Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Boomslang nastavlja da izbacuje izdanja nepristojno visokog kvaliteta. Samo u Maju, u razmaku od nedelju dana smo od ove izvanredne austrijske etikete dobili dva albuma u kojima se džez i klasična muzika sudaraju u vrhunski interesantnim kontekstima i koje vredi poslušati, promisliti, slušati ponovo… Idemo redom.
Hilde: Timbre je sjajno naslovljen album jer je ovde „tembr“, odnosno boja tona instrumenata koje slušamo, uključujući ljudski glas, veoma prominentan kvalitet muzike. Da se razumemo, kompozicije su dobre, izvedbe suptilne, sama koncepcija projekta u kome se savremena kamerna muzika i džez susreću u jednoj snolikoj zanesenosti, sve je to odlično, ali zvuk je ovde bogat, raskošan a opet intiman i neposredan i u ovoj se ploči uživa bez ostatka i pre nego što se uopšte razaberete u tome koliko ovde ima improvizacije, da li je ceo album jedna neprekinuta kompozicija samo izdeljena na stavove i koliko se tu instrumenata čuje.
Hilde su nemački ženski kvartet kamernog tipa, osim što ovo nije „normalna“ kamerna postava pa su u njoj pored standardne violine (Julia Brüssel) i violončela (Emily Wittbrodt) i pevačica Marie Daniels, kao i trombonistkinja Maria Trautmann. Možda će zvučati kao sitnica, ali ima nečeg skoro pa prevratničkog u tome da u kvartetu sa pevačicom imamo i duvački instrument koji može uspešnom mimikrijom da imitira ljudski glas pa njihova interferencija često daje hipnotičke rezultate. Takođe, sa trombonom koji može da svira u prilično dubokim registrima, violončelistkinja dobar deo vremena može da radi u višim tonalitetima i ima interesantne konverzacije sa violinistkinjom, što veoma godi muzici koja onda zna da zazvuči gotovo sakralno. Slušajte, na primer Taneen, kada se početna tema razvije i violončelo pređe u razlaganje akorda, a vokal i trombon isprepletani i nerazaznatljivi jedno od drugog zvuče kao glas nekog onostranog bića…
Hilde su aktivne poslednjih nekoliko godina, sa debi albumom koji je izašao 2020. Za treći album, Timbre, potrudile su se da muziku organizuju u skladu sa principima svojih živih nastupa, prevashodno u tom programski postavljenom toku izvedbe gde će se svaka kompozicija bez pauze prelivati u narednu, spontano kreirajući jednu neprekinutu, kongruentnu celinu. Hilde su snažno utemeljene u improvizatorskom etosu i autor teksta za album, ugledni nemački muzički i džez novinar Wolf Kampmann napominje da veliki deo onoga što slušalac čuje i za njega misli da je napisano zapravo jeste improvizacija na licu mesta.
No, nije neophodno o tome previše razmišljati. Timbre je, kao i mnogi dobri albumi Nove Muzike, album koji se naoko bez napora kreće između tradicionalne kompozicije i improvizacije, ne trudeći se da povuče nekakvu jasnu granicu između njih, i jednako pažnje obraća na strukturirane „pesme“, sa sve tekstom, stihovima i narativom, i na teksturalni sadržaj, taj pomenuti tembr, na komponovanje muzike od nemuzičkih – ne samo atonalnih – elemenata. Taklo, recimo šesta kompozicija, Eleven, koja sledi iza vrlo gracilne pesmice naslovljene samo Timbre (a koja ima taj pomenuti tekst i pevanje) nastaje kao koagulacija muzike oko nečega što bi inače bili samo parazitski zvuci škripanja žica, trljanja metala i drveta, pročišćavanja grla, izduvavanja pljuvačke iz metalnog instrumenta.
Odmah iza nje je Barranco, koju započinje sentimentalna tema na trombonu praćena dubokim odgovorima na violončelu. Ovo je kompozicija jasno utemeljena u harmoniji i ima mnogo improvizovanih elemenata ali – kako to uvek moram da naglasim – koja uspeva da izbegne banalnost tonalnog, harmoničnog improvizovanja, a onda ima i kompleksan aranžman, tekst i vokale, gudačke instrumente koji se sviraju picikato, sa violinom koja prati vokal skoro kao da je bendžo, dok violončelo ispod razlaže akorde a trombon zvuči kao truba sa prigušnikom iz neke kafane u Nju Orleansu 1912. godine… To je jedna bezvremena, briljantna muzička predstava u idealnom secištu kamerne muzike, džeza, art roka, i onda, posle tri i po minuta, dron-muzike sa fantastičnim prelaskom u komponovanu kodu na samom kraju koja opet nudi džezirani, sentimentalni, dostojanstveni zaključak.
Hilde imaju onaj redak kvalitet da prave muziku koja je neskriveno „lepa“, dakle, sastavljena od harmoničnih konstrukcija i sentimentalnih melodija, a da ovo stoji u perfektnom balansu sa „tradicionalnije avangardnim“ pristupom zvuku gde se instrumenti tretiraju kao „totalni“ izvori zvuka a kompozicije se pomeraju daleko izvan notacije i klasične muzičke teorije, i da je sve to u vrhunskom skladu. Sa ovim trećim albumom Hilde dosežu visok nivo zrelosti i proizvode muziku koju apsolutno možete da puštate i normalnim članovima porodice i tako ih, možda i postepeno naviknete na avangardu i privučete na našu stranu. Briljantno:
https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/timbre
https://hildemusic.bandcamp.com/album/timbre
Drugi Boomslang album za danas stoji u mnogo tamnijem delu prostorije i njega smete da puštate samo utreniranijim slušaocima. Gellért Szabó’s Ideal Orchestra: Vom Willen und Tod (dakle, „o volji i smrti“) je album orkestarske muzike napisan tokom perioda od nekoliko godina koje su obeležila, kako sam kompozitor kaže, iskušenja i gubici. Autor naglašava da je za njega ovo bila duboko „lična“ faza rada i da se to čuje u muzici. Za svaki slučaj, na kraju je ploča snimljena u crkvi u Lajpcigu a na četiri originalne Szabóve kompozicije dodata su i dva aranžmana delova Brahmsovog Rekvijema. Reći, dakle, da je ovo album duboke egzistencijalne brige, emotivne tenzije i duhovne uznemirenosti u kome se veoma intenzivno razmišlja i govori o smrti nije samo deskripcija već i na neki način upozorenje.
Upozorenje je potrebno i u smislu da je ovo album pre svega klasične kompozicije sa samo tangencijalnim vezama sa džezom. Gellért Szabó je sa nekim svojim prethodnim projektima bio značajno bliži džezu, na primer u kvintetu Alarm Alarm u kome je svirao gitaru pored ostalih muzičara na saksofonu, klarinetu, klaviru i bubnjevima i radio u modusu modernog kamernog džeza izmešanog sa klasičarskim eksploracijama muzike za mali ansambl. No, njegov najvažniji i najveći projekat, Gellért Szabó’s Ideal Orchestra, sa kojim radi već izvesno vreme, je bliskiji simfonijskim proporcijama, sastavljen gotovo isključivo od klasičnih instrumenata (na aktuelnom albumu se samo harmonika i električne orgulje izdvajaju kao nešto što ne biste pre sto pedeset godina zatekli na pozornici u Beču ili Berlinu) i muzika je, pogotovo na Vom Willen und Tod, vrlo „orkestarska“, sa sporim, dramatičnim temama koje prekidaju iznenadni udarci u timpane i moćnim horskim napevima. Tuba, dva trombona, dva saksofona i bas-klarinet čine plehani deo orkestra i daju muzici nekakvu sponu sa free jazzom u određenim momentima, ali nemojte na OVU žurku dolaziti očekujući svingovanje i dobru zabavu.
Gellért Szabó je studirao gitaru na vajmarskoj visokoj školi muzike Franc List i tamo je završio studije 2020. godine. Odmah je osnovao Gellért Szabó’s Ideal Orchestra kao svoj glavni medijum za komponovanje i on je ovde autor sve muzike i dirigent. Mnogi njegovi drugi projekti, na primer trio sa klarinetistom Lorenzom Berglerom i Philippom Reinschom na tubi, a gde oba ova muzičara sviraju i u Ideal Orchestra, mnogo su bliži free improv i free jazz izrazu, ali sa Ideal Orchestra Szabó radi u tradicionalnom orkestarskom stilu i tu je do sada napravio nekoliko albuma. Njegova biografija izdvaja i Radical Radio Show, kao solo projekat gde on svira jednu električnu gitaru razdvojenu na dva kanala i proteranu kroz razne efekte, ali pretpostavljam da je ovo za sada u eksperimentalnoj fazi jer njegov Bandcamp, inače prepun dobrih kolaboracija, nema ni jedan snimak ovog projekta.
Iako su i dosadašnji albumi Ideal Orchestra bili puni kompleksne, strastvene muzike sa izraženom ekspresijom autorovog unutrašnjeg života („Svaka sekunda muzike postaje performativna izjava želje.“ kaže se na izvrsnom albumu Monument II), ni jedan nije zvučao ovako DRAMATIČNO kao Vom Willen und Tod. Prošlogodišnji Live at Berghain je bio BUČNIJI, sa mnogo free jazz energije ubrizgane u orkanske izvedbe uglavnom kraćih kompozicija, ali Vom Willen und Tod je na narednom nivou intenziteta i strave.
Delom je to do zvuka; ljudi danas vole da sve snimaju što je „suvlje“ moguće a da posle dodaju efekte tokom miksovanja i to je sasvim razumljiv pristup, ali ima nečeg u tome da odete u jedan starinski, akustični prostor, projektovan da se svaki zvuk u njemu čuje toliko glasno da dvaput razmislite pre nego što ga napravite i da TAMO sednete, postavite mikrofone i pustite muziku i prostor da rade „sami“. Ovo je, dakle, old school album orkestracija napravljenih da budu monumentalne a koje su zatim ispaljene u kamene zidove zgrade eksplicitno napravljene da vas navede da razmišljate o transcendentnom. Meč mejd in hevn, da oprostite na nehotičnoj igri reči.
Ali delom je, naravno i do Szabóve kompozicije. Ovo je manje improvizovan, manje eksperimentalan album od nekih prethodnih za ovaj orkestar, ali je istovremeno fokusiraniji i ubojitiji. Szabó ovde uzima sve što je naučio kroz improvizaciju i eksperiment i komponuje muziku koja svojom intenzivnošću gotovo bukvalno ruši na patos. Već uvodna, Geburt, tokom svoja dva i po minuta pokazuje da ovde neće biti mnogo razigravanja muzičara i da su svaki ton, svaka nota i udarac u kožu i metal postavljeni tu gde jesu da nanesu maksimalnu štetu. A u oporavku od te štete naići će i ta transcendencija.
Centralni komad, Tod (dakle „Smrt“) je najfinijih jedanaest minuta orkestarske muzike koje sam čuo poslednjih meseci, veličanstveno kompleksna a opet organski vođena drama što kulminira u krešendu gde duvači, perkusionisti i vokalisti daju najintenzivniju umetničku reprezentaciju umiranja koju ćete čuti ove godine, a iza koje sledi briljantna koda.
Szabó gotovo da je mogao da završi album na ovom mestu jer kogod da napiše ovakvu kompoziciju mora da se posle ovakvog izvođenja, pritom snimljenog tako da opstane u večnosti, udobno zavali u fotelju, protegne i sebi kaže da je to – to, ostavio je nešto veličanstveno za pokolenja. No sledeća, horski izvedena Brahmsova Herr, lehre doch mich („Gospode, nauči me“) je manje intenzivna u domenu dinamike zvuka ali jednako veličanstvena u svojoj sakralnoj radosti.
Na nju se onda prirodno nadoveže Requiem für Gellért Szabó, u svakom praktičnom smislu „nastavak“ za Brahmsa, samo sa dodatih 30% veličanstvene kinematske drame. Izdavač u tekstu o albumu pominje i Mahlera kao jasnu preteču za ovu dramatičnu, intenzivnu muziku ali Szabó je dokumentovani poštovalac Ligetija i nemoguće je, pogotovo u korišćenju ljudskog glasa ne naći sponu i sa njegovom muzikom.
Wille, koja sledi, je najduža kompozicija na albumu i njome Szabó završava autorski deo ovog ciklusa. Ovo je skoro devetnaest minuta fragmentarnije konstruisanog narativa, sa velikim dinamičkim rasponima – oko devetog minuta muzika se svede na jedva čujne, čiste tonove koji u sadejstvu sa akustikom prostora produkuju alikvotne avetinjske „pratioce“ – ali bez čvrste, dramske strukture koju je imala Tod. Utoliko, ovo je možda naglašenije „eksperimentalniji“ komad, i on nema tako očiglednu pripovedačku prirodu kao Tod, ali, da bude jasno, Szabó ovo itekako postavlja kao zaključak kompozicije, jasan, čist iskaz o volji koja dolazi nakon suočavanja sa smrću i to je onoliko monumentalno koliko možete da zamislite. Nakon svega, Brahmsov Traurigkeit dolazi kao nežni zrak sunca koji vas miluje po licu jer je novi dan, svojim vibrirajućim sopranima i biblijskim stihovima hrabreći i obećavajući ponovni susret, utehu i radost.
https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/vom-willen-und-tod
