Sa dosta zakašnjenja ali i sa dosta entuzijazma pročitao sam dve kolekcije serijala The Deviant koje je Image Comics izdao 2024. i 2025. godine, sakupljajući čitav serijal u dve fino dizajnirane knjige. Pričamo o devet epizoda koje su izlazile od kraja 2023. do Maja 2025. godine i prošlog su proleća bile i nominovane za Ajznera u kategoriji najboljeg miniserijala. OK, pobedu je odnela Zatanna: Bring Down the House, a koja je u najmanju ruku zbog NEVEROVATNO dobrog crteža Javiera Rodrigueza zaslužila da bude primećena, pominjana i upamćena (ja sam svoje misli o ovom stripu obnarodovao na ovom mestu), no The Deviant i jeste serijal koji svoju komplikovanu temu tretira bez halabuke i „emo“ vatrometa, pa je nekako i okej da o njemu drugi pričaju umesto da se sam hvali.

The Deviant su napravili James Tynion IV na mestu scenariste i Joshua Hixson koji je uradio crtež i kolore. Letering je, da odmah kažem, radio Hassan Otsmane-Elhaou i kako je praktično pravilo da ovaj, po mom mišljenju NAJBOLJI leterer u savremenom američkom mejnstrim-stripu, ne radi na slabim serijalima, to je već notabilna preporuka za The Deviant.

Dobro, naravno, i scenarista i crtač su ljudi sa više nego zasluženom reputacijom u industriji. Tynion IV je neko za koga godinama gledam kako se ljudi sprdaju da je on scenarista koji je u DC-ju radio ono što drugi neće i da nije imao ništa zanimljivo ili pametno da kaže sa superherojima, međutim otkada je Njujorčanin akcenat stavio na creator-owned radove, praktično nemam ništa sem pohvala za njegove stripove. Štaviše, Tynion IV je jedan od retkih scenarista u creator-owned sferi koji tvrdoglavo i istrajno radi klasične tekuće serijale (radije nego da svoj rad deli po „sezonama“ i ovaploti ga kao seriju miniserijala, da tako kažemo) i uspeva da u vazduhu drži više loptica, odnosno da istovremeno piše nekoliko tekućih serijala a koji su svi i kreativno zdravi, i komercijalno uspešni. Naravno, koliko god da smo danas navikli na (uvek pogrešnu) ideju da je scenarista „pravi“ autor stripa a da je crtač samo izvođač radova, Tynion IV očigledno zna da to nije tako i da je za uspeh stripa (i kreativni i komercijalni) važno kako je to sve nacrtano, pa za svoje projekte bira uglavnom izuzetne i vrlo karakterne crtače. Tako je na Something is Killing the Children njegov saradnik veličanstveni italijanski ilustrator Werther Dell’Edera, na The Department of Truth je to Martin Simmonds, a na w0rldtr33 je to Španac Fernando Bianco. Čak i za svoje Universal Monsters radove Tynion IV je sarađivao samo sa apsolutno vrhunskim umetnicima kao što su (ponovo) Simmonds za Drakulu i veličanstvena Grkinja DaNi za Nevidljivog čoveka, pa se onda sa sigurnošću može reći da je Tynionova formula uspeha velikim delom zasnovana na razumevanju toga šta je u stripu esencijalno, a što dolazi sa strane crtača, i sopstvenoj sposobnosti da se skloni kada je potrebno i crtačima dopusti da imaju svoje glasove.

No, drugim delom je Tynionova formula uspeha zasnovana, čini se, na tome da on u svaki od svojih creator-owned stripova ugrađuje deo nečeg stvarnog, nekog iskustva, neke proživljene, transformišuće realnosti koja je obeležila njegov život. Ovo je utoliko važnije jer su njegovi nezavisni stripovi uglavnom veoma žanrovska dela – The Department of Truth i w0rldtr33 su konspiratološki naučnofantastični narativi, Something is Killing the Children je provincijski horor itd. – i taj element STVARNOG koji se u njima oseća im u velikoj meri obezbeđuje energiju, relevantnost i drži čitaoca investiranim.

The Deviant je sve to samo spakovano u kompaktan format od devet epizoda saspensa, drame, visceralnog horora i tužnih životnih istina vezanih za manjinske identitete u savremenom (američkom ali i šire od toga) društvu.

