Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
U životu uvek treba naći malo prostora za Gerryja Hemingwayja, to je naprosto stvar higijene i dobre probave, pa tako imam zadovoljstvo da vam danas skrenem pažnju na najnoviju kolekciju njegovih recentnih živih snimaka sa različitim a ODLIČNIM muzičarima iz sveta savremenog free jazza i slobodne improvizacije. Gerry Hemingway: Live at Bau 4 with Izumi Kimura, Frank Gratkowski and Christian Weber je album koncertnih snimaka velikog perkusioniste snimljen u klubu Bau 4 a koji se opet nalazi u mestu Altbüron u Švajcarskoj, nedaleko od Lucerna gde Hemingway živi već duže od deceniju i po.
O Hemingwayju sam pisao mnogo puta do sada pa nema potrebe za opširnim hagiografskim tangentama, radi se o veteranskom kompozitoru, bubnjaru, perkusionisti i improvizatoru, poreklom iz muzičke porodice što ga je na svet donela u Konektikatu pre, evo, sada već sedamdeset i jedne godine. Hemingway je krenuo da svira bubnjeve sa deset godina, do sedamnaeste je već svirao profesionalno, u raznim džez postavama a još sedamdesetih je počeo da radi sa velikim muzičarima iz avangardnog krila džeza kao što su Anthony Davis, Wadada Leo Smith, George Lewis i Anthony Braxton.
Kad se na brzinu premota preko pedeset godina karijere, tu su i Gugenhajm stipendija, saradnja sa Johnom Zornom i izdavanje za njegovu etiketu Tzadik, saradnje sa Eleryjem Eskelinom, Herbom Robertsonom, Markom Dresserom, pa onda prelazak u Evropu gde je Hemingway našao nove muzičare da sa njima redovno radi i započeo plodni period izdavanja za švajcarski Hat Art koji je i suizdavač ovog albuma. Od 2009. godine Gerry živi u Švajcarskoj, piše mnogo nove muzike i radi sa velikim brojem evropskih i američkih, ali i, evo, videćemo, azijskih muzičara iz domena avangarde, slobodne improvizacije i Nove muzike. Gledali smo ga u Beogradu, na kraju krajeva i znamo se.
Live at Bau 4 počinje trio-komadom pod naslovom Silvers a koji je napisan konkretno za baš ovaj prostor i konkretno za baš ovu priliku. Bau 4 je, naime, važno mesto na mapi švajcarske avangarde i improvizovane muzike, prostor koji je 2005. godine utemeljio bračni par Hildegard i Waltera Schära, a sa eksplicitnom ambicijom da se obezbedi mesto na kome će moći da se radi kreativna, smela i eksperimentalna muzika neopterećena hipotekom šou biznisa ili robovanjem ijednoj specifičnoj žanrovskoj formi. To da je ovo mesto potrajalo duže od dve decenije je svedočanstvo o titanskim naporima organizatora da drže program u Bau 4 zanimljivim, ali i o tome da je švajcarski avangardni publikum ipak dovoljno veliki i PRISUTAN da ovakvo jedno mesto može da opstaje. Dobro, pomoglo je i što je Schärovima osnovni izvor zarade obrada drveta a organizovanje avangardnih koncerata u prostoriji punoj mašina napravljenih za drvodeljstvo je, nagađate, dosta inspirativno delovalo na razne muzičare tokom godina pa i na Hemingwayja.
U 2025. godini, na dvadesetogodišnjicu osnivanja, Schärovi su staranje nad Bau 4 predali „narednoj generaciji“ i Hemingway je sa svojim saradnicima došao da odsvira koncert zahvalnosti, pišući dve kompozicije baš za, dakle ovu priliku i ovo mesto, a što podrazumeva i korišćenje zatečenih predmeta u samom prostoru da budu izvori zvuka i elementi muzike.
