Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Uvek je zadovoljstvo i privilegija kada mi se javi Jorge Torrecillas iz daleke a prijateljske Argentine da mi ukaže da je snimio novi album. Ovo prilikom zadovoljstvo je dvostruko a privilegija obavezujuća jer je izvrsni saksofonista, kompozitor i lider različitih postava u razmaku od dvadeset dana izdao dva albuma sa različitim muzičarima i pokazao veliki raspon svoje muzičke filozofije, džez-ekspertize i improvizatorske izvrsnosti.
Prvi na redu bi bio album kinetičkog, energičnog free jazza sviranog u trio-formatu bubnjeva, kontrabasa i saksofona, onako kako se to nekada radilo, da sve pršti od entuzijazma i bravurozne trosmerne komunikacije. Torrecillas / Vázquez / von Schultz: physis izdala je grčka etiketa Plus Timbre, agilna mala firma orijentisana na onlajn objavljivanje i promovisanje veoma širokog spektra različitih muzičkih projekata koji često ne dele skoro nikakve stilske sličnosti ali ih ujedinjuje eksperimentalni duh, pustolovnost i neustrašivo traganje za umetničkim značenjem. Ako samo bacite pogled na sajt etikete, videćete tako različite umetnike kao što su švajcarski saksofonista Cristoph Gallio (o kome sam pisao pre neku godinu), eksperimentalni češki elektroničar i zvučni skulptor Artificial Memory Trace (to jest Slavek Kwi), paragvajska čelistkinja Camila Dos Santos itd.
Trio Torrecillas / Vázquez / von Schultz se ovde uklapa potpuno savršeno iako je ovo vrlo tradicionalna free jazz postava, dakle, potpuno akustična i sa samo „najobičnijim“ instrumentima, na ime vrlo izraženog etosa istraživanja i eksperimentisanja u formatu slobodnog džeza gde je improvizacija u središtu interesovanja a kolektivni izraz je produkt zajedničkog, usredsređenog napora da se pronađe ujedinjujući zvuk.
O Jorgeu Torrecillasu sam pisao već par puta, osvrćući se na albume koje je snimio sa svojim big bendom Orquesta Inorgánica. Pričamo o čoveku sa preko četrdeset godina muzičkog iskustva, originalno učenog da svira gitaru ali od polovine osamdesetih orijentisanog na saksofon. Da ponovim par najbitnijih biografskih podataka: Torrecillas je saksofon učio sa muzičarima kao što su bili Jorge Cutello, Sergio Paolucci, Eduardo De Luca i Carlos Lastra. Od 1988. godine formalno se obrazovao na konzervatorijumu Julian Aguirre da bi od ranih devedesetih svirao džez u mnogim postavama i kombinacijama, a od 2000. godine je učio o harmoniji i aranžiranju kod maestra Osvalda Suareza. Prve sopstvene projekte je počeo da predvodi negde početkom veka, sa Jorge Torrecillas Ensemble koji je bio posvećen free jazzu i improvizaciji, snimio dva albuma i dva puta radio turneje po Evropi. Torrecillas je takođe radio sa ljudima sa raznih kontinenata: Ricardo Tejero, Ferran Besalduch, Hui-Chun Lin, Ádám Mészáros, Michal Dymny itd. itd. itd. a danas pored Orquesta Inorgánica radi sa projektima kao što su Wind Quartet, Free and Electronic Improvisation Trio, ali i Improvised Music Trio a što označava upravo trio koji svira na ovom albumu.
Druga dva člana su takođe Argentinci. Kontrabasista Pablo Vázquez radi free jazz i slobodnu improvizaciju duže od trideset godina, a naravno i dobar deo svog vremena provodi podučavajući druge muzičare improvizaciji. Svirao je sa ljudima kao što su nama poznati i dragi Vasco Trilla, Eli Wallace, Diego Caicedo, Albert Cirera, Ricardo Tejero, Amanda Irarrazabal, Benjamin Vergara, Hui Chun Lin, Frode Gjerstad, Yedo Gibson, Luis Vicente, Gustavo Obligado, Miguel Mira i član je postave Jorge Torrecillas Ensemble. Bubnjar Marcelo von Schultz je iz Buenos Airesa, takođe posvećen edukovanju drugih muzičara (na Umetničkoj školi José Ferrari gde predaje afro-latinske udaraljke) i sa čvrstim temeljem u free jazz i improv muzici. Svirao je sa ljudima kao što su Catriel Nievas, Cecilia Quinteros, Christoph Gallio, Alex Elgier, Luciano Peralta, Leopoldo Janín, Sofía Salvo, Gustavo Obligado, Sergio Merce i Hernán Samá.
Ova trojka na physis nudi devet improvizovanih kompozicija, kako rekosmo, energičnog i dinamičnog free jazza, ali jedna od odličnih karakteristika ovog albuma je da je muzika spakovana u kompaktne, dobro formatirane celine. Ni jedna kompozicija ovde ne prebacuje pet minuta, imamo jednu ispod dva pa i jednu ispod minut. Drugim rečima, ovo nisu dugačke, postepeno razvijajuće improvizacije kojima je potrebno petnaest minuta da nađu svoj pravi gruv a pola sata da se potpuno realizuju već celine izgrađene oko konkretnih ideja i pristupa.
I nešto od toga je, naravno, potpuno apstraktno i zvuči kao da ova tri iskusna muzičara po prvi put u životu vide te svoje instrumente, koristeći ih maltene kao nekakve objekte upale u našu realnost iz drugog univerzuma. Terpsícore, recimo, je jedan od hajlajta na kraju albuma, sa serijom incidenata pokretanom von Schultzovim perkusionističkim radom koji pre zvuči kao pokretanje nekakvog tuđinskog motora nego kao set džez-bubnjeva. Ostala dvojica među von Schultzovim nervoznim, dementnim trzajima nalaze prostor da uđu savijajući žice i duvajući kroz metalne cevi i Terpsícore je cela jedan tuđinski ambijent istraživan sa gotovo detinjim entuzijazmom.
Ali onda imamo i „čist“ džez. Album otvara Caliope, petominutni vozački komad sa svingujućom ritam sekcijom i Torrecillasom koji izvodi vratolomije kroz skale i svira evokativne melodije što se onda lome pod pritiskom emocije i njegovog daha.
Album ugodno nalazi svoj prostor između ova dva pola, nudeći apstraktnije, tamnije, ritmički razuđenije komade kao što je Clio, pa onda nešto što je ponovo vrlo užurban, vrlo kinetički free jazz u Euterpe i pogotovo Polimnia u kojoj Torrecillas svira tenor-saksofon i zvuči razorno.
Zvuk je vrlo dobar, svirka izvanredna a digitalni daunloud ovog albuma se naplaćuje samo koliko vi poželite da date pa od mene physis dobija veoma jake preporuke:
https://plustimbre.bandcamp.com/album/physis
Drugi album o kome pričamo izašao je pred kraj Maja i ovo je kolekcija duo-improvizacija klavira i saksofona snimljena Avgusta i Septembra prošle godine u studiju. Mario Mocho // Jorge Torrecillas: Mata Natsu publikuje argentinski dForma_discos i mada je ovo prvi album što ga ova dva muzičara izdaju kao formalni duo, oni imaju dugačku istoriju saradnje u raznim postavama na argentinskoj free jazz sceni.
Mario Mocho je pijanista koji je studirao na školi popularne muzike Leopoldo Marechal i ima diplomu iz „popularnog džez klavira“. No, ne očekujte da na ovom albumu čujete mnogo regtajma ili ičeg sličnog. Iako njegovo sviranje na Mata Natsu odiše formalnom disciplinom, ovo je album koji se i sam slobodno kreće između apstrakcije, gesturalne svirke i impresionističkih džez-slika.
Po završenoj školi – a na kojoj danas predaje – Mocho je učio i sa muzičarima kao što su Dan Tepfer i Agustí Fernández i aktivan je unutar argentinske free jazz zajednice. Mogu da pomenem kvartet Lazo – Giménez – Morán – Mocho sa kojim je pre neku godinu snimio album za Numeral iz Buenos Airesa kao nešto što veoma vredi poslušati ako vam se dopadne Mata Natsu.
A nema razloga da vam se ne dopadne. Iako muzičari naglašavaju da je ova muzika slobodno improvizovana, koristeći povremeno proširene tehnike sviranja a u nekim slučajevima nestandardnu notaciju, Mata Natsu je ploča koja u startu ima jednu umirujuću, možda i klasičnu lepotu. I Toricellas i Mocho umeju da sviraju naprosto „lepo“ i melodično a postavka bez bubnjeva ili kontrabasa ih onda oslobađa potrebe da se nadglasavaju sa bučnijim instrumentima, ili da prate ikakav „tuđ“ ritam pa je ovo serija impresionističkih vinjeta koje nude ugodan, i dalje pustolovan, harmonski program, spontano iznikle teme, krešenda koja nisu bučna već su pre svega emotivno snažna.
Apstrakcije i izlazaka iz „formalne“ muzičke tehnike, kako je i najavljeno, ima. Najduža kompozicija, Kochi, dobrim svojim delom se bavi pronalaženjem načina da se iz teksture i šuma uđe u tonalnu svirku i nudi tih, ali tenzičan, reflektivan narativ sa muzičarima koji zvuče kao da se šunjaju jedan oko drugog u mraku.
Yuyake kiri koja je sledi kao da je eksplicitno inspirisana japanskom muzikom na svom početku sa strogim perkusionističkim akcentima i veoma minimalnim tonalnim sadržajem. Mocho ovde svira harmonijum i kompozicija se razvija postepeno kroz spora pulsiranja i gradualno pronalaženje akorda na klavijaturi i skala na saksofonu.
Taiyou soshite arashi je, pak, serija incidenata i dinamičkih skokova u kojoj se džez fraziranje pojavljuje samo na po koji sekund, kao da želi da umiri slušaoca kome snažni udarci u klavirske dirke i jaka duvanja u saksofon izazivaju stres. Odmah posle nje ide Sekkei, ponovo sa harmonijumom i saksofonom koji ovde zajednički kreiraju debelu, gustu teksturu gde disonanca i tonalna svirka stoje u delikatnoj ravnoteži.
Kozui je, dalje, kompozicija nervozne energije i užurbanog paralelnog improvizovanja u kojoj se čuje nasleđe „klasičnog“ free jazza, ali provučenog kroz izlomljena stakla kaleidoskopa. Ako ne pre, onda sigurno u ovom momentu postaje očigledno koliko je dvojici muzičara interesantno da sa svakom kompozicijom kreiraju poseban univerzum zvuka i do kraja ga dekonstruišu samo da bi nekoliko sekundi kasnije počeli da prave novi. Album prepun invencije i toplog, emotivnog zvuka postavljenog u stalno evoluirajući tuđinski ambijent – pametan slušalac to ne propušta.
