Good As Dead je strip kakav bi napisala i nacrtala vaša paranoidna psihoza posle četiri dana nespavanja, konstantnog stresa i pokušaja da odsustvo sna kompenzujete farmakološki rizičnim dozama različitih stimulansa, dok se istovremeno naprežete da se setite šta ste u stvari krenuli da radite i ZAŠTO je zaboga ceo svet protiv vas. Sa originalnim periodom izlaženja između Septembra prošle i Februara ove godine, Good As Dead je dobio kolekciju za Image Comics početkom Juna i to je dvesta pedeset strana bunila i grčevite borbe za pravdu u svetu za koji je, kako strip odmiče, sve jasnije da u njemu pravda NE POSTOJI.

Strip u kome su svi likovi problematični, i sam može da bude problematičan. Kad likovi u priči imaju nedostatke, to je obično dobar način da se humanizuju, da se izvuku iz ravni dosadne idealizacije što ne priliči modernim narativima i budu lakši da se čitalac sa njima identifikuje – ili barem u njima prepozna deo sebe – i proživi a ne samo pročita njihova iskušenja, borbe i pobede. No, kada likovi imaju, čini se, ništa OSIM nedostataka, kada su svi moralno upitni do mere da biste ih blokirali na instagramu PLUS anonimno zvali policiju i svojim najbolje uvežbanim uznemirenim glasom prijavili da se iz njihovog stana čuju zvuci motorne testere i dečiji vrisci, onda takav strip može da bude mučan i zamoran za čitanje. Strip ispunjen idealnim likovima bez mane i straha je dosadan, ali strip ispunjen likovima koji su svi hodajući izmet bez ijedne iskupljujuće karakteristike – to je jednako dosadan strip u najavi.

Utoliko, potrebno je zaista vrhunsko majstorstvo da se strip sa ovolikom količinom loših likova pretvori ne u nešto čitljivo nego u nešto prilično veličanstveno, pa je onda sasvim fer da na ovom mestu kažemo kako se radi o najnovijem radu iz kuhinje bračnog para David i Maria Lapham.

O Laphamovima sam pisao više puta, prevashodno o Davidu koji je pored istinski jedinstvenog rada na očuvanju (i evoluciji) kriminalističkog stripa poslednjih trideset godina kroz svoj creator-owned rad i samoizdavanje, imao i mnogo projekata u mejnstrimu, radeći sa superherojskim materijalom kako bi, jelte, imao od čega da plati račune u periodima kada je njegova sopstvena produkcija bila u ekonomskim nedaćama. Stray Bullets, njegov magnum opus i jedan od najvažnijih kriminalističkih stripova u poslednjih trideset godina* je ono što definiše Davidova sržna interesovanja ali i njegov „stvarni“ izraz u kome ne mora da se prilagođava tuđim idejama i glasovima. On je takođe i serijal u kome je Maria Lapham svom mužu pomagala prvo „nezvanično“ a onda je promovisana u koscenaristkinju sa kojom Lapham poslednjih godina ravnopravno potpisuje svoje radove.

*ustvrdiću da bi bez Stray Bullets pozitivno interesovanje za neo-noir krimiće koje je izazvao Sin City zamrlo nakon Millerovog spektakularnog spaljivanja svega što je vredelo u ovom serijalu, kao i da Brubaker/ Phillips saradnje na Criminal, Reckless i ostalim satelitskim stripovima ne bi postojale da Lapham nije nosio baklju krimi-stripa i u najmračnijim godinama za ovaj žanr

Poslednji put kada sam pisao o Laphamovima, bilo je to na ime miniserijala Underheist za BOOM! Studios započetog 2023. godine. Ovo je bio veličanstveno urađen strip sa svom energijom neo-noir rekonstrukcije klasične „heist“ matrice u okruženju u kome su svi likovi u startu na ivici očajanja i na korak od psihoze, a sa daljim upadanjem u tu psihozu i filipdikovskim pesimističnim egzistencijalnim halucinacijama koje će obeležiti narativ i dati mu tako snažan karakter.

No, Laphamovi imaju dugu istoriju saradnje sa Image Comics i Stray Bullets je u svojoj poslednjoj inkarnaciji i bio suizdavan i distribuiran od strane ove kompanije tako da je za Good As Dead ova saradnja obnovljena, ali uz umetanje Kirkmanovog Skybounda kao firme koja će obezbediti produkciju. Kao nekome ko i dalje strip smatra vrlo ličnim, do-it-yourself medijumom, uvek sam malo sumnjičav kada postoje te neke firme koje ništa ne kreiraju, ništa ne distribuiraju ali se umeću negde u sredinu i rade nešto na produkciji što stripu obezbeđuje postojanje (ili marketibilnost). No Skybound je ipak kompanija koju drži jedan dokazani kreativac što se pokazao kao izuzetno vešt u transformisanju svojih stripova u multimedijalne, veoma uspešne mejnstrim propertije* i koji je, sarađujući sa drugim kreativcima i kreatorima, kao i kompanijama uspeo u priličnoj meri da nađe zdravu, funkcionalnu ravnotežu između, jelte, umetnosti i, jelte, trgovine. Energon Universe, dakle, taj univerzum u kome danas – makar u stripu – Transformersi i G.I. Joe dele svoje postojanje je projekat koji zavređuje mnogo poštovanja i Kirkman i njegovi ovde do sada nisu napravili ništa čime bi se izbrukali.