Na nastupu održanom 15. Februara prošle godine, Hemingway je različite komade uradio sa različitim postavama pa Silver, dvadesettrominutni otvarač pored njega na bubnjevima ima Christiana Webera na kontrabasu i Franka Gratkowskog na različitim duvačkim instrumentima (alt saksofon, klarinet i bas klarinet, alt flauta). No, pored ovih instrumenata, muzičari, pogotovo Hemingway koriste i komade drveta isečenih prisutnim mašinama, kao udaraljke i objekte koji se trljaju ili se njima, jelte, treska.
Da odmah bude jasno, ovde ima i propisnog free jazza i Silver je VEĆINSKI propisan free jazz. Naravno, kao jedna jedina kompozicija od skoro puna 23 minuta, on je u određenoj meri fragmentiran, ali ovo nisu samo nepovezani komadi inspiracije i komunikacije između muzičara, integrisani u celinu samo činjenicom da je Hemingwayja mrzelo da ih iseče na odvojene wav fajlove. Silver je kompozicija koja, naravno, u velikoj meri počiva na improvizaciji ali u njenom srcu je hardbop kao muzika koju su ova trojica, naročito Hemingway slušala u svojim formativnim godinama i koja je prirodni, „default“ seting za njihovu svirku.
I onda, da, Hemingway ovde svira mnogo čudnih, teško prebrojivih metrika, a neki delovi kompozicije su potpuno apstraktni pasaži bez ritma, sa više ambijenta nego ikakve prave „svirke“, ali većinski je ovo robustan slobodno improvizovani hardbop sa ritam sekcijom koja ima iza sebe decenije iskustva i demonstrira telepatsku konekciju između dvojice muzičara koji stalno drže stvari dinamičnim i uzbudljivim, dok Gratkowski radi izvrsne stvari na duvaljkama. Gratkowski je, naravno, jedan od učenika Stevea Lacyja ali su pored Lacyja na njegovo sviranje veliki uticaj ostvarili i Braxton kao i Evan Parker. I sad, Gratkowski definitivno NE zvuči kao da ste slepili ova tri muzičara u jednog, ali DEFINITIVNO u njegovoj svirci čujete taj beznaporni, praktično zenbudistički pristup improvizaciji u kome je on potpuno ispražnjen od bilo kakvih misli, pitanja, nedoumica ili, uopšte, planova za to šta bi trebalo naredno da se čuje i njegova je muzika kao neka sila prirode, sa savršenim i savršeno organskim prelaženjem između bebop soliranja i apstraktnih, nemuzičkih incidenata koji se uklapaju uz ono što rade ostala trojica.
Za drugu kompoziciju, Third Story Variation, Hemingway ima duo-performans sa Izumi Kimurom. Japanska pijanistkinja, danas već duže od tri decenije stanovnica Republike Irske i profesorka džeza na Univerzitetu Dablin, je svoju prvu naobrazbu dobila u Japanu, u rodnoj Jokohami, da bi u ranim dvadesetim godinama otišla u Irsku da studira na Kraljevskoj irskoj muzičkoj akademiji, pa posle toga ostala u Irskoj i ona je sada njen dom. Kimura radi i u simfonijskom i u džez kontekstu, svirala je sa mnogo različitih muzičara i snimila dosta albuma kao lider ili solo-izvođač i u Third Story Variation ona i Hemingway improvizuju u srazmerno tihom i atmosferičnom maniru, kreirajući spontane melodije i teme, držeći se gruva koji jeste dinamičan i promenljiv ali ne napušta logiku „pesme“. Hemingway i Kimura sarađuju od 2016. godine i rado nastupaju kao duo (štaviše, pre par nedelja su bili na japanskoj turneji) i Third Story Variation je samo jedna vinjeta na marginama njihovog monumentalnog, decenijskog rada.
Ovo je, da se razumemo, samo predah i poveznica sa trećom, finalnom kompozicijom, Bau 4 Assembly gde se svo četvoro muzičara udružuju da u trideset i šest minuta improvizacije ispitaju krajnje granice Hemingwayjevog pristupa spontanom komponovanju ali i granice onoga što Bau 4 kao prostor nudi. I tu se događaju strašne i smešne stvari, sa Gratkowskim koji se pretvara u štektavu pticu-svađalicu, Weberovim razuzdanim rvanjem sa kontrabasom, Kimurinim hiperkinetičkim napadom na dirke. Hemingway u nekim trenucima naprosto odstupi korak natrag i pusti ostalo troje muzičara da rade kao trio, da bi se onda vratio sa intrigantnim, neponovljivim ritmovima. Bau 4 Assembly, naravno, ima i duge pasaže vrlo apstraktnog zvuka ali i free jazz krešenda kakva dolikuju poslednjem koncertu u originalnoj verziji prostora koji je video tolike eksperimente i pustolovine da je proživeo desetine života. Lepo:
Drugi album za danas je ploča sa snimcima kompletne ovogodišnje turneje što ju je radio trio hardcore free improvizatora a koji predvodi jedna od učesnica takmičenja za Pesmu Evrovizije 2002. godine. Znam, sad se vraćate na početak prošle rečenice i pokušavate da je naterate da nekako, na silu, ima smisla, ali nemajte brige, sve će uskoro doći na svoje mesto.
Naravno, možda ste pre par nedelja bili na beogradskom Ring Ring Festivalu a na kome je snimljeno poslednjih pet kompozicija na ovom albumu (sa šestim snimkom koji je zapravo samo kratka najava Bojana Đorđevića kakvima on tradicionalno već trideset godina publici predstavlja muzičare na Ring Ringu) i sada znalački klimate glavom. Vesna Pisarović, Noël Akchoté & Tony Buck: The Vesna Tour je susret dvojice EKSTREMNO iskusnih veterana slobodne improvizacije i generalne avangardne muzike sa korenima u džezu i klasici, sa hrvatskom pop pevačicom Vesnom Pisarović, inače snajom Milorada Pupovca, predsednikom Srpskog narodnog vijeća u Hrvatskoj.
Ovo je, naravno, kombinacija koju kao da je ishalucinirao nekakav zaista polomljeni LLM Agent kada ste ga pitali šta ima novo na estradi, ali sve to na kraju dođe na svoje. Vesna Pisarović jeste predstavljala Hrvatsku na Pesmi Evrovizije 2002. godine, i jeste udata za Ozrena Pupovca, sociologa iz Zagreba, ali je ona rođena u Brčkom odrasla u Požegi i od detinjstva se muzički školovala, kako za pevanje tako i za sviranje flaute. Na kraju je ipak diplomirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu a što je znak dobrog ukusa i intelektualne radoznalosti, no trideset godina unazad se već profesionalno bavi muzikom, i to što sam je gore nazvao „pop pevačicom“ nije, naravno ni sasvim tačno ni sasvim fer i to sam uradio čisto radi efektnije rečenice. „Pop muzika“ kao žanr svakako ne obuhvata totalitet Vesninih kreativnih interesovanja i zapravo je, pogotovo danas, samo mali deo onoga što ona radi.
Štaviše, Vesna već dugo radi na razmeđu sevdalinke, džeza i avangardne, improvizovane muzike i njeni recentni albumi su uglavnom bliži džezu i improvizaciji nego pop muzici po kojoj je najveći broj normalnog sveta poznaje. Kao plodna autorka (2021. godine je u intervjuu pričala da ima oko dve hiljade strana napisane nove muzike koja čeka da se, jelte, snimi) ona je u ovoj zreloj fazi svog rada sve više okrenuta improvizaciji i potrazi za formom da se u njoj na interesantne načine ukrste tradicionalni i eksperimentalni izraz.
Noël Akchoté i Tony Buck su, naravno, ljudi koji iz sve snage legitimišu ove njene napore. Akchoté je klasično obrazovani gitarista sa istorijom rada sa nekim jakim imenima (Derek Bailey, Lol Coxhill, Joey Baron, Fred Frith, Sam Rivers, Evan Parker, David Grubbs, Louis Sclavis…) a poslednjih godina radi jako mnogo solo albuma na kojima eksperimentiše u minimalnim kontekstima baveći se klasičnom muzikom iz sedamnaestog veka, modernom kompozicijom, slobodnom improvizacijom. Na bubnjevima je Tony Buck iz The Necks o kome sam pisao opširno i često poslednjih godina i samo ću reći da ga je lepo videti u kontekstu koji nema nužno uobičajeni „trans“ senzibilitet njegovog matičnog benda ili solo radova.
A čime neću da kažem da nema transolikih kvaliteta u muzici ovog trija. Njih troje su prošle godine izdali i studijski album Poravna, na kome su svirale i još neke legende: Greg Cohen na kontrabasu i Axel Dörner na trubi, i ovo je u nekim kompozicijama, recimo, umivenija varijanta iste ove muzike, sa Vesnom Pisarević koja peva zanosni sevdah uz Dörnerove džez-piruete. No, već na Poravni smo čuli odlaske u čistu, minimalnu apstrakciju i Vesninu vokalnu akrobatiku nalik na starinske, obredne folklorne forme pevanja, i onda je The Vesna Tour neka destilacija ovog pristupa u trio-format koji sa jedne strane, dakle, ima vrlo strogu, pa i konfrontativnu free-improv etiku, ali je ona oplemenjena senzibilitetom toplog, emotivnog sevdaha.
I vrlo je zanimljivo slušati Akchotéa i Bucka kako pronalaze svoje puteve kroz muziku koja je istovremeno i oslobođena čvrste forme, ali i nimalo gadljiva na harmoniju, temu i „atmosferu“, a da to praktično ni malo ne zvuči kao njihovi recentni radovi u matičnim projektima. Ovo su sve prilično dugačke kompozicije u kojima se improvizacija razvija „horizontalno“, sa postepenim razmotavanjem motiva i harmonija dok se trio ne cementira u nečem osobenom za konkretni komad iz čega onda mogu da izlaze dalje improvizacije i varijacije.
Naravno, kao i (gotovo) uvek u free-improv muzici, ovde ima mnogo momenata čiste, u najboljem smislu detinje igre, a kada u postavi imate Bucka koji je praktično doktorirao sviranje dementnog, izlomljenog gruva gde svaki ud kao da svira odvojenu kompoziciju ali se sve te kompozicije nekako dešavaju u isto vreme i ne sukobljavaju se međusobno, to bude BAŠ dobro. Pesama je ovde previše da bih o svakoj pričao pojedinačno, ali desetominutna 17.5 II. Vrhnika, recimo, je sjajan primer za to kako Vesna ide od apstraktnog cvrkutanja do sevdaha i natrag, kako Buck kao da u realnom vremenu proživljava moždani udar i iznova uči kako se sviraju bubnjevi i kako Akchoté opsesivno, ludački usredsređeno pronalazi poveznicu između vokalne harmonije i perkusionističke poliritmije, zvučeći kao da je na sebe došrafio još jednu ruku a ta je ruka pripadala baš Dereku Baileyju.
The Vesna Tour ima čak 43 kompozicije i sve su dugačke, sa, dakle, kompletnim programom te, dakle, PROLEĆNE turneje po Bosni i Hercegovini, Sloveniji i Srbiji (po jedan nastup) i Hrvatskoj (svi ostali nastupi) i predstavlja ovaj trio kako iz večeri u veče radi različite programe utemeljene na istim idejama ali improvizovane od nule svaki bogovetni put i to je, moram da kažem, malo i veličanstveno. Naravno, The Vesna Tour jeste album pre svega za free improv bolesnike koje će količina muzike na raspolaganju i njena hardcore eksperimentalna priroda privući onako kako muve privlači miris sveže načete breskve, i kako mačke privlači ta muva koja je nesmotreno uletela u NJIHOV prostor. Ali elementi sevdaha i, uopšte, prisustvo jednog manje apstraktnog „instrumenta“ kao što je ljudski glas može da bude i neka vrsta kurioziteta što će omogućiti „normijima“ da se konektuju sa ovim materijalom pa možda i naprave neke svoje prve korake u smeru istraživanja avangarde. U svakom slučaju pričamo o ploči koja zavređuje mnogo pažnje:
