Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
U današnjem i narednonedeljnom pregledu dominiraju Skandinavci. To nije bio plan, ali se tako desilo, a što biram da prepoznam kao blagotvorni efekat rada bez plana, na osećaj, kroz stalnu improvizaciju. Mnogi od ovih muzičara koje danas predstavljamo bi vam sa puno entuzijazma rekli da je to JEDINI način.
Skoro da nisam ni kliknuo na album Gorm Askjær Trio+: Microverse I, a sve zahvaljujući omotu za koji smem da se zakunem da je rađen od strane generativne veštačke inteligencije. I, dobro, sad će neko reći da je licemerno da se ja tu nešto pravim moralan, kada svake nedelje izbacujem po jedan mikstejp različitih muzičkih žanrova i za svaki od njih pravim ilustraciju koristeći Gen-AI, ali ALBUM JE ALBUM i tu bi trebalo da se drže viši standardi.
Takođe, kada sam video da Gorm Askjær svira gitaru, umalo da zatvorim tab i odem na neko drugo mesto jer iz objašnjivih ali isuviše komplikovanih razloga imam nekakvu automatsku averziju prema džezu koji koristi električnu gitaru. Mislim, besmislena je, ali uvek mi je prvi refleks da bežim u brda. Srećom, ovom prilikom to nisam uradio a Gorm Askjær je snimio PRILIČNO dobar album sa kvintetom koji, iz takođe verovatno objašnjivih ali ultimativno nebitnih razloga zove Trio+.
Elem, Gorm Askjær je danski gitarista, kompozitor i muzički edukator. Kao najvažniju stvar u svojoj biografiji on ističe album trio kompozicija Tusmørkedyr iz 2012. godine koji je bio dobro primljen i isposlovao mu vidljivost u krugovima koji se bave avangardnim džezom, improvizacijom, modernom kompozicijom. Gorm Askjær je klasično obrazovan, sa fakultetskim i post-diplomskim sertifikatima iz gitare, kompozicije i muzikologije i trenutno predaje na Muzičkoj školi Aarhus u istoimenom gradu, a sa prethodnim pozicijama u drugim obrazovnim ustanovama. Iako mu je osnovno interesovanje džez i improvizovana muzika, naglašava da danas podjednako radi sa klasično obrazovanim muzičarima i onima koji dolaze iz orbite džeza i improvizacije, te da pokušava da izbegne klopku preciznog žanrovskog i stilskog definisanja muzike koju pravi.
Spisak raznih bendova i orkestara sa kojima radi je ogroman i ni za jedan, verovatno, niste čuli pa evo samo nasumičnih semplova – Gorm Askjær Secret Safari, Aarhus Improvisers Orchestra, The Great Silver Beauty Box, Bubo Complex, Guitars & Rainbows, Hulepalads, Kejser Pingvin, Sammensurium, Fiery Banana Djengis Khan?, Orangevelvet Wasserdunkel, Septet Müh, The Small Bang Band, Brave Young Warriors of Improvised Music, The Ney Quintet, G-man and The One Hand Band, Klangkarate, Kalånilej, Når Far Laver Sovsen – a važno i je da se doda i da Askjær sedi u organizacionom odboru Džez festivala Aarhus i da je njegov umetnički direktor.
Elem, Gorm Askjær Trio je jedan od glavnih projekata ovog muzičara, ekipa u sastavu Gorm Askjær na gitari, Jens Mikkel Madsen na kontrabasu i Thomas Eiler na bubnjevima. Ovaj trio je prvi album snimio 2020. godine i Blodmånen og Dig je jedna ugodna ploča trio-improvizacija oko gitarskih tonalnih centara, zapravo dosta udaljena od fjužn zvuka a koji se očekivao imajući u vidu gitaru kao glavni instrument i neke druge projekte ostalih muzičara.
