Evo nas u još jednom vikendu gde se rvu pošteni ljudi i korumpirani režim. Novi Sad kao simbol pobune je, pa, lepa slika, a mi smo ovde da dodamo saundtrak:
Deo 1: BLACK METAL
Sa imenom kao što je Sumus Diabolus Incarnatus prilično je jasno gde na ideološko-religioznoj osi stoji francuski bend sa svojim drugim albumom Les louanges de Baël – Livre II. Kao drugi album u predviđenoj trilogiji, ovo je evolucija stila benda koji i dalje ima elemente melodičnog death metala u blek metal osnovi, pa je tako i produciran, da bude čvrst i odsečan. No, kompozicije su raznovrsne pa i kompleksne sa dosta teatra, orkestracija, horova… Znate već kako o Francuzi rade i ovo vredi da se posluša:
https://sumusdiabolusincarnatus1.bandcamp.com/album/les-louanges-de-ba-l-livre-ii
Valegur iz Toronra imaju korektan debi EP modernog blek metala koji krlja pošteno, melodičan je koliko treba a menja ritmove i forsira grandioznost kao da pokušava da se umili metalcore publici. I mislim da će uspeti jer je Chalice Ritual solidna kombinacija tritonusa i mošerskog programa u dobroj produkciji i sa kvalitetnom svirkom, plus ima malo i gudačkih aranžmana i horova. Molim lepo:
https://valegur.bandcamp.com/album/chalice-ritual
Novi Malist je… solidan. Eternal Echo of the Fall, šesti album nekada sasvim solo ruskog projekta je napisan sada već očekivano ambiciozno, i produciran korektno. Ovo više nije muzika kojom će Ovfrost ikoga iznenaditi ali Moskvljanin je izrastao u vrsnog, pouzdanog autora koji svoj „riff driven atmospheric black metal“ radi na visokom zanatskom nivou i uz dovoljno nadahnuća da još uvek nema govora o štancovanju. Takođe, okupljeni bend je dobar i nudi osobenu, ne-tezgarošku interpretaciju Ovfrostovih kompozicija i mada ništa od ovoga mene nije srušilo na pod, sve je DOSTA DOBRO:
https://malist.bandcamp.com/album/eternal-echo-of-the-fall
Rick Giordano, američki multiinstrumentalista i kompozitor odgovoran za nedavno raspali The Lion’s Daughter ima novi projekat u kome radi sve i to se zove Blood Mother a i debi album je Blood Mother. Ovo je post-blek metal a onda i samo post-metal, i ma koliko da Giordano koristi stvari koje ja ne volim, sa mnogo melanholičnih, praktično gotskih melodija, album je napisan dobro, sa dosta eksperimentalne ambicije i kinematskog šmeka, odsviran je i produciran vrlo solidno i zavređuje slušanja; pre svega ima tu ENERGIJE:
https://bloodmothercult.bandcamp.com/album/blood-mother
Days ov Yore je finski solo-blek metal projekat momka koji ima još nekoliko istih takvih. Ali je talentovan! Debi album za ovaj projekat, The Tale of Vlad Țepeș part 1 je pristojno kućno producirana kolekcija pesama žustrog a epskog, melodičnog a pržačkog blek metala koja slavi istorijski legat vlaškog vojvode, njegovu borbu protiv Osmanlija itd, i manifestno se ne bavi vampirskim fantaziranjem. Nije posebno inovativno ali je srčano i simpatično:
https://daysovyore.bandcamp.com/album/the-tale-of-vlad-epe-part-1
Isto iz Finske su i Obsolete Tears, sa demo snimkom sirovog i melodičnog blek metala rađenog po starinskom šnitu. Na Yön Veisuja imamo tri pesme drame i teatra ali napravljenih u vrlo svedenom, pankerskom produkcijskom ambijentu i to vrlo lepo zvuči:
https://obsoletetears.bandcamp.com/album/y-n-veisuja
Čileanci Mortuus Est sviraju u principu blek metal, ali njihova muzika je dobrim svojim delom sirovi hevi metl pa i rokenrol/ pank rok. A što je sasvim u skladu sa anarhičnom prirodom blek metala. Demo snimak Innate Ruin ima četiri pesme solidnog prženja, sirove produkcije, sirove emocije; on nije napisan bez poznavanja muzike i samog žanra tako da je i osvežavajući reset na neke divljačke pozicije koje moderni blek metal često zaboravlja:
https://indianrecords.bandcamp.com/album/innate-ruin
Mork ima novi, osmi album, Monolitt i mada Thomas Eriksen ovde ima živog bubnjara i gostujuće pevače, ovo je i dalje u kreativnom smislu njegov šou. I solidan je to šou, sa modernim zvukom i black-death orijentacijom, ali i dalje u vrlo ličnom i prilično hermetičnom izdanju. Fino:
https://peaceville.bandcamp.com/album/monolitt
Saidan je američki blek metal duo koji se loži na japanski horor. I, mislim, to ima sve predispozicije da bude grozno, sa velikim akcentom na izgledu benda, dosta melodije i „happy“ atmosfere u muzici benda, ali četvrti album, naslovljen Fangdriller: Scars Beneath Memory’s Wrist je iznenađujuće solidan u kalemljenju MASE referenci na sve i svašta (uključujući drum ’n’ bass brejkove koji su svoj apeks dosegli pre trideset godina) na ipak zdravu blek metal osnovu, odsviranu sa strašću i ljubavlju. Nije ovo blek metal za BAŠ blek metal publiku ali jeste fina upotreba blek metala za publiku koja voli japansku pop-kulturu i, mislim, kad krenu himnični refreni svako srce se otopi:
https://saidan.bandcamp.com/album/fangdriller-scars-beneath-memorys-wrist
Arrogant Destruktor su birmingemski blek metal bend i mada to ne znači AUTOMATSKI da zvuče kao Anaal Nathrakh, nije da se ne čuje malo osobenosti birmingemske scene. Četvrti album ovog benda kombinuje sirov, oštar, pankerski blek metal sa malo epske melodičnosti, sve je snimljeno prljavo, živo, znojavo i energija je ovde nepatvorena i iskrena. Meni dovoljno:
https://satanath.bandcamp.com/album/sat420-arrogant-destruktor-the-old-spirit-remains-2026
https://arrogantdestruktor.bandcamp.com/album/the-old-spirit-remains
Zabavni su Australijanci Lumen Ad Mortem sa svojim drugim albumom, A Grave Ascent. Ovo je atmosferična, melodična ali i bombastična, glasna ploča koja zvuči vrlo iskreno u svom izrazu i uprkos svoj epici koju zaziva deluje kao da se bori protiv ličnih a ne nekakvih opštih demona. Produkcija glasna, zvuk razmazan, pesme često menjaju ritam i melodične su ali bend zvuči POSEDNUTO i emotivno i meni se dopada:
https://lumenadmortem.bandcamp.com/album/a-grave-ascent
Šveđani Flykt odvaljuju blek metal kakav ja volim: oštar, agresivan, emotivno leden a istovremeno strastven. Drugi album ovog dua iz Stokholma, Sinister Strain stiže sedam godina nakon prvenca i zvuči manično, disonantno, nervozno, a opet zarazno i zabavno. Šveđani znaju:
https://flykt.bandcamp.com/album/sinister-strain
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
psychedelic source records imaju stoto izdanje. Mislim, ono se ne razlikuje dramatično od prethodnih 99, dakle, ovo je snimak džem-sešna koji su momci i devojke odradili krajem Maja u uobičajenim šumskim uslovima, ali opet, znalo se da je u pitanju jubilarna ploča pa se možda u svirci čuje više žustrine, više pažnje da ona zvuči manifestno. U svakom slučaju, As Mages Come and Pass (a 100th turning point release) je ploča odličnih psihodeličnih džemova kolektiva koji nas već toliko godine uveseljava i oplemenjuje svojim autputom i ako do sada niste ovim mađarskim magovima dali šansu, sada je pravi trenutak. Kao i obično, daunloud plaćate koliko hoćete:
Soft Curse iz Kalifornije svoju muziku zovu „gloom metal“ a kada čujete njihov debi album, Liminal Ritual biće jasnije šta to znači. Naime, ovo ima jasne korene u doom i stoner stilu, sporo je i razumno heavy, a da je opet značajno atmosferičnije, melodičnije, „šugejzerskije“. A opet, nije u pitanju standardni, serijski proizvedeni doomgaze, jer muzika Soft Curse ima i nekakvu posthardcore/ emo dimenziju, a onda i malo elemenata klasičnog heavy metala. Sve je to spojeno dosta srećno, organski, bez vidnih šavova, pa onda snimljeno pristojno i Liminal Ritual zvuči ODLIČNO:
https://softcurseband.bandcamp.com/album/liminal-ritual-2
Procession su jedan od mase bendova iz Ohaja koje pominjem ove nedelje a sviraju old school, sirovi death doom metal i to je lepo. EP The Witch King ima četiri pesme sporog tempa, mučnog gruva između death metal mlevenja i doom metal melanholije, snimljen je i produciran onako kako se to radilo početkom devedesetih i meni je to sasvim po meri:
https://processiondeath.bandcamp.com/album/the-witch-king
Španjolski Double Horse su svoj novi, treći album naslovili Violent Sessions ne samo zato što je on, jelte, tematski orijentisan na horor širokog spektra, od Wesa Cravena, preko Lovecrafta do grofice Batori, nego i što je snimljen uživo u studiju, kao, jelte, propisna, analogna old school SESIJA, bez peglanja i budženja. I simpatičan je njihov okultni doom metal sa puno psihodelije i džem-sešn energije. Nije revolucionaran niti radi nešto posebno originalno ali prija:
https://doublehorse.bandcamp.com/album/violent-sessions
Iako kelnski Smokemaster koketiraju sa stoner rokom, njihov album je zapravo najbolje opisati kao neo-krautrock, a što bend i koristi kao jedan od deskriptora. Ovo je kolekcija melodičnih psihodeličnih pesma koje ne žele da vam daju teške halucinacije već pre svega da vašem danu dodaju malo vilinske, jelte, prašine. I vrlo im dobro ide, sa sve orguljama, klavirom i puno old school melodičnosti koja je neoštećena stigla iz ranih sedamdesetih u ovo naše mračno vreme. Lepo!
