Superman: The Kryptonite Spectrum je miniserijal DC-jevog imprinta Black Label koji prilično efektno pokazuje da Black Label, kao nekakav koncept danas nema nikakvu ujedinjujuću ideju sem da su ovo stripovi izvan glavnog kontinuiteta i da ih rade relativno etablirani autori. Teško je, uostalom, naći išta zajedničko serijalima kao što su The Human Target, Batman: Three Jokers, Wonder Woman: Dead Earth ili Peacemaker Tries Hard!, jer oni idu celim putem od krosžanrovske postmoderne reinterpretacije superherojštine, preko „ispravljanja“ starog kontinuiteta da bi se uspostavio novi, kanonski, do dekonstruktivnog horora i parodične anarhične komedije. A onda imamo Superman: The Kryptonite Spectrum koji kao da je pisan sa eksplicitnom ambicijom da ove godine bude nominovan za Ajznera. Ako jeste, plan nije uspeo jer se ovaj prošlogodišnji miniserijal od pet brojeva čija je kolekcija izašla krajem Aprila ove godine nije našao na listi nominovanih, ali njegovi autori su apsolutno nominovani za DRUGI strip koji rade već godinama i koji ih je zapravo i preporučio za nešto što je njihov prvi ozbiljan rad u DC-mejnstrimu.

Malo je to i smešno jer kada je DC najavio da će W. Maxwell Prince, Martin Morazzo i Chris O’Halloran biti kreativni tim na Superman: The Kryptonite Spectrum, dakle, kompletna ekipa sa Imageovog tekućeg serijala Ice Cream Man (letering je i ovde radio Good Old Neon, njihov stalni saradnik tako da je zaista cela banda ovde), u nekim delovima stripovskog fandoma bilo je i određenih protesta na ime jedne epizode Ice Cream Man u kojoj se ovaj strip znalački sprdao sa Supermenom. No, kada smo na kraju dobili, da ponovim, prvi ozbiljniji rad ovog kreativnog tima za DC – dakle ovo NISU ljudi koji su se do sada dokazali na DC-jevim stripovima pa za nagradu dobili da se poigraju sa njegovom najvećom ikonom – ispostavilo se da je to jedan topao, sentimentalan omaž stripovima srebrnog doba ili, čak, a tu dolazimo do tog iskalkulisanog spremanja ovog stripa da se nominuje za jake nagrade, omaž stripovima koji su bili omaž stripovima srebrnog doba i na ime toga obezbedili sebi MNOGO dobre volje.

Svakako nisam ni prvi ni jedini koji u Superman: The Kryptonite Spectrum vidi neki vrstu parnjaka legendarnom All-Star Superman Granta Morrisona i Franka Quietlyja, dvanaestodelnom serijalu smeštenom izvan glavnog kontinuiteta u kome su dva Škota svesno i sa snažnim sanitarnim otklonom istupili iz mračne moderne estetike superherojskog stripa i još više njegove ambicije da bude „kinematski“ pripovedan (i JOŠ više iz gritty tona sociopatskog „God Damn Batmana“ koji je Frank Miller forsirao na srodnom All Star Batman & Robin, the Boy Wonder a Jim Lee mu je nesmotreno asistirao) i pružili čitaocima ukus pomalo zaboravljene strip-magije. Morrison i Quitley su sa All-Star Superman ispričali priču utemeljenu u razobručenoj maštovitosti stripova srebrnog doba, nesputanu realističkim tonom ali ni tim strogim kinematskim pripovedanjem, dopuštajući imaginaciji da vodi narativ ali do kraja i pripovedajući jednu od najvoljenijih priča o Supermenu ikada, sa tako detaljnom analizom njegove ličnosti i demonstracijom njegove plemenitosti da je ovaj strip ne samo bio melem na ranu staroj publici već i uspostavio neku vrstu prototipa za budućnost, pozitivne reference za najvećeg superheroja u istoriji, sa svim njegovim najplemenitijim karakteristikama složenim u jednu zaokruženu, fascinantnu ličnost.

Ne verujem da je baš SASVIM slučajno to da je Superman: The Kryptonite Spectrum izlazio baš u godini dvodecenijskog jubileja All-Star Superman, ali na ovom mestu treba i da naglasimo kako kreativni tim ovog miniserijala nije išao na nekakvu reciklažu Morrisonovog i Quietlyjevog remek-dela, niti na nastavljanje, pa čak ni na direktan omaž. Ovo je više prepoznavanje zdravog koncepta koji je sa All-Star Superman legitimizovan i učinjen validnim pristupom za buduće autore pa smo tako imali primere i ljudi kao što su Matt Fraction i Steve Lieber na Jimmyju Olsenu, Al Ewing i opet Steve Lieber na Metamorphu itd. Superman: The Kryptonite Spectrum je, dakle, najnoviji izdanak jednog u principu zdravog i dobrodošlog trenda da etablirani autori istupaju iz preovlađujućeg modernog tona i kreiraju stripove što beže od logike filmskog pripovedanja koja je danas tako česta, koristeći fantastičkiji/ halucinantniji glas da njime pripovedaju i organizujući naraciju na načine koji na filmu ne bi imali nikakvog smisla.