*Robert Kirkman je, da tako kažemo, ono što Mark Millar želi da bude kada poraste… ako ikad poraste

Za Good As Dead Skybound je povezao Laphamove sa dvojicom kreatora/ scenarista koji su osmislili koncept a onda su ga Laphamovi realizovali. Chris Black je televizijski scenarista i producent koji je radio na vrlo širokom spektru, od mejnstrim serija kao što su Desperate Housewives i Ugly Betty preko Mad Men pa do više „žanrovskih“ ali visokoprofilnih projekata kao što je Monarch: Legacy of Monsters kreiran  sa Mattom Fractionom.

Sa druge strane je David Alpert, a koji je kao producent dosta sarađivao sa Kirkmanom, uključujući na The Walking Dead i spinofovima, kao i na Invincible. Alpert i Black su onda seli i „razvili koncept“ za Good As Dead a David i Maria Lapham su napisali scenario, David je sve nacrtao, i uradio letering, dok je kolore ovog puta radio Dee Cunniffe.

I prva SJAJNA stvar vezana za Good As Dead je to da ovo NI MALO ne liči na strip pravljen sa idejom da jednog dana bude transformisan u televiziju. Ne kažem, naravno, da neće biti, količina podzapleta i distinktnih, karakternih likova za koje je očigledno da mogu da imaju i separatne priče o nekim svojim separatnim zgodama i nezgodama je VELIKA. Takođe, događaji koje vidimo u stripu su neka vrsta kulminacije tenzija i zle krvi što su se između dve porodice nakupljale godinama – pa i decenijama – i nije nezamislivo da bi nekakvi prikveli za Good As Dead u ovom trenutku već mogli da imaju prve ruke scenarija. Ali sam Good As Dead UOPŠTE ne ostavlja utisak stripa unapred pripremanog za televizijski tretman. Njegova priča je komplikovana, njegovi likovi imaju složene međusobne odnose o kojima ćemo saznavati nove (i sve gore) stvari kako radnja bude odmicala, ali ovde nema televizijske sapunice koja je prisutna i u najboljim prestige TV produkcijama, nema gubljenja tempa u odmotavanju narativa da se pripovedanje pozabavi sporednim likovima i uvede podzaplete što zapravo nemaju veze sa glavnom pričom. Intenzitet pripovedanja ovde je SUMANUT i komunicira snažnu urgenciju i ovo nije samo na ime toga da jedan od protagonista, u staroj dobroj žanrovskoj tradiciji na početku saznaje da ima još samo nekoliko, možda nedelju dana da poživi.

Good As Dead su David i Maria Lapham kako rade u jednoj dobro definisanoj žanrovskoj tradiciji: Port Linden je gradić na severu SAD, praktično tik uz granični prelaz sa Kanadom i mesto koje je ekonomski taman toliko uspešno da ima snažnu, samoobnavljajuću zajednicu pa da mu njegova relativna izolovanost od drugih gradova ne smeta. Istorijski, gradom drma jedna porodica koja se ovde za sve pita i koja ima svoje prste u svim legalnim, ali i ilegalnim aktivnostima, no najveći bif sa tom porodicom ima DRUGA porodica koja decenijama žudi za osvetom na ime otetog dela zemlje i pokojnog oca koji je možda izvršio samoubistvo jer ovo nije mogao da podnese, a možda je, kako to smatra jedan od glavnih junaka, njegov sin, šerif Calhoun, zapravo ubijen od strane pripadnika te suparničke porodice Valade.

Laphamovi ovde kreiraju organski, samorazumljiv konflikt već na prvim stranama stripa a koje prikazuju samoubistvo (samospaljivanjem) naučnika iz obližnje laboratorije na mostu koji vodi ka graničnom prelazu a gde šerif Calhoun, bez dokaza ili ikakvih indicija, napada aktuelnog matrijarha porodice Valade da je na neki način ona sigurno imala veze sa ovim. Ovaj konflikt prođe bez mnogo varnica, ali brzo postaje jasno da je Calhoun OPSEDNUT familijom Valade, do mere da potpuno zapostavlja svoju porodicu i stalno fantazira o odmazdi za zločin za koji nije ni siguran da se zaista dogodio.

Stvari postaju samo džombastije od ovog momenta na dalje. Calhounova žena je ogorčena, namučena supružnica kojoj je dosta ovakvog braka i muža koji nije samo tipični žanrovski overworked-and-underpaid pandur već koji se bolesno opseo jednom jedinom stvari u svom životu, i ona nije prikazana kao plemenita martirka već kao mnogo realističnija osoba čija muka proizvodi mnogo loših odluka i na njenoj strani. Dalje, šerif ima novu saradnicu, mladu ženu po imenu Lenore koja je u Port Linden došla iz velikog grada i koja deluje kao prirodni „pravi“ protagonista ovog narativa što će dati protivtežu Calhounovoj autodestruktivnoj, psihotičnoj opsesiji i boriti se da se „prava“ pravda pronađe među svim tim decenijskim zavadama, mržnjama, osvetama, lažima, fizičkim napadima i međusobnim optuživanjima. Ali, naravno, strip nam postepeno daje više informacija o Lenore i ona je takođe jedan konfliktni lik, sklon da ljudima radi iza leđa, a sa opet neobično iskrenom lojalnošću ljudima kojima radi iza leđa.

Tu je i Calhounova sestra, žena duboko end aj min DUBOKO potonula u paranoidne teorije zavere, psihotična survivalistička furija što živi u šumi okružena zamkama koje je postavila za vanzemaljce i koja se, kao i njen brat, opseda idejom osvete prema Valadeovima. Tu je još mnogo likova koji su svi ili sociopatski kriminalci sa karijernim tragovima nasilja i eksploatacije, ili su javni službenici koji decidno NE rade u interesu javnosti već za mračne, netransparentne „projekte“ koji, kako se strip odvija, deluju sve više kao nešto ispalo iz X-Files i ne samo da u ovom stripu niko nije „dobar“ već posle izvesnog broja strana on preti da popuca pod šavovima od isprepletanih motiva, motivacija likova, niti zapleta i, uopšte, žanrovskih dimenzija koje su Laphamovi u njega nagurali grubom silom.

To da ovo NIJE nekoherentno pa i nerazumljivo klupko haotičnih suprotstavljenih motivacija, ponovljenih gestova zabadanja noža u leđa, brutalnih eskalacija nasilja i halucinantnih sudara UFO-konspiratologije, egzotične nauke i psihodelične religije u kojoj posle pedeset strana više niko ne može da se snađe, to dugujemo velikom majstorstvu Laphamovih u domenu pripovedanja.

Good As Dead je strip sa verovatno previše likova i previše podzapleta za svoje dobro i u manje spretnim scenarističkim rukama bi gotovo sigurno imao problem da vam zadrži pažnju ili da uopšte iskomunicira ono što je njegova STVARNA radnja – signal bi se, da kažemo to najrazumljivijim rečnikom, izgubio u bujici šuma. No, Laphamovi uspevaju da ovo bude strip koji silovitošću svog pripovedanja čitaoca prenese preko mnogih brzaka što bi potopili manje u sebe sigurne narative i da se bazična ideja o tome zašto ovi likovi nešto rade i kako će to njima ili nekome drugom doneti nešto dobro nikada ne izgubi.

Čitalac, dakle, može da ima sumnju u to da je, u filozofskom smislu, ono što likovi planiraju da urade i na kraju urade moralno opravdano ili da će u nekoj krajnjoj konsekvenci doprineti uvećanju pravde u, jelte, svetu, ali unutar same radnje stripa, sasvim mu je jasno zašto ovi ljudi to rade pa i zašto za njih navija iako ih sve vreme gleda kako jedni drugima rade iza leđa i prevrtljiviji su od dve vidre koje se u proleće igraju pored reke. Jedan od alata kojima se ovo postiže je to da su likovi, koliko god da nisu „dobri“ i dalje vrlo humanizovani: ovde nema „žanrovskih“, da ne kažem superherojskih podvižnika, ljudi greše, plaćaju te svoje greške SKUPO, padaju u nesvest od umora i imaju slomove od traume i stresa – možda je ključno i to da kad je čitalac zbunjen jer je strip upravo napravio skretanje pod pravim uglom i zalepio ga za zid, vidimo da su i likovi zbunjeni i njihova konfuzija i naša konfuzija su u dobro odmerenoj harmoniji.

Takođe, brutalnost koju ovaj strip pokazuje, ne samo u odnosu likova koji se dobro poznaju i gde decenijske mržnje imaju kulminacije u činovima eksplozivnog nasilja, već i u apstraktnijim scenama gde vidimo posledice sistemskog nasilja, onog gde se ljudi ne prepoznaju kao individue pa čak ni kao živa bića sa emocijama i kapacitetom da osete bol, nego kao resurs – ta brutalnost u velikoj meri čini da čitalac navija za likove koji ni sami ne razumeju naročito dobro šta se SVE ovde dešava ali će žrtvovati sve što imaju da ljudima MNOGO gorim od sebe (a rekosmo već da su protagonisti DOSTA loši) smrse konce PO SVAKU CENU. I onu najvišu, jelte – kako nam sugeriše naslov stripa.

I to onda ima formu jedne ultra-brutalne a opet elegantne priče koja ima prostora za kontemplaciju i refleksiju, ima dugačke sekvence tišine u kojoj čitalac ima vremena da čuje svoje misli, a onda ima i perfektno rađene momente trilerske tenzije („nevidljivi“ asasin kao apoteoza kinematskog slešer-negativca je posebno dobar trik) koja se dalje oslobađa u VEOMA visceralnim scenama akcije.

Da David Lapham nije ovako UREDAN crtač, možda bi Good As Dead mnogo više delovao kao eksploatacijski, estetski jeftin strip koji ide samo na šok-taktike i nema nikakve supstance, ali njegov superiorno disciplinovani lejaut sa simetričnim panelima i naracijom koja je uterana u vrlo formalan korak od osam slika po tabli daje stripu jedan istovremeno literarni i kinematski kvalitet koji druge kolege naprosto nemaju. Godinama sam već i impresioniran i fasciniran time da Lapham sebi ne dopušta iskakanja iz kadra, nekakve ekstremne promene rakursa, superponiranje kompozicija jednih preko drugih, dakle, sve ono što bi crtači poput, recimo Chrisa Bachala ili Ryana Stegmana – da ne pominjem sada Todda McFarlanea ili Jima Leeja – usvojili kao najprirodniju pripovednu tehniku za priču koja je ovako intenzivna i halucinantna.

Ne. Umesto toga, Laphamovi likovi kao da se nalaze pred televizijskom kamerom i to ispred žive publike u studiju koja prisustvuje snimanju serije i svaka se scena mora od početka do kraja odraditi iz cuga, bez prekida, vraćanja, nameštanja kamere ili popravljanja šminke. Ovo je jedan old school pristup strip-naraciji kakav su radili Laphamovi veliki prethodnici, i to ne samo oni očigledni (Alex Toth, José Antonio Muñoz) već i NJIHOVI prethodnici poput Alexa Raymonda – pogotovo u njegovim radovima na Ripu Kirbyju i Agentu X-9.

Naravno, Laphamov CRTEŽ ne izgleda kao crtež ni jednog od ovih pomenutih crtača, on ima svoj, vrlo karakterističan stil sa debelim linijama, snažnim konturama, vrlo odmerenim senčenjem a koje, u svojoj efektnoj svedenosti podseća da su Laphamu sa druge strane – dakle pored krimi-crtača – uzori bili i crtači vezani za pank scenu, fanzine itd, poput, naravno, Jaimea Hernandeza.

Lapham ovde, dalje, za razliku od Stray Bullets, koji je bio crno-beli strip, radi znajući da će biti kolorisan pa onda i u velikoj meri prepušta Cunniffeu da popuni pozadine njegovih kompozicija teškim, debelim kolorima koji idu od tamnog ka potpuno neprozirnom. No, Cunniffe nije svoju veliku reputaciju zaradio tako što je stripove pretvarao u nerazaznatljive brljotine boje i njegov rad sa osvetljenjem i vrlo efektnim gradijentima je ovde prvoklasan, dajući Laphamovim često veoma surovo postavljenim snažnim linijama i oštrim uglovima jednu psihodeličnu, taktilnu mekoću.

Good As Dead svakako nije savršen strip; njegova narativna gustina je OGROMNA a razbarušenost INTENZIVNA i ovo sigurno neće svakom čitaocu biti po volji. Potencijal da se ovde izgubite među likovima, njihovim komplikovanim motivacijama, detaljnim, kompleksnim prošlostima i fleksibilnim lojalnostima definitivno postoji. No, još jednom moram da istaknem da Laphamovi ovo NE pišu kao narativ koji po prirodi stvari mora da ima tangente i podzaplete i da sve što se dešava ZAISTA vodi ka istom cilju i NIJE postavljanje temelja za nekakve adaptacije, nastavke, prikvele itd. Takođe, Davidova grafička naracija je na TAKO visokom nivou i toliko pomaže da se kompleksna radnja ovog stripa smesti u probavljiv format da sam ja generalno ZADIVLJEN. OK, naravno, ovo je i žanrovski strip pravljen kao za mene, ali mislim i da demonstrira vrhunski zanat i nudi ljubitelju krimića, konspiratologije i KRVOLOČNOG nasilja nešto što je na nivou remek-dela. Pa, ako ste jedan od tih, izvolite, Image će vam kolekciju rado prodati ovde.