Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
U ovoj kući je uvek praznik kada izađe novi album Sun Ra, pa dajte da praznujemo kad imamo rašta. Tj. Ra-šta, esamupravu? Elem Sun Ra & His Arkestra – East Two + 7 je novi kontingent ranije neobjavljenih kompozicija velikog muzičara i njegove „arkestre“, iskopan iz naizgled nepresušnog bunara zaostalih arhivskih snimaka, identifikovan koliko se najbolje moglo, prebačen u digitalnu formu pa pročišćen i publikovan sa ljubavlju i mnogo suplementalnih informacija da se sva ova začudna i divna muzika čuje u pravom kontekstu. Irwin Chusid, rezidentni kurator zvučne zaostavštine Sun Ra je za ovaj projekat sarađivao sa Christopherom Trentom i radi se o uobičajeno izvrsnoj arheološkoj akciji koja je, kako je to sa Sun Ra više pravilo nego izuzetak, na svetlo dana iznela neka autentična blaga.
Nekakva diferencija specifika East Two + 7 u odnosu na druga recentna arhivska izdanja muzike Sun Ra je prevashodno u tome da se ovde radi o muzici koja je nastala – ili makar snimljena – u onome što se smatra jednim od najproduktivnijih i najpustolovnijih perioda za Sonnyja i njegovu ekipu, dakle u ranim sedamdesetim godinama prošlog veka. Do 1972. godine kada je naslovna kompozicija ovog albuma snimljena tokom dvodnevne studijske sesije u studiju Streetville u Čikagu, Sonny i Arkestra su već neke četiri godine bili stanovnici Filadelfije. Nakon decenije i po u Čikagu i sedam godina u Njujorku, Arkestra je pronašla svoj permanentni dom u kome će se ne samo konačno osećati kao kod kuće već i gde će sam grad ovu šarenu ekipu umetnika predvođenu afrofuturističkim mistikom koji je za sebe tvrdio da mu je poseta Saturnu izmenila život prigrliti kao svoju i učiniti je organskim delom svog kulturnog krajolika.
Istovremeno, u muzičkom smislu Sonny je bio u praktično idealnoj poziciji, postavljen između duboke odanosti tradiciji džeza koju je vezivao za anđeoske doprinose Fletchera Hendersona i Dukea Ellingtona ljudskoj kulturi, i agresivne avangardne eksploracije koja je obeležila dobar deo njegovog rada tokom šezdesetih godina u kojima se realizovao kao imaginativni autor, autoritativni bendlider i nepredvidivi eklektični filozof. Muzika mu je u 1972. i 1973. godini, dakle, bila neka vrta postmodernog ideala u kome će topli, optimistički južnjački motivi i romantične džez melodije biti svega nekoliko taktova udaljeni od istočnjačkih mikrotonalnih skala, perkusionističkih incidenata, atonalne abrazije i teksturalnih tripova. Onako kako je sam Sonny sebe video postavljenog negde između Zemlje i Saturna, tako mu je i muzika u ovom periodu lebdela između avanturističkog džeza i formalne, zahtevne moderne kompozicije.
Istovremeno, Arkestra je radila MNOGO muzike u ovo vreme, sa stalnim koncertiranjem, po SAD i Evropi mnogo albuma snimljenih u periodu od par godina, sa filmom Space is the Place koji je nastao 1972. godine (i Sonny i Arkestra su uradili muziku za njega), a sam Sonny je bio redovan predavač na Berkliju i čak uspeo da dobije ugovor sa velikim muzičkim izdavačem za seriju albuma (a koji je posle, taj ugovor, spektakularno propao i jedan album snimljen za ove potrebe, takođe naslovljen Space is the Place – mada nije u pitanju pomenuti saundtrak za film – je na kraju izdao Blue Thumb).
Dakle, pričamo o plodnom periodu sa mnogo rada, u kome se činilo da svaki, pa i najluđi eksperiment koji Sonnyju padne na pamet na kraju produkuje rezultat vredan da se čuje i pamti. Ispostavlja se, eto, da nismo čuli ni izbliza sve i ovaj album je neka vrsta divlje ekskurzije u prašumu kreativnosti i tuđinu dalekog svemira što ga je Sonny sve vreme slušao u svojoj glavi i puštao nas da čujemo samo fragmente.
