjev legendarni strip, Asteriks, do danas drži jednu tvrdu, konzervativnu liniju u kojoj se novi albumi koji se publikuju na otprilike dve godne, bez obzira na to ko su im autori, prave pre svega da budu verne rekonstrukcije, maltene faksimili stripova kakve su Goscinny i Uderzo radili u zlatnom periodu ovog stripa između 1961. i 1977. godine kada je Goscinny umro. Asteriks je, nagađam, potentan tržišni fenomen i trenutni vlasnici autorskih prava kojima je Uderzo pred smrt dao blagoslov da strip nastave, sam birajući i svog crtačkog naslednika, veoma očigledno ne žele da naročito mnogo eksperimentišu sa utvrđenom i utvrđeno uspešnom formulom. Na kraju krajeva, najnoviji Asteriksov album, koga sam jesenas blago i dobronamerno kritikovao da je pored svih svojih dobrih strana ipak isuviše „algoritamska“ procesija greatest hits momenata iz Asteriksove istorije, je komercijalno bio ekstremno uspešan sa tiražom od pet miliona kopija već u preorder fazi. Hachette, izdavač koji je od Uderza otkupio prava na ovaj strip 2008. godine definitivno smatra da je „you don’t mess with success“ jedini ispravan pristup u daljem publikovanju Asteriksa pa je na kraju krajeva i blago eksperimentisanje sa sadržajem i senzibilitetom koje je Uderzo uveo u strip pred kraj svog vakta, u narednim albumima koje je ova kuća publikovala temeljito egzorcirano za račun pažljive reciklaže klasičnog Asteriksa.

Talični Tom je, očigledno, nešto drugo, ne najamnje i na ime činjenice da, iako pričamo o poznatom i uspešnom stripu koji je ostvario i zapažen krosover u druge medijume, on nikada nije bio ni približno na nivou Asteriksa. Broj video igara napravljenih po Asteriks predlošku je VRTOGLAV, a tu je onda i veoma uspešni filmski serijal koji je fenomen kulture glavnog toka za sebe i smem da se kladim u sto maraka da u ovom trenutku bar dva-tri producentska think tanka rade na idejama za pokretanje novog filmskog serijala o Asteriksu, dok će u međuvremenu novi animirani, dugometražni Asteriks, The Kingdom of Nubia, u bioskope ući u Oktobru.

Talični Tom nije imao mejnstrim uspeh na baš ovolikom nivou, mada jeste imao i video igre i animirane filmove, pregršt „pravih“ filmova, turskih, italijanskih (u kojima ga je igrao terence Hill), televizijske serije, od kojih je najnovija urađena proleća ove godine u koprodukciji France Télévisions i  Disney+. Ali ta (vrlo relativna) „opskurnost“ u odnosu na Asteriksa mu onda i garantuje prostor za eksperimentisanje i skoro pa jeretičke alternativne poglede na istoriju (Taličnog Toma ali i Divljeg zapada) kakvi u Asteriksu, reklo bi se, nikada ne bi prošli.

I nije samo to: dok je Asteriks od početka do kraja uvek bio feelgood priča o ponositim patriotama koji brane svoje parče zemlje i kulturu od imperijalističkih kolonizatora, Talični Tom je originalno bio baziran na vestern filmu i roto romanima, već žanrovski značajno distanciranim od stvarne istorije i onda je sa postepenim otrežnjenjem i osvešćenjem zapadnoevropskih autora na to da je mitologija vesterna u velikoj meri bila i fasada iza koje su se sakrili genocid i ropstvo, u recentnim stripovima o Taličnom Tomu napravljeno dosta vidnih napora da se uđe u polemiku sa izvornim materijalom i isprave bar neke krive Drine.

Ovo se dešava čak i u kanonskim, numerisanim novim epizodama Taličnog Toma, na primer u albumu A Cowboy in High Cotton koji se bavi pobunom robova i u kojoj je protagonist više pomagač i posmatrač nego što ima presudnu ulogu, a pogotovo u alternativnim, nekanonskim stripovima poput The Man Who Shot Lucky Luke Matthieua Bonhommea kojim je serijal omaža i započet, ili takođe njegovim Wanted Lucky Luke, realizovanim kao zrelije i dekonstruktivne reimaginacije izvornika, da ne pominjem Swiss Bliss Ralfa Königa koji se bavi queer temama i autorsko je delo jednog od najpoznatijih nemačkih queer strip-autra posledjih nekoliko decenija.

Lucky Luke: Dakota 1880, o kome danas pričamo ne ide u toliko radikalna čitanja – ovo nije naglašeno „gritty“ strip i u njemu niko ne bude ubijen, niti se on bavi seksualnošću u nekoj ozbiljnoj meri – ali on jeste jedna spretna i relevantna polemika sa mnogim standardnim elementima generalne vestern-fikcije a koji su često i rado korišćeni i u stripovima o Taličnom Tomu. Takođe, on je po tonu zreliji ili barem kontemplativniji i mada svoja tematska interesovanja ne raspravlja u nekom ogromnom nivou detalja, spretno korišćenje fragmentarne strukture pripovedanja mu omogućava da pokrije popriličan raspon tih tema i dokači mnogo interesantnih istorijskih likova.

Appollo, odnosno Olivier Appollodorus, koji je ovo napisao, je iskusan strip-scenarista sa mnogo radova za sebe u različitim kolaboracijama i za razne izdavače (u poslednje vreme najviše za Dargaud), ali, možda važnije i iskusan ČOVEK, dakle, neko ko je video sveta i živeo u različitim državama, uglavnom u okviru bivših francuskih kolonija. Rođen u Tunisu, odrastao u Severnoj Africi i na ostrvu Reinion, školovan u Francuskoj, sa ponovnim povratkom na Reinion, Appollo je od srednje škole publikovao amaterske pa profesionalne stripove i bio umešan u publikacije za decu, organizaciju festivala itd. Sarađivao je sa raznim crtačima (ovde sam pisao o njegovoj saradnji sa Christopheom Gaultierom) a od 2007. godine redovan partner mu je nemački crtač Brüno, koji je školovan u Francuskoj a gde i živi i koji od kraja devedesetih radi autorske stripove za francuske izdavače. Brüno i Appollo su prvo radili Biotope pa Commando Colonial za Dargaud, a Brüno je i veliki uspeh postigao radom sa Fabienom Nuryjem na kriminalističkom serijalu Tyler Cross o kome sam takođe pisao ovde.

Lucky Luke: Dakota 1880 je, dakle, ujedinjenje starih prijatelja i saradnika i istovremeno neka vrsta sa velikom ljubavlju napravljenog omaža Morrisu, kreatoru Taličnog Toma koji je jednu od prvih priča o kauboju-bržem-od-svoje-senke iz 1946. godine naslovio Arizona 1880. Arizona 1880 se smatra i „zvaničnim“ početkom serijala o Taličnom Tomu jer je ovo i bio prvi objavljen album o ovom strip junaku, sakupljajući stripove prethodno publikovane u magazinima. Oslanjanje na ovaj formativni narativ je očigledno već od prve table Dakota 1880, gde vidimo protagonistu kao naoružanu pratnju za diližansu koja preko snegom prekrivene prerije kreće na daleki put.

Veliki deo standardnog programa stripova o Taličnom Tomu je ovde odsutan. Tom ovde nema konja koji govori, i, štaviše, najveći deo vremena uopšte nema konja jer mu je radno mesto „riding shotgun“, dakle, da sedi pored kočijaša sa puškom u ruci i plaši potencijalne drumske razbojnike. Takođe, Tom nije neko ko sarađuje sa predstavnicima zakona i hapsi opasne bandite i on je ovde pre svega ćutljivi revolveraš koji za novac daje naoružano obezbeđenje poštanskoj kočiji što ponekada prevozi i ljude.

Iako je formalno Dakota 1880 on-the-road narativ, ovo je zapravo serija kratkih priča koje imaju sopstvene mini-zaplete, a od kojih se neki decidno NE događaju na putu i bave se epizodama iz Tomove prošlosti ili prošlosti drugih likova. Uokvirujući alat je zapravo memoarski tekst Baldwina Cheniera, mladog crnog momka koga je baka nakon oslobađanja robova povela sa sobom iz Nju Orleansa na sever SAD, oslanjajući se na obećanje generala Šermana da će svaki oslobođen rob dobiti četrdeset ari zemlje i mazgu, kako bi mogao da radi i da se izdržava. Mi danas znamo da je ovo obećanje vrlo brzo pogaženo (i zvanično poništeno nekoliko meseci kasnije od strane predsednika Andrewa Johnsona) ali Baldwin će ovoga postati svestan kroz neposredno iskustvo pa će poželeti da se vrati na jug zemlje da tamo potraži svoju sreću i onda krenuti na dugo putovanje kočijom sa Taličnim Tomom i Hankom Bullyjem, kočijašem.

Baldwin Chenier, dakle, onda zapisuje svoje avanture koje je tokom ovog puta doživeo sa dvojicom iskusnijih zapadnjaka, a kroz razgovore će saznati i neke detalje iz prošlosti Taličnog Toma a koji će mu poslužiti kao materijal za sklapanje literarnog portreta ove ikone divljeg zapada.

Dakota 1880 na svojim poslednjim stranama ima intervju sa profesorom po imenu Gustav Frankenbaum a koji je specijalizovan za američku popularnu literaturu sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Profesor književnosti, dakle objašnjava da je Baldwin Chenier istorijska ličnost, ali i da je Talični Tom istorijska ličnost i da je Chenier, kasnije relativno zapažen afroamerički pisac na ime svojih memoara, prethodno pisao roto romane o Taličnom Tomu, čoveku bržem od svoje senke, a koje je Morris čitao, dobijajući ih na poklon od američkog vojnika na službi u Belgiji nedugo posle Drugog svetskog rata.

Čitav ovaj intervju je ilustrovan naslovnim stranama nekih od ovih romana i na kraju ima i fotografiju Taličnog Toma, Baldwina Cheniera i Hanka Bullyja kako poziraju sa kočijom, a čiji nastanak vidimo u poslednjoj priči ovog stripa. I sve je ovo, da bude vrlo jasno, POTPUNO IZMIŠLJENO. Talični Tom nije bio istorijska ličnost i Morris se nije inspirisao konkretnim junakom roto romana za ovaj lik, već je napravio komični sažetak mnogih likova iz tadašnjih romana i filmova. Baldwin Chenier nikada nije postojao, a ni Gustav Frankenbaum nije stvarna ličnost i ljudi sa boljim pozavanjem „lorea“ stripova o Taličnom Tomu setiće se da je ovo ime jednog od naučnika koji se pojavljuju u epizodi Les Collines Noires iz 1963. godine (kod nas prevedenoj kao Put u Vajoming za potrebe publikacije u Stripoteci, kasnije u Asteriksovom zabavniku broj 41).

Ovo je dakle detaljno razrađena lažna dokumentaristika koju je Appollo izmislio za potrebe ovog stripa i mada ona nije neophodna da mu obezbedi „ozbiljnost“, svakako služi da podvuče tenziju između istorijske realnosti divljeg zapada, načina na koji je on predstavljan u tadašnjoj popularnoj kulturi i načina na koji su Morris i Goscinny onda dodatno adaptirali, satirisali i mutirali vestern-predloške za svoje radove.

Dakota 1880 je u osnovi posveta Taličnom Tomu kao stoičkom, ćutljivom, diskretnom heroju što će uvek biti na strani slabijih i potlačenih i koji će tu divljinu divljeg zapada, u skladu sa romantičnim arhetipom doživljavati kao poslednji zaista slobodni prostor u kome su ljudi u stanju da budu u neposrednom kontaktu sa prirodom, na bezbednoj distanci od struktura društvene moći i kontrole, ali i korupcije. Ovo je generalni temelj velikog dela vestern-fikcije i nešto što su Morris i Goscinny utkali u osnovu svojih priča. No, njihov je Talični Tom, pogotovo u pričama iz zrele faze, bio i čovek sa intenzivnom, kontinuiranom saradnjom sa establišmentom, neko ko obezbeđuje važne zvanične nameštenike kada dolaze na zapad, neko ko dobija zadatak da privede pravdi odbegle osuđenike ili nepoćudne desperadose itd.

Većina modernih dekonstrukcija Taličnog Toma svesno i vidljivo radi na deakcentovanju ove dimenzije protagoniste i podcrtava njegov usamljenički stoicizam, ćutljivost u društvu, prirodnu tendenciju da bude dalje od ljudi i u preriji traži svoje pravo mesto, pa je i Dakota 1880 rađena u ovom ključu. No, Appollo i Brüno koriste tu fragmentarnu strukturu naracije da se u kratkim celinama pozabave mnogim temama vestern-fikcije i istorije divljeg zapada i u njima Talični Tom ima aktivne uloge.

Nekada je to samo izražavanje stava, na primer u poglavlju gde kočija prevozi mladu ženu koja sa istoka ide na sasvim drugu stranu kontinenta, da se tamo uda za vojnika koji služi u utvrđenju u preriji. Njeni strahovi, da je prerija prepuna divljih, opasnih indijanskih plemena o kojima je čitala u popularnoj literaturi u Tomu izazivaju revolt i on ovde eksplicitno govori o ukradenoj zemlji od ljudi koji su na njoj živeli i o tome da je njihova sloboda fundamentalnija od onoga što imaju doseljenici u svojim gradovima.

Na drugom mestu autori Taličnog Toma prikazuju kao slojevit, zreo lik koji je svestan legende o sebi ali izbegava da se na nju narcistički fiksira. U jednom poglavlju vidimo kako na streljačkom takmičenju – a gde je, u skladu sa maskulinim stereotipom on uvek najbolji – Tom dopušta da ga diskvalifikuju i umesto njega nastupa devojčica sa velikim talentom za streljaštvo a koja onda i pobeđuje. Ovo je simpatični feministički detalj, ali se istovremeno radi o – ovog puta zaista – istorijskoj ličnosti, Annie Oakley, ženi izuzetno talentovanoj za korišćenje vatrenog oružja, koja je bila deo putujućeg cirkusa Bufalo Billa a koja jeste pobedila na takmičenju u pucanju sa samo petnaest godina, baš kako je i prikazano u ovom stripu.

Morris i Goscinny i jesu u zreloj fazi Taličnog Toma dosta polagali na korišćenje autentičnih istorijskih ličnosti u zapletima (uključujući sudiju Roya Beana, revolverašicu Calamity Jane, revolveraša Billyja the Kida itd.) pa onda u ovom omažu Appollo i Brüno prikazuju i kako je Talični Tom upoznao Louisa Riela, borca za prava kanadskih starosedelaca koji je predvodio dva pokreta otpora kanadskim vlastima i kasnije bio uspešan političar i osnivač pokrajine Manitoba.

Drugde, likovi koji se pojavljuju predstavljaju arhetipove vestern-fikcije, pa se recimo na jednom mestu pojavljuje muškarac sa imenom Jubal Hooker a poznavaoci opusa britanskog režisera Michaela Winnera (koji je režirao prva tri Death Wisha) znaće da je lik sa ovim imenom u njegovom vesternu Chato’s Land iz 1972. godine igrao Simon Oakland. Chatos’s Land spada u revizionističke vesterne, sa temom rasizma i diskriminacije postavljenom u središte radnje (Charles Bronson u njemu igra titularnog Chata, koji je pola Apač i zbog toga trpi nasilje), ali poglavlje u kome se u ovom stripu pojavljuje Jubal Hooker je okrenuto drugim temama, prevashodno eksploataciji žena i sadrži ne samo dinamičan proto-feministički osvetnički narativ u kome zlostavljana seksualna radnica spaljuje lokal u kome je radila već i momenat u kome Talični Tom izlazi iz svoje cool, ćutljive persone i predstavlja se kao i dalje pravednička ali preteća figura sa vrlo malo milosti za zlostavljače.