Za početak, ovo je nacrtao Joshua Hixson, crtač sa Long Ajlenda i diplomac njujorške škole vizuelnih umetnosti. Hixsona sam do sada pominjao po dobru ali samo na ime naslovnih strana koje je radio za neke izdavače. Njegov stalni-povremeni posao je ilustrovanje omota i drugog merčandajsa za kanadskog izdavača elektronske muzike Kannibalen Records, a u stripu je do sada radio par sitnih projekata za DC, bio crtač na par Dark Horse i Image serijala (The Black Woods, Shanghai Red) i utisak je da je The Deviant konačno presudno uticao da se prepozna potencijal i kvalitet ovog čoveka, pošto je trenutno angažovan na Absolute Batman u DC-ju.

The Deviant je u nekoj svojoj osnovnoj ravni horor-triler o „tematskom“ serijskom ubici i tome kako i najodvratniji, najstrašniji činovi ljudskog nasilja i izopačenosti mogu da budu okidač za fascinaciju, pa onda i za propisno obožavanje i žudnju za imitacijom. Tynion IV se i u svojim prethodnim stripovima (pogotovo w0rldtr33) doticao sličnih tema i pokazivao kako se patološko nasilje može transformisati u svojevrsni pop/ kontrakulturni objekat obožavanja, ali u The Deviant on prilazi ovoj ideji sa jedne druge, možda i klasičnije strane.

Naime, strip se bavi naporima strip-scenariste po imenu Michael da napiše pošten, iskren, ultimativno istinit scenario za strip koji će se baviti zloglasnim incidentom iz Milvokija kada je 1972. godine o božiću čovek maskiran kao deda mraz počinio ubistvo nekoliko dečaka i onda njihova tela aranžirao koristeći božićne ukrase. Počinitelj je brzo uhapšen i osuđen na doživotnu robiju a javnost je bila posebno zgađena kada je policija otkrila da je ovaj muškarac igrao ulogu deda mraza u tržnom centru, da su pobijeni dečaci imali uloge njegovih vilenjaka i da je, po svemu sudeći on njih i pre ubistva seksualno zlostavljao.

Michael je neko sa istorijom rada u mejnstrim stripovima kome je pričanje tuđih priča i presipanje superherojskog sadržaja iz šupljeg u prazno dozlogrdilo. Za ovaj strip se on odlučuje da ga radi autorski, ulaže svoj novac u njega i smatra da je važno da se o ovo celom slučaju kaže istina koja je i pre pedeset godina bila zatrpana senzacionalizmom i performativnom pobožnošću sa kojom je javnost reagovala na incident. Michael zato odlazi u zatvor u kome Randall Olsen služi svoju kaznu i zatiče čoveka pomirenog sa svojom sudbinom ali i iznenađujuće dobro raspoloženog imajući u vidu da je već pola veka proveo u zatvoru i da zna da će u tom zatvoru na kraju i umreti. Olsen i dalje insistira da on nije ni počinio ubistva niti da je zlostavljao dečake na bilo koji način ali sa mračnim humorom razume da je besmisleno da ubeđuje svet u to, pogotovo što se iz aviona vidi da je gej i da mu niko nikada neće poverovati.

Prvi intervju koji Michael ima sa Randallom odvija se skoro sasvim naopako jer ispada da je Olsen taj koji u Michaelu pronalazi visceralne reakcije i otkrovenja.

Strip ovde izbegava uobičajeni kliše u kome je utamničeni ubica majstor mentalne manipulacije, osoba opasnog šarma i letalne harizme koji skenira svog sagovornika za minut i stavi ga u neku vrstu duhovnog ropstva. Iako se Tynion poigrava sa ovim elementima, on Randallu Olsenu daje topliju, prisniju karakterizaciju. Ovo je čovek koji i dalje tvrdi da je nedužan ali razume da je dve trećine svog života proveo u zatvoru i da to danas možda nije više ni važno – svet je odlučio da ga obeleži kao devijantnu osobu naprosto na osnovu toga što je gej i on je sa ovim pomiren, nalazeći neka svoja veselja u odnosu sa čuvarima i drugim zatvorenicima, ali i u pismima koja dobija od raznih radoznalaca a često i obožavalaca. U zatvoru i nema neke druge velike zabave pa se Olsen rado dopisuje sa nekim od ovih ljudi i čak spretno igra na kartu misteriozne, opasne harizme potencijalnog ubice koji nikada do kraja ne otkriva celu istinu.

No, u odnosu sa Michaelom, Randall je direktan, iskren, razoružavajuće šarmantan, čak i simpatično samozatajan, a da opet vidimo da mu nedostaju komunikacija i intelektualna stimulacija i čitalac, kao i sam Michael zaključuje da ovaj čovek verovatno nije kriv.