https://smokemaster.bandcamp.com/album/in-the-temple-album
Prepoznajem da su Rimljani In Vespro objektivno dobri u svojoj rekonstrukciji melodičnog ’90s doom metala po šnitu Paradise Lost ili Moonspell ali ja takvu muziku subjektivno ne volim. No, mislim da vredi ukazati na album Where Silence Used to Sleep jer je i stilski i zanatski zaokružen, plus dosta lepo produciran da ponudi manje nakrivo nasađenim ljudima od mene puno (tužne) zabave:
https://invespro.bandcamp.com/album/where-silence-used-to-sleep
Šveđani Gold Spire sviraju avangardnu kombinaciju doom i death metala sa sve klavijaturama, saksofonom i flautom u postavi i to je prilično pitka muzika koja se iz sve snage trudi da deluje hermetično. Njihov drugi album Steps into Shadow objavljuje kineski Awakening Records, potvrđujući ozbiljnu ambiciju i sada već višegodišnji rad da se pronađe svoja osobena niša na tržištu i ovo je zaista solidno konstruisana, konceptualno zanimljiva i zvučno prilično uspela ploča spore, mračne ali ZABAVNE muzike:
https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/steps-into-shadow
Inlitnment su iz Švajcarske i imaju neke bivše članove Celtic Frost u postavi (Erol Unara i Franco Sesa a koji su u postavi bili za sjajni album Monotheist početkom veka) pa se nećete mnogo iznenaditi da im je muzika na debi albumu, Spiritual Warfare, spori, teški, mučni death-doom-sludge metal. Ono što jeste malo iznenađujuće je da su naslovi pesama (kao i ime benda, uostalom) napisani da budu malo i, hm, šaljivi (vidite taj speling) ali muzika je, naprotiv, ozbiljna i zahtevna i nudi sirove a opet zrele, nasilničke meditacije o, jelte, spiritualnosti. Vrlo lepo:
https://inlitnment.bandcamp.com/album/spiritual-warfare
Za nešto takođe nasilničko i meditativno tu su francuski Hecate’s Breath, bend koji sam svoju muziku opisuje kao „eksperimentalni doom i sludge kolektiv“. Debi album, The Poison Garden II (Hallucinations) a koji dolazi iza EP-ja The Poison Garden I (Intoxication) od pre tri nedelje zaista nudi halucinantan i agresivan program u isto vreme, oslanjajući se na težinu, abrazivnost ali i na hipnotičnost i psihodeliju gitara, sa pesmama koje znaju da potraju ali znaju i zašto traju. Meni je ovo prilično dobro:
https://hecatesbreath.bandcamp.com/album/the-poison-garden-ii-hallucinations
Kako obično kažem, po pravilu ne pišem ovde o singlovima da bismo uštedeli na svačijem vremenu ali ponekada pravilo mora da se zaobiđe, na primer kao sada kada su Sleep izbacili singl Have Spacesuit Will Travel (4:20 Flexi Edit), njihov prvi novi rad u poslednjih pet godina. I, mislim, Al i ekipa ovde zvuče kao, jelte, Sleep, legendarni stoner doom monument iz Kalifornije, sav njihov psihodelični trip spakovan u četiri minuta i dvadeset sekundi, sa jako lepim power-trio gruvom kome je dodat moog sintisajzer a što sjajno oplemenjuje osnovni Sleep zvuk. Ništa REVOLUCIONARNO ali i ne mora da bude i ovo je, nadam se najava novog albuma:
https://sleep.bandcamp.com/album/have-spacesuit-will-travel-4-20-flexi-edit
Naši stari favoriti psihodeličnog džemovanja i improvizacije, londonski Psychic Lemon imaju novi EP, Ostara Offerings i to je malo manje od pola sata vrhunskog majndfakinga. Sirovi, nesputani džeming gitare i bubnjeva je oplemenjen saksofonom i sinstisajzerom i mada je zvuk ZAISTA sirov, snimljen u prostoru za vežbu, Psychic Lemon su toliko dobri u onome to rade da to nije ni najmanji problem:
https://psychiclemon.bandcamp.com/album/ostara-offerings-e-p
Toads & Diamonds Volume One: Live In Spain je prvi živi album za švedski Gin Lady I to je ploča opuštenog ritam i bluz/ hard rok džemovanja i kvalitetne klupske svirke. Bend je veoma jako naštelovan na frekvenciju ’60s i ’70s asova poput Ten Years After, Mountain itd, imaju lep, organski teksturiran zvuk, znaju šta je dinamika, melodični su a opet tvrdi i meni je ovo apsolutan biser za Ripple Music:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/toads-and-diamonds-volume-i-live-in-spain
Isti izdavač ima i novi album nemačkih Plaindrifter, naslovljen Gestalt. Ovo je lepa kombinacija stoner roka i melodičnih, atmosferičnih meditacija, producirana da bude hevi i pesama koje umeju da potraju jer bend voli da razrađuje temu kroz dugačka ponavljanja i dinamička krešenda. Ugodno:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/gestalt
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL
Cutthroat su iz Irske a Invoking Terror im je debi minialbum i pošto taj minialbum izdaje Dying Victims onda znamo da će valjati. Cutthroat u ovih pet pesama, u skladu sa imenom, GRDNO KOLJU opasan, starinski i satanski speed-thrash metal sa old school „blackened“ komponentom koja podrazumeva divljačku energiju i nekontrolisanu mržnju radije nego tritonuse i šugejz atmosfere. Ovo nije samo bezumni juriš u jednom smeru, pa vredi reći i da Cutthroat imaju solidan mošerski gruv ali i meni vrlo lepu opet retro, analognu produkciju koja apsolutno paše ovoj muzici. Apsolutni užitak:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/invoking-terror
Kvebečani Drowning In Blood imaju koncertni EP Live… Under The Influence snimljen prošle godine tokom promocije EP-ja You’ve Won... But at What Cost? a koji se meni pre te neke dve godine prilično dopao. Drowning In Blood svoju kombinaciju crossover thrash prženja i melodičnijih, blago proggy harmonskih momenata rade ubedljivo u koncertnom kontekstu, pršteći od energije, ali svirajući disciplinovano, sa dobrim zvukom. Veoma vredno vašeg vremena i para:
https://drowninginblood.bandcamp.com/album/live-under-the-influence
Tassma su bend iz Sevilje koji nominalno svira thrash metal, ali u postavi ima tri gitare a jedan od tih gitarista svira i violinu. I, oh, debi album, Cancionero jeste u osnovi thrash ali ima dosta elemenata flamenka, andaluzijskog folklora, pa i džeza. Ovo su vrlo mladi muzičari, tek u ranim dvadesetima i vrlo je simpatično čuti ih kako eksperimentišu sa žanrom čak i ako nije sve u tom eksperimentu jednako uspešno – na kraju krajeva, eksperiment i služi da se stvari isprobaju i Tassma ovo rade za sve pare nudeći žustru, ambicioznu muziku punu strasti i buke, ali i tehnički prilično izbrušenu:
https://tassma.bandcamp.com/album/cancionero
Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND
Absentees iz južne Engleske sviraju metalizirani hardcore koji na zanimljiv način spaja „klasičniji“ zametaljeni hardcore, malo posthardkora pa i malo britanskog D-beat i grindcore zvuka. EP Death Lives ima pet pesama kvalitetne svirke, zanimljivih kompozicija, dobrog zvuka i sve to sa puno energije tako da od mene dobija jaku preporuku. Mislim, slušajte vokale!
https://weareabsentees.bandcamp.com/album/death-lives
Life in Vain iz Klivlenda trpaju vrlo solidan metalizirani hardkor na EP-ju The New Breed. Ovo je pet kratkih, namrgođenih pesama na dosta zdravom mestu između sildežijskog nabod-kora i krosover-treša, dobre produkcije i lošeg raspoloženja. A samo dolar:
https://lifeinvain.bandcamp.com/album/the-new-breed
Czerń / Burning Sky / Lwstndrds je split tri poljska benda a koji sviraju, recimo, blackened-hardcore-sludge-death-metal. Mislim, tu su negde između sva tri. I solidni su. Dobri muzičari, dobra produkcija, kvalitetna koncepcija:
https://arcadian.bandcamp.com/album/czer-burning-sky-lwstndrds-split
Ženevljani Mind Operator kažu da je njihov hardkor napravljen da se peva zajedno sa bendom i da se skače sa bine, dakle, brzo i napadački, sa samo malo arome da se povremeno udari u moš. Demo 2 ima tri pesme i intro solidnog, jeftinog ali dinamičnog i prijatnog zvuka i sama muzika je tačno to što treba da bude, pankerska a opet mošerska, tako da, uz cenu od koliko date ovde nema šta da pogrešite:
https://mindoperator.bandcamp.com/album/demo-2
Vrlo zanimljivi su kalifornijski Corretta sa svojim, pa, nazovimo ga progresivnim posthardkorom. Album A New Age of Decay je maštovit, raznovrstan, ali pre svega nervozno energičan, pun dobre dinamike i tenzije koja se oslobađa u katarzičnim eksplozijama. I sve to deluje prilično originalno a ne kao milijardita verzija nečeg što smo već čuli, producirano je kvalitetno i generalno BAŠ OSVEŽAVA:
https://corretta.bandcamp.com/album/a-new-age-of-decay
Pošteno su mi prijali U.S. Bastards iz Virdžinije sa svojim albumom Negligent Discharge. Ovo je dobro produciran, zdrav album hardkor treša koji u svojoj osnovi ima rokenrol deračinu jednih Motorhead i to je idealna kombinacija. Dakle, brzo je, energično je, pankerski a promuklo, metalski i SPIDROKERSKI baš kako treba. Odličan album:
https://usbastards.bandcamp.com/album/negligent-discharge
Losanđeleski Quiet Fear imaju album kvalitetnog screamo hardcorea na Španskom jeziku naslovljen La Tierra Arriba / El Abismo Abajo. Ovo je druga dugosvirajuća ploča za bend i vidi se trud oko eksperimentisanja sa formom i proširenja izražajnog spektra a da je nekakav prodorni, iskreni „core“ netaknut. Lepo:
https://quietfear.bandcamp.com/album/la-tierra-arriba-el-abismo-abajo
Britanske crustpunk legende Extinction of Mankind imaju novi album!!! Slaves to No One dolazi devet godina nakon prethodnika, sa osveženom postavom (bubnjar Adam Goldsmith je iskusan tezgaroš sa puno bendova iza sebe) i beskompromisnom energijom. Extinction of Mankind su uvek bili zametaljeni taman koliko treba i ovde je to pre svega u domenu disciplinovane svirke i solidnog zvuka, a energija je pankerska, eksplozivna i prosto vuče u akciju. Trinaest pesama, trinaest krljačkih himni koje se ne propuštaju:
https://extinctionofmankind1.bandcamp.com/album/slaves-to-no-one
Decrabitation su njemački grindcore/ deathgrind projekat koji sprema album ali nam sad daje mali privju u vidu demoa od tri pesme naslovljenog Festival Promo. Ovo nije ni specijalno originalno niti na bilo koji način probija granice žanra, ali je pristojno producirano, pristojno odsvirano i zabavno. I plaća se koliko želite. I ima duha. Eto, mene je sasvim zainteresovalo da čujem album:
https://decrabitation.bandcamp.com/album/festival-promo
Exsanguinary iz Virdžinije sebe vodi kao death metal bend ali prvi demo, vrlo sirovi, vrlo krševiti Cathedral of Pain u svoje četiri pesme više zvuči kao deathgrind, dakle, nervozno, sa kratkim, agresivnim pesmama u kojima se death metal rifovi spajaju sa grindcore aranžmanima. Sasvim korektno je to, sa dosta blastbita, mračnih vokala i puno prljavštine:
https://exsanguinarydeath.bandcamp.com/album/cathedral-of-pain
Pa onda imate Nak’ay iz Indijane koji imaju split album sa francuskim Whoresnation a koji nema nikakvo posebno ime ali IMA briljantnog kibernetskog pauka na omotu. Ovde se isto mučki grajnduje, Nak’ay svoj black-death metal osnov pretaču u užasno agresivne, kratke grindcore pesme, dok Whoresnation imaju još kraće pesme i brutalan grindcore/ deathgrind pristup gde se sve dobro i loše uradi za minut i ide se dalje. Meni vrlo solidno:
https://nakay.bandcamp.com/album/nakay-whoresnation-split-lp
https://whoresnation.bandcamp.com/album/split-with-nakay
Pensilvanijski L.M.I. imaju novi minialbum za (ponovo) HPGD i ovo je kombinacija mathcorea, elektronike, panka, grindcorea, sludge metala, progresive… Naslovljeno samo V ovo je izdanje bogato i muzički i zvučno i koncepcijski a opet bez gubljenja i lutanja, manje eksperimentalno, dakle a više kao nekakav ishod godina eksperimentisanja. Odlično je:
https://hpgd.bandcamp.com/album/v
