A šta da je Prljavi Hari bio jako fin i imao fenomenalnu frizuru? Officer Black Belt je južnokorejski copaganda film iz 2024. godine koji počinje kao simpatična akciona komedija a onda postaje mučan, napet policijski triler sa mnogo seksualnih predatora i zlostavljača dece, da bi pred kraj opet pokušao da pivotira na komediju ali i da zadrži nivo dramske ozbiljnosti potreban da kupimo njegovo finale. Nije da u tome BAŠ uspeva ali ovo je jedan od onih primeraka južnokorejske kinematografije koji, i kada fejluju, fejluju na zanimljive načine.

Jason Kim (odnosno Joo-hwan Kim) nije režiser po vokaciji i zapravo je završio spoljnu politiku na Univerzitetu Džordžtaun u SAD i onda nekoliko godina radio u južnokorejskoj vojnoj avijaciji. Ipak, žudeo je da svoju mladalačku fantaziju o pravljenju filmova pretoči u stvarnost pa je tokom potonjeg rada u velikoj kompaniji za filmsku distribuciju Showbox snimio nekoliko amaterskih i kratkih filmova koji su mu isposlovali dovoljno pažnje da može da napusti posao i potpuno se posveti umetnosti.

Kim je svoj mejnstrim debi imao 2017. godine sa Midnight Runners, akcionom komedijom koja se bavila dvojicom pitomaca policijske akademije koji prisustvuju kidnapovanju, prijave ga policiji ali onda, kada vide da se policija bavi „važnijim“ slučajem otmice, odlučuju da preuzmu stvar u svoje ruke. Officer Black Belt u mnogome podseća na ovaj film po senzibilitetu i zapravo ponavlja mnogo motiva iz Kimove debitantske profi-produkcije, samo ovog puta sa nekim veoma popularnim glumcima u ansamblu.

Nažalost, svi se oni prezivaju Kim pa će ovo postati vrlo konfuzno vrlo brzo, ali, evo, da navedemo da glavnu ulogu ovde igra Woo-bin Kim, bivši fotomodel i verovatno jedan od najlepših glumaca koji rade u azijskoj kinematografiji u ovom momentu. Iako je pre petnaestak godina, na svojim počecima, mahom bio kastovan za romantične komedije i tinejdžerske sapunice – i tu ostvario ogromnu popularnost, uključujući sa serijom The Heirs koja je u Kini imala ogromnu gledanost – Woo-bin Kim je postepeno počeo da dobija „zrelije“ uloge, ali je onda morao da napravi pauzu zbog tretmana nazofaringealnog karcinoma. Uspešno izlečen, napravio je bombastični kambek sa spektakularnim naučnofantastičnim akcijašem Alienoid (i njegovim nastavkom) pa je onda na red došla i ova saradnja sa Jasonom Kimom.

Naspram Woo-binu Kimu je Sung-kyun Kim, voljeni karakterni glumac sa korenima u pozorištu i karijerom u kojoj je radio u gomili krimića, drama ali, pogotovo sa početkom televizijskog rada, i komedija. Imajući u vidu raspon koji je Officer Black Belt stavio sebi u zadatak, Sung-kyun i Woo-bin su tačno onaj duo potreban da se nešto što je jednim solidnim delom i buddy-cop movie održi na okupu čak i kada gledalac vidi da se film, u domenu senzibiliteta i nekakve konzistentnosti tona, prilično raspada.

Ovo je, naravno, Netflix produkcija i kao takva ima prepoznatljivu aromu, sa sve pomalo sterilnom digitalnom slikom i HDR osvetljenjem što veliki broj scena prekriva koprenom koja tu sliku razmekšava i čini manje uzbudljivom od onog što se na slici, jelte, dešava. No, direktor fotografije, Teo Lee, je prilično iskusna faca – radio je kao kamerman na Bongovom Okja, ali i kao deo južnokorejskih ekipa na Black Panther i Avenegrs: Age of Ultron – i mada najveći deo njegove karijere čine televizijske produkcije, ovo je svejedno prilično kompetentno slikan film, a što pogotovo dolazi do izražaja u akcionim scenama koje imaju fizikalnost i dinamičnost kakve smo navikli da očekujemo i ZAHTEVAMO od južnokorejskog akcionog filma.

No, treba ih dočekati. Officer Black Belt počinje kao laka, porodična komedija i tako je i slikan i montiran, uredno, ekonomično i bez mnogo metaforičke ili stvarne krvi i znoja na ekranu. Glavni junak, Jung-do Lee je mladi, lepi i NEODOLJIVO kul momak koji trenira tri borilačka sporta (džudo, tekvondo i kendo), u svakom od njih ima crni pojas trećeg stepena i u uvodnoj sceni gde ustane iz kreveta i odmah krene da radi sklekove objašnjava gledaocu da u životu radi samo stvari koje su mu „zabavne“. A to su, dakle, borilački sportovi i videoigre. Film – makar u Engleskom prevodu, pominje e-sportove, ali ono što vidimo je da se Lee okuplja sa stalnom ekipom ortaka-gikova i sa njima igra PlayerUnknown’s Battlegrounds* i dominira na virtuelnom bojnom polju jednako onako beznaporno kao što dominira i na tatamiju.