No, Gorm Askjær Trio+ mi se čini kao prava stvar i dobrodošlo sazrevanje. Ovde su u postavu dodati gudački i duvački instrumenti i ako je Microverse I ono po čemu ćemo ovom projektu suditi – a u pitanju jeste prvi album ovakve postave – Askjær je sa ovakvim lajnapom našao idealnu meru kompleksnosti i spontanosti da razigra svoje kreativne mišiće ali i da radi sa nekim odličnim muzičarima. Konkretno, na Microverse I na violončelu je spektakularni Malthe Volfing Højager, klasični čelista koji radi sa gitaristom Andreasom Lassenom Nielsenom u duo-postavi Sustain što meša klasiku, džez, balkanski folk itd, a na klarinetu i saksofonu je Francesco Bigoni, sjajni Italijan o kome sam već pisao pre par meseci govoreći o albumu na kome je svirao sa Billyjem Mohlerom.
Gorm Askjær Trio+ je kolekcija zanimljivo konstruisanih kompozicija, koje od džeza hoće da uzmu fraziranje i po neku skalu, ali koje se zaista trude da budu ukorenjene u spontanosti i da se ne brinu toliko za žanr, stil, i akademsku definiciju. Ovde nema pravog „svingovanja“ ali ima ritmičkih bravura i naglašeno kinetičkih kompozicija. Nema ni naročito mnogo fjužn-elemenata ali ima dosta atmosferične, melodične svirke sa možda i karakterističnom skandinavskom melanholijom u harmonijama i relaksiranom metrikom gde se ne traže ni gruv ni energija već pre svega emotivnost i evokativnost.
Mislim da su neke od takvih kompozicija – emotivnih i evokativnih – ono što će mnogim slušaocima ovog albuma biti momenti kojima će se vraćati. Snolika, skoro efemerna minijatura Echoes je, recimo trenutak čiste, bezvremene, praktično zen-kontemplacije, a Specks Of Dust In A Beam Of Light koja joj prethodi je minuciozno konstruisan narativ sklopljen oko nežnih gitarskih flažoleta, metalnih ali tihih udaraljki, vrlo diskretnih gudačkih fraza i toplih, repetitivnih nizova nota na klarinetu. Generalno, repetitivnost je ovde spretno korišćena i služi da iz nečega što bi mogao biti samo uzgredni džem spontano iznikne taj pominjani narativ.
No, nije sve ovde tako nežno, snoliko i efemerno. Album otvara Fatamorgana, koja ima slično diskretan mada kolorno tamniji početak, pa se razvija u smeru prepoznatljive džez-teme i ritmičke pratnje koja izbegava da prati standardne „bop“ ili slične metrike ali je dinamična, teksturirana i organski pulsira uz Askjærove i Bigonijeve fraze.
Vinjeta Under The Microscope koja sledi je onda strateški postavljena blizu početka albuma da ponudi apstraktniji, radikalniji odlazak u smeru slobodne improvizacije i neidiomatske svirke. Bigoni ovde predvodi navalu svojim kratkim arpeđima uz i niz skalu, dok ritmičari šuškaju i sapliću se ali nikada ne padaju. It Almost Works je onda dalji odlazak u sličnom smeru ali sa mišićavijom svirkom, saksofonom i violončelom koji rade distorzirane fraze, gitarom koja škripi po čivijama i ritam sekcijom koja kreira moćni poliritmički gruv. Eiler ovde posebno pokazuje raskošan arsenal, uspevajući da nikada ne uleti u prost džezerski sving – iako ga Bigonijev saksofon vuče – a da opet nikada ne prekine gruv.
Album je, sa dvanaest kompozicija i podugačak ali i pun zanimljivih, osobenih pogleda i na kvintet-postavu ali i na tu intersekciju džeza, improvizacije i klasične kamerne kompozicije. It’s All Getting Fuzzy koristi unisonu svirku violončela i saksofona da ponudi upravo nekakav kamerni džez pre nego što ritmičari stanu pa se razradi tema veoma nalik na balkanski folk, pre nego što opet ceo kvintet napravi piruetu i uleti u slobodnu improvizaciju. Ploča je puna tih zanimljivih, i velikim delom uspešnih eksperimenata sa idiomima, zvukom, dinamikom i bojom, pritom veoma dobro snimljena i miksovana i odsvirana HEROJSKI tako da od mene dobija snažne preporuke:
https://gormaskjaer.bandcamp.com/album/microverse-i
Da mi se ne bi zamerilo da ignorišem klasičnije forme džeza – pošto poslednjih nedelja JESMO nešto naglašenije slušali avangardu – evo nečeg utemeljenog duboko u tradiciji. Ravee Treesaksesakoon & Miles Butler: That’s when homies are chillin’ je album duo-aranžmana (truba i klavir) kompozicija iz zlatnog perioda džeza u Nju Orleansu, snimljen u Nju Orleansu i eksplicitno sastavljen od kompozicija koje je napisala i/ ili izvodila Lil Hardin Armstrong, druga žena Louisa Armstronga, jedna furiozna pijanistkinja ere svinga i žena koja je od Louisa Armstronga napravila ČOVEKA ne samo time da ga je naučila kako da se oblači ne bi li bio shvaćen ozbiljnije, već mu i obezbeđujući poduku iz klasične muzike a koja je pomogla velikom trubaču da zaista spozna svoj talenat, napusti orkestar Kinga Olivera i kreira ostatak džez-istorije koju znamo.