Opet, Dakota 1880 ne ide u totalnu reviziju karaktera Taličnog Toma i vrednost ovog stripa u velikoj meri jeste u tome da on čuva sve značajne dimenzije tog karaktera, ali ih stavlja u narativni format koji je, kako rekosmo, zreliji i kontemplativniji, manje sklon gegu i više okrenut tihoj refleksiji. Talični Tom je i ovde ćutljivi, stoički heroj obdaren praktično natprirodnim borilačkim sposobnostima i od tog maskulinog arhetipa ovaj strip ne odstupa, ali ga stavlja u svet u kome je nasilje naturalistički prikazano a život u preriji je težak i pun iskušenja, kako onih vezanih za preživljavanje u surovoj prirodi, tako i onih vezanih za donošenje ispravnih moralnih odluka. Kada u jednom momentu Talični Tom mora da od grupe američkih starosedelaca ukrade konja da bi stigao na mesto gde treba da spase život nevinom čoveku, ovo je odluka za koju dosta kasnije kaže da je bila iznuđena ali da je to i dalje ne čini ispravnom, a što, u paru sa pomenutim njegovim komentarima o kolonizaciji američkog zapada i otimanju zemlje starosedeocima, kao i rezigniranim ćutanjem u poslednjem poglavlju na tiradu jednog od likova kako je pravično što doseljenici od starosedelaca uzimaju zemlju jer ovi ne umeju da je dobro iskoriste, oslikava portert „pravog“, autentičnog Taličnog Toma, vernog Morrisovom (i Goscinnyjevom) predlošku, samo posmatranog u kompleksnijem svetlu.

Strip je pripovedan kiontemplativno, smireno, sa vrlo malo akcije. Veliki deo naracije se odvija u monološkim celinama koje su deo Chenierovog memoarskog iskaza, dok Brüno samo ilustruje neme scene prerije kroz koju putuje diližansa. Ovo je, generalno, nešto što u mnogim stripovima ja kritikujem jer svodi crtež na ukras ali u Dakota 1880 je to uglavnom opravdana tehnika, na ime toga da je ovo zaista strip pre svega o refleksiji, promišljanju sveta u kome protagonisti žive i njihovim uloga u njemu, kao i na ime činjenice da su poglavlja kratka i da im prijaju te epizode potpuno lišene „radnje“, u kojima je atmosfera najbitniji element.

Naravno, to ne bi bilo tako efektno da nemamo na crtežu crtača kao što je Brüno. Nemac ovde radi u raskošnijem ključu nego što je bio slučaj u Tyler Cross ili Biotope, zadržavajući uglavnom vrlo strogi, formalni lejaut tabli, ali u kadriranju i osvetljenju često usvajajući kinematski pristup sa dinamičnim promenama rakursa, dramatičnim zumovima na određene detalje, efektnim korišćenjem kontrasvetla i snažnog kolora (za ovo poslednje videti pomenutu scenu spaljivanja javne kuće, ali uopšte, sav kolor koji radi Laurence Croix u ovom stripu je izvanredan). Ovakva „režija“ uveliko dinamizuje strip koji je, kako rekosmo, izrazito malo okrenut akciji i mnogo više kontemplaciji, ali su Brünu i čiste „mood“ scene izvanredne, sa veličanstveno komponovanim panoramama, efektnim korišćenjem niske linije horizonta, smelim, intenzivnim kolornim Croixovim radom koji dopunjava izuzetno disciplinovan, pa na momente gotovo i opsesivno detaljan rad tušem. Opet, Brünovi crteži nikada nisu pretrpani, ni u domenu kompozicije ni u domenu teksture i mada su i detaljniji i slojevitiji i definitivno ambicioznije kolorisani od, recimo Tylera Crossa, oni su i dalje savršeno elegantno balansirani.

Lucky Luke: Dakota 1880 je, kao sedmi u serijalu omaža Taličnom Tomu veoma dobar dodatak tom proširenom mitosu velikog fiktivnog kauboja, strip koji ne govori mnogo toga NOVOG, ali to što govori radi sa pripovednom elegancijom i ekonomijom kojoj se mora aplaudirati. Naredni, osmi album iz serije omaža, La Longue Marche de Lucky Luke je ponovo rad Matthieua Bonhommea i u Aprilu je izašao u Francuskom originalu. O njemu ćemo pričati kada bude dostupan na nekom jeziku koji mi ovde razumemo, ali do tada, srdačno preporučujem Dakota 1880 svakome ko voli ove „odraslije“ priče o Taličnom Tomu. Appolo i Brüno apsolutno znaju šta rade i spretno spajaju ljupke omaže originalnom predlošku sa smislenim komentarom na žanr i ne bih se bunio da ih ponovo vidim na Taličnom Tomu. Ali u međuvremenu, francuski original možete da kupite ovde, a engleski prevod ovde.