Jedno je slušati albume Merzbow, puštati sebi njegovu muziku u kontrolisanim uslovima i sa uvek bezbednom odstupnicom, a sasvim drugo suočiti se sa njom na njenom terenu, u živom kontekstu, tamo gde ni ona ne zna šta će da uradi a vi niste samo jedan gest skidanja slušalica sa ušiju udaljeni od normalnog, svakodnevnog života i zvukova koji ne pokušavaju da vam naude, već ste, naprotiv, muzikom i zvukom potpuno okruženi, a kada Masami Akita pusti one njegove bas-grmljavine u niskim dvocifrenim hercnim vrednostima onda, možda sa ushićenjem a možda i sa stravom – verovatno sa mešavinom ove dve senzacije – shvatite da je muzika u vama. Da je zvuk ono što sada definiše ovaj prostor a vi ste u njemu u najboljem slučaju još jedno rezonantno telo, a u najgorem samo prepreka koju će on lako savladati.

Masami Akita nastupio je prvi put u Beogradu dobrih šest meseci pre svog sedamdesetog rođendana. Bilo bi lepo da smo ga videli ranije, da, ali u vreme kada se Akita otiskivao iz rodnog Japana na prve evropske i američke turneje krajem osamdesetih i ranih devedesetih, mi smo tonuli u ponor korozivnog nacionalizma i izolacije. Kada su se stvari samo malo stabilizovale posle polovine devedesetih, imali smo sreće – najviše zahvaljujući nadljudskim naporima šačice entuzijasta poput Bojana Đorđevića i Belgrade Yard Soundsystem ekipe – da vidimo neke od najbitnijih aktuelnih umetnika koji su radili u polju avangardne i eksperimentalne muzike, apstraktne, amorfne, istraživačke, često neshvaćene, ali istorijski dragocene. Videli smo, tako, Toshimarija Nakamuru, Satchiko Matsubaru, Otomoa Yoshihidea, slušali smo Kazuhisu Uchihashija, Franza Hautzingera, Christiana Fennesza, Thomasa Könera, Metamkine i Pan Sonic, ali jedan beli kit nam je umicao tolike decenije. Konačno, jedan dan nakon što su najgori ljudi na svetu morali da uzmaknu pred gnevom građana i bar neke zarobljene ptiće poštedeli smrti od gladi, u Beograd je stigao verovatno najveći ljubitelj ptica među avangardnim muzičarima još od Oliviera Messiaena. Ima tu neke simbolike.

Merzbow, naravno, znaju i oni koji nikada u životu nisu čuli za termine power electronics ili harsh noise. Delom zbog povoljnog spleta okolnosti, delom zbog mudrog držanja sopstvene filozofije i nula koketiranja sa bilo kakvim trendovima – u andergraundu ili izvan njega – delom jer je njegova diskografija legendarno preogromna sa više stotina albuma u katalogu za četrdeset i kusur godina koliko Akita radi pod ovim imenom – tek Masami Akita je s lakoćom preskočio mnoge (objektivne i subjektivne) prepreke koje noise muzičare drže u – često voljno odabranom – getu. Od devedesetih njega intervjuišu „pravi“ novinari (isprva za metal magazine i publikacije koje su se bavile avangardom) i o njemu pišu „ozbiljni“ autori i Akita je neka vrsta umivenog lica japanskog i svetskog harsh noisea, čovek koji govori artikulisano, zapravo ga uopšte ne zanima provokacija radi provokacije, svoju muziku ne pravi kao izazov opinion-mejkerima i verovatnije je da će sa vama pričati o pravima životinja i veganizmu nego o fascinaciji serijskim ubicama, kao što je za neke druge harsh noise kolege praktično pravilo.

A ipak je trebalo da dođe 2026. godina da bismo ga videli u Beogradu. Da nije bilo Rusa ne bismo ga videli ni sada. Hvala im.

Pre Akite, kao zagrevanje nastupa Bad Sector. Massimo Magrini je „kompjuteraš“ po vokaciji ali umesto da „razvija aplikacije“ ili radi na bekendovima nekakvih velikih sistema, nedajbože da „vajb koduje“ u nekoj velikoj softverskoj kući, njegova ekspertiza tiče se zvuka i muzike. Magrini je od polovine devedesetih, kada je na Univerzitetu u Pizi diplomirao informatiku, radio na integrisanim multimedijalnim projektima u kojima su se muzika i slika prožimali. Danas on radi instalacije i nastupe na kojima muziku i slike kontroliše/ proizvodi/ manipuliše u realnom vremenu i mada ne dolazi iz iste estetike niti sa iste scene kao Akita, u njihovim respektivnim muzičkim opusima ima dosta tačaka na kojima se seku i prepoznaju slične ideje i senzibiliteti.