Naslovna kompozicija, East Two je svakako monument ovog izdanja i ovo je i jedini poznat njen snimak koji postoji. Urađena u pomenutom čikaškom studiju tokom dvodnevne sesije Oktobra 1972. godine, ovo je petnaestominutni komad moderne kompozicije koji kreće melanholičnim, ali prkosno optimističnim duvačkim džez-motivom a zatim odlazi u nekoliko neočekivanih strana. Tokom ova dva dana u studiju Arkestra je snimila ne jedan nego dva puna albuma koja će kasnije izaći (pomenuti Space is the Place na kraju izdat za Blue Thumb i Discipline 27-II koji će Sonny naredne godine izdati za sopstveni El Saturn) i čovek MORA da se divi stavu i filozofiji koji će poroditi ovoliku količinu muzike unutar, čak i za one godine, vrlo kratkog vremena u studiju. I to kakve muzike! Činjenica da je vreme bilo kratko, da niko nije imao luksuz da u studiju uvežbava dogovoreno ili isprobava novo znači i da je svaka izvedba koja se čuje na ta dva albuma rađena sa apsolutnim ubeđenjem da je to TO i isto važi i za ovu neobjavljenu muziku.
East Two ima tu distinkciju da se na njoj čuje električna bas-gitara, retkost u Arkestrinoj postavi, naročito u ono vreme, a koju svira Pat Patrick, uobičajeno zadužen za bariton saksofon. Sama kompozicija vođena je svečanim duvačkim motivom koji se ponavlja i dobija na težini sa svakim okretom, dok ispod njega radi bop-pratnja ali i Sonnyjev „svemirski“ sintisajzer. Oko sredine sintisajzer ulazi u prvi plan sa vibrato-efektima, pa orguljaški akordi raščiste prostor za free jazz freakout u kome saksofon Johna Gilmorea zvuči kao svraka na esidu što surfuje na seizmičkom talasu koji proizvode udaraljke, pa se Sonny uključuje vrtoglavim klavijaturističkim soliranjem. Završetak kompozicije donosi povratak na osnovni motiv ali u radikalno izmenjenom kontekstu sa Sonnyjem koji ispod melodične teme otvara ponore distorzije i disonance.
Ko ovo preživi – i, važnije, uz njega doživi satori – biće dobro pripremljen na In Tomorrow’s Realm, komad snimljen naredne godine u studiju Variety u Njujorku gde su Sonny i Arkestra snimali album Deep Purple sa violinistom Stuffom Smithom. In Tomorrow’s Realm, pak, iako kreće sa Sonnyjevim naglašeno istočnjački intoniranim improvizovanjem na sintisajzeru u velikoj meri počiva na radu kontrabasiste Ronnieja Boykinsa, jednog od Arkestrinih veterana a kome je ovo bila poslednja godina punog članstva u ovoj ekipi, mada će se, kako podsećaju autori teksta za ovaj album, on povremeno vraćati starom jatu, između saradnji sa Steveom Lacyjem, Samom Riversom, Mary Lou Williams, Charlesom Tylerom itd. sve do 1980. godine kada je daleko prerano preminuo.
Boykins ovde drži kompoziciju na okupu dok Sonny iz istočnjačkih skala prelazi u čistu atonalnost, neko solira na vibrafonu, neko treći duva u nekakav orijentalni instrument a bubnjevi se ruše i padaju u pozadini. Ostrvo čistote u moru halucinacija.
Rocket #9 je stara Sonnyjeva kompozicija, studijski snimljena i izdata kao singl za Sonnyjevu etiketu još 1959. godine. Ovde dobijamo novo izvođenje snimljeno 1972. godine tokom pomenute dvodnevne sesije u Čikagu i zapravo alternativnu verziju onoj koja će na kraju biti na albumu Space is the Place. Ovo je, za rane sedamdesete tipično dezorijentišuća ali zarazno prijemčiva kombinacija mantričnih, obrednih ženskih vokala sa elastičnim, „kosmičkim“ sintisajzerskim efektima i free jazz mitraljiranjem u kome relativni novajlija, Eloe Omoe – klarinetista, oboista i povremeno saksofonista što je došao u bend dve godine ranije – predvodi juriš.
East Five, uprkos imenu, nije snimljena na ovoj sesiji već na Menhetnu, naredne godine, na pomenutoj sesiji u studiju Variety. Na njoj Sonny za promenu svira svoj matični instrument, klavir i podseća da on ni u ovom periodu nije bio samo pustolovni eksperimentator opijen svim mogućim elektronskim klavijaturama na koje je mogao da stavi ruke, već i dalje razuzdani, veličanstveni pijanista kome skoro da i ne treba ostatak orkestra da kreira monumentalne, dramatične kompozicije. Ipak, nekoliko junaka se ovde odaziva bačenoj rukavici pa Danny Davis (verovatno on, kažu u tekstu) prvi ulazi u ring sa svojim alt-saksofonom, da bi mu podršku onda pružio Gilmore na tenoru. Naša poslovica kaže da dva loša na kraju ubiju Miloša, ali Sonny ovde drži teritoriju koliko god je to potrebno, onda naprosto pusti svog najboljeg strelca da se ispuca, pa se vrati u borbu sa osveženom strašću dok James Jacson – uobičajeno zadužen za perkusije – daje podršku na fagotu. Sonny kreće da zatvori kompoziciju stakato bakljadom koja zvuči kao Cecil Taylor koji tokom soliranja preživljava infarkt, ali duvači se vraćaju za finalni duel i ovo je kao nekakav mini-samurajski film od sedam minuta koji vam na mozgu ostavlja permanentan ožiljak. Ali ožiljak sreće. Nemam ideju da li je producent Alton Abraham ubedio Sonnyja da ovo nije adekvatna kompozicija za i inače vrlo avangardni Space is the Place, ali znam da bismo kao biološka vrsta bili uskraćen da ona nikada nije našla put do naših ušiju.