*naravno, iako je ovo igra koju su originalno pravili Novozelanđani, PUBG danas publikuje moćni južnokorejski izdavač Krafton pa otud i ovaj momenat besramne, jelte, promocije

Lee je naprosto divan momak, koji voli svoje prijatelje, voli sport, voli da pomaže ocu razvozeći hranu koju ovaj sprema u malom porodičnom tejk-aut restoranu i generalno je SAVRŠEN, a što vidimo i u sceni kada naleti na policajca koji se nasred ulice rve sa prestupnikom pa, kada prestupnik, na kvarno naravno, uspe da ostvari prednost i ozbiljno povredi predstavnika zakona , Lee priskoči i sa lakoćom savlada zločinca.

Jedna stvar onda, prirodno vodi ka drugoj: Leeju se policija zahvaljuje i supervizor celog odeljenja kome pripada povređeni policajac, Seon-min Kim, objašnjava da se ovde radi o teškom nezahvalnom poslu nadgledanja osoba koje su na uslovnoj slobodi i nose elektronske uređaje za praćenje oko nožnog članka, a gde policijski službenici provode po ceo dan blenući u ekran koji prikazuje kretanje njihovih, jelte, štićenika, a onda, kada se posumnja da ovi krše uslove, jelte, uslovne slobode, moraju da reaguju ODMAH i, neretko stavljajući glavu u torbu i bez vremena da zovu podršku, trče da spreče ponovljeni čin zločina. Lee je time impresioniran pa kada ga Kim zamoli da im se pridruži jer je, sa svojim ogromnim fizičkim kapacitetima, ali i tom visoko izraženom etikom i odgovornošću on naprosto idealna osoba da zameni policajca koji je sada na bolovanju (a možda bi i bio mrtav da ga Lee nije spasao), ovaj prvo pita da li bi to bilo zabavno, pa kada dobije potvrdu da je zaštita nejači od zločina zabavna, on, naravno, pristane.

Officer Black Belt policiju i policijski posao predstavlja gotovo isključivo kroz rad ovog odeljenja za nadzor osoba na uslovnoj slobodi i ne samo da EKSTREMNO sanitizuje svoj prikaz policijskog posla – svi panduri su jako fini, artikulisani, empatični, ne postoji ni jedan lik koji je u burnoutu ili koji ima ikakve pomisli kako bi nekada možda bilo bezbednije da se pravilo službe malo zaobiđe i slično – već, da bi policajce učinio još savršenijim on naspram njih stavlja isključivo serijske silovatelje i zlostavljače. Film praktično postulira da su ovo ljudi koji će kad-tad ponoviti svoje zločine i da naši slabo plaćeni, duplim smenama opterećeni junaci čine društvu uslugu za koju im ono nikada neće biti dovoljno zahvalno.

I, dobro, to je za očekivati u filmu koji treba da bude policijski triler o dobrim dužnosnicima koji savladavaju čudovište – i čak mu mogu dati i koji poen za to da neke od ovih zlostavljača i silovatelja ne predstavlja kao čudovišta već kao socijalno isključene pojave sa mentalnim problemima za koje gledalac može da zaključi da bi im bila potrebnija terapija od represije, sa sve jednom scenom u kojoj supervizor Kim na lepu reč i empatiju deeskalira situaciju – ali Officer Black Belt nije baš najsigurniji šta radi sa svojim glavnim junakom i ovo dovodi do neobičnih dramaturških promašaja.

Ne znam šta je pisalo u scenariju koji je Jason Kim napisao ali u realizaciji se vide momenti u kojima Lee, na ime svog neiskustva sa „stvarnim“ nasiljem i navike da posmatra akciju kroz vizuru sportskog nadmetanja i video-igara pokazuje tendencije da se pogrešno odnosi prema prestupnicima, da ih izlaže nepotrebnoj brutalnosti itd. Ovo je, naravno, zanimljiva motivska linija da se istraži i iskusni Kim je taj koji treba Leeja da povuče pre nego što pređe granicu i podseti da je ovo stvarni život i da policajci rade sa ljudima i da su prestupnici, uprkos svemu, takođe ljudi. No, ovo je motiv što se samo na najkraći trenutak nađe u vidnom polju gledaoca pre nego što bude potpun prevaziđen i Lee nastavlja da bude potpuno savršen, nezanimljiv lik koji samo zahvaljujući harizmi glavnog glumca ne postaje aktivno iritantan.