Bad Sector je glavni Magrinijev muzički projekat poslednjih četvrt veka sa više desetina albuma i dosta nastupanja po Evropi. Večeras je njegov set prijatno zagrevanje, 45 minuta lupova, analogne elektronike kontrolisane u realnom vremenu, mutirajućih rentgenskih snimaka i glasovnih semplova koji ponavljaju svima dobro poznatu mantru (Whiskey, Tango, Foxtrot itd.).

Ima nečeg ugodno familijarnog, čak old school u tome kako Bad Sector u svojoj muzici spaja apstrakciju i ipak neposrednu, ličnu ekspresiju – ovde ne mislim samo na te vokalne semplove, već i na Massimove pokrete nad svojom opremom, gde će širenjem i skupljanjem šaka iznad antena zvuk praktično doslovno oblikovati sopstvenim rukama. Istovremeno, ovo je uredna, čak vrlo formalna muzika jednostavnih, primalnih ritmičkih lupova i oštrih zvukova koji su disciplinovani da produkuju jednostavne harmonije i proste, neposredne teme. Bad Sector ne radi ništa naročito novo u polju u kome deluje i u njegovoj muzici ćete čuti sve od teškog, primitivnog zvučnog vajanja kakvo su radili Pan Sonic dok je Mika bio živ, preko minimalnog techno nabadanja Christiana Vogela ili Porter Ricks, pa do digitalnih aproprijacija egzotične matematike iz kuhinja Autechre ili Aphex Twin. No, Magrini ovo sve radi izuzetno uredno, pa i uvežbano, sa nastupom koji jeste jedan kontinuirani set ali u kome se jasno čuju distinktne „pesme“ koje opet imaju distinktnu – i, ponovo, formalnu – strukturu tako da su u stanju da zadovolje i publiku koja u normalnim uslovima ne dolazi na avangardne koncerte i ovde je pre svega jer je čula da je Merzbow ipak BIG DEAL.

I to bude dobro – Bad Sector završava najupečatljivijim – pa ako hoćete i najemotivnijim , svakako najevokativnijim – komadom u kome njegova kombinacija mašinskih petlji i jednostavnih, melanholičnih harmonija doseže prirodni vrhunac i publika – u kojoj je verovatno 60% Rusa jer smo mi stoka koja ne zaslužuje dobre stvari – ga nagrađuje veoma srdačnim aplauzom.

Akita izlazi na binu bez ikakve pompe, puštajući svoje AI projekcije na ekran iza sebe, paleći mašine jednu po jednu, prebirajući po metalnim  strunama i neidentifikovanim semplovima (koji bi MOGLI biti zvuci njegovih kokošaka-ljubimica jer ih on često koristi u poslednjih dvadesetak godina) i pružajući publici najminimalniju moguću predigru od nekoliko desetaka sekundi praktično tonalne muzike pre nego što ceo Drugstore potone u okean apsolutne buke.

Koncerti Merzbow su uvek takvi: čovek dođe na binu i proizvodi zvuk, to traje sat vremena, čovek prestane da proizvodi zvuk i siđe sa bine. Akita, za razliku od japanskih kolega iz svoje generacije, nikada nije pravio „šou“ niti ga je ikada zanimao performans. Hijokaidan su polivali publiku izmetom, Hanatarash su testerisali mrtvu mačku na bini (posle je Eye Yamatsuka probio i zid dvorane, valjda da bi bio siguran da će ga uhapsiti jer što je avangarda bez malo sukoba sa establišmentom), Maso Yamazaki je izgubio verovatno hektolitre krvi na raznim binama po svetu, bacakajući se u spastičnom transu i ozleđujući se na svim svojim nastupima.

U kontrastu sa njima, Akita je uvek samo gledao u mašine i pravio zvuk. Kada je krajem prošlog veka kupio Apple Mac i u intervjuima sa oduševljenjem pričao da sada ne mora da sa sobom tegli ni kablove i pedale na koncerte jer sve ima u kompjuteru, njegovi nastupi su postali još minimalniji. Publika se, sećamo se, žalila i da to više nije to jer, dobro, zvuk i dalje RAZARA sve u dvorani i prekida vam svaki tok misli, ali Akita sedi za kompjuterom i – koliko iko može da kaže – samo je pustio unapred pripremljen wav fajl i koristi ovo vreme da iščita pristigle mejlove.

Poslednjih petnaestak godina, on je našao zlatnu sredinu između digitalne – distancirane, hiperapstraktne – dimenzije svoje muzike i analogne dimenzije, neposrednije, apstraktne na jedan old school, topao način, u kojoj on i dalje vrti reglere, koristi analogne sintisajzere, ritam mašine, oscilatore i efekte, pa su i njegovi nastupi dinamičniji.

Naravno, to i dalje nije „šou“ – Akita večeras prelazi sa leve na desnu stranu pozornice i radi nešto sa opremom i mi vidimo čoveka koji zaista PRAVI taj zvuk što ga čujemo, ali taj nam se čovek nikada neće obratiti niti nas naročito zainteresovano pogledati.

Uz rizik da ovo zazvuči kao najbanalnija opservacija svih vremena: Akitina muzika je važnija od Akite kao njenog autora, i on je prvi koji će se sa ovim složiti. Ona a ne on je ovde u centru pažnje, nju a ne njega moramo da pokušamo da razumemo – ne i savladamo, to je, uostalom, nemoguće – jer je ona naša koliko i njegova. Merzbow je uvek bio otelovljenje one Cageove doskočice kako je muzika pedeset posto napor kompozitora a pedeset posto napor slušalaca i ako mi (kompozitori) ne uradimo ništa, oni (publika) će morati da urade sve. Cage je voleo zen-budizam i voleo da se izražava u ovakvim pseudo-koanima, ali Akita je, možda i bez velike namere da PROGRAMSKI radi po ovoj formuli, zapravo oduvek pravio baš to: muziku u kojoj VI morate da radite da bi ona vas radila.

I ovde ne mislim, da još jednom kažem, da treba da se sa njom konfrontirate, uostalom, da ponovimo, izgubićete: ni jedna žena, a svakako ni jedan muškarac ne može da bude jači od OVOLIKO decibela najdistorziranijeg zvuka na svetu. Akita od nula do sto stiže unutar prvih šest minuta, uplićući lupove udaraljki sa brujanjem oscilatora i elektronskim fidbekom, da bi preko svega toga bacio odjekujuće komade čiste elektronske buke i ovo je trik koji on izvodi već decenijama, pa onda i nekoliko puta na ovom koncertu i uvek je to veličanstvena magija: dok slušate najglasniji zvuk na svetu i kažete sebi da ste nekako pronašli ravnotežu i da možda dolazi trenutak u kome ćete ga razumeti, Akita na vas baci JOŠ GLASNIJI zvuk, bukvalno vam u sekundi menjajući perspektivu, terajući vas da evoluirate svoje shvatanje zvuka nekoliko puta tokom ovih sat vremena.

Dakle, nema konfrontacije – ova muzika je jača od nas, ali ona nas i ne napada. Akitina muzika je užasno glasna, sklopljena od belog elektronskog šuma, moduliranog fidbeka, strahovito amplifikovanog zvuka metala iznad magneta i malih rezonantnih tela, ali ona nije nasumična. Spontana, to da, ali Akita na ovom koncertu, kao na mnogim mojim omiljenim albumima Merzbow, postepeno i sa velikom spretnošću kreira komplementarne slojeve gde će vas duboke bas-frekvencije (kakve često nedostaju kolegama iz Evrope i SAD što misle da su visoki tonovi distorzije jedini „the real deal“) ugodno voziti, dok preko idu wah-wah modulacije fidbeka i visoka škripa, različitim brzinama, sa spontano izranjajućim repetitivnim, na momente ritmičkim strukturama i njihovom interakcijom.

Na ovom nastupu je vrlo malo naglih prelaza i Akitina pažnja je pre svega na zvuku, izvlačenju srži tog zvuka iz uragana buke, pa onda posmatranju te srži sa svih strana dok se pratnja stohastički ali dovoljno pravilno menja u realnom vremenu.

I onda je osećaj ne kao da ste pod stalnim napadom demona iz neke istočnjačke verzije pakla – mada Akita JESTE bio pod velikim uticajem black i death metal i grindcore bendova tokom devedesetih i početkom veka, pa je i objavljivao za etikete koje su prevashodno izdavale takvu muziku – već, naprotiv, kao da ste pušteni na predpremijeru kreacije samog kosmosa i jedina ste osoba u prostoriji koja sluša zvuk big benga i shvata da je ovo nešto VELIČANSTVENO.

Ili to ili, možda… možda slušate zvuk hiljadu traka koje se premotavaju preko glave kasetofona u isto vreme i shvatate da se davite u usijanom gejziru informacija koje nikada nećete biti u stanju da klasifikujete, isprocesujete, svarite, i da to nije ni bitno jer su ovako ubrzane i bačene na vas u najgušćim slojevima, one zapravo PRELEPE.

Bilo je ovde publike koja je igrala – od metalaca sa dugim kosama koji su hedbengovali, do „običnih“ scene kids likova koji su zaista plesali – i uvek je ima na koncertima Merzbow. Uvek su tu metalci koji na intenzitet odgovaraju onako kako uvek na njega odgovaraju – euforičnim pražnjenjem – i uvek su tu oni koji čuju ritam koji vi, što stojite na korak od njih UOPŠTE ne čujete. A kada ga čujete, TO NIJE TAJ ISTI RITAM. I to je prelepo.

Akita svakoj pojedinačnoj osobi u publici kreira njen sopstveni prostor da u njemu čuje ovu muziku, da u njemu o njoj – ili o sebi – kontemplira na miru, u blaženoj izolaciji zvuka koji je drži snažno ali meko, sa svih strana je obuhvatajući bez pretnje i agresije, čvrsto i sa poverenjem da će se ona snaći.

A što je, da ponovimo, prelepo. Merzbow je onaj Lemov okean iz Solarisa, koji radi NEŠTO što mi ne možeo da razumemo, ali nam, kao nekakvo bizarno ogledalo, pomaže da bolje vidimo sebe.

I ostaje još samo da raspravimo činjenicu da Akita poslednjih godinu i po dana ili tu negde, koristi AI-generisane crteže i animacije na svojim nastupima i da mu poslednjih dvadesetak albuma imaju AI-generisane omote.

Čujte, bilo bi lako reći da je Akita od početka svoju muziku VELIKIM delom zasnovao na estetici đubreta, koristeći odbačene predmete i „ružne“ zvuke da se izrazi, pa da je onda SLOPČINA što je prave generativne veštačke inteligencije naprosto samo sledeći logičan korak.

I delom, verovatno ima i toga.

Ali delom, a ovo je nekako posebno ljupko i strašno u isto vreme, delom moramo da se setimo da Akita nije došao samo iz smera stroge, formalne avangarde, dadaizma i njegovog potomstva u Evropi, SAD i Aziji. Akita, kao i veliki deo njegove noise generacije svoj identitet podjednako duguje i psihodeličnom i progresivnom roku i ekstatičnom džezu poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka i verujem da su njegove slike ptica, oktopoda, slonova, insekata, a onda i bizarnih zgrada i svemirskih brodova što eksplodiraju u stotine raznobojnih komadića i rekonfigurišu se u druge predmete, zgrade, životinje i letelice, da su te slike i animacije za njega oživljavanje svih onih omota albuma prog i psihodeličnog roka koji su se u njegovoj glavi slepili u jednu metasliku što je nosi sa sobom poslednjih šezdesetak godina. I to je strašno cheesy i istovremeno strašno slatko. I, da, i prosto je i STRAŠNO kada jedan od najvažnijih muzičara svih avangardnih scena proteklih pola veka kao deo svog izraza u sedmoj deceniji života ima skoro klasičan Brainrot, ali Akita JESTE neko čiji je izraz uvek bio vođen vajbom i instinktom i njegovo poverenje u to da će mašine uraditi dovoljno dobar posao uz njegove minimalne intervencije nije počelo prošle godine već još u osamdesetima. I nekako, na kraju, on pred publiku izlazi sa programom koji ostavlja utisak optimističnog, dobro raspoloženog čoveka koji u budućnost gleda sa velikom strašću i žudnjom da vidi koje je još avanture ona spremila za njega. Kako da mu se na TOME ne divimo?