Za vrlo kvalitetan grindcore/ deathgrind danas ćemo otići i u Dansku, u Roskilde, a gde žive i rade Genocide Doctrine, kvartet izuzetno zaposlenih muzičara sa milion drugih bendova a koji u OVOM bendu prave veoma agresivnu, brzu muziku. Totalitarian im je drugi album i mada ima i pesama od preko dva minuta, materijal je uglavnom izvanredno kompaktan, sa domaćinskim korišćenjem rifovima, čestim smenama ritma, mnogo blastbita i užasnog vrištanja. Produkcija profi, užitak MAKSIMALAN:
https://genocidedoctrine.bandcamp.com/album/totalitarian
Deo 5: DEATH METAL
Moskovski deaththrash sastav Implosive radi od 2020. godine i upravo je izdao debi album, Schizovirus. I to je jedna ugodna ploča nekomplikovanog, pravolinijskog krljanja, bez filozofiranja ali sa visokim kvalitetom egzekucije. Dakle, Implosive ne inoviraju niti komplikuju ali ono što sviraju, sviraju precizno, utegnuto, moćno, producirani su pristojno a pevačica Elena Fatjanova ima odličan, brutalan vokal. Vrlo pitak i slušljiv debi koji ne gubi korak i vozi brzo i sigurno sve vreme:
https://implosive.bandcamp.com/album/sch
Inscribed su vrlo mladi progresivni deaththrash bend sa Floride gde devojka svira bas a bubnjar peva. Imaju i gitaristu, a sve troje sviraju po raznim drugim bendovima i nalaze se u periodu vrlo jake kreativnosti. Debi album Upon the Twisted Throne je simpatičan jer je utemeljen na ranom death metal zvuku iz tih krajeva – Atheist, Death, Cynic itd. – sa trudom da bude progresivan i istraživački nastrojen. E, sad, snimljen je jeftino, odsviran žustro ali, jelte, ne uvek savršeno i mada sve to dodaje još mnogo šarma, naravno da se radi pre o beleženju etape u sazrevanju benda nego o gotovom produktu. Ali je vrlo šarmantno.
https://inscribedofficial.bandcamp.com/album/upon-the-twisted-throne
Necrotic Altar iz Misurija se ne ističu baš nekakvim originalnim idejama na svom debi EP-ju, Grotesque Modifications. Ali opet, ovo je debi EP, bend je mlad i u ponudi je dobar, debeo, mošerski death metal. Ovde su u prvom planu gruv i veliki, jednostavni ali zarazni rifovi, te fine solaže. Zvuk takođe pristojan i Necrotic Altar se u svojoj rekonstrukciji old school death metala ni slučajno nisu izbrukali. Meni, subjektivno, ovo je prilično zabavno pa ako volite Bolt Thrower, Incantation itd, ovo može da bude slatko:
https://necroticaltar417dm.bandcamp.com/album/grotesque-modifications
Finski Rite sviraju melodični death metal po sopstvenoj klasifikaciji, ali demo snimka nazvan samo Demo sa svoje dve pesme zvuči jednako i kao metalizirani hardcore i metalcore. Što je sve kombinacija, mislim, primerena modernoj publici. Produkcija je dobra, vokali vrištavi, gruv solidan a melodične gitare na mestu i mada ovo nije previše po mom ukusu, kvalitet je neupitan.
https://rite666.bandcamp.com/album/demo
Pa imamo onda kombinaciju death metala sa d-beat hardcoreom sa dve pesme kojima poljski bend Kookaveen najavljuje svoj uskoro izlazeći EP Fake False Humility. Ovo je jednostavno i prijatno ako volite ovakav stil muzike, sa jeftinom, pankerskom ali funkcionalnom produkcijom i pesmama koje su proste ali ne banalne. Bend živi na Islandu u ovom trenutku pa je uticaj nordijske hladnoće blagotvoran na njihovu muziku a ovo se plaća koliko želite:
https://kookaveen.bandcamp.com/album/fake-false-humility
I Nijemci Endseeker spajaju D-beat hardcore i (švedski) death metal. Prirodni su to saveznici pa tako i minialbum Coffin Born lepo curi, sa teškim, moćnim zvukom, jednostavnim a popaljujućim rifovima i dosta old school mošpit energije. Lepo je:
https://endseeker.bandcamp.com/album/coffin-born
Kad smo kod švedskog death metala, one Day in Pain je počeo kao solo projekat bubnjara Nickea Olssona ali sada, sa četvrtim albumom, Devouring The Gods, ovo je ful postava iskusnih švedskih metal muzičara koja cepa pošten, energičan švedski death metal. Ovo je po prirodi stvari gruverski usmereno i ima dosta melodije, mada je muzika prevashodno rifaška i svoju atmosferu pretnje kreira upravo ričfinama. Vrlo dobar zvuk i miks i još jedno odlično izdanje za kineski Awakening Records:
https://onedayinpain.bandcamp.com/album/devouring-the-gods
Brazilci Vomepotro opušteno sedamnaest godina nakon svog drugog albuma nisu ništa snimili i evo sada, OP, treći album, Fall Into Decay. I presladak je. Mislim, bez ikakve specijalne inovacije, ali ovo je pitak, vrlo probavljiv brutal death metal sa dobrim rifovima, dobrim gruvom, bez gubljenja u tehničkim egzibicijama, onako, lekar da vam ga prepiše kad ste neraspoloženi. Odlična svirka, dobar zvuk, sve potaman:
https://vomepotro.bandcamp.com/album/fall-into-decay