Miles Butler je pijanista iz Nju Orleansa koji radi i džez i ritam i bluz i rokenrol i fank i polku i cigansku muziku, i u pitanju je PREKALJENI (pogotovo za svoje godine) i virtuozni muzičar kome je istraživanje tradicije i održavanje iste u životu očigledno vrlo važno. Sa druge strane je Ravee Treesaksesakoon, mladi bangkoški trubač, kompozitor i aranžer, sa dosta iskustva svirke u big bendu Asian Youth Jazz Orchestra (sastavljenom od mladih muzičara iz raznih država istočne Azije), ali i sa sopstvenim duom i karijerom koja je sada vezana za Nju Orleans. Butler i Treesaksesakoon su pre skoro tačno godinu dana izbacili album duo-verzija starih sving kompozicija različitih autora, That’s why homies are here, i onda je That’s when homies are chillin’ direktan nastavak i prirodan fokus na ženu koja je za džez uradila MNOGO a pitanje je je li za to bila adekvatno prepoznata.
That’s when homies are chillin’ je razigrana, energična ploča skakutavog svinga, sa klavirom koji briljantno radi čitav ritmički i harmonski program koji bi normalno radio orkestar, i sa trubom što juri kroz fraze i improvizovane solaže sa opipljivim, energičnim entuzijazmom. Oba muzičara su opasni tehničari i koliko da je sa jedne strane That’s when homies are chillin’ produkcijski skroman album – snimljen uživo, bez nekakvih posebnih studijskih trikova – on apsolutno pleni kvalitetom izvedbe i autoritetom zvuka. Dobro, kada momci pevaju, to je, onako, u najboljem slučaju uslužno, ali ljubav i poštovanje prema materijalu se ni jednog momenta ne dovode u pitanje.
A taj je materijal zaista niska apsolutnih bisera. Lil Hardin Armstrong je napisala masu kompozicija koje su dvadesetih i tridesetih godina imale neki svoj život u izvođenju raznih muzičara i neke su bile i hitovi. Recimo, R&B bluzina Brown Boy (poznata i kao Bad Boy ali i, originalno, Brown Gal, pod kojim ju je imenom sama Lil Hardin Armstrong snimila 1936.) je kasnije živela u verzijama koje su snimili The Ink Spots, pa kasnije Sha Na Na, pa Ringo Starr… Just for a Thrill je 1958. godine snimio Ray Charles i od nje napravio ozbiljan hit, a tu su i Doin’ the Suzie-Q, Born to Swing i mnoge druge poznate pesme.
Pevanje na stranu, Butler i Treesaksesakoon ovo sviraju MOMAČKI, sa proširivanjem originalnog pop formata dužim, ambicioznim improvizacijama tako da neke od pesama traju i po šest, sedam, pa i devet minuta. Ovo je nešto što nije moglo biti uhvaćeno na sedamdesetosmicama iz dvadesetih i tridesetih na kojima se muzika prodavala, ali jeste napor da se rekonstruiše ono kako su muzičari svoju muziku izvodili uživo i ovaj album je više nego simpatično vraćanje u eru svinga da se pokaže koliko je ona bila vitalna i snažna i koliko su figure poput Lil Hardin Armstrong ostavile jak trag u popularnoj kulturi, koji ne bledi ni, evo, stotinu godina kasnije.
