Ah, a sada umetnost, kako ja to često volim da kažem a ne najmanje povodom čitanja legendarnog miniserijala Kraven’s Last Hunt, kod nas izdatog pre nekoliko nedelja pod puna-usta-sreće naslovom Čudesni Spajdermen: Krejvenov poslednji lov.

Dosta sam, pišući o „Ultimativnoj kolekciji grafičkih novela“ koju u Srbiji, sakupljajući stotinu Marvelovih stripova izdaje Hachette, gunđao da se u prevelikom broju slučajeva ne radi o „grafičkim novelama“ odnosno grafičkim romanima, kako se na našem jeziku uobičajeno naziva „strip ali u romanesknoj, zrelijim čitaocima bližoj formi“, već da su u pitanju samo narativne celine izdvojene iz dužih serijala (kako je bilo u slučaju Kapetana Amerike i Doktora Strejndža) ili miniserijali koji jesu nekakav narativ za sebe ali se ne izdvajaju, ni tematski ni pripovedno. Kada se u američkom stripu iskristalisao koncept „grafičkog romana“ – sa prvim primerima i upotrebom ovog termina šezdesetih, a onda sa etabliranjem fenomena tokom sedamdesetih – on je podrazumevao zaista različitu formu ali i različit estetski identitet od postojećih stripova. Onako kako se magazinski strip razlikovao od novinskog na ime sasvim različitog publicističkog i uredničkog ambijenta u kome je nastajao, tako će se i grafički roman razlikovati od magazinskog stripa, ponovo na ime različitih kreativnih ambicija, različitih uslova produkcije i, ni slučajno najmanje važno, različitih tržišnih ciljeva.

Kada je sedamdesetih grafički roman počeo da se izdvaja kao poseban kreativni i izdavački fenomen, njegova prva distinkcija bila je da nije u pitanju serijalizovan rad u uobičajenom formatu magazinskog stripa u nastavcima, već da je odmah izlazio „kao knjiga“, dakle, kao celovit narativ u jednoj zaokruženoj formi. Ovo je, razume se samo tehnički i u krajnjoj liniji istorijski nevažan kriterijum ne najmanje jer su mnogi žanrovski romani u stotinu godina što su prethodile ovom periodu bili prvo serijalizovani a tek kasnije publikovani u „književnom“ obliku – od Wellsovog Rata svetova i Nevidljivog čoveka, pa do Herbetove Dine. Utoliko, vrlo brzo su se stripovi koji JESU prethodno bili serijalizovani u magazinima (ili fanzinima) pa onda publikovani kao kolekcije sami kitili terminom „grafički roman“, pogotovo nakon što je Eisnerov A Contract With God probio granice strip-scene i bio prepoznat od strane kulturnih komentatora glavnog toka, dobijajući javni diskurs inače rezervisan za prozne knjige.

Dakle, „grafički roman“ je brzo postala prevashodno estetska kategorija, sa idejom da su ovo stripovi za zrelijeg, odraslijeg čitaoca, koji ne samo da može da zadrži pažnju na neprekinutom narativu tokom 48 ili 120 tabli već i traži kompleksniju naraciju, konfrontativniji jezik, tematsku ambiciju koja ide dalje od uobičajenog stripovskog programa i može se porediti sa umetničkom prozom (ili filmom).

Marvel je ovde dosta učinio na popularizaciji termina unutar glavnog toka stripovskog izdavaštva svojom serijom Marvel Graphic Novel, inspirisanom popularnošću franko-belgijskih strip-albuma preko u Evropi. Ovo je bila interesantna kombinacija postojećih superherojskih IP-jeva, u nešto zrelijim pričama sa originalnim radovima koji su se i dalje držali žanrovske estetike ali su išli u raznim ekscentričnim smerovima, sve rađeno od strane nekih velikih Marvelovih autora (Starlin, Gerber, McGregor, Byrne, Claremont, Cockrum, Veitch, Shooter, Mantlo…) Neki veoma popularni, istorijski značajni (i, dodaću, dobri) superherojski stripovi su izašli u ovom serijalu, uključujući Starlinov The Death of Captain Marvel i  Claremontove The New Mutants i X-Men: God Loves, Man Kills*, mada je on do kraja osamdesetih već malo izgubio na distinktnosti onako kako je i magazinski, redovni strip počinjao da usvaja zreliji jezik i ozbiljnije, ili makar mračnije teme.

*ironično, ni jedan od nabrojanih stripova nije upao na Hachetteov spisak stotinu ultimativnih grafičkih romana…

Krejvenov poslednji lov nije izašao kao deo ovog ciklusa, ali jeste bio na neki način primer onog najboljeg što je Marvelova orijentacija na ozbiljniji ton i kontroverznije teme u svojim grafičkim romanima proizvela i u mesečnom stripu. Publikovan kao šestodelni serijal koji je tokom dva meseca jeseni 1987. godine išao u magazinima Web of Spider-man, The Amazing Spider-man i Peter Parker, the Spectacular Spider-Man, Krejvenov poslednji lov je i podsećanje na katastrofalnu praksu rasparčavanja narativa tako da njegovi delovi izlaze u različitim publikacijama, e kako bi čitaoci „veštački“ poboljšali prodaju manje popularnih serijala. No, ovo je priča čiji kvalitet u dobroj meri transcendira te grozne marketinške trikove i Kraven’s Last Hunt je srazmerno brzo publikovan kao kolekcija (nešto manje od dve godine nakon magazinskog izlaska) i onda ostao da živi kao celovit, integralni narativ koji će generacije čitalaca iskusiti u raznim reprintima (čak i ovo domaće Hachetteovo izdanje kao osnovu koristi izdanje Čarobne knjige od pre neku godinu sa istim – odličnim – prevodom Draška Roganovića) kao jednu, neprekinutu priču u formi kolekcije što im je u amanet predata kao „jedna od najboljih priča o Spajdermenu ikada“.

Ovo nije netačno, naravno, ali Krejvenov poslednji lov je onaj primer – tako čest u superherojskom stripu – smele, ambiciozne i pomalo prevratničke priče koja je toliko popularna i uticajna da su onda njeni efekti, nažalost, ne nove ambiciozne i prevratničke priče već žestoka reciklaža, kloniranje i isforsirano nastavljanje ove iste priče tokom, evo, već skoro pune četiri decenije nakon njenog izlaska. Oni koji me čitaju poslednjih godina znaju koliko sam puta pomenuo da savremeni scenaristi Spajdermena duguju J.M. DeMatteisu ogroman deo svoje inspiracije, pa mu onda dug vraćaju tako što pokušavaju da PONOVO napišu Kraven’s Last Hunt i nezanemarljiv deo savremene Spajdermen produkcije poslednjih nekoliko godina je praktično fan-fiction koji reciklira, reprizira, ili nastavlja Karven’s Last Hunt. Mark Waid je imao svoj Grim Hunt, Zeb Wells svoj Spider-Man’s First Hunt, Nick Spencer je imao Hunted a čak se i DeMatteis (ne po prvi put) vratio ovoj svojoj voljenoj priči sa miniserijalom The Lost Hunt koji od mene dobija najviše preporuke od svega nabrojanog jer se zapravo bavi izvornim materijalom na kreativan način umesto da ga samo reciklira.

Kraven’s Last Hunt je, kako to i urednik Hachettea za Srbiju, Marko Lupoj podvlači u svom uvodniku, došao kao vrhunac „mračnog doba“ američkog superherojskog stripa, perioda u kome su stege CCA cenzure bile dobrano razlabavljene a urednici su shvatali da mračnije, nasilnije, ekstremnije priče, sa elementima horora pogoduju publici koja je izlazila iz tinejdž-uzrasta i zalazila u zrelije godine. Od stidljivijih pomeraja sedamdesetih godina kada je Marvel testirao cenzorske senzibilitete stripovima o Drakuli, do 1987. smo već imali Spajdermena u crnom kostimu, i mada će Venom kao poseban entitet biti uveden tek 1988. godine, a što će dalje voditi do jedne izrazito mučne, hororom veoma ofarbane dugačke sage o fiksaciji i proganjanju, stripovi o Spajdermenu su već imali izrazitije mračne tonove ne najmanje zaslugom J.M. DeMatteisa, koji je u ovaj strip na velika vrata uveo horor.