Paralyzing Visions/Theodicy of the Seven Mile Scythe je split EP finskih Lie in Ruins i danskih Strychnos i oba benda ovde isporučuju dobra. Danci nude dve pesme atmosferičnog, pa i donekle melodičnog a opet HEAVY death metala koji nigde ne žuri i zapravo namerno radi sporo da više boli. Odlični rifovi, odlične pesme, odlična produkcija. Lie in Ruins sviraju brže i agresivnije ali i oni su bliski ’90s vrednostima pa i njihova muzika ima dobar gruv i atmosferu. Uobičajeno sjajni Dark Descent Records:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/paralyzing-visions-theodicy-of-the-seven-mile-scythe
Isti izdavač ima split album brazilskih Mystifier i britanskih Craven Idol naslovljen Demystification of the Fallen Idols i to je nestašnija, oštrija zabava. Mystifier prže surov, satanistički black-death metal sa dobrom death metal produkcijom i dementom war metal svirkom u odličnoj kombinaciji sa melodičnim, atmosferičnim pasažima. Craven Idol su više black metal i black thrash metal, ali sviraju i veoma brzo i veoma precizno i veoma disciplinovano, nudeći razorne tri pesme čiji rifaški temelji zapravo pripremaju slušalaca na kvalitetne, ambiciozne aranžmane. Poslednji komad traje preko jedanaest minuta i to je jedan black-thrash-death ep kakvih nam uvek nedostaje:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/demystification-of-the-fallen-idols-2
Škotlanđani Scordatura sviraju izuzetno korektan death metal na svom četvrtom albumu, Led Into Oblivion. Ovo nije muzika koja nastoji da pomeri granice žanra, ali nudi mesnat zvuk, mišićavu svirku, mnogo promena ritma, mesarskih blastbitova i više rifova nego što imaju čitave karijere modernih blek metal bendova. Meni je to više nego dovoljno da u ovome uživam a vi, ako volite Aborted, Cannibal Corpse i slično, nećete biti razočarani:
https://everlastingspew.bandcamp.com/album/led-into-oblivion
Disposed, novi EP za jednočlani Nest Of Scum iz engleskog grada Southporta inspirisan je prevashodno slamming death metalom i Graham Matthias se ovde uglavnom dobro zajebava, parodirajući neke elemente slema. No, njegova muzika je uvek na jednom visokom nivou zanata i produkcije pa tako i na Disposed dobijamo tri pesme kvalitetnog kućnog death metala a po ceni koju sami odredimo. Samo napred.
https://nestofscum.bandcamp.com/album/disposed
Uprkos imenu kolumbijski Warthrash sviraju više death nego thrash metal. Njihov drugi album izdaje, po treći put danas pominjani Awakening Records, i Kinezi se ni ovde nisu izbrukali, ovo je ploča žestine, sirovosti i agresije, istovremeno preciznosti i kvalitetnih aranžmana, a da se nigde ne gubi divljački duh i napadački stav. Još su i tekstovi dobrim delom na Španskom a produkcija je valjana i ovo je jako pitka, jako solidna ploča:
https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/no-light-shall-remain
I opet Awakening Records: Cyclopic je rusko-kazahstanski death metal duo dvojice veoma iskusnih muzičara (iz bendova o kojima sam već pisao tipa Ajal i Dig Me No Grave) koji je za debi album, uzeo i sešn-bunjara, Nemca i to je jedna prijatna ploča toplog hrskavog zvuka, teksturirana i okrenuta pre svega mošerskim rifovima i gruvu. Već je izlizano to što sve ovakve albume nazivamo old school death metalom, ali Flesh of Chaos zaista ima jednu fokusiranost na elemente muzike koji su devedesetih godina isplivali kao odlike ovog stila, i daje im jednu svežu, novu energiju. Dakle, stilski je ovo jako sigurno, muzičarski i produkcijski više nego korektno i još se, makar delimično, tematski bavi fantazijskim vizijama Michaela Moorcocka. Sasvim dovoljno da od mene dobije snažnu preporuku:
https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/flesh-of-chaos
Conflux postoje preko deset godina, ali ovo nije zaista bend koliko uzgredni projekat nekih jakih muzičara sa montrealske death metal scene a koji su svirali u Decrepit Birth, Derelict itd. Otud debi album, In the Wake of Saturn izlazi tek sada ali je ovo vrlo ambiciozna ploča tehničkog death metala sa dosta progresivističkih ambicija. Dakle, ovde ima poštene, agresivne krljačine, ali i složenog aranžiranja i truda oko narativne dimenzije kompozicija i mada je produkcija vrlo tvrda sa glasnim masteringom, utisak koji ljudi ostavljaju je da ovo sviraju, pa, baš ljudi, dakle, sa pravim bubnjem, lomatavim, prangijajućim basom i oštrim gitarama, sve kako se čulo u sobi i bez mnogo reampovanja i kvantizacije. Posebno je zabavno da je ovo sada Conflux Collective, tj, da su vokale uradili razni gosti, uključujući Mikea DiSalvoa (ex-Cryptopsy), Paula Ablazea (Blackguard) itd. Lepo napisan, žustro odsviran album pametnog, energičnog death metala:
https://confluxcollective.bandcamp.com/album/in-the-wake-of-saturn
Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS
Imposter je neki momak iz Ohaja (jer ne verujem da je ovo bend) koji pravi muziku negde između metalkora, djenta, posthardkora i kompulzivno-opsesivnog cut-upa. Album Beta Gore je interesantan jer demonstrira ozbiljan zanat ali u kontekstu koji je namerno nedosledan i simpatično eksperimentalan. Vredi proveriti!
https://impostermusick.bandcamp.com/album/beta-gore
Irewyrm iz Klivlenda (dakle OPET Ohajo) su kao Primus i Minutemen koji su odrasli slušajući progresivni metal poput Mastodon ili, ne znam, Tool… Minialbum 20,000 Reels of Nuance ima osam pesama kvalitetne svirke sa svim fank trikovima koje očekujete i svom harmonskom bizarnošću kojoj se nadate, sve spakovano u kratke ali dobre aranžmane i vrlo pristojan zvuk. Izuzetno vredno da se čuje a ako vam se baš dopadne ima i vinil:
https://irewyrm.bandcamp.com/album/20000-reels-of-nuance
Broken Pinion iz Marburga u Njemačkoj sviraju alternativni metal ali ovde ima dosta noise rock elemenata koji se meni dopadaju. Prvi minialbum benda, Spare Parts (I) ima šest pesama poštenog dranja i krljanja, ali sa opet i određenom pop dimenzijom tako da bude prijemčivo i ljubopitljivijim pripadnicima neke generalne populacije koja voli alternativni rok i jedino je vokal baš „andergraund“ u smislu da dobar deo vremena zvuči kao da je za mikrofonom leš koji se već napola raspao a drugi deo vremena kao pevač benda koji nastupa na Paliluskoj olimpijadi kulture cirka 1992. godine. Ali ima šarma a plaća se po želji:
https://brokenpinion.bandcamp.com/album/spare-parts-i
Nisam siguran gde bi tačno išli Poljaci Blissful Eclipse pa recimo da je i ovo neka moderna metal muzika između alternativnog i progresivnog metala i sa debi albumom prepunim strasti mada i sa produkcijom koja je natrpana, glasna i kao da aktivno radi na tome da se ipak dosta zanimljiva muzika ne čuje. Faceless je ploča gde jednog trenutka imate ful emo zalet emocije i melodije a onda drugog progresivističke ritmičke zavrzlame i kvazi-džez harmonije. Kao Meshuggah kada bi svirali screamo? Ne, ali niste predaleko:
Kilter su bruklinski trio bez gitare gde električni bas i bubnjevi sparinguju sa saksofonima u muzici koja je delom džez, delom metal, delom noise rock, delom free improv. Istorijski, imamo mnogo ovakvih eksperimenata a mnogi od njih su bili vezani za Njujork i Kilter se tu idealno uklapaju sa svojom centralnim figurom, saksofonistom po imenu Ed Rosenberg III a koji ima masu različitih zanimljivih i eksperimentalnih projekata na širokom spektru. Svakako, ako VI volite stvari na spektru od Painkiller do Yakuza, Ten Billion Years/ Ten je ploča vredna da se posluša:
https://kiltertrio.bandcamp.com/album/ten-billion-years-ten
Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL
Shadowborne su još jedan od onih švedskih ultramelodičnih power metal bendova koji suštinski sviraju pompeznu pop muziku sa metal gitarama. Ali dobro, njihov debi album, Heaven’s Falling ima simpatične trenutke, pevačica je pristojna, ima tu po koji dobar rif i solo… Ovo izdaje italijanski Scarlet Records pa je tu i uobičajeni plastični studijski zvuk, ali ako volite, volećete:
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/heavens-falling
Pa zabavni su Brazilci Heretic na svom, evo, jedanaestom albumu za deceniju i po rada. Kult: Even Spirits Are Afraid Of je – uprkos upitnm pravopisu – vrlo sigurna kombinacija žestokog modernog, progresivnog metala i bliskoistočnih harmonija, spakovana u funkcionalne aranžmane. Ljudi sviraju odlično, nudeći znoj i žestinu na pragu thrasha a pesme su mesnati, hedbengerski metal komadi sa mnogo zanimljivih tema i harmonija. No album je maltene upropašćen BESMISLENO preglasnim masteringom za koji je odgovoran spiritus movens benda, talentovani multiinstrumentalista Guilherme Aguiar za koga mi nije jasno zašto svoju često suptilnu svirku na buzukiju, gitari i drugim instrumentima na kraju ovako surovo spljeska. Ako ovo možete da prevaziđete, Heretic nude puno uživanja:
https://hereticbrazil.bandcamp.com/album/kult-even-spirits-are-afraid-of
Norvežani Einherjer su pioniri mešanja folk muzike i sirovog underground metala i, evo, dominiraju sa svojim desetim albumom. Lifeblood je melodičnija pa i sporija ploča od prethodnih ali zvuči zrelo, osvešćeno, sigurno u ono što želi da izrazi. Bitno je da nije preproducirana niti da se preteruje sa aranžmanima i ovo je i dalje zvuk oštrog rok benda koji svira narodnjačke melodije i voli metal iz sveg srca. Meni se sviđa:
https://einherjer.bandcamp.com/album/lifeblood
Za ljubitelje AOR i melodičnijeg hard rok zvuka tu su Mattador sa svojima albumom III. Pošto ovo izdaje Frontiers i pošto ga je producirao Bob St. John (a koji je radio sa Extreme, Dokken itd.), znate da nema šanse da Portorikanci ne budu dobri i mada se meni većina muzike na albumu ne dopada jer nisam taj AOR zvuk voleo ni osamdesetih, ima ovde par propisnih heavy metal komada koji su mi prijali (npr. Out for Blood). Mattador postoje skoro 40 godina, svirali su sa velikim bendovima (navode se Aerosmith i Maideni) i zaslužuju malo pažnje:
Ride The Rainbow The Ultimate Tribute To Ritchie Blackmore’s Rainbow je, naravno, jedna od onih tribjut kompilacija kakve danas radi samo Cleopatra Records. Na ovoj učestvuje, kao i obično, suludo dobra reprezentacija muzičara više generacija, od Ritchiejivih kolega pa i bivših članova Rainbow (Graham Bonet, a tu su i Carmine Appice i brat mu Vinnie, pa Don Airey i Doogie White, čak i Rick Wakeman), preko „srednje“ generacije u kojoj su Sebastian Bach ili Marty Friedman, do „mladih“ muzičara tipa Rippera Owensa. Naravno da svi sviraju strašno dobro a da je izbor pesama UBITAČAN. Rainbow nema oldest school pedigre Deep Purple, ali Ritchie je sa ovim bendom udario MNOGO temelja hevi metala i mada ovaj album ima fatalni nedostatak (naime nema Spotlight Kid među pesmama), on je i dalje kolekcija stvari koje su ČISTA lektira, sviranih od strane ljudi koji tu lektiru znaju najbolje na svetu:
Ne sećam se da sam ikada čuo za Axemaster iz Ohaja, a ovaj heavy metal bend je aktivan od sredine osamdesetih, sa, naravno, pauzama, ali i sa, evo, petim albumom za tih 40+ godina, naslovljenim Of Beasts And Plagues. Sasvim je ovo solidan herojski metal koji mene najviše asocira na Manowar sa svojom fantazijskom pompom i namrštenim, hedbengerskim gruvom. Ima tu malo i Cirith Ungol šmeka, svakako, ali Axemaster tresu neki svoj fazon i pošto su od pet albuma tri izdali u poslednjih jedanaest godina, nadam se da će da nastave da proizvode solidan metal jer im lepo ide:
I Destructor su iz Ohaja i postoje od sredine osamdesetih ali ovaj bend je sa Tales of Glory dobacio do sedmog albuma i generalno je poznatiji. Veterani se svakako ne brukaju na novom materijalu nudeći potentnu, bombastičnu kombinaciju heavy i thrash metala, onako kako su osamdesetih znale da rade kolege na rasponu od Metal Church do Agent Steel i to sve zvuči autentično i SOČNO. Plus album traje ispod 40 minuta, dakle, ekonomičan je. Prija!