Majstorija koju Tynion IV izvodi je onda u tome da je Michael taj koji se oseća krivim dok priča sa Randallom, ne samo zato što je i Michael (otvoreno) gej već zato što su momenti u njegovom ranom pubertetu u kojima je počinjao da shvata da je gej bili vezani baš za u to vreme već mitologizirani incident u Milvokiju i fascinaciju pričom o odraslom muškarcu koji je seksualno iskorišćavao dečake.

To da je Tynion IV otvoreno gej muškarac je zaslužno za činjenicu da je The Deviant priča ispričana sa razornom iskrenošću u pogledu konfliktnih emocija koje muškarce more kada u najosetljivijem životnom periodu počinju da shvataju da su drugačiji od većine i u njima krene borba između krivice i žudnje koja se za mnoge ne završava brzo (a za neke i nikada) i traje do duboko u zrelim godinama. To da je Tynion KVALITETAN scenarista, pak, je zaslužno za to da strip pitanje krivice tretira veoma suptilno, ne bežeći od „devijantnih“ elemenata izrastanja u gej muškarca, ali jasno razdvajajući ono „devijantno“ prema kome svet samo ima refleksnu reakciju odbojnosti jer je navikao na drugačije, od STVARNO patološkog koje razara društvenu zajednicu i nanosi STVARNU štetu ljudskim životima.

Jedna rana scena u stripu prikazuje Michaela kako dolazi da intervjuiše – danas penzionisanog – policajca zaslužnog što je Randall brzo uhapšen a koji je i pretrpeo ozbiljne povrede tokom tog hapšenja. Ovaj policajac živi u gotovo karikirano savršenoj „tradicionalnoj“ porodici koja slavi božić (uprkos tome da je on taj božić 1972. godine proveo suočavajući se sa patološkim užasom) i puna su joj usta dobrote i razumevanja sve dok ne shvate da je Michael gej muškarac koji živi sa nevenčanim mužem, Derekom. Ton razgovora se onda odmah menja, domaćin postaje hladan i uzdržan a strip nam bez mnogo reči, kroz vizuelne informacije (nalepnica sa dugom na Michaelovom laptopu, MAGA šolja iz koje se pije kafa) i poglede sagovornika saopštava šta se dešava iza i dalje pristojnog razgovora.

Tynion IV ovde radi jednu važnu stvar a za koju retki autori imaju hrabrosti da je se late i spretnosti da je obrade kako treba. The Deviant nije samo strip o tome da policija ponekada ide za lakim rešenjima radije nego za punom i autentičnom istinom, a javnost ta rešenja ne dovodi u pitanje jer su predrasude i dalje prevalentne u društvu, već u velikoj meri strip o tome da je razdvajanje „devijantnog“ i „patološkog“ neophodno ako društvo ima ambiciju da se zove pravičnim.

The Deviant pokazuje da je osuda „nestandardnog“ ponašanja – u ovom slučaju vezanog za seksualnu praksu – duboko ukorenjena u religioznim moralnim nazorima (ovo se ne navodi u samom tekstu stripa i spretno je sugerisano vezivanjem čitavog narativa za imaginarijum božića) i da se onda ona koristi kao iracionalna argumentacija u slučajevima kada je najpotrebnije da se razmišlja racionalno a zaključuje na osnovu onoga što znamo a ne na osnovu predrasude.

Drugačije rečeno, savremeno društvo je i dalje u neprijatno velikoj meri sklono da poistovećuje istopolnu seksualnu praksu sa zlostavljanjem dečaka i onda umesto da osuđuje zlostavljanje – onako kako ga uvek i svuda treba osuditi – ono ne uspeva da ga razdvoji od daleko preovlađujuće konsenzualne seksualne prakse velike većine gej osoba. The Deviant je ovde izrazito uspešan jer kroz flešbek-scene sa mladim Michaelom on pokazuje kako se seksualna želja lako asocira sa krivicom, pa i sa devijantnim ponašanjem koje ne mora (ali može) da kasnije u životu bude povezano sa zlostavljanjem. Strip, međutim, ne senzacionalizuje ove elemente, niti igra na kartu osude svojih protagonista. Naprotiv, to da su se Michael i njegov dečko Derek zapravo zbližili na ime svoje fascinacije serijskim ubicama se stavlja u širi kontekst popularnosti „true crime“ sadržaja u savremenoj popularnoj kulturi i time se spretno i bez didaktičkih popovanja prikazuje koliko je nepravično, predrasudno i intelektualno lenjo donošenje apriornih zaključaka o ljudima koji su obeleženi kao „frikovi“.

Derek i Michael su pritom sasvim „obični“ gej-muškarci, bez posebnih spoljnih obeležja – Michael izgleda, pa, baš kao strip-scenarista dok Derek ima malo više stonersko-slakerski imidž – i to da oni imaju benefit socijalne mimikrije ali da im to ne pomaže u daljem toku stripa kada proverbijalno govno opiči o proverbijalni fen je ponovo spretan način da se pokaže imanentna predrasuda što je društvo ima prema „frikovima“ koje – da još jednom ponovimo: nepravično – automatski smatra opasnim po zajednicu.

To da se sve ovo razvija u formi uzbudljivog trilera sa horor aromom pomaže da se sve ove teme organski istraže tokom stripa. Tynion nije scenarista koji beži od dužih dijaloga i opširnih replika (videti The Department of Truth za poduže diskusije u dijalozima) ali The Deviant izbegava da bude didaktički ili napadno intelektualizovani strip čiji se najvažniji deo odvija kroz statične dijaloške razmene. Ovde postoji idealna mera kinematskog, vrlo vizuelnog triler-horora a koju Hixson radi izvanredno. Kadriranje pretećih figura deda mraza, postavljenih u prigušeno svetlo, sa sve dodatim lampicama za jelku kao pretećim (pa i fetišističkim) sugestijama vezivanja i kažnjavanja daje ovom stripu snažan imaginarijum i identitet, ali Hixson je generalno odličan i u pripovedanju i u karakterizaciji pa onda i kada imamo dugačke scene u kojima likovi samo sede i razgovaraju, one veliki deo informacija prenose kroz mimiku, položaje tela i izraze lica sagovornika i oslobađaju scenaristu da se u dijalozima bavi samo jednim slojem pripovedanja.

Hixson je jedan od onih crtača koji ne vole da kompozicije pretrpavaju detaljima ali pošto on i koloriše svoje crteže i to, rekao bih, ručno (dakle, ne digitalno), onda dinamiku pozadinama daje to što se vide potezi i „prirodna“ razlika u osvetljenju koja dolazi od debljih i tanjih slojeva boje na papiru i to onda u mnogome kreira posebnu atmosferu i daje karakter njegovim kadrovima, oslobađajući ga od potrebe da ide u previše detalja u samom crtanju. S druge strane, kada proceni da su detalji bitni, Hixson će provesti poprilično vremena, recimo, crtajući pojedinačne vlasi u bradi policajca Paula i pažljivo senčeći ožiljke na njegovom licu da ih čitalac oseti radije nego da ih samo „vidi“.

Kolor je, generalno, jako Hixsonovo oružje, sa izuzetno dobrim osećajem koji ovaj autor ima da u scene programski potopljene u tamne tonove između sive i crne, doda kolorne detalje – crvena farba na vratima, zeleni lak na noktima FBI agenta koji dolazi da istraži slučaj – što im daju posebnu atmosferu i vode oko čitaoca željenom putanjom. Pritom, njegovo kadriranje i generalna naracija su izuzetno izgrađeni i Hixson ni slučajno nije samo „atmosferičar“ niti je onako daleko u avangardnim vodama kao što je, recimo pominjani Simmonds – čije su table često gusta tekstura zaseka u hamer i krvarećih boja od kojih vaš mozak jedva da vidi kompoziciju – ili, jelte, toliko sklon izvitoperenoj stilizaciji kao Werther Dell’Edera. Hixson, dakle, vrlo stabilno stoji na nekoj zlatnoj sredini između smelog eksperimentisanja i mejnstrima i mislim da je utoliko idealan saradnik za Tyniona pa se nadam njihovim budućim saradnjama.

Što se leteringa tiče, Otsmane-Elhaou, dosta nekarakteristično, radi u vrlo klasičnom, formalnom modusu i ovde ne dobijate njegov tipično razigrani, inventivni dizajn koji skreće pažnju na sebe. Letering je dakle efikasan i neprimetan i to je sve.

The Deviant je, da podvučemo, odličan strip i čak i da nemate baš nikakva stvarna interesovanja za kvir kulturu i iskušenja sa kojima se kvir osobe u savremenim društvima suočavaju, i dalje imate na jelovniku veoma dobro napisan i veličanstveno nacrtan horor-triler koji VREDI da se iskonzumira. A razlog što sada pišem o njemu je i recentna najava da tvrdokoričena kolekcija izlazi na jesen, pa imajte to na umu. I nju i ostale verzije The Deviant možete kupiti preko Imageovog sajta, pa izvolite.