https://ravee-milesduo.bandcamp.com/album/thats-when-homies-are-chillin
A za kraj ponovo naš stari prijatelj kome se ja uvek neizmerno obradujem. Tellef Øgrim: Acoustic Debris je album slobodnih improvizacija na akustičnoj gitari od kojih su neke već bile objavljivane kao singlovi na Øgrimovom Bandcampu poslednjih meseci i koje sam pominjao kada sam poslednji put o Øgrimu pisao tamo krajem Maja, javno priželjkujući da čovek uskoro izda novi ful album. Ovo se upravo i desilo i, kako sam se i nadao, u pitanju je briljantna ploča čija ekstremna konceptualna svedenost ne da ne sputava, nego naprotiv, podvlači kreativnu radost u Øgrimovoj muzici.
O Tellefu Øgrimu sam pisao već mnogo puta pa nema potrebe da sad idem u neke detaljne biografske eksplikacije. Ovo je čovek sa preko pedeset godina iskustva rada u domenu improvizovane i avangardne muzike, koji je, razume se, odradio svoje smene i u rok i džez bedovima ali je poslednjih decenija uglavnom usredsređen na slobodno improvizovanu muziku koju radi sam ili u kolaboracijama sa često jednako iskusnim, veteranskim free jazzerima i improvizatorima. Sa ovolikom kilometražom dolazi i jedna totalna perspektiva u odnosu na muziku gde se svaki njen element: tonalnost, harmonija, tekstura, dinamika, gesturalnost vidi kao ravnopravno važan i ravnopravno zanimljiv i, kako rekoh prošli put: „on i dalje kao da svakog dana gitari pristupa sa uzbuđenjem trinaestogodišnjaka koga samo što su upisali u muzičku školu.“
Acoustic Debris je idealan način da se upoznate sa njegovim radom jer je, za razliku od nekoliko poslednjih Øgrimovih radova koje sam predstavljao, ovo koncepcijski ipak bogatije okruženje i nije onako minimalno i apstraktno kao što je bilo tih poslednjih par puta. Čitav album je snimljen kod kuće na akustičnoj gitari Martin D-25 K, a što sam je već pominjao povodom jednog izdanja od jesenas, koja će uskoro i sama napuniti pola veka staža i predanog rada. Ovo su slobodne, potpuno od „koncepta“ ispražnjene improvizacije u kojima gitarista svira samo ono što mu u tom trenutku deluje kao prirodno i prati trenutni impuls u prelaženju od tonalnih, harmoničnih fraza koje imaju prepoznatljive korene u džez i drugoj popularnoj muzici, pa do gesturalnih, atonalnih – Øgrim gkaže „gotovo agresivnih“ – ispada.
Muzika je ovde ne samo inspirisana već kompulzivno, gotovo stresno forsirana da nastane kao odgovor na konstantnu tenziju koju Øgrim oseća zbog trenutne geopolitičke i ekološke situacije. A što je možda „vrlo skandinavski“, ali na jedan veoma duboko ličan način. Autor vrlo direktno kaže: „Pitam se da li su Homo sapiens i planeta Zemlja dobra ideja ili ne.“, kontemplirajući o zagađenju i „despotima na istoku i zapadu“ i prepoznajući da njegova apstraktna muzika ovo ne može da direktno izmeni, ali da je to jedina stvar koju on može da uradi.
Muzika je magija, na drugačiji način nego što je to tekst jer onda kada slušate Acoustic Debris shvatate da ovo nije ploča rezigniranog pesimizma i depresivnog spuštanja niz spiralu očaja i nemoći. Naprotiv: svetu koji pred našim očima uništavaju Øgrim suprotstavlja čistu lepotu, muziku koja je lična, ali na jedan duboko iskren, ogoljen način. Ona je i naivna i ranjiva i emotivna i istovremeno naglašeno optimistična, svesna da nije isto kada nestaje nešto trivijalno i bezvredno i kada nestaje nešto iskreno i plemenito i prelepo. Da, na kraju ostaje samo smeće, ali neki deo tog smeća ima veličanstvenu istoriju. Toliko je jednostavno:
