U skladu sa prethodnim dogovorima, danas ćemo proći kroz treću luksuznu kolekciju stripova Karla Barksa u publikaciji Egmonta a koja je, zajedno sa četvrtom, na našem jeziku izašla pre par meseci. O četvrtoj ćemo narednom prilikom, da izbegnemo rizik da iko overi od previše uživanja. Jer Karl Barks Patkovgrad – Kamen mudrosti i druge priče iz godina 1955-1956. je jedna takva niska apsolutnih klasika da sam čak i ja, koji sam ih čitao bezbroj puta, sa skoro svakim okretanjem strane ove kolekcije uzdisao od užitka i mislio kako su ovo apsolutno jedinstveni umetnički radovi i kako je naprosto neprocenjivo što na našem jeziku dobijamo ove fjučr-prufovane, kvalitetne knjige koje jedan od najvažnijih američkih strip-opusa od rata na ovamo destiluju u formi što praktično nema lošu stranu.

Kao i u prethodnim kolekcijama (ovde sam pisao o prvoj, a ovde o drugoj), dakle, ovde imamo posla sa kvalitetnom štampom, odličnim povezom i tvrdim koricama koje mogu da pomognu čoveku i da odbrani ognjište od napada ako baš zagusti, a prevod Jelene Bratić je ovom prilikom apsolutno besprekoran i drži visoki standard koji sam pohvalio prethodni put. Ovo su knjige koje, dalje, te vrhunske stripove donose u njihovim po najvišem svetskom standardu rekonstruisanim verzijama tako da su kolori na tablama izvanredni i sasvim u skladu sa kvalitetom koji viđamo u stranim Egmont kolekcijama ili onome što izdaje američki Fantagraphics (uz uobičajenu napomenu da je možda u pitanju samo lična preferenca, ali da verujem da bi sve ovo JOŠ BOLJE izgledalo na mat papiru). Moja doslovno jedina zamerka je da, pored par reprinta Barksovih ulja iz sedamdesetih kojima je majstor napravio deluks verzije nekih set pisova iz svojih legendarnih stripova, i uvodnog teksta koji se bavi mitološkim utemeljenjem nekih od priča u ovom tomu, od suplementalnog materijala dobijamo samo mini-portrete likova na kraju. U nekoj mojoj viziji, ovakvo izdanje, koje ostaje za generacije što dolaze posle nas, bilo bi još vrednije da ima detaljne anotacije o svakoj pojedinačnoj priči onako kako to radi, na primer Fantagraphics, sa dubokim seciranjem Barksovih pristupa, pogleda, narativnih tehnika, grafičkih rešenja itd. Ovo jeste dodatni napor – i trošak – ali prilično sam siguran da bi dobar urednik ovo mogao da organizuje a na polzu svih čitalaca u budućnosti.

Ovo, da bude jasno, nije kritika uredničkog rada Zoje Pavlović već samo izraz žudnje za još savršenijim savršenstvom u kome bi stručne osobe rekle nešto pametno – možda i definitivno – o svakom od ovih stripova.

Ali pošto to nemamo, moraćemo da se zadovoljimo nečim daleko skromnijim, dakle ni stručnim ni pametnim, a što ću ja, teturajući se od poplave hormona i cunamija emocija što ih ove table izazivaju u meni ispisati kako bih vas što bolje mogu ubedio da su ovo stripovi koje BAŠ SVAKA kuća mora da ima u svojoj biblioteci.

Patkovgrad – Kamen mudrosti i druge priče iz godina 1955-1956.

O Karlu Barksu sam već pisao mnogo puta i ovde nema potrebe da opterećujemo čitaoca opširnim biografskim podacima. Dovoljno je reći da je polovina pedesetih godina prošlog veka ono što se smatra njegovim zlatnim dobom, period u kome se njegovo ime još uvek nije znalo izvan uredničkih kancelarija, ali je nadimak koji su mu nadenuli čitaoci, „the good duck artist“ ušao u široku upotrebu kao univerzalni indikator da se radi o čoveku koji piše i crta stripove o Patkama na daleko višem nivou od kolega. Barks je tokom pedesetih radio kao posednut, crtajući gegove od jedne table, humorističke kalambure od deset strana i raskošne pustolovne narative od trideset dve jedan za drugim, ni ne pitajući za to da li ga zapravo premalo plaćaju* i proizveo neke od svojih najpoznatijih, najcenjenijih, zanatski najkvalitetnijih a konceptualno najinteresantnijih radova. Do 1956. godine je on već kreirao najveći deo ansambla stripova o Paji Patku i Patkovgradu, uključujući sam Patkovgrad kao koncept, pa onda i Strica Baju, Cakanog Caju, Braću Buldoge, Proku Pronalazača, Mlade izviđače, i samo će još dve njegove važne kreacije nastati u šezdesetima – bajin rival, bogataš Varalić (John, D. Rockerduck) i veštica Maga Vračević (odnosno Magica De Spell), oboje 1961. godine, pola decenije pre Barksovog odlaska u penziju.

*za razliku od kolege Floyda Gottfredsona koji je demonstrativno digao ruke od posla kada je procenio da on izdavačima i Dizniju zarađuje mnogo više novca nego što oni njega, takođe u novcu, cene, i time praktično bio katalizator za karijeru Romana Scarpe pa preko toga za uspon italijanskih Dizni stripova kao sile koja i danas praktično dominira na planeti

Po istom principu, u ovim stripovima likove susrećemo sa njihovim već razvijenim, zrelim karakterizacijama, i mada Barks i u ovom tomu ima priče centrirane na sukobe unutar domaćinstva gde se i Paja Patak i njegovi sestrići ponašaju naglašeno detinjasto, preovladavaju narativi sa njihovim modernim karakterizacijama, gde je Paja radoznao i preduzimljiv poznavalac istorije i kulture, Baja Patak više neustrašivi pustolov i katalogizator svetske baštine a manje gramzivi kapitalista, a sestrići više nisu samo antički hor koji im tercira iz pozadine već, naoružani priručnikom Mladih izviđača, predstavljaju dispanzer agregatnog znanja ljudske civilizacije, nauke i racionalnog pristupanja rešavanju problema. Sami zapleti se u primetnoj meri bave upravo kulturnom baštinom čovečanstva i jukstapozicijom mitološkog i racionalnog.

Barks je u naslovnoj priči, Kamen mudrosti* uveliko demonstrirao upravo konvergenciju ovakvih interesovanja. Njen glavni pokretački motiv jeste pohlepa – Baja Patak u prvom kadru čita „drevne knjige“ ne kao bezinteresni zatočnik ljudskog znanja ili njegov katalogizator već u potrazi za načinom da jeftine metale transformiše u zlato i još više se obogati – ali ona se vrlo brzo pretvara u poduku o istoriji alhemijskih traganja za formulom koja bi najvredniji materijal na zemlji učinila dostupnim „na dugme“ i transformiše u inicijantsko putovanje po Sredozemlju tokom kojeg patkovi prolaze srednjevekovnu putanju kojom je apokrifni kamen išao od jedne do druge luke, bio namenjen kraljevima a završavao kod gusara itd.

*u prvim publikovanjima ovog stripa na našem jeziku tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka prevod naslova je bio „Filozofski kamen“, a što je termin koji jeste u međuvremenu zamenjen ovim koji se sada koristi, ali moram priznati da meni – možda i zbog godina – zvuči lepše.

Barks u grafičkom smislu putovanje unatrag kroz istoriju kruniše spektakularnim prizorom minotaura u lavirintu sličnom (možda istom!) onome gde je Tezej susreo svoju sudbinu, zaustavljajući priču simbolički na tački u kojoj su evropsko znanje i nauka imali svoj prvi vrhunac i onda stavljajući u kontekst potonja stoleća sujeverja i lutanja. No, prava poduka ovog stripa dolazi nakon što Baja uspe da pronađe predmet za kojim je tragao a onda – uz pomoć stručnjaka – shvata da bi njegovim korišćenjem samo obezvredio svoje ogromno bogatstvo. Pravi MVP-jevi ovog stripa su Raja, Gaja i Vlaja, naravno, koji, na ime korišćenja priručnika Mladih izviđača (i uvida u mitologiju) spasavaju sebe i svoje staratelje iz Minotaurovog lavirinta, ali i služe kao katalizator da se Baja odvoji od nečega što mu, racionalno gledajući, nanosi štetu, ali jeste, iracionalno gledajući, ispunjenje njegovih životnih snova. O ovom literarnom (i grafičkom) savršenstvu sam već pisao ovde, ali ono svakako zavređuje mnogo ponovljenih čitanja i tumačenja.

Porodična uspomena je kratka, satirična priča o Baji Patku koji toliko žudi da dobije nasledstvo preminulog predaka – a da i ne zna šta to nasledstvo podrazumeva – da čovek ne može malo da se zadivi patkom koji je zvanično najbogatiji na svetu a da svejedno drhti od želje da još malo uveća tu svoju imovinu. Kao i obično, makar u ovoj fazi svog rada, Barks Baju ne prikazuje kao „rubber baron“ kapitalistu već pre kao entuzijastu imovine koja predstavlja uloženi rad, proživljeno iskustvo, krv i znoj potrošene da se ona stekne. U ovom stripu se to simbolizuje time da će Baja Patak dokazati svoju porodičnu vezu sa preminulim pretkom donošenjem starog džepnog sata – koji je u porodici već dve stotine godina.

Ovaj sat je, u prvom tumačenju, samo demonstracija Bajine škrtosti jer on podmazuje i održava mehanizam star dva veka umesto da sebi priušti moderan sat. No, Baja na početku stripa Paji pokazuje sve funkcionalnosti sata da bi ga ubedio u njegovu imanentnu superiornost u odnosu na postojeće modele na tržištu. Ovaj sat ne samo da pokazuje sate i dane u nedelji, već i smenu godišnjih doba, mesečeve mene, pa čak i predviđa naredno pomračenje Sunca. Radi se, dakle, o prefinjenom mehanizmu, nekoj vrsti sažetka milenijuma ljudske nauke i umetnosti merenja i opisivanja sveta oko nas spakovanog u kompaktnu, džepnu formu.

Barks ovde nije nostalgičar kome je staro bolje nego novo po prirodi stvari, već, naprotiv, ponovo zatočnik naučnog, racionalnog, merljivog i opisivog, gde u finalu stripa sat demonstrira premoć naučnog u odnosu na „nesaznatljivost“ prirode tačno predviđajući pomračenje sunca onda kada ga niko ne očekuje. Naravno, finalni preokret nakon ovog krešenda je prefinjeno barksovski i ciničan na najbolji način: znanje je najveće bogatstvo a bogatstvo kojem se Baja nadao ima samo simboličku vrednost, potvrđujući Bajinu supremaciju ali bez uvećanja njegovog materijalnog blaga.

Tiha kućica van grada je strip iz opusa „komšijskih ratova“ ali sa novim, veoma zrelim Barksom za volanom. Paja se ovde ne sukobljava sa starim rivalom, susedom Džounsom i, štaviše, seli se sa sestrićima u tihu kuću u provinciji baš da bi pobegao od urbane vreve i bučnih komšija. Mirno okruženje i pogotovo noćna tišina ovde se slave kao dragoceno pribežište od stresnog gradskog okruženja i Paja i sestrići se po useljenju pripremaju na prvu spokojnu noć dubokog, okrepljujućeg sna posle ko zna koliko vremena.

U Barksovim pričama ovog tipa, Paja Patak je po pravilu arhitekta svoje propasti pa tako i ovde on svoju potragu za mirom – a koji je pronašao – pretvara u patološku, izrazito malograđansku reakciju na škripu papuča komšije iz susednog stana a koju u normalnim uslovima ne bi ni čuo od ambijentalne buke, a i u ovom slučaju je čuje samo zato što aktivno traga za zvucima koji mu – hipotetički – mogu omesti spavanje u inače VEOMA tihoj zgradi. Naravno, kada Paja na ovu, jedva čujnu škripu, reaguje apsolutno predimenzioniranim osvetničkim dizanjem buke počinje apsolutni pakao u kome Barks po ko zna koji put izražava svoju sumnju u to da je ljudska rasa uopšte u stanju da pojmi koncept opšteg dobra, a kamoli da ga sačuva.

Komšije se ovde u izrazito urnebesno nacrtanim epizodama „bore“ kreativnom proizvodnjom sve veće buke da napakoste jedan drugom, a Barks ima i apsolutno genijalnu čehovljevsku referencu u crtežu gde na jednoj od slika prikazuje ogromni alpski rog kako visi na zidu jednog od suseda, da bi taj rog, naravno, bio skinut sa zida i upotrebljen kao oružje u finalu.

Plovi kanuu moj je komedija u kojoj se Paja Patak nadmeće u vožnji kanua sa svojim rođakom Cakanim Cajom. Za Paju je ovo uvek klasni rat jer Caju, sa njegovom neverovatnom srećom koja nadilazi kvantne verovatnoće, on vidi kao epitom parazitskog sloja društva kome sve ide od ruke bez napora velikim delom i jer ostatak društva refleksno ugađa ljudima koji se percipiraju kao uspešni. U svakom slučaju, ovde je u igri i novčana nagrada ali komedija je u tome da ovo nisu tek obične trke već i pomalo ekscentrični izazovi u kojima Caja pobeđuje tako što ima pomoć iz prirode – konkretno, od kornjače koje ni on ni Paja nisu svesni – a Paja će na kraju trijumfovati jer su njegovi sestrići osvešćeniji za prirodu, idu joj u susret i prave napor da divljim stvorenjima pruže pomoć i utočište. Barks je često Paju prikazivao kao gradskog idiota koji, kada se suoči sa prirodom, pokušava da je pokori na silu i ovde je on takođe nesvestan toga da je harmonija sa prirodom put do progresa. Štaviše, Barks je prema njemu, iako na kraju zaradi novac, okrutan kao i obično jer Paja, na ime udarca u glavu, nije ni svestan da je pobedio i – makar jednom – trijumfovao ispred Caje.

Izraženije „društvena“ mada ne i manje filozofska satira dolazi sa još jednom komedijom od deset tabli. U Za svaki slučaj Paja je sveže zaposlen u agenciji koja prodaje polise osiguranja i već mu se na početku drugog radnog dana preti otkazom jer radi ispod očekivanja firme (tj. nije prodao ni jednu polisu svog prvog dana na poslu). Barks ovde ne štedi vitriol pa je menadžer firme predstavljen kao sociopatski kapitalista koji ne mari mnogo za radno pravo i postojeće propise, a još manje za emocije svojih zaposlenih dok urla na Paju – kasnije i preti – misleći da ga time motiviše da radi bolje. Njegova logika je da je ovo meritokratski posao, u kome vrediš samo onoliko koliko postižeš i ako mnogo postižeš mnogo vrediš, ali onda naravno, Barks pokazuje koliko je ova – među libertarijancima tako česta floskula – zapravo samo lanac koji se stavlja oko vrata zaposlenima.

Kada Paja, naime uspe da stricu Baji – maltene slučajno – proda polisu koju ovaj plati milijardu dolara, u firmi ga prvo slave kao najboljeg prodavca osiguranja u istoriji i doslovno ga stavljaju na pijedestal i krunišu lovorovim vencom. Ali onda shvataju da bi u slučaju naplate ove polise od osiguranika – u slučaju njegove teže ozlede – morali da plate odštetu od dve milijarde a ovo je višestruko veća suma od čitave tržišne evaluacije ovog osiguravajućeg društva i nastaje panika. Paja je instruiran da prati Baju u korak i svojim telom i životom štiti stričevo zdravlje i fizički integritet a Baja se sada svesno izlaže brojnim opasnostima kojih se ranije čuvao, znajući da će neko uleteti da ga spase jer će ga inače držati u dužničkom ropstvu. Ovde niko – sem, eto, Paje – nije nedužan, pogotovo ne kompanija koja pedeset godina pre nego što će američke banke uterati celu planetu u finansijsku krizu doslovno istim principom poslovanja, raspolaže nepostojećim novcem kao da je stvaran. Barks makar prikazuje njene zaposlene – i menadžera – kao svesne da rade nešto pogrešno, a strip kulminira serijom sumanutih komičkih set pisova u kojima Paja radi stvari koje ne bi na sebe preuzeo ni iskusni kaskader.

Ne baš dobri parobrodi je Barksova majstorija gde na osamnaest tabli – dakle u „srednjem“ formatu, između pune avanture i kratke humoreske – on kreira istovremeno komični ali i pustolovni narativ o trci parobroda niz Misisipi. Da je ovaj strip nastao šest godina kasnije Baja bi se ovde nadmetao sa Varalićem, ali u ovom slučaju njegov rival je humanoidni prasac sa šeširom i brkovima južnjačkog gospodina, a i nadmetanje kao nagradu ima vilu na imanju na američkom jugu. Ovde Baja nije motivisan pukim bogatstvom već mogućnošću da i on postane „južnjački džentlmen“ i u par momenata čitalac može da vizualizuje njegovu ideju penzije u kojoj bi odmarao na tihom imanju i uživao u plodovima celoživotnog rada.

Ali prvo treba pobediti. Barks je voleo da crta brodove a ovde je sebi – kao i protagonistima – dao poseban izazov jer se radi o nastavljanju trke koju su pre nekoliko decenija vodili preci dvojice rivala i čija su oba parobroda potonula, te da se trka ima završiti podizanjem obe rečne lađe sa dna, osposobljavanjem i stizanjem do cilja.

Barks ovde, naravno, dominira crtajući brodove koji prelaze granice fizičke uverljivosti i transformišu se u gotovo žive objekte – pogotovo je moćno kada pred kraj Baja i njegova posada (naravno, Paja, Raja, Gaja i Vlaja) moraju da skidaju drvenu građu sa ograda i palube broda da bi nadomestili nedostajuće gorivo za parni kotao i nekako došli do cilja u zaustavnom vremenu. Pajini sestrići su i ovde agens spasa jer njihova dovitljivost – i priručnik Mladih izviđača – pomažu da se lađa izvuče sa dna rečnog korita sa srazmerno niskim troškovima operacije. Naravno, u komičko-satiričkoj srži priče i jeste činjenica da bi Baja ovde mogao lako da pobedi kada bi hteo da potroši novac, ali u njegovoj prirodi je patološka štedljivost i onda porodica najbogatijeg patka na svetu mora da ludački improvizuje kako bi on postao još bogatiji. Ali veličanstveni prizor broda koji izranja kroz rečne talase posle decenija na dnu je vredan svake cene, složiće se i čitaoci.

Gradimo mostove je jedan od Barksovih brojnih priloga ismevanju ondašnjeg kulturnog rata u kome su muškarci predstavljani kao „prirodno“ sposobniji za tehničke stvari i time u globalu superiorniji u tehničkoj civilizaciji, ali i – vrlo konzistentnom – podsmevanju pseudomilitarističkoj, vrlo nezrelo maskulinoj etici Mladih izviđača. Iako je dakle, priručnik ove organizacije u njegovim stripovima uvek i bez ostatka prikazivan u pozitivnoj konotaciji, kao riznica kompletnog ljudskog znanja,* sama organizacija je redovno prikazivana kao komično „muška“, komično „vojna“, opsednuta formalnim procedurama i pompeznim akronimima. Stavljanje naspram nje njenog ženskog pandana, odreda „Planinki“, pa još u  nadmetanju u izgradnji mostova, dakle simboličkog vrhunca tehnološke misli, razobličuje svu šuplju, narcisoidnu ispraznost organizacija koje je Barks izgleda video samo kao grupe za podršku muškarcima koji se plaše žena. Ipak, na kraju stripa najgluplji ispada Paja jer pokušava da „dovitljivim“ hakovima prespoji sumanutu pseudomilitarističku kolektivnu fantaziju i pomogne svojim sestrićima i njihovim kolegama da ne budu poraženi od strane „devojčica“.

*time predviđajući idealizovanu sliku World Wide Weba koja je formirana u narednim decenijama i, možda, na trenutak i postojala početkom 21. veka

Zlatno runo je drugi veliki pustolovni narativ u ovom tomu, i, naravno, drugi koji se poziva na antičke predloške. Umesto Tezeja ovde je u pozadini Jason i njegova potraga za zlatnim runom koje je po legendi, poticalo od krilatog ovna, a Baja u ovu pustolovinu upada jer na početku shvata da samo kupanje u novcu nije dovoljno i da on želi da svoj status najbogatijeg patka stavi na uvid čitavom svetu time što će sašiti sako od zlatnih niti da zameni ofucani crveni sako koji je kupio još 1902. godine i neprekidno ga nosi sve vreme.

Barks ovde nema najbolju dramaturgiju i Zlatno runo je više niska zanimljivih, halucinantnih scena, nego sasvim – u simboličkom i motivskom smislu – koherentan narativ. Ovde Baja i porodica prvo imaju posla sa sumnjivim likovima koji deluju kao Arapi i to da Barks ipak ovaj rasistički kliše kasnije preokrene pokazujući da su u pitanju zapravo maskirane žene-ptice (tj, harpije) ne čini ga manje rasističkim i manje klišeom. Dalje, harpije, pokazuje se, kidnapuju Baju i Paju sa željom da oni, kušajući hranu što je one spremaju, presude koja najbolje kuva čime će ta moći sa ponosom da se ovenča titulom kraljica harpija.

Barks dakle, posle rasističkih koristi i seksističke trope, i možda je ovaj strip bio refleksija njegovog prilično teškog razvoda od Klare Barks nekoliko godina ranije – mada je 1954. godine on bio stupio u svoj treći brak, sa Margaret Vinfred Vilijams a sa kojom će živeti sledeće četiri decenije do njene smrti.

Bilo kako bilo, Zlatno runo vadi to da su sestrići i ovde junaci koji spasavaju nesnalažljive a nadmene odrasle – i ovde za to dobijaju i eksplicitnu zahvalnost, nažalost ne u njihovom prisustvu, ali makar joj čitalac svedoči – kao i gomila atraktivne akcije, sa harpijama koje imitiraju avione-bombardere i psihodeličnim zmajem u finalu stripa.

S bikom je gotovo je jedna od grafički najatraktivnijih epizoda u ovom stripu, voljena i kod nas više puta reprintovana dinamična humoristička priča prepuna sulude akcije i katarzične destrukcije. Zaplet je prost: Paja želi da pobedi na paradi „starih vozila“ pa se dovitljivo seti da od Baka Kate, rođake koja živi na seoskoj farmi nedaleko od Patkovgrada, pozajmi zaprežna kola koja vuče njen stari bik. Bik je miran, poslušan i nikada ne reaguje na crvenu boju – Baka Kata veli da misi da on i ne razlikuje boje – i Paja sebe već vidi sa nagradom u džepu. Međutim…

Danas znamo da bikovi ne razlikuju boje i da u areni reaguju na mahanje plaštom koje ih draži pokretima a ne crvenom bojom. Nije da se to uglavnom nije znalo i pedesetih godina prošlog veka i Barksov strip je podsmeh raširenoj predrasudi ali uz zlurad preokret u kome OVAJ bik zapravo reaguje na plavu boju. Paja ima priliku da ovo shvati jer već na putu do grada ima dva incidenta sa bikom koja on ne uspeva da poveže sa prisustvom plave boje dok ne bude kasno i, nakon što zaista i pobedi na paradi, zakači plavu lentu biku na čelo da ovaj može da je gleda celim pute do farme. Scene destrukcije koja potom nastupi nije, odgovorno tvrdim, mogao, umeo, niti HTEO da nacrta ni jedan crtač Barksove generacije. Ovo je takva orgija detalja i nesputane energije da zaslužuje poster na SVAKOM zidu.

Blago, blago na sve strane je spretni satirični opit u kome se Baja hvali Paji i sestrićima da je svoje bogatstvo stekao krvavim radim pomoću pijuka i lopate i pristaje da i demonstrira svoju veštinu pronalaženja vrednih ruda bilo gde da se nađe u svetu. Kada prstom nasumice ubode lokaciju usred australijske pustinje malo se prepadne ali se brzo pribere i odluči da pokaže da čak i tako skupo, daleko putovanje njemu ima da se isplati jer će naći nešto vredno eksploatacije.

Ovaj strip je jedan od temeljnih momenata u karakterizaciji Baje Patka jer ga prikazuje kao zaista sposobnog i požrtvovanog, kao osobu koja ne beži od rada i naprotiv, ceni ga iznad svega. Njegovo bogatstvo, da još jednom ponovimo, ne potiče od manipulacije berzanskim kupoprodajama ili spretnog – i nemoralnog – baratanja finansijskim produktima, već od autentičnog pronalaženja blaga u prirodi, onog koje je svima ravnopravno na raspolaganju ali samo neki su spremni da ulože krvav rad potreban da ga i pronađu i iskoriste.

Barks, onda, naravno, pravi komediju tako što Baju prikazuje kao praktično natprirodno talentovanog za pronalaženje sve luđih i ređih ruda u pustinji ali, ironično, tokom potrage za vodom jer su on i Paja izgubljeni u pustoši i rizikuju da umru od žeđi. Svo bogatstvo na koje Baja nailazi – rude nikla, platine, uranijuma, bakra, čak i dijamanti – je bezvredno u momentima kada najbogatiji patak na svetu ne može ni da kupi ni da pronađe najobičniju supstancu na svetu od koje mu presudno zavisi opstanak.

Pun nos pudinga jer BIZARNA komedija u prirodi gde Paja Patak sestrićima demonstrira svoje lovačke veštine tako što na životinje puca puškom koju mu je dao Proka Pronalazača a koja umesto bojeve municije ispaljuje – puding. Zašto? Nema nekog dubokog objašnjenja, apsurd je ovde u srži komedije i hipoteza je da dok su životinje zaslepljene pudingom koji im vešti lovac ispali posred lica, on može da im priđe i savlada ih „ručno“.

Zvuči suludo zato što i jeste ali ovde Barks, naravno, ismeva tehnološko pomodarstvo i povodljivost za produktima koji su u stvarnosti rešenja u potrazi za problemom. Strip, naravno, grafički eskalira na najluđe načine kada Paja, obeshrabren prvim neuspesima sa lovom na ćurke odlučuje da je rešenje u tome da traži VEĆE životinje koje će lakše pogoditi projektilima od, er, pa, pudinga. Kada u igru posle jarca uđu losovi svima je jasno da će lovac imati jedan od najgorih dana svoje karijere a Barks crta životinjsku akciju u kojoj stradaju humanoidni tlačitelji sa OSVETNIČKOM energijom.

Ređe pranje, briga manje je varijacija na temu koju je Barks već obrađivao pa i svojevrsni rimejk kratkog stripa Three Dirty Little Ducks iz 1944. godine (o kome sam pisao ovde). U oba stripa zaplet je isti – Raja, Gaja i Vlaja odlučuju da se više neće kupati jer to za njih, mlade dečake, sklone igranju na zemlji i valjanju u prljavštini nije prirodno i zdravo a Paja želi da ih okupa, pa nastaje igra mačke i miša po kući i okućnici sa brojnim dovitljivim trikovima sa obe strane – i Barks i ponavlja neke od slika i motiva (uključujući psa Bolivara koji ovde pravi kambek). No, ovaj strip karakteriše jedan još apsurdniji ton – Raja, Gaja i Vlaja ovde imaju predimenzionirano izgrađenu ideologiju prljavštine koju proklamuju dok beže od Paje – kao i pojavljivanje Baka Kate, kreacije velikih Barksovih prethodnika, Ala Taliaferra i Boba Karpa, te na momente vrlo kinetička grafička rešenja koja podsećaju na Barksove radove sa polovine četrdesetih kada su mu iskustva iz animacije još uvek bila sveža.

Patkovgrad i psi je jedna od retkih Barksovih priča čiji se najveći deo odvija u flešbeku. On ovo narativno sredstvo nije koristio često – pominjali smo priču Hipnoza iz prve kolekcije, a u kojoj je i Superkajgana, gotovo cela u flešbeku, te Povratak u Klondajk koji takođe ima flešbek – ali, kao i u Hipnozi, ali još više u Superkajgani, autor ga i ovde upotrebljava da vic koji priča bude smešniji. Strip počinje onako kako se veliki broj drugih humorističkih epizoda o Paji Patku završava: tako što on, sa sestrićima koji ništa ne shvataju, beži iz grada jer je napravio takvu glupost da rizikuje sveopšti narodni gnev, a onda, koristeći flešbek, objašnjava Raji, Gaji i Vlaji šta se desilo.

Kako se može i pogoditi, ovo je jedna od priča u kojima Paja ima profesiju u kojoj je dobar ali gde on samog sebe upropaštava ili profesionalnom arogancijom ili, kao u ovom slučaju, doslovnim, formalističkim tumačenjem pravila po kojima treba da radi. Kao šinter, dakle, Paja ovde juri ne pse koji su stvarno lutalice već pronalazi pse bez ogrlice na najglupljim mestima, uključujući trku pasa na patkovgradskom stadionu a kasnije lov na lisice koji predvodi sam gradonačelnik – njegov poslodavac. Paja je ovde neko ko nedostatak iskustva ili makar profesionalne ekspertize pokušava da nadoknadi slepim, bukvalističkim tumačenjem propisa i to, naravno, spektakularno polazi po zlu.

Kontrast između forme i suštine je u središtu zapleta i naredne priče. Ko će se prvi slomiti je porodični „sukob“ između Paje i njegovih sestrića u tome ko će od njih pre da prekrši svoju novogodišnju odluku i time sebe osudi na mesec dana pranja sudova. Barks ovde po običaju ljudsku prirodu predstavlja kao nesavršenu, pesimistički postulirajući da vrlina nema šansu u svetu punom iskušenja, pogotovo kada je sa druge strane suparnik koji će učiniti sve da vas navede na greh, no, genijalni komični detalj je da Paja i sestrići ne znaju koju je odluku donela druga strana – da ne bi mogli da svesno sabotiraju jedni druge – i onda Paja odlučuje da ove godine ne maltretira svoje sestriće kuvanjem hrane koja se smatra prikladnom za dečake što rastu već da im sprema samo slatkiše koje obožavaju, dok istovremeno sestrići odlučuju da ne budu bandoglavi i teški i da bez pogovora jedu sve što im on sprema.

I grafički je ovo urnebes sa Barksom koji đakonije što ih Paja priprema crta tako da i vama krene voda na usta a naravno da se sve završava komičnom tragedijom gde sestrići ipak nadmudre ujaka koji je na kraju rešio da malo varka.

Pred kraj kolekcije stiže i Tajne u Honduraku, jedna zanimljiva varijacija na za Barksa uobičajen pustolovni narativ gde patkovi idu u neku egzotičnu tropsku državu da u džungli nađu blago. U ovom slučaju, država je „Hondurak“, mezoamerička lokacija relativno blizu SAD, a blago su zapravo važna dokumenta koja je prevozio avion kompanije Strica Baje pa se tamo srušio a pilot je morao da pobegne spasavajući goli život od urođeničkog napada. Varijacije se nastavljaju jer Baja šalje Paju sa sestrićima na ovu misiju, a sam na nju ne ode, a suparnik im je Cakani Caja.

Barks ovde razigrava svoje kreativne mišiće jer ima relativno neuobičajenu priliku da kombinuje avanturistički narativ i sve egzoticističke trope pustolovnog filma tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka – prevashodno te urođenike koji ne poznaju civilizaciju, „bele“ došljake vide kao neprijatelje koje treba zarobiti a zatim ritualno žrtvovati, sujeverni su i superiorni zapadnjaci njima mogu manipulisati glumeći božanstva – sa komedijom apsurda u kojoj Paja mora da se nadmeće sa rođakom kome sve ide od ruke bez ikakvog napora i koji se čak i ne uzbuđuje kada je u smrtnoj opasnosti jer veruje da će ga njegova neverovatna sreća, kao i uvek, spasti.

Tajne u Honduraku su prilika da Barks – ponovo – smisli kako da ne prekrši pravilo o tome da je Cakani Caja toliko srećan da mu nikada ne preti nikakva opasnost i u svakoj situaciji dobija optimalni ishod, a da sa druge strane Paja i sestrići ne budu samo pančlajn vica o suludo srećnoj osobi. Ovde to dobija formu i jedne filozofske zagonetke o tome šta zaista znači imati sreće, koji je to optimalni ishod (i poklapa li se on sa onim što osoba stvarno, svesno želi) i koliko „biti srećan“ zapravo znači imati oko sebe i snalažljive i visokomoralne ljude koji vam neće dopustiti da propadnete iako ste to dobrano zaslužili. Naravno, ovde su nosioci snalažljivosti i morala Raja, Gaja i Vlaja a njihov priručnik Mladih izviđača je univerzalna alatka kojom se nalazi izlaz iz bezizlaznih situacija tako da na kraju i svi ostaju živi, i Cakanog Caju nije, tehnički gledano, napustila sreća, ali je on uteran u ponižavajuću spoznaju da biti „srećan“ bez sopstvenog delatnog suvereniteta nije nešto čime se treba ponositi. Majstorija.

Poslednja priča, Vožnja po ledu ponovo ima gradonačelnika Patkovgrada u jednoj od uloga i ovo je ponovo kraći, vrlo dinamični humoristički narativ po poznatoj matrici: Paja se jednom iscima da smisli kako da zaradi neke pare nekakvim dovitljivim izumom, često uslugom koje se setio i niko je drugi ne pruža, samo da bi otkrio da su se njegovi sestrići zapravo ovog setili pre njega i već tu uslugu, za novac, daju zainteresovanima. Neki drugi ujak bi bio ponosan na decu i ponudio da se udruže ali Paja je nosilac barksovske klete zavisti i narcisoidnog resantimana i on ne samo da svoje štićenike shvata kao konkurenciju koju treba SMRVITI već će u tom procesu potpuno izgubiti iz vida bezbednost i razum i izložiti i sebe i svoje klijente velikom riziku. Ovde to ima formu prevoženja gađana preko smrznute reke improvizovanim vozilima i Barks se LUDO provodi crtajući skarabudžene sprave napravljene od nameštaja i kućnog alata. Naravno, Paja do kraja prolazi VRLO LOŠE.

Ali čitalac prolazi veoma dobro i Patkovgrad – Kamen mudrosti i druge priče iz godina 1955-1956. je kolekcija sa masom izvrsnih i/ ili važnih Barksovih priča spakovanih u najbolju produkciju koju možete da zamislite. Urgiram da je kupite u bilo kojoj knjižari ili poručite od firme Dexy Co, koja je inicijalni distributer, ili bilo koje druge onlajn prodavnice, a mi ćemo se veoma brzo ponovo naći zajedno da progovorimo i o četvrtom tomu!