Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Kao što je prošle nedelje i najavljeno, i danas imamo dosta skandinavskog zvuka na meniju. Konkretno, u triju o čijem ćemo ambicioznom projektu danas pričati sviraju dva Danca i jedan Francuz što je, dakle, dvotrećinska većina, dovoljna čak i za promenu ustava ako nedajbože bude trebalo. Taj se trio zove Pendulum i pre nekoliko nedelja je lansirao ciklus od osam distinktnih celina koje će izaći kao osam odvojenih albuma tokom osam meseci. U trenutku dok ovo kucam izašla su prva dva albuma u ovom projektu, 16. Maja i 15. juna i imamo sasvim dovoljno muzike da razgovaramo o identitetu, intencijama i intenzivnostima što su ovde iznesene pred nas.

No, da za početak kažemo reč-dve o izdavaču koji podržava ovo ambiciozno preduzeće. ILK je danska nezavisna etiketa koju je osnovalo kolektiv od dvadeset i petoro uglavnom danskih muzičara, a sa ciljem publikovanja nove muzike iz polja „hibridnog, avangardnog, improvizovanog i džez zvuka“. Iako je naglasak ovde na kopenhagenškim i danskim muzičarima, ILK, kao i uostalom praktično svaka slična etiketa na svetu, živi za zanimljive kolaboracije i ukrštanja, pa je tako u katalogu izdavača a koji, kako i sami kažu, raste brzinom od preko deset izdanja  godišnje, moguće naći razna internacionalno poznata imena iz domena eksperimentalne, avangardne, istraživačke muzike.

Drugim rečima, pored danskih asova kao što su, recimo, Stefan Pasborg, Mikkel Mark, Peter Danstrup, Jeppe Gram itd, ova je etiketa publikovala radove na kojima se čuju mnogi muzičari iz drugih država kao što su Kresten Osgood, Paul Bley, Henry Grimes, John Tchicai, Andrew Cyrille, Craig Taborn, Dr. Lonnie Smith, Jeff Ballard, Airto Moeira, Chris Speed, Jon Balke, Gerald Cleaver, Cong Vu, Koichi Makigami, Han Bennink…

Pored samog izdavačkog rada koji je osnovno interesovanje ILK, etiketa je i tradicionalno zastupljena sopstvenom binom na Kopenhagenškom džez festivalu i, između izdavanja dobre i odvažne muzike i organizovanja mnogo koncerata, ILK nekako opstaje već godinama dobijajući grantove i ulažući ih u interesantne muzičke projekte. A Pendulum je tek najnoviji među njima.

Pendulum je trio veoma iskusnih muzičara. Da prvo odradimo Francuza: Benoît Delbecq je Parižanin, pijanista, kompozitor i interpretator koji sebe opisuje kao „trendsetera“ koji „istrajava u razvijanju svojih ideja u veoma ritmičnom i višeslojnom pristupu“, „dodajući dušu džeza prepariranom klaviru Johna Cagea“. Odobrava se. No, da odmah dodamo i da Delbecq nije nekakav old school purist i pored „klasičnih“ tehnika dekonstrukcije klavira kroz prepariranje, on jednako voli da radi i sa elektronskim alatkama i ima nekoliko projekata (poput Ambitronix i Plug and Pray) koji su ekskluzivno okrenuti elektronskoj muzici.

Klavir svira od šesnaeste godine (od šeste, ako se računaju prvi pokušaji) i improvizovanju ga je podučavao Alan Silva a u čijem je Celestrial Communication Orchestra orkestru i svirao u isto vreme kada mu je Mal Waldron bio mentor. Imao je prilike da uči i od imena kao što su Dave Holland, Steve Coleman, Muhal Richard Abrams, Kenny Wheeler, Abraham Adzenyah, Solange Ancona… a od devedesetih Delbecq vredno radi i sakuplja podršku od velikih imena iz polja džeza i savremene klasične muzike (Mal Waldron, Steve Lacy, György Ligeti, Steve Coleman…) Lista ljudi sa kojima je radio je OGROMNA pa evo samo par imena: Gerry Hemingway, Noël Akchoté, Oliver Lake, Han Bennink, Mark Turner…

