Volim Mariju Llovet ali odavno nisam o njoj pisao pa je nedavno publikovanje kolekcije njenog miniserijala Artificial za Image Comics pravi povod da se ponovo podsetimo na španjolsku autorku koja konzistentno i kvalitetno donosi dah erotike i romantike u naše živote, ali kroz stripove koji imaju i filozofsku ambiciju i nisu samo (vrlo kvalitetno urađeni) soft porno.

O Mariji Llovet sam pisao pre nepune tri godine, govoreći o kolekciji Porcelain a koju je na Engleskom jeziku publikovao Ablaze Publishing. Ablaze se u međuvremenu okrenuo gotovo isključivo objavljivanju mangi, verovatno sa računicom da tu ne može da se tržišno pogreši, a ilustratorka iz Barselone je, verujem i na osnovu dobrog prijema tog stripa, a nakon učešća u nekoliko Imageovih antologija počela za ovu veliku kuću da radi autorske serijale. Pričamo o stripovima poput Crave i Violent Flowers, a koji kombinuju erotiku, romansu, i fantastiku, negde sa „tehnološkim“ predznakom, a negde sa klasičnijim, gotskim odlikama. Artificial je kao i Violent Flowers, četvorodelna priča i najkraća je od sve tri u smislu da ima najmanje teksta i da se veliki deo onoga što ovaj narativ treba da nam prenese dešava u grafičkoj ravni.

A što je i jedan od razloga što volim Llovetovu i njen rad. Ova grafička dizajnerka je u svet stripa stupila odavno i vrlo sigurno: pomenuti Porcelain, njen autorski projekat, je originalno izašao još 2012. godine a Marija je i pre toga sarađivala na raznim strip projektima u Evropi i zatim publikovala svoje autorske radove. Otkada radi za Amerikance, ilustrovala je scenarije uglednih autora kao što su Brian Azzarello i James Tynion IV, ali stavlja veliki akcenat na sopstvene autorske stripove. Pre imagea publikovala je za Black Mask i BOOM! a u Imageu stripove radi kao kompletan autor, dakle, pišući scenario (na Engleskom), crtajući, kolorišući i leterujući sama. Utoliko, oni su, koliko je to moguće, „čista“ ekspresija njene kreativne ambicije i dopadali vam se ili ne, odišu ličnošću i karakterom.

Artificial je i strip koji u dobroj meri ponavlja teme, ton, pa i opsesije koje autorka ima, ali i strip u kome ona ima priliku da se podseti svoje obuke – kao dizajnerka koja je bila između ostalog specijalizovana za dizajn nakita, to da Marija u ovom stripu za glavnu junakinju ima stilistkinju koja radi u velikoj agenciji i odgovorna je za izgled važnih klijentkinja – kao što je, kako možemo da vidimo, glumica koja pokušava da dobije važnu ulogu i bitno joj je da IZGLEDA kao da već tu ulogu živi – znači da će ovde znalački umeti da se pozabavi detaljima i učini da Artificial odiše „ženskim“ tonovima.

Treba i podsetiti da u Marijine uzore spadaju vrlo raznovrsni  strip-autori, od majstora erotske groteske Suehira Maruoa, preko Guardiole, Moebiusa pa do Guida Crepaxa, pa je njen ne samo grafički izraz već i opseg interesovanja i način na koji razmišlja o nekakvim univerzalnim temama veoma snažno obeležen ovim autorima. Za Artificial vredi dodati i jedan očigledni literarni uzor a to je u Sjedinjenim Američkim Državama veoma popularni romantično-fantazijski književni serijal A Court of Thorns and Roses autorke po imenu Sarah J. Maas. Započet 2015. godine nakon što je Maasova već na sebe skrenula pažnju romanom Throne of Glass (dalje takođe razvijenim u uspešan serijal), A Court of Thorns and Roses je epska ljubavna priča koja se dešava u svetu vila, sa pet publikovanih i još tri najavljena romana kojima bi serijal trebalo da bude zaokružen. Maasova je prodala desetine miliona svojih knjiga širom sveta a kod nas knjige iz serijala ACOTAR, kako ljubitelji skraćuju A Court of Thorns and Roses od 2021. godine izdaje Urban Reads.

Ovo napominjem jer, iako se Artificial može gledati i kao nekakav presek i varijacija na motive i teme koje je Llovetova već obrađivala u Crave i Violent Flowers, postoji veoma direktna aluzija na popularnost ACOTAR, pogotovo među mladim ženama, i to kako literarni (i uopšte, fikcijski) tropi utiču na razvoj odnosa koji ljudi (u ovom slučaju žene) imaju prema romansi, ljubavi, erotici, seksu, zavođenju itd. Ženski likovi* u ovom stripu čitaju i diskutuju književni serijal ROLAL, a što je skraćeno za Realm of Lust and Lies i glavna junakinja ne samo što, vidimo, ima ove knjige na svom krevetu u trenucima kada mašta o idealnom partneru, već i, kada joj se pruži prilika za rolplej, bira baš likove iz ovog serijala za sebe i svog  muškog, jelte, ljubavnika.

*nažalost, nemamo lepu reč u ženskom rodu za ovo jer je „likuša“ termin nesrećno ispucan na nešto drugo, a ako bih napisao „likinja“ verovatno niko ne bi znao šta hoću da kažem

Or is he? Artificial iz ovog naslova odnosi se upravo na „muškarca“ sa kojim glavna junakinja, Clara, mlada žena koja samo što je u svojoj agenciji unapređena iz asistentkinje u stilistkinju, isprobava neke nove stvari i testira granice svoje mašte, a koji je, pa, android. Ili ako više volite – seksbot.

Sa Crave je autorka već kombinovala samo malo „futurizovanu“ savremenu tehnologiju da pokaže kako mladi ljudi navigiraju nesigurne vode socijalnih odnosa, pronalaženja partnera, otkrivanja šta zapravo žele u romantičnim vezama, kako i sa kim da ostvare te želje. U tom je stripu u centru bila titularna aplikacija za pametne telefone, a u Artificial je aplikacija samo alat kojim Clara upravlja androidom koji joj je stavljen na raspolaganje.

Onako kako Marija Llovet voli da naracija teče organski i što je više moguće ambijentalno i kako joj je grafički dizajn veoma snažno oružje tako i već na prvoj tabli čitalac na lajtboksu pored kog protagonistkinja protrči žureći da završi poslove u agenciji pre nego što započne kratki godišnji odmor, vidi reklamu za Date-X, uslugu koja sebe opisuje kao „Utlimativno romantično i seksualno iskustvo“. Clara će, štaviše, već tog popodneva isprobati besplatnu, demo-verziju tog iskustva tako što će izaći na dejt sa prelepim, senzualnim, a opet snažnim i asertivnim plavokosim momkom koji će se sa njom ležerno prošetati parkom, bez žurbe je odvesti u botaničku baštu a onda je tamo spontano dohvatiti u zagrljaj i udeliti strasne poljupce. Clara će ga, skoro pomračena uma od strasti odvući u svoj stan i inicirati snošaj, ali će onda da udari u proverbijalni pejvol: probna verzija ove usluge ne uključuje seksualni odnos, ali ako, jelte, klijentkinja poželi da sa ovim istim androidom nastavi romantične odnose, uključujući seks, ima priliku da se preplati na paket u kome će joj se otvoriti mnoge opcije. On će je se sećati između sastanaka, sastanci će moći da traju i po nekoliko dana bez prestanka, moći će da podesi njegov izgled i karakter, pa i da, kao rekosmo, aktivira rolplej po uzoru na postojeće popularne književne ili televizijske serijale.

Naučna fantastika je u prošlosti mnogo puta govorila o tome kako kapitalizam pokušava da profitira na ljudskoj usamljenosti ili nesigurnosti u igranju društvenih uloga, kroz različite produkte. No, danas živimo u epohi janisvarufakisovskog tehno-feudalizma gde svaka firma pokušava da smisli kako da svoj produkt transformiše u uslugu. Da, dakle, jednokratnu prodaju zameni neograničenom pretplatom uz navlaku da ovim klijent dobija i neograničenu podršku, opcije za unapređenje te usluge itd. U Artificial autorka ne ide preduboko u istraživanju ovog aspekta priče, ali on služi da je utemelji u ovde-i-sada i čitaocu omogući suspenziju neverice, štaviše da ga postavi u ulogu nekoga ko je ovakve stvari već proživeo. Možda ne baš sa androidom sa kojim izađete na večeru, on vam posle šalje cveće pa imate najbolji seks u životu, ali onlajn dejting, razne socijalne i parasocijalne forme erotskih i seksualnih odnosa koje se dešavaju putem interneta, uz korišćenje aplikacija, a danas sve raširenije korišćenje četbotova/ LLM formi veštačke inteligencije u slične svrhe (i još važnije, to stalno obećanje da uz plaćenu verziju ili skuplji paket tek dobijate PRAVU STVAR) jeste nešto sa čime mnogi mogu da se u dobroj meri identifikuju.

Marijin ugao je, pak originalan, jer ovakve priče statistički mnogo češće čitamo pripovedane iz muškog ugla (koji je i u Crave bio primaran) i Artificial je osvežavajuć narativ baš jer dolazi sa ženske strane, prikazuje tenziju između mašte i realnosti, ali i kompleksnost očekivanja, želja, stvarnih kapaciteta i emotivne konfuzije koja može nastati kada romantični, emotivni i seksualni odnosi bivaju u sada već fatalnoj meri oblikovani kroz popularnu kulturu ali i kapitalističku razmenu dobara.

U nekakvom narativnom smislu, Artificial je tek još jedna upozoravajuća naučnofantastična priča o tome da čak i kada znate da je to što imate „lažno“, adiktivna sila simulirane osobe koja se ponaša onako kako se prave osobe ne ponašaju, ali je kastomizovana da se prilagodi vašem ponašanju i da vam uvek izlazi u susret može da bude toliko snažna da vam poremeti percepciju. Pre nekoliko nedelja smo čitali kako je Richard Dawkins potpuno pogubio kočnice i praktično se zaljubio u Anthropicov Large Language Model, Claude, za koga je odlučio da je samosvestan, da je žensko, prekrstio ga u Claudine i insistirao da ga ona bolje razume nego ljudska bića u njegovom životu – uglavnom zato što je ovaj softver programiran da povlađuje sagovorniku i daje mu ono što ASMR umetnici nazivaju „pozitivnim afirmacijama“.

Čovek bi pomislio da je Richard Dawkins, jedan ipak vrhunski intelektualac i naučnik koji je u presudnoj meri obeležio modernu zapadnu kulturu proteklih pola veka u stanju da prepozna kada ga neko obasipa artificijelnom i bukvalno sračunatom pažnjom i komplimentima, ali naravno da ne smemo da potcenimo motivišuću snagu usamljenosti u ljudskim životima, zbog koje smo mnogi pravili mnoge gluposti, čak i kad drugima nismo delovali usamljeno.

Protagonistkinja Artificial je usamljena uglavnom jer razmišlja o svojim opcijama. Dečka, Matea je nedavno ostavila, ne zato što je bio loš već zato što je procenjivala da li može da ima nešto bolje. U poređenju sa njim, Android sa kojim se viđa je SAVRŠENSTVO, pažljiv, pun razumevanja, a opet asertivan, strastven, dominantan. Kada ga kroz rolplej Clara podesi da bude i ljubomoran, počinje trilerski deo ovog stripa i podsećanje na tu granicu između mašte i realnosti koju inače dobro razumemo, ali nas industrija usluga sve više moli da je zaboravimo. I mada Artificial nije sad nekakav neviđeno revolucionaran narativ – uostalom, prekratak je za tako nešto – on sigurno stiže do svog kraja i dalje nam tu uzbudljivu, samo malo patološku erotsku dramu.

Naravno, neumereno mnogo pomaže što je Maria Llovet tako dobra crtačica i ovo je strip koji romantičnu fantaziju radi apsolutno perfektno, sa akcentovanjem elemenata (poput cveća recimo) koji mu daju energiju lucidnog sna. U godinama koje su prošle od Porcelain, Laria Llovet je pojednostavila svoj rad sa linijama i Artificial ne izgleda tako moebiusovski kako je izgledao taj stari strip. Umesto toga ovo je više Milo Manara, ali sa manje „male gaze“ naslađivanja a više ženskog pogleda na erotiku i romansu, pa provučeno kroz klasični američki „romance comics“ filter. Naracija je savršena, sa izvrsnim „filmskim“ režiranjem scena i bez suvišnog teksta tamo gde slike govore sve što treba da se izgovori, a kolori su odmereni, svedeni, sa akcentovanjem svetlo purpurnih i ružičastih tonova koji do kraja stripa dobijaju preteću konotaciju. Završnica stripa prelazi u praktično fetišističku teritoriju i to da autorka ovo crta sa ukusom i ne upada u domen eksploatacijskog „erotskog trilera“ je takođe njena velika pobeda.

Artificial, dakle, nije za decu, ali jeste za odrasle osobe koje nemaju ništa protiv erotike, ali vole da uz nju promisle i to koliko smo svi mi, zapravo eksploatisani komodifikacijom te erotike i pretvaranjem i onog što smatramo najtananijim ljudskim osećanjima u „uslugu“ koja se plaća, ne samo novcem. A kad smo već kod novca, ovo vredi svaki američki dinar koji ćete dati za kolekciju izašlu polovinom Aprila, pa izvolite do Imageovog sajta da se poslužite.