https://destructor1.bandcamp.com/album/tales-of-glory-2
Belgijska heavy-power-thrash mašina Drakkar ne snima albume često, Invasion im je tek četvrti u četiri decenije rada i dolazi devet godina nakon trećeg, ali kompenzacija za to je da je ovo muzika PREPUNA strasti i žustrine. Dakle, malo melodičnije od modernog thrash metala ali mnogo oštrije i prljavije od modernog power metala, Drakkar cepaju brzo, jako, beskompromisno i zabavno za sve pare:
Poljsko-francuski Hawkman sviraju energičan, epski a opet ulični heavy metal. EP Claws & Swords ima pet pesma jeftino producirane ali srčane HM fantazije i mada su ovo tek prvi koraci za projekat sa dva muškarca i jednom ženom, imaju oni dosta šarma.
Heavy Metal Heroes je split EP između peruanskih Hyena i japanskih Risingfall i to je, kako se i očekivalo, instant-klasik. Oba benda sviraju punokrvni ’80s andergraund, street metal, imaju old school, sirovu produkciju i zvuče 100% autentično. Risingfall sam za njihov album na Dying Victims od pre četiri godine bio obasuo veoma biranim rečima, bend je u međuvremenu naširoko prepoznat kao moderna heavy metal institucija, i oni ovde nude dve odlične pesme ali lepo je videti da ni Hyena ne popuštaju nakon odličnog prošlogodišnjeg debija za istu etiketu. Dying Victims ne promašuju.
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/heavy-metal-heroes
Pošto znate da Dying Victims Productions uglavnom nova izdanja izbacuju u grupama od po tri, sigurno se pitate šta je JOŠ izašlo ove nedelje. E, pa, možete da ispustite dah jer je novi, dugo očekivani album nemačkih Iron Kobra upravo izašao i, jedanaest godina nakon prethodnika, ovo je TRIJUMF. Eternal Dagger je komad propisnog nemačkog heavy metala po receptima novotalasne faze sa polovine osamdesetih kada su Helloween i Accept bili novi, mladi bendovi što kurcem otvaraju vrata i prave haos gdegod da se zateknu a ne cenjeni stariji građani metalne republike kao danas. Iron Kobra prže iz sve snage na svom trećem albumu, lako i bez napora šaltajući između speed metal himni (Forbidden Fruits, Trembling Dungeons) i epskih mid-tempo komada (Shibuya Nights), uvek ekonomični u aranžiranju, dobro, starinski producirani i sa izraženom strašću u izvedbi. Ovde ima svega, i emocije i humora, i melodije i žestine i album je VEOMA dobar i još jednom podseća na to da Dying Victims imaju sumanuto prejak katalog koji sebi možete priuštiti i kroz pretplatu. Enivej, ovo je biser hevi metala, svako treba da ga čuje i pozicija albuma nedelje mu je izmakla ZA MRVU.
https://ironkobra.bandcamp.com/album/eternal-dagger
ALBUM NEDELJE
Jer, mislim,album nedelje je nešto posebno. Ovo je, u principu JOŠ doom metala sa ’90s mirisom, ali u slučaju benda Warning radi se o ekipi koja i radi od devedesetih i mada nikada nije imala visok profil kao Paradise Lost, Anathema ili My Dying Bride, jeste bila bitan deo kreiranja britanskog doom metal zvuka te decenije. Sa svega dva albuma iza sebe, od kojih je poslednji bio pre dvadeset godina, Warning su, ne mnogo iznenađujuće, prilično zaboravljeni od strane istorije, ali ne lezi vraže, treći album, Rituals of Shame je VEOMA DOBAR. Jednostavno, odmah čujete kada doom metal svira neko ko je čuo drugi doom metal i rekao „ovo je dobro, hoću i ja ovako“ i kada ga svira neko kome to dolazi prirodno, kao rezultat životnog iskustva i – možda – depresivnog otklona u ličnosti. Patrick Walker, gitarista i pevač ove ekipe, kao i glavni autor (a možda znate i kao gitaristu nešto „alternativnijeg“ doom metal benda 40 Watt Sun čiji bubnjar, Andy Prestidge takođe svira u Warning), je, naravno, reprezent ove druge kategorije i Rituals of Shame je ploča koja ima svu izražajnost i intimnost što je normiji traže i nalaze kod Nicka Cavea i Leonarda Cohena, ali spakovanu u monumentalne doom metal žalobnice od po dvanaest minuta. OK, samo jedna pesma prebacuje dvanaest minuta, ali album je DEFINICIJA spore, svečane ploče glasnih ali idealno svedenih kontemplacija o sopstvenim nedostacima i promašajima, sa praktično folk neposrednošću ali sa ful-metal oplatom. Retko ovo kažem, ali ovo je IZVANREDAN album.
https://warningdoom.bandcamp.com/album/rituals-of-shame