Dakle, veoma jak pedigre. Ali i Danci u ovom triju nisu za bacanje. Kontrabas tako svira Jonas Westergaard, jedan iskusni kontrabasista i kompozitor koji je tokom svoje karijere sarađivao sa velikim imenima kao što su John Tchicai, Kresten Osgood, Oliver Lake, William Parker, Christopher Dell… Na bubnjevima je onda Peter Bruun, perkusionista, kompozitor i edukator koji za sebe kaže „Sve što ćete čuti da radim u muzici je improvizacija. U životu takođe umem i da planiram… ako je neophodno.“ Dakle, čovek na svom mestu, a koji radi u raznim džez postavama i improvizovanim kontekstima, dosta komponuje, izdavao je za ECM, Hatology itd, a sarađivao sa ljudima kao što su Django Bates, Marc Ducret, Tim Berne, Evan Parker, Chris Speed, Herb Robertson, John Tchicai…

Pendulum je onda projekat u kome se tri iskusna improvizatora posvećuju kreiranju i publikovanju muzičkog opusa koji će, kada bude završen, imati više od tri sata trajanja. Ideja je svakako da svaki od pojedinačnih albuma tretirate kao distinktnu celinu ali i da se u projekat unesete dovoljno duboko da biste onda prepoznali i kako se oni uklapaju u kompletnu sliku. Albumi svi imaju ime Opening Arcs, samo sa dodavanjem broja iza tog glavnog naslova i mada ne zvuči sasvim intuitivno da svi albumi imaju naslov koji asocira na uvod, fer je reći i da je ovde u pitanju igra reči i da se ne radi o nekakvim (narativnim) lukovima koji otvaraju veću narativnu celinu nego o lukovima koji se otvaraju onako kako klatno (pendulum, jelte) radi svoje pokrete pod uticajem gravitacije. Ovo nije samo moja spekulacija jer bend naglašava da klatna nisu samo u imenu i da ona sa muzičarima dele binu: „Više od scenografije, ova oscilujuća tela vode muziku. Rezultat je nova muzika koja, paradoksalno, deluje poznato: muzika koja se njiše i diše, dok pronalazi ritam u neizbežnosti kretanja.“

Fajn, ni prvi ni poslednji avangardisti koji su toliko vremena proveli opsesivno posmatrajući sopstveni rad da u njemu vide značenja i značaj koji niko drugi neće, KAŽETE SAD VI ako ste jutros ustali na levu nogu i osećate da je skepticizam jedini ispravan način komuniciranja sa eksperimentalnom muzikom. I, dobro, dokaz je UVEK u pudingu a trenutno imamo dve porcije da isprobamo kako ovaj partikularni puding podriguje.*

*uveravam vas da je ova poslednja reč tu samo zarad aliteracije i da se ni na jednom od dva dostupna albuma ne čuje podrigivanje. Što ne znači da ga NIJE bilo!

Da odmah bude jasno, ovde na programu imamo kombinaciju slobodne improvizacije, džeza i savremene kompozicije i mada je džez komponenta primetna, ovo nikako nije muzika plesnih ritmova, svingovanja i melodičnog soliranja. Veliki deo muzike je gesturalnog tipa, ali ona nije sasvim apstraktna niti isključivo atonalna. Opening Arcs: Arc No. 1 otvara kratka kompozicija Pendules koja dosta dobro postavlja očekivanja nudeći Delbecqa kako lenjo prosipa honkitonk fraze na klaviru koji u njegovim rukama ima topao, fanki zvuk kao da je u pitanju Fender Rhodes sintisajzer, te ostalu dvojicu koji testerišu i čekićaju iza njega. Totalna apstrakcija i harmonična improvizacija u isto vreme je onoliko jasan i zanimljiv najavni iskaz koliko vam je u ovom trenutku potreban.

Iza ovoga sledi centralni komad prvog albuma, Exercice Elastique, i u njemu ćete čuti Delbecqa u tom John-Cage-Jazz raspoloženju. Kompoziciju otvara poentilistička, spora i metodična niska pojedinačnih nota na klaviru između kojih ritam sekcija oprezno korača i pronalazi način da kreira spontani šafl, pa gruv i Exercice Elastique se razvija u ne-baš-džem-sešn, ali u free improv sesiju koja se ne protivi SVE VREME ideji ritmičkog zamaha i samo ga dosledno dekonstruiše kroz incidente naglašene apstrakcije. Bruun je ovde posebno nestašan i vuče ostalu dvojicu u igrarije što iza sebe ostavljaju tonalnost i zahtevaju tretiranje instrumenata kao nepoznatih predmeta, pa Delbecq onda povremeno mora da se seti kako se sviraju harmonije i vrati trio u „muzički“ deo programa.

Pendulum svakako ne sviraju „free jazz“ u nekakvom tradicionalnom stilu – ovde nema dinamičkih krešenda i emotivnih uzleta, ali njihova slobodna improvizacija ima džez spontanost i kreira kompozicije koje su tečne i nikada ne prave radikalne zaseke kako ne bi, ne do bog, zazvučale isuviše „muzički“. Propeller, koja ovaj prvi album zatvara je baš dobar primer jer ovde pijanista diktira ritam i fraziranje u koje se ostala dvojica perfektno uključe i iako i dalje ne dobijate „sving“ ili klasičan freakout, ovo je zvuk džeza koji se ne stidi referenci na bebop čak i dok ne svira ni u jednoj metrici koju je bebop ikada poznavao.

Opening Arcs: Arc no. 2 je sklopljen od četiri kraće kompozicije. Prvi album je bio opisan kredoom „Pokret se strpljivo odvija, istežući se i vraćajući se sa tihom elastičnošću. Ono što pokreće luk nije sila već pažnja, koja omogućava trajanju da se savije i vrati bez lomljenja. Svaki zamah nosi jasnoću i uzdržanost, otkrivajući vreme kao nešto više oblikovano nego izmereno.“ Drugi, pak veli: „Pokret se upisuje u prostor, ostavljajući suptilne tragove koji usmeravaju slušanje, a ne pravac*. Ritmovi formiraju putanje, i prilagodljive i osetljive, gde se percepcija proteže između sećanja i iščekivanja. Luk ostaje fluidan, oblikovan promenom, a ne dolaskom.“ I to u prevodu znači da je drugi album možda malo… džezerskiji?

*da, ovo dobijate kada Francuzi i Danci na Engleskom izražavaju vrlo apstraktne ideje najapstraktnije umetnosti na svetu

Možda samo spontaniji i skloniji gruvu? After Before, na primer, kreće od Bruunovog metodičnog merenja vremena – ne zaista ritma – jednostavnog, minimalnog i disciplinovanog tako da se u njega uključe ostala dvojica i, mada bubnjar neće do kraja zasvirati „pravi“ bop-ritam, ovo je kompozicija u kojoj se čuje klasično džez improvizovanje, mnogo uobičajene džez harmonije i dinamičkih akcenata koje biste čuli i u malo ambicioznijem džez klubu u Subotu uveče. Delbecq harmoniju uglavnom drži usidrenu oko pedalnih tonova, sasvim moguće zaista prateći vizuelni ritam klatna i ponavljajući jednostavne fraze pa ih onda razmotavajući u modalne improvizacije.

Calligrammes et Pendules je onda možda najviše „kejdžovski“ komad u dosadašnjem opusu Penduluma, sa početka umirena, tiha kompozicija u kojoj kroz razvoj gesturalna svirka i incidenti kreću da ozbiljno sparinguju sa još džezerskih fraza. Rhythm as a Map u dobroj meri objašnjava odnos Penduluma sa ritmom, nudeći, doduše, ne zaista repetitivan, gruverski ritam, ali, da, nudeći ritam koji mapira oblast u kojoj čitav trio radi. Završna, Plasticity i sama počinje Bruunovim ritmičkim grozdovima, napravljenim da budu repetitivni pa i plesni ako ste osoba sa oštećenjem mozga, a na koje onda ostala dvojica kače džezerske improvizacije. Ovo je možda i najbliže što trio prilazi „pravom“ free jazz izrazu u dosadašnjem opusu i biće mi jako zanimljivo da slušam naredne albume. Da li ću o njima i pisati? Ostaje da se vidi, ali svakako sugerišem ozbiljna i posvećena slušanja do sada dostupnoj muzici jer ona nudi mnogo dobrog improvizovanog materijala na idealnom mestu između pustolovnog džeza i razbarušene akademske kompozicije. Izvolite:

https://ilkmusiccph.bandcamp.com/album/opening-arcs-arc-no-1

https://ilkmusiccph.bandcamp.com/album/opening-arcs-arc-no-2