Jesenas sam pričao o demou a sada, nakon igranja pune igre, čini mi se da je vreme da damo konačni sud o Marvel Cosmic Invasion, igri koja je na interesantan način podelila publiku i pokazala da nekada možete praktično SVE da uradite kako treba a da vaša ciljna grupa na kraju to ne prepozna.

Marvel Cosmic Invasion je, naravno, jedan od prominentnijih predstavnika savremenog rivajvl-talasa beat ’em up igara, odnosno onog što mi ovde zovemo i „tabačinama“ na ime činjenice da se radi o žanru u kome je borba, bliska intimna – uglavnom pesnicama i nogama i ponekim priručnim sredstvom koje se zateklo u blizini – osnovni sadržaj igranja i centralna tema dizajna igre. Kako smo već više puta pisali, ovaj je žanr bio u nekakvom vrhuncu svoje popularnosti od kraja osamdesetih do možda polovine devedesetih i moderne beat ’em up igre onda imaju i neku vrstu problema sa otresanjem nostalgičnog bremena sa svojih pleća.

Istina je, naravno da postoje sjajni i svetli indie primeri kao što su Fight’N Rage i Absolum – igre koje se decidno NE oslanjaju na postojeće licence i smelo grade kompleksne mehaničke sisteme da bi čitav žanr izgurale na naredni nivo, ali još od kada je Streets of Rage 4 resetovao čitavu scenu i podigao letvicu kvaliteta u nebesa, čini mi se da postoji konfuzija u dobrom delu zajednice u pogledu toga šta je kvalitetna beat ’em up igra a šta je dobro formatiran nostalgični fan-service.

Hoću da kažem, Streets of Rage 4 je imao obe stvari – bio je smislen i punokrvan nastavak/ omaž Streets of Rage igrama iz devedesetih, a istovremeno je svojim kombo-sistemima i povezivanjem raspoloživih resursa sa sposobnošću vezivanja dugačkih kombo-napada ponudio nivo mehaničke dubine koji u devedesetima praktično nije postojao, dajući nam i jare i pare.

No, ispostavlja se da je samo jedna od ove dve stvari ZAISTA presudna za uspeh igre na tržištu, pa su uspešni beat ’em upovi poslednjih godina u velikoj meri baš one igre koje se naslanjaju na popularne, dugovečne serijale, poput, recimo, River City Girls, nevezano za njihovu mehaničku dubinu (a u vezi koje sam ja za prvi River City Girls imao dosta toga da prigovorim, a ja sam, da podsetim, verovatno najblagonakloniji kritičar koga igre iz Double Dragon/ Kunio Kun/ River City univerzuma mogu da imaju).

Teenage Mutant Ninja Turtles: Shredder’s Revenge je takođe paradigmatičan primer, ne zato što je ova igra bila mehanički plitka ili jednostavna – nije, ja sam je zaista snažno pohvalio onomad – nego zato što je u pitanju igra koju je radio isti studio, kanadski Tribute Games, kao i Marvel Cosmic Invasion i gde je Marvel Cosmic Invasion često i žestoko kritikovan da je lošiji od Shredder’s Revenge iako on u mnogim stvarima ispravlja nedostatke prethodne igre i gradi na njenim kvalitetima. Razlog? Možda samo spekulišem, ali imam utisak da je, uz trenutnu popularnost Marvela na televiziji i u bioskopu, igra koja kao objekat nostalgije uzima neke opskurne likove iz stripova – čak ne ni toliko STARIH stripova da bi ovo bili likovi o kojima se raspravlja u akademskim krugovima – kao i video-igre rađene po Marvelovim predlošcima početkom veka, zapravo uslužuje jedan manji segment publike nego što to rade Nindža kornjače i da je procentualno broj nostalgičara koji će u ovoj igri prepoznati reference na SNES/ Megadrive hit Maximum Carnage mali u odnosu na totalni broj igrača koji će ovo zaigrati naprosto zato što je u pitanju igra sa Rečju „Marvel“ u naslovu. Paradigmatičan primer mi je bilo kada sam video da ljudi gunđaju što je u igri Phyla Vell jer je u pitanju lik za koga nikada nisu čuli – što je okej, naravno, nije sad svako posvetio svoj život izučavanju Marvelovih arhiva na način na koji su to učinili najbolesniji među nama – iako je u pitanju lik sa jednim od najzanimljivijih setova poteza u celoj igri, ono što kažu, težak da se nauči a veoma moćan KADA se nauči.