Tako nekako prolazi prvih pedesetak minuta filma, sa nekoliko situacija koje Lee rešava na požrtvovanost i empatiju, zarađujući zahvalnost kolega i građana a onda film naglo pivotira u smeru teške, mučne pandurske drame. Serijski silovatelj maloletnica biva pušten iz zatvora posle dvadeset godina robije, i njegovu uslovnu slobodu nadgleda poseban tim u koji su Kim i Lee raspoređeni kao vrhunski uspešni profesionalci u svom poslu. Ovaj prestupnik, Ki-jung Kang jeste prikazan kao čudovište, čovek iz kriminalnog miljea psihopatske, ledene prirode i zastrašujućeg fizikusa. Bivši model i fizički impozantni glumac Lee Hyun Kul mu daje adekvatnu trilersku auru čak i pre nego što vidimo da ga odmah po izlasku na uslovnu slobodu kontaktiraju kolege iz podzemlja da snima pornografiju sa zlostavljanjem dece, a da će sistem za praćenje preko elektronske nanogice biti nemoćan jer će se silovanja snimati u podrumu zgrade u kojoj on živi.

Officer Black Belt na ovom mestu postaje sasvim drugi film i gubi veliki deo nevinosti koju je imao tokom prve polovine. Ne mora posebno da se naglašava da family-friendly humor i dobrohotna atmosfera sa početka filma imaju dosta problema da se uklope sa ulaskom u patologiju ljudske psihe ali i ljudskog društva kada se Lee i njegove kolege suoče sa kriminalcima koji ne prezaju od toga da napadnu policiju da bi zaštitile svoje investicije u lukrativnu produkciju brutalne dečije pornografije i film ovde počinje da gubi ravnotežu.

Ovo se posebno vidi i po tome da lik glavnog junaka ne biva produbljen ili makar proširen na nekakve uverljive načine. Lee u drugoj polovini filma ima i vrlo ličan ulog u izlaženju na kraj sa kriminalcima koji su krivi i za stradanje nekih njegovih kolega, plus svesno i planski zarađuju od zlostavljanja dece i kada glavni junak napušta pravilo službe i kreće u privatnu potragu, ovo bi trebalo da bude žanrovska kulminacija po uzoru na pomenutog Prljavog Harija i nebrojene druge filmske policajce koji su morali da prekrše zakon kako bi zaštitili pravdu u poslednjih pedeset godina kinematografske istorije.

No, Woo-bin Kim ne daje svom liku nikakvu zanimljivu novi karakternu crtu, on ne postaje mračniji, ne dovodi gledaoca u dilemu da li i dalje treba za njega da navija onako nepodeljeno kao što je to činio do malopre. Štaviše, nakon brutalne eskalacije nasilja i akcije u kojoj neke Leejeve kolege bivaju povređene, pa i on sam pretrpi teške ozlede, i film dobije veoma ozbiljan ton, režiser opet pravi korak unazad i vraća se u ton akcione komedije gde će sada Kim, angažujući svoje ortake-gikove, da pronađe čudovište lakše i brže nego neefikasna, troma policija, pa će onda i sam da mu presudi.

Ova žanrovska lutanja ne funkcionišu. Officer Black Belt nema dovoljno buddy-komedije da bismo zaista bili investirani u likove Leejevih gejming-prijatelja u momentu kada oni igraju presudnu ulogu u istrazi a onda i u „ozbiljnom“, dramskom delu filma ne uradi dovoljno da se izdigne iznad sentimentalnih klišea gde dobri, požrtvovani policajac porazi zlog silovatelja a jedva-spasena žrtva mu se zahvaljuje i govori mu da kad joj je teško, ona misli na njega.

Ono što u dobroj meri spasava ovaj deo filma je pomenuta akcija. Woo-bin Kim je čovek generalno u treningu, sada već svikao na zahtevne fizičke uloge, ali Jason Kim ne režira akcione scene u sredini i finalu filma kao atraktivne, trijumfalističke koreografije superiorne tehnike i snage. Naprotiv, veliki deo borbi u filmu je prljav, mučan, ne nužno „realističan“ ali sa osećajem očajanja na obe strane, gde atraktivni borilački potezi dolaze u paru sa ubedljivo prikazanom štetom na ljudskim telima, gubljenjem fokusa, orijentacije, naglim skokovima adrenalina koji omogućuju trenutne supermoći ali se posle naplaćuju nesvesticom itd. Ovo su kvalitetno kadrirane, dobro koreografisane, POŠTENO režirane akcione scene koje pritom često dosta sposobno koriste osvetljenje i kolorno gradiranje da još više dinamizuju akciju i Officer Black Belt je u ovim momentima najjači.

Da je film imao nešto drugačiji scenario, spremniji da se uhvati u koštac sa traumama koje policajci na ovakvim zadacima nose sa sobom i time kako i sami mogu da postanu zlostavljači na ime tih trauma, da je makar glavnom junaku dao priliku da istupi iz svoje idealizovane, sanitizovane persone policajca-sveca, da je umeo da se odluči je li ovo komedija ili drama, Officer Black Belt bi bio bolji. Ovakav kakav jeste, on je apsolutno gledljiv, ali tonalno isuviše zaljubljen u idealizovanu sliku policije, sa korišćenjem najnekontroverznijih negativaca da izbegne ikakve moralne dileme. Time on nudi iskaz koji je siguran ali i je i banalan i ultimativno, a pogotovo u odnosu na odabranu temu, nije dovoljno interesantan. A što je šteta. No, akcija je valjana i zbog nje i dobrih, lepih glumaca ovo nije grehota pogledati.