Ovde moram da se uz poštovanje i ne složim sa Lupojem koji u svom uvodniku pravi jednu (dobronamernu ali ipak) materijalnu grešku a onda daje i jednu za mene diskutabilnu izjavu, sve u jednoj rečenici. Naime on navodi: „Krejvenov poslednji lov, objavljen prvi put 1989. predstavljao je prvu priču o Spajdermenu koja je istinski prigrlila taj stil ’mračnog doba’“, a gde je greška to da je Kraven’s Last Hunt „prvi put“ objavljen, rekosmo, magazinski 1987. godine a da je izdanje kolekcije iz 1989. bilo samo prvi put da je publikovan kao „knjiga“. Što se tiče drugog dela, mislim da je fer da kažemo da je Davidov i Bucklerov The Death of Jean DeWolff* sa kraja 1985. i početka 1986. onaj strip koji je „ozvaničio“ sazrevanje Spajdermena, i to na, ako smem da dodam, način primereniji Spajdermenu, dakle, sa jasnijom sponom sa njegovim dotadašnjim senzibilitetom i estetikom onako kako smo to viđali kod Rogera Sterna ili Gerryja Conwayja.

*koga, avaj, takođe nećemo videti u Hachetteovoj stotomnoj kolekciji

DeMatteis je, međutim, išao drugim putem. Nakon ranog rada u Marvelu gde je pisao Kapetana Ameriku, Defenderse i Marvel Team Up, te saradnje sa DC-jem, polovinom osamdesetih je on već bio ambiciozniji scenarista koji je u svojim stripovima radio značajno više sa psihologijom i simbolikom. Iz ovog perioda pamte se vampirski Blood: A Tale (gotovo ceo rađen vodenim bojama od strane Kenta Williamsa), te Doctor Strange: Into Shamballa, a koji je crtao Dan Green i koji je izašao kao deo serijala Marvel Graphic Novel. DeMatteis je onda Kraven’s Last Hunt zamislio kao šestodelnu priču koja će izaći u magazinu Peter Parker, The Spectacular Spider-man, ali je urednik Jim Salicrup insistirao da to bude krosover između tri tadašnja tekuća magazina o Spajdermenu, argumentujući da je smrt Spajdermena koja se u priči dešava ipak velika stvar i da bi po prirodi stvari morala da se „oseti“ u sva tri magazina. Sa svoje strane DeMatteis je smatrao da je ovo zaokružena priča-za-sebe i da je onda već u startu imala više formu grafičkog romana nego klasične magazinske serijalizacije. I bio je u pravu.

Malo jači Marvel-zombiji znaju da je ovo, da su se zvezde malo drugačije sklopile, mogao da bude strip o Wonder Manu jer je DeMatteis par godina ranije predlagao miniserijal sa ovim glavnim junakom u kome bi on bio ubijen i sahranjen, pa bi onda oživeo i krenuo da izlazi iz groba. Tom DeFalco, tadašnji glavni i odgovorni urednik u Marvelu je ovo odbio jer 1) Marvel još nije bio spreman za makabr horor i 2) DeMatteis još nije bio tolika faca. DeMatteis će onda ovo isto predložiti DC-ju samo kao priču u kojoj Džoker ubija Betmena pa postane normalan a Betmen se onda izvlači iz groba, ali iako je to tamo MOGLO da prođe, osujetila ga je činjenica da su Alan Moore i Brian Bolland upravo bili publikovali The Killing Joke, i da je DeMatteisov pič delovao kao isuviše sličan ovom već tada poštovanom ali kontroverznom stripu.

Na kraju će Marvel prihvatiti ovaj predlog kada je DeMatteis u pič ubacio Spajdermena kao glavnog junaka. Tada aktuelno venčanje između Petera Parkera i Mary Jane je DeMatteisu išlo na ruku jer je u zapletu mogao da naglasi emotivni gravitas priče u kojoj tek venčani par biva razdvojen smrću jednog od njih dvoje. Lovac Kraven isprva nije ni trebalo da se ovde pojavljuje – DeMatteis je na umu imao sasvim novog, originalnog antagonistu ali se onda ispostavilo da je Kraven idealan ne samo kao neko sa prethodnom istorijom sa Spajdermenom i „objektivnim“ razlogom da ga patološki mrzi, već i kao lik prijemčiv za DeMatteisovo poigravanje sa psihologijom i simbolikom koju je razvijao pod snažnim uticajem Williama Blakea.

Štaviše, originalni naziv priče trebalo je da bude Fearful Symmetry, dakle citat iz Blakeove poznate poeme The Tyger iz 1794. godine,* što je promenjeno u Kraven’s Last Hunt u minut do dvanaest, ali su prve kolekcije ovog stripa nosile naziv Fearful Symmetry: Kraven’s Last Hunt u odavanju eksplicitne pošte Blakeu.

*kurioziteta radi, stihove Tyger Tyger, burning bright / In the forests of the night / What immortal hand or eye / Could frame thy fearful symmetry? sam lično prvi put pročitao u stripu Watchmen a koji je napisao gorepomenuti Alan Moore

DeMatteis i koristi Blakeove stihove iz gornje fusnote na više mesta u stripu, sa jednom razlikom: umesto tigra ovde se pominje pauk. I ova rokada sadrži u sebi mnogo ključeva za tumačenje Kraven’s Last Hunt.

„Jedna od najboljih priča o Spajdermenu“ je, tako, strip u kome Spajdermen tehnički nije ni glavni junak. Ako se i može nazvati ko-protagonistom, uz Kravena koji zauzima veći broj strana, a na ime toga da kao i Kravenove, čujemo i njegove misli u titlovima (ali onda čujemo i misli Mary Jane na mestima gde je ona „glavna“), on je u ovom stripu mnogo više objekat nego subjekat. Spajdermen ovde nema gotovo nikakav protagonizam, gotovo nikakvu delatnu suverenost, on je lovina koja prvo biva namamljena u zamku, zatim ubijena (ili makar „ubijena“) a onda, po buđenju u grobu i izlasku iz istog, on je traumatizovana žrtva okrutne, za njega u tom momentu neshvatljive igre koju igra osoba što je njime nezdravo opsednuta i čiji je cilj  da ga „pobedi“ ali ne na načine koji su u superherojskom stripu do tada bili „normalni“ ili makar uobičajeni.

DeMatteis piše Kraven’s Last Hunt kao psihološki portret duboko poremećene osobe, ali Kraven nije samo lovac koji želi jedan poslednji veliki trofej. U njegovim mislima i unutarnjim monolozima DeMatteis konstruiše patološku sliku čoveka u snažnoj identitetskoj krizi koja je i dan-danas, četiri decenije kasnije u punoj meri relevantna i relatabilna kao što je bila i u vreme kada je postajalo jasno da se hladni rat ovako ili onako završava i da ljudsko društvo prolazi kroz nepovratnu transformaciju.

Kraven je ovde čovek sa konfliktnim, mučnim uspomenama na roditelje, ruske sitne plemiće koji su u SAD emigrirali nakon Oktobarske revolucije i živeli u relativnoj bedi. Kraven je ponosan na svoje plemenito poreklo koje predstavlja snažan kontrast gruboj „primitivnosti“ društva nastalog radom Lenjina i Trockog, pa i roditelje idealizuje na ime te plemenitosti, ali ih istovremeno prezire zbog slabosti i zbog toga što su se prema njemu odnosili manje nego plemenito. Njegova mržnja prema Spajdermenu je komplikovana projekcija samoprezira koji on oseća na ime svoje apatridske sudbine, na ime lošeg odnosa sa porodicom, na ime odsustva roditeljske ljubavi, ali i na ime osećaja da se ceo svet pretvara u trockističko-lenjinističku baruštinu u kojoj tradicionalne vrednosti i samorazumljiva plemenitost i lepota koje on fetišizuje strašću nekog što ih nikada nije zaista upoznao, više nemaju svoje mesto.

Za njega je Spajdermen, dakle maskirani heroj koji ga je pobedio, simbol ove nihilističke putanje kojom svet pada u ništavilo, anarhična sila haosa skrivena iza maske koja se pravi da je heroj iako nema ničeg plemenitog u sebi i koja se drznula da nosioca nečeg tradicionalnog, nasledno plemenitog tretira kao kriminalca. U Kravenu se ovde mogu prepoznati identitetske muke kroz koje danas prolaze mnogi mladi (i ne tako mladi, nažalost) muškarci, često podsticani da delaju od strane alt-rajt „influensera“ koji se pozivaju na tradicionalne vrednosti i naslednu plemenitost. Štaviše i čitava njegova tirada o časti koju nije našao u ljudskom društvu i morao je da ode u džunglu da golim rukama lovi divlje životinje da bi je spoznao ima potpuno jasan odjek u tom modernom stereotipu stoičkog ratnika i lovca koji internet-desničari toliko vole. Ovo je figura belog, snažnog muškarca, naslednika slavne prošlosti ratnika i lovaca koga današnje „woke“ društvo želi da simbolički kastrira i svede na saveznika degenerisanim, feminiziranim kreaturama što  mrze prošlost i žele da ispišu nove istorije u kojima za muškost, čast, snagu i hrabrost nema mesta.

Kraven, dakle, nije samo stereotipni stalker koji Spajdermena juri jer je ovaj slavan, i nije čak ni uvređeni lovac kome je veliki, važni plen uspeo da umakne, već duboko patološki izvitopereni samopercipirani „mužjak“ u svetu koji za takve više ne želi da napravi mesta, koji je pretrpeo nepodnošljivu uvredu od strane Spajdermena, a koji opet taj svet nekako sažima u svojoj figuri maskiranog osvetnika što ne mari za hijerarhije i tradicionalne društvene strukture i napada te časne ljude bez ikakvog razloga.

Zbog ovoga Kraven’s Last Hunt nije „običan“ strip o zločincu koji progoni heroja pa se oni onda bore pa onda heroj pobedi. Ovo je strip u kome Kraven uspešno uspeva da ulovi Spajdermena, a onda čak i da ga „ubije“ i sahrani samo da bi onda on sam navukao Spajdermenov kostim i pokazivao svetu da je bolji Spajdermen od samog Spajdermena.

I ovaj DeMatteisov motiv će kasnije biti ponovo korišćen; Dan Slott je kreirao čitav novi koncept sa Superior Spider-manom u kome Doktor Octopus, sa umom prenesenim u telo Spajdermena pokušava da bude bolji Spajdermen nego što je njegov arhinemezis ikada bio. No kod DeMatteisa je ovo deo fasciniranosti psihologijom bolesne, nekompletne osobe u potrazi za identitetom a ne predložak za eksperimentisanje. Ovaj Kraven traži da bude prepoznat kao BOLJI od Spajdermena od strane samog Spajdermena a da ništa ne bi moglo da pokvari ovaj njegov trijumf, kada praktično na silu samog sebe ubedi da i Spajdermen vidi ko je od njih dvojice „bolji Spajdermen“, on će počiniti samoubistvo kako bi u smrt otišao na vrhuncu i neporažen.

Ovo je, dakle, sasvim drugačija priča od standardne superherojske naracije ne samo za 1987. godinu već i danas. DeMatteis kroz Kravena daje i predložak za negativca sa mentalnim poremećajima kakvog će filmovi poput Silence of the Lambs ili Seven lansirati u mejnstrim nekoliko godina kasnije, i na neki način, idealno je što je DC odbio ovaj njegov pič jer ni Džoker, pa ni Hugo Strange koji je u drugom predlogu trebalo da bude glavni negativac ove priče, ne bi joj odgovarali onako kako u nju pasuje Kraven.

Ovo se pogotovo odnosi na drugi deo priče, u kome Kraven, znajući da će Spajdermen oživeti, gradi pripremu za svoje veliko finale i izlazak sa pozornice. DC bi svakako bio primerenije mesto za narativ u kome vidimo ekstremne primere zatvaranja, mučenja, zlostavljanja, psihološke manipulacije i torture, ali baš zato je ova priča efektnija ovako smeštena u Marvelov univerzum koji nema identično nasleđe gotskog horora prirođeno Betmenu.

DeMatteis je ovde upotrebio lik Vermina, sitnog negativca koga su on i crtač Mike Zeck kreirali nekoliko godina ranije za Kapetana Ameriku i koji se u serijalu Marvel Team Up borio protiv Kapetana Amerike i Spajdermena u isto vreme. Koristeći motiv „strašne simetrije“ na mnogo mračniji, siroviji način od Blakea (koji je njome izražavao divljenje tigrovim šarama kao simbolu nečeg strašnog i prelepog u isto vreme) DeMatteis ovde Vermina postavlja kao odraz Kravena u iskrivljenom ogledalu, štaviše kao ono što Kraven vidi kada se na trenutak usudi na stvarnu introspekciju.

Tamo gde je Kraven posmatran iz rakursa ega snažan, muževan, sposoban, ponosit muškarac koji je svesno i namerno napustio civilizovano društvo da bi čast našao u džungli, u lovu, u stalnoj borbi sa divljim zverima da dokaže svoju superiornost, dakle, idealizovan čovek u formi savršenog lovca, Vermin je osoba proterana iz ljudskog društva, kreatura koja živi u njujorškoj kanalizaciji, lovi pacove ili skitnice da bi se prehranila, plaši se svetla, spava u prljavoj vodi i, za razliku od Kravena koji sve vreme unutrašnjim monolozima ponavlja svoje ime i slavi samog sebe i svoje slavno nasleđe (do mere kada i najsporijem čitaocu postaje jasno da ovaj čovek ima problem sa samopoštovanjem), on eksplicitno beži od svog starog, ljudskog identiteta i, stideći se želi da ga zaboravi.

Utoliko, Kraven’s Last Hunt je pre svega priča o Kravenu u kojoj Spajdermen samo služi da odigra ulogu u njegovom planu i bude katalizator kojim će Kraven poraziti svoje prezreno čudovište-iz-ida, infantilnu grotesku za koju oseća da je u stvarnoj srži njegove prenaduvane muževne persone i pobeći sa bojnog polja onog trenutka kada može da proklamuje svoju pobedu, pa se zatim promptno ubiti kako nikada i ništa ne bi tu pobedu moglo da mu ukalja. Paralela sa čovekom koji će vas prvo besmislenom, cirkularnom argumentacijom „pobediti“ u debati na tviteru u kojoj niste bili ni svesni da učestvujete a onda vas blokirati je samo najjednostavniji način da se shvati o čemu je DeMatteis pisao pre četrdeset godina, ali stoji i da mnogi njegovi reciklatori i nastavljači nisu najbolje shvatili o čemu je ovaj strip i, posledično, nikada nisu napravili ništa što bi po snazi i ubedljivosti, pre svega po toj nemilosrdnosti disekcije karaktera „toksčnog muškarca“ moglo da se poredi sa originalom.

Naravno da je tu i Mike Zeck, crtač ovog stripa, bio više nego zaslužan. Zeck i DeMatteis su dobro sarađivali i u prošlosti a sa Kraven’s Last Hunt je ovaj majstor, do tada godinama tesan radom na Master of Kung Fu, pa zablistao kao crtač prvog Marvelovog velikog company crossovera, Secret Wars, dosegao svoju punu zrelost. Zeck je bio neka vrsta otelovljenja Marvelovog kućnog stila osamdesetih godina, ali je u Kraven’s Last Hunt onda ovaj stil prilagodio stripu konstruisanom da bude i kinematskije pripovedan i dramatičnije toniran od standarda. DeMatteisova naracija je ovde ciklična, sa čestim ponavljanjem istih lajtmotiva, istih rečenica i fraza u replikama dok likovi prolaze kroz ekstremna psihološka stanja i onda i Zeck radi sa čestim ponavljanjem istih vizuelnih motiva (na primer onim sa kopanjem groba kojim se završava veliki broj tabli), ali i čestim razlaganjem radnje na sukcesivne panele što su razdvojeni samo delićima sekunde i pokazuju ta ekstremna stanja kao na usporenom snimku. Iako su Millerov Dark Knight Returns i Mooreov/ Bollandov The Killing Joke jasno uspostavili standard tona kojim operiše i Kraven’s Last Hunt, Zeckova grafička naracija nema veze ni sa Millerom ni sa Bollandom i sasvim je osobena, prilagođena kako Marvelu tako i likovima sa kojima radi.

Ovo se možda najviše i najpre vidi u scenama akcije koje najjasnije sugerišu da je ovo zaista više „grafički roman“ a manje regularan strip. Ovde nema vratolomnih skakanja po krovovima, herojske bitke u slobodnom padu i neverovatnih superherojskih akrobacija, naprotiv, borba je naturalistička, prljava, očajnička, dešava se na tlu ili, čak, u vodi i čitalac može da oseti strah, zaslepljujuću bujicu adrenalina u kojoj se dave učesnici, bol koji nanosi svaki udarac. Zeckove kompozicije su formalno veoma uredne i ovde nema toddmcfarlaneovskih poigravanja sa lejautom i razbijanja formata koje će nekoliko meseci kasnije postati zaštitni znak Spajdermena, ali čitajući Kraven’s Last Hunt veoma je vidno da Mcfarlane ne bi bio to što jeste da nije bilo Zecka.

Naravno, veliki deo zasluge nosi i tušer Bob McLeod kao i koloristi, Janet Jackson i Bob Sharen koji su zajedno sa Zeckom dali stripu njegovu snažnu atmosferu i teatralni ali dostojanstveni ton.

Kraven’s Last Hunt ne bih nazvao savršenim superherojskm stripom – pa čak ni savršenim Spajdermen stripom – ali on jeste smelo razbio kalup i proširio granice onoga što se moglo raditi u superherojskom stripu. Njegovi objektivni nedostaci su vidljivi: on je verovatno nekih 30% duži nego što je potrebno pa uz svo opravdanje da se čestim ponavljanjima (i simetrijama) gradi atmosfera, nemoguće je ne početi u njima da vidite i izvesni manirizam nakon nekog vremena, gde DeMateis stalno koristi iste trikove u monolozima a Zeck stalno radi nove dekompresije kako bi dobacio do potrebnog broja strana. Takođe, u 1987. godini su motivi poput zlostavljanja, torture, kidnapovanja, kanibalizma, pa i impliciranog seksualnog nasilja bili relativno inovativni za superherojski strip, ali svakako se danas u njima može prepoznati senzacionalistička i eksploatativna dimenzija.

No, ove zamerke, mislim, opravdano ostaju u senci snage narativa koji je kao vrlo malo drugih stripova u to vreme, uzeo superherojski format i onda unutar njega ispričao priču snažno oslonjenu na gotski-horor a smeštenu u savremeno urbano okruženje, sa jasnim refleksijama aktuelnih društvenih gibanja, a da je nije sveo samo na nizanje žanrovskih motiva. Njegova vivisekcija Kravenovog karaktera je detaljna, duboka i iako možda koristi više ponavljanja nego što je neophodno da se poenta napravi, to je ne čini slabijom ili manje TAČNOM. Kako je Kraven, rekosmo, prototip „heroja“ koji se suprotstavlja modernom dekadentnom društvu što ne prepoznaje „prave“ heroje i slavi slabiće i pervertite, a kakvog slave i priželjkuju mnogi DANAŠNJI mladi muškacri, Kraven’s Last Hunt je, sa svojim dekonstruisanjem njegove fasade i pokazivanjem bede u njegovoj srži ništa manje aktuelan rad u 2026. godini nego što je bio 1987, a možda je i aktuelniji. U tom smislu urgiram da ga pročitate. Čudesni Spajdermen: Krejvenov poslednji lov možete kupiti od bilo kojeg boljeg domaćeg distrbutera kao što je na primer Delfi, pa izvolite.