Utoliko, moram da malo vremena posvetim pohvalama Tribute Gamesu i njihovom izdavaču, francuskom Dotemu, baš na ime jedne veoma dosledne estetike igre – i ovde ne mislim samo na art-direkciju mada je njena doslednost najvidljiviji deo – koja uzima period između, recimo, 1996. i 2006. godine i rekonstruiše ne samo izgled već i ponašanje likova, njihove karakterizacije i odnose, onako kako su tada bili postavljeni u stripovima i onako kako su u to vreme prevođeni u crtane filmove i video igre*. X-Men vs. Street Fighter, izašla baš 1996. godine bila je prva igra u onome što će vremenom postati plodna serijska saradnja između Marvela i Capcoma i utemeljiti piksel-art fundament na kome su i sprajtovi u Marvel Cosmic Invasion očigledno ponikli. Sa druge strane ovog desetogodišnjeg perioda je Marvelov kosmički krosover u stripu Annihilation a koji je narativna osnova za ono malo priče što ga Marvel Cosmic Invasion ima**.

*uz, naravno, neke likove koji će tek kasnije u Marvelu nastati ili dobiti na važnosti, kao što su Knull ili Shuri

**sa sve epskim momentom u kome se Galactus, za promenu, stavlja na pravu stranu istorije

Između se naravno nalaze mnogi elementi karakterizacija u ovoj igri – to da Nova nosi uniformu koju je imao u devedesetima, da veliki broj glasovnih glumaca ponavlja svoje uloge iz crtanih filmova rađenih u devedesetima, to da Iron Man i dalje o Tonyju Starku govori u trećem licu, pretvarajući se da je njegov telohranitelj, to da je Srebrni letač ponovo Galactusov glasnik – i Marvel Cosmic Invasion će, u nostalgičnom smislu, dakle, biti MNOGO bliži nekome ko je 1996. godine imao 12 ili 13 godina nego nekome ko je uz Marvel stasavao nakon što je MCU postao najveći bioskopski uspeh u istoriji bioskopa, i za koga će biti neobično ako ne i neshvatljivo da, sem Rocket Raccoona, u igri koja se, uostalom, bavi kosmičkom invazijom, nema drugih Guardians of the Galaxy likova.

Delom, naravno, ovo su realnosti procesa licenciranja likova i intelektualnog vlasništva generalno, ali delom ima i nečeg blago subverzivnog u isterivanju trećepozivaca na teren da ginu i podmeću glavu tamo gde drugi ne bi ni kopačku, i onda, svakako, u igri koja VEĆ ima ansambl takvih premijer-ligaša kao što su Captain America, Iron Man, Black Panther i Wolverine, prosto je sevap kada imate prostora da kažete: „OK, ali neće biti Thora“ i umesto njega ubacite Beta Ray Billa, „Neće biti Hulka“, pa ubacite She-Hulk, „Neće biti Kapetanice Marvel“, pa umesto nje dođe Phyla Vell, ćerka originalnog Kapetana Marvela, „I, evo, neće biti ni Punishera“, odnosno umesto njega će tu biti Cosmic Ghost Rider a koji je, jelte, Punisher u budućnosti, nakon što je umro, otišao u pakao, a onda iz njega izašao da vozi motor i kažnjava na KOSMIČKOJ razini.