Yesterdays je balada koju je njujorški kompozitor popularne muzike Jerome Kern napisao 1933. godine za mjuzikl Roberta a koji je u dramskom smislu bio romantična komedija smeštena u nemačku ruralnu provinciju. Ovo je pesma o nostalgiji i prisećanju prošlosti (tekst je napisao Otto Harbach), a koju je Sonny, kao stari ljubitelj popularnih pesama, svirao i snimao još četrdesetih godina, ali solo, u kućnim uslovima. Prvi zvanični snimci ove pesme u Arkestrinom izvođenju datiraju tek sa kraja sedamdesetih tako da je snimak na ovom albumu – urađen na koncertu održanom NEGDE 1972. godine – zapravo raritet koji pomaže da se malo ispravi i dopuni nama poznata istorija o Sun Ra i njegovom opusu.
Takođe, ovo je izvođenje u kome Sonny originalnu temu prosto raskomada, svirajući Yamaha YC-30, u to vreme novi, napredni, efektima bogati i onda, po njegovom shvatanju, veoma „svemirski“ sintisajzer. Uvod je sav u faziranim, nervoznim atonalnim kaskadama, da bi Sonny onda počeo da svira melodiju kao da se priseća ne samo kako ona ide već kako njegovi prsti uopšte rade, dajući joj istovremeno sasvim novu nevinost i pretvarajući je u dvostruki objekat nostalgije.
Lights On a Satellite je poznata Sonnyjeva kompozicija iz šezdesetih (mada je album sa ovim imenom izašao tek 2024. godine u aktuelnoj verziji Arkestre pod vođstvom Marshalla Allena), studijski snimljena za album Fate in a Pleasant Mood iz 1965. godine, a ovde rađena, nagađa se, polovinom ili krajem sedamdesetih, na probi ili tonskoj probi pred koncert. Kombinacija avangardnog džeza i gospela, Lights On a Satellite ovde ne odlazi predaleko od originalne verzije, ali sirovost konteksta u kome je snimljena joj daje finu teksturu, sa nekoliko saksofona i flauta u isto vreme koji prorađuju temu.
Poslednje dve kompozicije su CD-bonus pa ih nećete naći na vinilnoj verziji ovog albuma (koja se zato zove East Two + 5) i novijeg su datuma.
The Place of Five Points je najnoviji snimak na ovom albumu, urađen na koncertu u Ohaju 1985. godine. Do ovog momenta, Sonny se u velikoj meri posvetio obnovljenom interesovanju za eksploraciju bebop i hardbop nasleđa, pa je ovde inicijalno on na klaviru, prosipajući harmonična arpeđa naspram bluziranog alt saksofona Marshalla Allena. Kompozicija je inače napisana za album Omniverse iz 1979. godine i naravno da MORA da i sama ima „svemirske“ elemente, a koji se čuju i u formi električnog basa, ali i finala u kome Sonny sparinguje sam sa sobom, jednom rukom svirajući klavir a drugom sintisajzer i nudeći savršen sažetak svoje karijere u tom spoju akustičnog i elektronskog, tradicionalnog i avangardnog, zemaljskog i kosmičkog.
Album zatvara legendarna Fate In a Pleasant Mood, snimljena, NAJVEROVATNIJE, kažu autori teksta, tokom turneje 1984. godine na kojoj su Sonny i Arkestra svirali po Evropi i Africi i izdali nekoliko živih albuma snimanih u Egiptu, Grčkoj, Nemačkoj, Austriji… Ovaj snimak je urađen jednim mikrofonom postavljenim negde na binu – mada je rekonstrukcija izvanredna i kvalitet zvuka je visok – i prikazuje nam Arkestru u zaista prijatnom raspoloženju sa plesnim, vrlo afrocentričnim ritmičkim lupom (sa sve pljeskanjem u ritmu muzičara koji u tom trenutku ništa ne sviraju), Sonnyjem na klavijaturama kako samo podvlači ritam, ritualnim napevom… Savršeno finale za savršen album.