Prince, Morazzo i O’Halloran su uhodana ekipa i njihov rad na Ice Cream Man je već godinama s pravom prepoznat kao jedan od vrhunaca savremenog američkog strip-mejnstrima. Jedan nominalno horor-strip se vrlo brzo nakon svojih uznemirujućih početaka razvio u smeru eksperimentalne platforme za istraživanje različitih pristupa i koncepata, držeći se i dalje horor-osnove ali radeći u mnogo širem konceptualnom i tematskom ključu. Nominacija za Ajznera koju sam pomenuo gore tiče se broja 43 serijala Ice Cream Man iz Januara prošle godine a u kome su autori i različiti gosti (uključujući pomenute asove kao što su Grant Morrison i Matt Fraction, pa onda Geoff Jones, Patton Oswalt, Kelly Sue DeConnick, Deniz Camp, Jeff Lemire i drugi) radili u formatu horor priča od samo jedne table, a što je samo jedan od briljantnih eksperimenata koje je ovaj strip izneo sa velikom elegancijom tokom svog sada već osmogodišnjeg života.

Superman: The Kryptonite Spectrum ne ide ovako daleko u avangardnom smeru, ali on jeste kreativno veoma razobručen, grafički izuzetno smeo, sa mnogo dubokih zaseka u DC-jevu istoriju i poigravanja sa samom formom pripovedanja, ali u pitanju je istovremeno i čvrsto vođena priča za koju je jasno da je od početka već znala gde će joj biti kraj. Prince, za razliku od nekih drugih uglednih kolega u ovom trenutku američke strip-istorije, ne radi mnogo stripova paralelno, tipično nalazeći vremena da pored Ice Cream Man, a koji i sam ne izlazi prečesto – radi još možda samo jedan scenario u isto vreme, ali sa Superman: The Kryptonite Spectrum se pokazuje da je to zato što je on opsesivni planer čiji će svaki od detalja što su naizgled nasumično, strategijom sačmare naneseni u gustom semantičkom sloju preko prvih tabli ovog stripa igrati svoju ulogu u njegovom razrešenju i onome što on pokušava da KAŽE.

Ključna razlika između Superman: The Kryptonite Spectrum i All-Star Superman je već u tome da su Morrison i Quietly radili strip koji Supermena slavi u svoj njegovoj plemenitosti i optimizmu a na pozadini njegove smrti za koju smo od prvog broja znali da dolazi. Ovo bi, znajući Princeovu naklonost melanholičnom tonu i opsedanju „krajevima“ onda bio i najprirodniji put kojim je Superman: The Kryptonite Spectrum mogao da ide, ali nije. Superman: The Kryptonite Spectrum je, naprotiv, jednako optimistična priča o plemenitom, požrtvovanom Supermenu ali se ona završava na sasvim suprotnom mestu, možda i programski podešena da čitaocu da taj poslednji štrc dopamina kada vidi njegovu poslednju tablu i shvati da će, posle velikih iskušenja što ih je ansambl ove priče podneo, sve biti u redu i da priča zapravo TEK POČINJE.

Odmah da kažem da ima i nečeg, možda je „prepredenog“ bolja reč ali svakako i malo kalkulantskog u tome kako je ova priča strukturirana i kako eskalira svoj ton ali i korišćenje svojih motiva. Kako rekoh, ne mogu se oteti utisku da je ona rađena da bude nominovana za Ajznerovu nagradu i da je Prince ovde prvo napravio algoritam a onda oko njega isklesao narativ. Sad će ovo da zvuči  patološki sitničavo ali ovo je priča od koje očekujete neočekivano naprosto zato što je očigledno da je ona zasnovana na pomenutim predlošcima i da je njihove tehnike i strategije dobro proučila, pa onda kada se to neočekivano desi zapravo imate utisak potvrde svojih predviđanja umesto začudnosti i zapanjenosti.

Je li to dilbrejker? Za mene nije bio. Superman: The Kryptonite Spectrum, da ponovim još jednom, NIJE ni nastavak ni reciklaža All-Star Superman ali jeste strip koji radi u sada već možemo reći „žanru“ All-Star Supermana. I radi dobro.

Premisa ovog stripa je sasvim srebrnodobna: znamo već da je jedina stvar koja Supermena može da povredi kriptonit, mineral koji zapravo potiče sa njegove uništene, matične planete a koji za njegov organizam, izmenjen zemaljskim uslovima života i radijacijom žutog sunca predstavlja smrtonosan otrov. U srebrnom dobu je scenaristima bilo dosadno da rade samo sa jednim, uvek istim zelenim kriptonitom pa su smišljene i druge mineralne varijacije, poput crvenog kriptonita (koji Supermena ne ubija ali ga razjaruje do mere da gubi kontrolu nad sobom), zlatnog kriptonita (koji mu oduzima moći) i crnog kriptonita – od koga Supermen biva podeljen na dve ličnosti.

Superman: The Kryptonite Spectrum onda počinje padom novog meteorita na Zemlju u kome postoje još četiri mineralne varijante kriptonita: purpurna, kobaltna, prskana i kriptonit boje duge. Supermen uspeva da do ovog materijala dođe pre nego što njegov arhineprijatelj Lex Luthor uspe da ga se dokopa kako bi eksperimentisao sa novim načinima da naudi najvećem svetskom heroju, ali sada se postavlja pitanje kako utvrditi šta koja od novih varijanti kriptonita radi Supermenu.

Pošto je Supermen požrtvovan i neustrašiv, on regrutuje Betmena da njih dvojica, u njegovoj ledenoj Tvrđavi samoće na Arktiku, daleko od ljudi koji bi mogli biti ozleđeni, testiraju efekte svakog od novih minerala. Supermen računa da, štagod bili njihovi negativni efekti, Betmen će sa svojom hladnom glavom i briljantnim naučnim intelektom, umeti da na vreme smisli nekakav protivotrov i svog najboljeg prijatelja spasti bede, a time i čovečanstvu obezbediti budući miran san.

Haos nastaje već kada se utvrdi da purpurni kriptonit remeti Supermenovu percepciju vremena pa se veliki deo akcije koja sledi dešava nehronološki u jednoj veličanstveno konfuznoj ali opet lakoj za praćenje naraciji gde Morazzo demonstrira svoju briljantnost tako da je na svakom panelu, bez obzira što je izvađen iz prirodne sekvence, jasno šta se dešava i čitalac može da intuitivno prati radnju. Malo sam se i razočarao kada Supermen snagom volje uspe da posloži vreme „kako treba“ pa na jednoj spleš-tabli dobijemo sve ove panele poređane hronološki – ovo je možda previše „objašnjavanja“ čitaocu na mestu gde je on taman morao da se malo više potrudi i učestvuje u pripovedanju kao neka vrsta koautora.

Strip će i u nastavku imati primere tih „pojašnjavanja“ šta se događa a koje autori koje sam pomenuo, poput Morrisona, Ewinga i Fractiona (ali i Gerarda Wayja koga nisam pomenuo a čiji je rad na Doom Patrol bio dostojan nastavak Morrisonovih eksperimenata) nisu koristili u svojim sličnim stripovima, verujući čitaocu da će se vratiti nazad da bolje prouči prethodne table i, uostalom, znati da uživa u katarzičnoj energiji konfuzije. To da ovo pojašnjavanje ne čini Superman: The Kryptonite Spectrum trivijalnim imamo da zahvalimo zaista velikom Princeovom trudu da poveže neke egzotične i bizarne elemente DC istorije i mitosa u koherentnu celinu koja hoće nešto da KAŽE, ali i Morazzovom natprirodnom talentu za grafičko pripovedanje koje još od Art Brut nije bilo ovako razuzdano.

Morazzo se može porediti sa Quietlyjem, ali mislim da je više fer reči da i on i Quietly mnogo uzimaju od Moebiusa u svojim disciplinovanim linijama, elegantnom minimalizmu kompozicija i spektaklu na kome se ne štedi na vremenu i trudu. Ovo se posebno vidi nakon što Betmen i Supermen testiraju kobaltni kriptonit od koga Supermen poraste do gigantskih proporcija i ima sukob usred Metropolisa od koga padaju zgrade a koji se mora okončati ispijanjem – bukvalno na slamčicu – radioaktivne tečnosti iz superzločinačkog diva po imenu Chemo.

Od ovog mesta pa na dalje strip posta je samo sve razuzdaniji, sa eksplicitnim zalaženjem u prirodu fikcije kroz putovanje do pete dimenzije i istraživanje paralelnih svetova… u jednom od kojih je Metropolis pod opsadom žonglirajućih morževa. A što je dobar šlagvort da kažemo i da je Superman: The Kryptonite Spectrum uglavnom veoma duhovit strip pošto čitalac u prvom trenutku pomisli da su žonglirajući morževi samo bizaran usklik glavnog urednika Daily Planeta u trenutku velike usplahirenosti (nešto tipa Jumping Jiminy!!!), samo da bi u narednom panelu jedan od njih ušetao u kancelariju i onda se još bunio kad ljudi dođu da ga izbace.

Prince u svojim autorskim stripovima često forsira melanholiju i rezigniranost, ali Superman: The Kryptonite Spectrum ga prikazuje i kao vrlo nadarenog za komediju i za taj optimistični ton koji neće delovati trivijalno i prvoloptaški već, do kraja stripa, zarađeno i sa pristojno dobrom poentom koju autori ubedljivo prave. Ideja da jedino što Supermenu može da naškodi* jesu delići njegovog uništenog doma, kojeg se on ni ne seća i ima samo još uvek snažne i infantilno idealizovane fantazije o njemu je ovde istraživana na više nivoa, od toga da se Supermen stavlja naspram Shazama, dakle superheroja koji je, istorijski, nastao kao imitacija Supermena i u jednom trenutku bio popularniji od njega, a čiji je alter-ego dečak-beskućnik, preko otelovljenja „neprijateljskog doma“ u Kryptonite Manu, koga Luthor kreira po svom liku, pa do potrebe da Supermen, zaranjajući u sopstvenu infantilnu maštu, dakle, svesno napuštajući zrelost i racionalnost odraslog čoveka, stvori, „iz ničega“ sopstvenog izmišljenog prijatelja koji će mu pomoći da navigira logiku „čiste“, ničim sputane mašte a koja se, zbog svoje bujične prirode ne razlikuje od ludila. Ideja da odrasla, zrela osoba mora u sebi da „otključa“ moć detinjeg razmišljanja kako bi preživela SILOVITOST detinjeg razmišljanja koje nema strukturu i preti da ga odvuče u potpunu rasutost ličnosti je prilično, jelte, literarno ambiciozna i kredit valja dati tamo gde je zaslužen: Prince i Morazzo ovo rade spretno, stižući u poslednjoj epizodi na mesto koje pruža i emotivnu zadovoljštinu pored toga što je uredan intelektualni zaključak.

*ako ne računamo magiju, Doomsdayja i pregršt drugih stvari koje su kroz decenije znale da mu naude

Čak i ako Superman: The Kryptonite Spectrum čitate površnije, dakle, kao samo ludu vožnju rolerkousterom imaginacije, i ne obraćate mnogo pažnje na citate Foknera, niti idete na wikipediju da proverite šta koja referenca ovde znači i kako stoji u odnosu sa svim ostalim u stripu, ovo je svejedno veoma zabavan rad. Prince je, da ponovim, DUHOVIT, pored toga što je napisao jedan intelektualno zadovoljavajući ogled o Supermenu* a Morazzo, O’Halloran i Good Old Neon pružaju prvorazrednu grafičku zabavu nudeći parodično stilizovane ali briljantno emotivne, empatične heroje i uredno kadriranu a opet divlje imaginativnu akciju. Momenti u kojima se radnja odvija u petoj dimenziji su izvanredno zabavni i maštoviti a Morazza MORAM još jednom da pohvalim za izuzetan dar za naraciju tako da čitalac nikada ne biva u nedoumici kuda da ide i šta se uopšte dešava na njegovim na momente SULUDO kompleksno komponovanim tablama.

*geg sa ženom koja pravi ultimativni finansijski izveštaj u Excelu svoj vrhunac ima već na početku kada Green Lantern – John Stewart – toj ženi kaže da bi trebalo svakih nekoliko minuta da stisne ctrl+s kako ne bi izgubila minuli rad u nekom akcidentu, ali Prince zatim kreće da ga reciklira i taman kad pomislite da preteruje, do kraja iz njega izvlači još nekoliko duhovitih varijacija i značenja

Superman: The Kryptonite Spectrum je, dakle, strip koji bi trebalo da pročita svako ko voli Supermena, DC ili superheroje generalno, ali prevashodno onaj ko je uz njih odrastao čitajući stripove i kome je mašta bila tim istim stripovima jako podstaknuta da u sebi vidi sopstvene kompozicije i nemoguće avanture. On jeste derivativan već time što, rekosmo, pripada jednom sada praktično žanru DC-jevih (prevashodno DC-jevih) stripova i što u njemu ono neočekivano naprosto očekujete, ali je urađen i časno i spretno i ZABAVAN je, a i na kraju nešto promišljeno i značajno i kaže o Supermenu i to tako da ga prepoznamo kao deo sebe i osetimo se malo bolje i malo hrabrije na kraju stripa. Pa to treba prepoznati i hvaliti. Amazon kolekciju prodaje ovde.