Hoću reći, da, fan-service je podrazumevana stvar u ovakvim projektima, ali moderni Marvel – dakle Marvel iz poslednjih šezdeset godina – je kao jednu od svojih sržnih vrednosti uvek imao to davanje šanse nepoznatima, nevoljenima, neprepoznatima i neshvaćenima da imaju svojih pet ili petnaest minuta slave i to da je Marvel Cosmic Invasion nakon Shredder’s Revenge, gde ste imali ansambl od četiri lika, došao do petnaest u osnovnoj verziji igre, a gde je sada, sa prvim DLC paketom iz Maja, on narastao na sedamnaest, i gde su bar trećina nekakvi slatki underdogovi je, čini mi se znak ozbiljne posvećenosti autora ovoj igri.

Pogotovo što, za razliku od Shredder’s Revenge, ovde likovi imaju RAZLIČITE i često zanimljivo nadopunjavajuće borbene komplete.

O ovome sam pisao već u prikazu demoa, ali čini mi se da je ovo naprosto nedovoljno prepoznat element ove igre a koji se nalazi u srži dizajna borbe. Marvel Cosmic Invasion je u svojoj najsuštinskijoj suštini tag-team igra. Dakle, ne igra u kojoj je MOGUĆE na terenu zamenjivati lik sa kojim igrate u realnom vremenu, nego igra u kojoj je to NEOPHODNO, koja je cela dizajnirana oko ideje skladno dopunjujućih borilačkih kapaciteta različitih likova i građenja strategija oko njihove kompatibilnosti.

No, čak ni neki iskusni, cenjeni kritičari ovo kao da nisu ukačili, pa je Marvel Cosmic Invasion simultano kritikovan i da je suviše laka i suviše teška igra, da su mu stejdževi previše kratki i previše dugački, da je problem što neki likovi imaju a neki nemaju komandu za hvatanje protivnika, što neki neprijatelji imaju napade projektilima itd.

Marvel Cosmic Invasion, naravno, gradi na osnovama Shredder’s Revenge, ali je mnoge elemente te igre pametno analizirao i onda smisleno unapredio, da ponudi iskustvo koje je i kompaktnije ali i mehanički dublje. Ovo je brawler sa manjim brojem kraćih nivoa nego Shredder’s Revenge, ali sa četiri puta više likova od kojih svi igraju drugačije i kombinovanje različitih likova na terenu i građenje zanimljivih tag team taktika je „stvarni“ način da se ova igra – igra. Drugim rečima, narativna kampanja koju ćete završiti za tri ili četiri sata je samo način da se upoznate sa stejdževima, likovima, neprijateljima i bossovima, dakle predjelo, a dok je glavno jelo zapravo kasnije igranje arkadnog moda (možda na višim nivoima težine) u kome pokušavate da dvanaest nivoa – ovde nema granajućih putanja – pređete iz jednog pokušaja, sa zdravljem koje vam se NE obnavlja između nivoa i na vama je da inteligentnim korišćenjem alata koje vam igra daje, likovima obezbedite preživljavanje i trijumf.

U prikazu demoa sam pominjao kako žongliranje protivnicima koji su već poraženi za neke tadašnje kritičare igre nije bio dokaz „dubine“ dizajna, ali Marvel Cosmic Invasion i jeste primer igre koja je prepoznala ovu manjkavost kod svoje prethodnice i ovde postoji osetljiv i suptilno podešen balans između dužine komboa koji izvodite, zdravlja koje vam se obnavlja i merača „fokusa“ a koji su vam svi potrebni za preživljavanje i trijumf. Nešto što je u Shredder’s Revenge bilo najviše za ukras (jer ste tamo fokus obnavljali na mnogo banalnije načine, što je značajno potiskivalo potrebu za kompleksnim kombo-napadima), ovde je direktno uvezano u srž igranja. Igrač koji će isprva da se namršti kada vidi da svaki lik u Marvel Cosmic Invasion ima manje poteza nego svaki lik u Shredder’s Revenge će, barem se nadam, brzo shvatiti da su ovde individualni likovi samo gradivni materijal i da se „stvarna“ mehanička kompleksnost i dubina igre pomaljaju tek kada se savlada tag-team mehanika u kojoj dva aktivna lika na terenu smenjujete u realnom vremenu i gradite fantastične kombinacije u kojoj jedan lik neprijatelje lansira u vazduh, drugi ih tamo dočekuje batinama, pa ih baca na zemlju gde ih ovaj prvi hvata, malo ih pridavi pa ih gurne u ivicu ekrana odakle će se ovi odbiti i naleteti na novi napad ovog drugog. Kada nađete „svoj“ tim, kada osetite ritam smenjivanja likova i shvatite u koji će stranu ići napadi lika kojeg prizivate za kombo (a ovde igra, da se razumemo, ume da bude rigidna i za neki potencijalni nastavak bi bilo odlično da se ovde doda još fleksibilnosti), kada vidite kako je protivnik koji je za bilo kog individualnog lika teška prepreka, za tag-team tek džak za udaranje koji ne stigne ni da se opasulji od prvog pariranog napada a već ste ga kombinovanim napadom oba lika sravnili sa zemljom, onda shvatate da je Marvel Cosmic Invasion značajan korak napred u odnosu na Shredder’s Revenge i igra sa toliko varijabli u svim mogućim kombinacijama likova da ću je, znam to već sada, igrati mnogo godina u budućnosti, možda se vraćajući svojim izabranim herojima za malo lake dominacije, možda isprobavajući neke nove timove da vidim šta još sve može da se uradi.

Ova je evolucija vidljiva posebno kod bosfajtova. Marvel Cosmic Invasion nema KOMPLIKOVANE bossove, kao što ih nije imao ni Shredder’s Revenge, ali je borba sa njima sada fleksibilnija. Bossovi su ranjivi na hvatanje (pogotovo u prvoj fazi) i mogu biti i bačeni i žonglirani ako znate kako, pa su njihove dugačke skale oklopa i zdravlja tu prevashodno da biste imali vremena da učite šta sve možete da im uradite, a ne da bi bili „veštački“ teži. Igra ovde pravi i zanimljivu odluku da neke od bossova učini delom tima nakon što ih porazite (klasični superherojski momenti gde se prvo borite protiv „dobrog“ protivnika kome neko kontroliše um, pa vam se on posle pridruži jer ste ga batinama izlečili) i gde onda sve ono što su oni radili vama, vi uzimate da radite drugima počev od narednog stejdža. Ovde posebno ističem epsku borbu sa Srebrnim letačem koji ima briljantne area of effect napade, veoma korisne za kontrolu mase u narednim, često vrlo napučenim nivoima.

Ništa od ovoga nije, napominjem, posebno „teško“ u osnovnom prelasku kampanje i jedino su mi Knull i Annihilus kao bossovi predstavljali izvestan izazov, ali je PRAVI izazov igre upravo taj prelazak dvanaest nivoa u arkadnom modu igranja gde nema zamene likova između stejdževa – pa onda imate prirodan podsticaj da pronađete sinergiju dvoje izabranih za jedan prelazak – niti vam se zdravlje obnavlja nakon pobede bossa, pa morate naći sve trikove i tehnike za izvođenje što urnebesnijih i dužih kombo napada – sa sve EKSTENZIVNIM žongliranjem poraženima – kako biste stalno budžili svoje skale zdravlja i fokus-merače.

Ovo bi TREBALO da je „pravi“ način za igranje igre ali su ga, čini mi se, mnogi naprosto prevideli i tretirali „običnu“ kampanju kao jedini sadržaj, a individualne likove kao izbor koji činite samo na osnovu strip-preferenci, bez svesti o tome kako se njihovi partikularni setovi poteza uklapaju sa setom drugog lika koji je u timu. I, mislim, sa jedne strane je sasvim razumljivo da će jedan deo igrača tretirati Marvel Cosmic Invasion kao puki virtualni set akcionih figura (da ne kažemo, jelte, lutaka) koje treba da ožive slike iz detinje mašte, a sa druge jeste greota da su se autori ozbiljno uložili u tehničku sofistikaciju i mehaničko produbljenje, a da to prolazi neprimećeno. Gotovo da čovek poželi da je arkadni mod igranja zapravo jedini dostupan na početku (a gde bi se narativna kampanja otključala tek njegovim uspešnim prelaženjem) kako bi igra odmah odavala utisak „zahtevnog“, tehničkog naslova za „hardcore“ igrača i gde bi svako ko je igra imao organski podsticaj da prepozna kako da sebi produži život i potraje duže na osnovu boljeg razumevanja borilačkog sistema, setova poteza individualnih likova i sinergije između likova u jednom terenskom timu.

Možda bi onda i narativ, koji je i inače štur i daje samo najosnovnije uokvirenje akciji, bio zanimljiviji igračima, jer bi morali da se više pomuče oko njega, ali bi onda možda i više njih bilo zaintrigirano da potraži Annihilation ili da se raspituje ko je zapravo taj Cosmic Ghost Rider. Hoću da kažem, ne mislim da svaka igra treba da bude Dark Souls, daleko bilo, ali Marvel Cosmic Invasion bi možda zaista profitirao od toga da je u prvi plan stavio izazov koji bi onda prirodno naterao igrače da razmišljaju o strategijama i osvestio ih da velelepni kombo-napadi od po pedeset ili sto udaraca nisu samo za razmetanje po JuTjubu nego da mogu činiti razliku između uspešnog završavanja igre i večitog vraćanja njenim prvim nivoima. Retko se zalažem za „git gud“ gejtkipovanje i meni je zapravo JAKO DRAGO da Marvel Cosmic Invasion ima tu relaksiranu, feelgood narativnu kampanju koju svako može da igra (i to, ako ima sa kim, i učetvoro, kada je na ekranu veličanstveni haos i sve „tehničke“ strategije postaju stvar praktično kvantnih verovatnoća), ali imam utisak da je ovo naslov koji nije dobio dovoljno ljubavi i podrške od strane zajednice (koja je, da budemo fer, velikim delom u isto vreme bila zabavljena igranjem sublimnog Absolum o kome se nadam da uskoro nešto detaljnije progovorim) i da ga mnogi svode na tu virtuelnu kuću lutaka, koju odigrate jednom, nadivite se sprajtovima, iživite svoje fantazije da ste visoka crna žena bele kose koja može da leti, baca uragane iz prstiju i priziva munje sa neba i onda je stavite na policu i nikada je više ne pipnete.

A to je šteta jer je Marvel Cosmic Invasion ipak mnogo više i nudi značajno više tehničke dubine sa mnogo manje veštački dugačkom kampanjom nego što je nudi (da još jednom naglasim: meni veoma dragi) Shredder’s Revenge. Spretno upravljanje resursima kroz kompleksne komboe, mudro raspolaganje potezima lika koji trenutno nije aktivan (uključujući prizivanje da izvede svoj fokus-napad), pametan odnos visokog rizika i visokih nagrada za složenije poteze ovoj igri obezbeđuju prostor za učenje i ekspresiju koji njena prethodnica nije imala. Sa dva nova lika koja su dodata u Maju – The Thing i izvrsni Cyclops – i sa za jesen najavljenim novim DLC paketom koji bi pored još likova (ko još pored mene navija za Ms. Marvel i Shang-Chija?) trebalo da doda i čitav novi mod igranja nadam se da Marvel Cosmic Invasion ostane u svesti igrača dovoljno dugo da njen kvalitet i dubina pređu iz domena skoro ekskluzivnog vlasništva nekolicine JuTjub kanala specijalizovanih za „tehničke“ igre u, jelte, stvar opšte kulture. Možda je i suludo, ali se nadam da će Arc System Worksova borilačka igra Marvel Tōkon: Fighting Souls koja stiže u Avgustu i za koju ZNAMO da će biti i „tehnička“ i ozbiljan hit, metodom podizanja talasa, sa sobom povući i Marvel Cosmic Invasion, da i ova igra dobije zasluženu valorizaciju. Zaslužila je.