Anthrax su večeras prvi put svirali u Beogradu – mada ne i u Srbiji – posle punih četrdesetpet godina karijere, no ovo se ne primećuje. Ne samo da im je setlista sastavljena gotovo isključivo od pesama iz osamdesetih, već je i publika uniformisana onako kako su metalci izgledali kada sam ja kao tinejdžer išao na hardcore i thrash metal koncerte po tadašnjim dvoranama u SKC-u i Domu Omladine gde su nas mrko gledali kada bismo se peli na binu i gurali nas odande ako ne bismo uspeli da prethodno sami skočimo.

Večeras u Beogradu nije bilo stagedivinga, ali majice Anthraxa, Metallice (ni jedna novija od 1991. godine, sem one na mojoj ženi), Megadetha, Exodusa, Motorheada i Iron Maiden (beše i jedna Obituary, ali sa motivom Slowly We rot, pa je i to nekako u tonu), jakne sa otkinutim rukavima prekrivene DRI i Slayer prišivačima, kačketi Suicidal Tendencies i najmanje po jedna GBH i UK Subs majica predstavljaju kostimografiju kakvu bi nekakav beogradski rimejk Stranger Thingsa sebi samo mogao da poželi. Frizure na repove su na sve strane, jedan klinac ispred mene izgleda kao što je Dan Spitz izgledao 1986. godine – ista kosa, iste bermude, isti bezobrazni izraz lica – osim što je verovatno rođen negde 2008. Osamdesete su večeras toliko snažno u kući da samo spontano skandiranje „Vučiću pederu“ pred jednu pesmu Nadimača podseća da se zapravo nalazimo četrdeset godina nizvodno i da živimo, kako to reče Šopenhauer, u najgorem od svih mogućih svetova, da je (još uvek) proleće a mi živimo u, tako je, Srbiji.

Na Nadimač stižemo tek pri kraju Hapsi sve – uglavnom jer je u našem kraju Beograda postalo maltene nemoguće dobiti taksi u bilo koje doba dana. No, gledali smo ih pre tačno dva meseca kako zagrevaju pun klub grindcore publike za Cripple Bastards i zadovoljstvo mi je da kažem da su se za ovaj nastup ispred Anthraxa Dača i ekipa još više dotegli. Nadimač je večeras toliko brz i precizan, toliko brutalno satire taj svoj crossover thrash da se jako nadam kako je Charlie Benante iz bekstejdža slušao šta ovi ljudi rade i mislio u sebi „i ja sam nekada mogao ovako“.

Kako smo već pričali, kod Nadimača je sjajno to da posle toliko godina rada, iskustva i građenja sebe kao, jelte, muzičara i autora, oni ne napuštaju tvrdo jezgro svoje muzike, nudeći sve rezigniraniji kritički pogled na našu usranu stvarnost, ali i sve sažetiju, fokusiraniju muziku da taj pogled dobace do publike. Ovo je apsolutni hardcore sve vreme, sa zaslepljujuće brzim kečevima i nervoznim skakutavim moš-delovima. Jedna pesma, koju Dača najavljuje kao avans za novi album što se trenutno snima je nešto najbrže što su Nadimač do sada uradili, skoro kao da slušamo S.O.B. ili Cryptic Slaughter sa sredine osamdesetih. Spakovan u nekih 45 sekundi ovo je i najubitačniji komad koji smo čuli za celo veče. Odličan nastup i bend koji prolazi drugu mladost.

Drugi domaći gosti su Quasarborn i njihov pevač i gitarista Luka Matković će na kraju nastupa imati izliv emocija, uz napomenu da mu je Anthrax najomiljeniji bend ikada i da je prilika da sviraju ispred njih, naravno, nešto posebno. Quasarborn su jedan od zanimljivijih beogradskih thrash bendova sa svojim balansiranjem između progresivnih ideja, power metal teatra i thrash žestine. Njihov treći album, od pre tri godine, Novo oružje protiv bola, je meni bio veoma dobar, sa skoro savršenim odnosom energične, agresivne svirke, dobrog miksa i melodičnog pevanja na srpskom. Večeras su oni vidno inspirisani da pruže maksimum jer sviraju ispred jednog od članova velike četvorke koji su izmislili 80% muzike što je oni sviraju (i 100% poza koje zauzimaju dok sviraju) i publika ovo nagrađuje veoma dobrim reakcijama.

Sviraju se stvari i iz „engleske“ i iz „srpske“ faze benda i dok je sve ovo uglavnom stilski ujednačeno, sa trešerskim rifčinama, progesivnim metrikama i ubedljivom, efektnom vokalnom polifonijom, nova pesma koju sviraju i kojom najavljuju naredni album što se trenutno snima prilično odskače od ostalog materijala. Ovo je uredniji, komunikativniji komad harmonski mnogo manje razbarušen od svega drugog, sa melodijom u prvom planu i samo jednom promenom ritma i zapravo je bliži emo i metalcore izrazu nego thrashu. Zanimljiva evolucija za Quasarborn, ali i veoma dobar nastup u kome samo treba promisliti fenomen „zvuka predgrupe“.

Čini mi se, naime, da bi Quasarborn u ovakvim kontekstima dosta profitirali od svetlijeg zvuka gitara – ili čak, o jeresi, od višeg štima – jer je ovako dobar deo rada na debljim žicama sa denflovanjem ostao nerazaznatljiv za publiku pa su onda i melodični višeglasni vokali stajali praktično „sami“.

No, svejedno, vrlo dobar nastup, odlična reakcija publike, gostovanje Dače iz Nadimača na jednoj od pesama, i podizanje temperature na satanske razine – spremni smo za glavno jelo.

Anthrax su bend institucionalne važnosti. Ostatak velike četvorke thrash metal bendova, one koja je prevrednovala sve vrednosti muzike osamdesdetih godina i ekstremni metal ubrizgala u tkivo pop-kulture sterilisane varikinom da iz disko muzike ekstrahuje beživotni beli elektronski pop na kome su producenti zaradili milione, ostatak, dakle, te četvorke dolazio je iz Bej Ejrije, standardizujući kalifornijski thrash kao uzor na kome će i danas, četrdeset godina kasnije mnogi zasnivati svoje  muzičko i životno obrazovanje.

Kao ekipa Italijana i Jevreja iz Njujorka, Anthrax su ne samo izgledali i živeli drugačije nego su i zvučali drugačije. Inspirisani podjednako klasičnim metalom i pankom, kao i braća sa zapadne obale, Anthrax su već polovinom osamdesetih baštinili ideju kulturnog melting pota i plemenitog ukrštanja različitih, nominalno često i uzajamno neprijateljskih tipova muzike i ulične kulture.

Metalika je obrađivala Misfitse, da, ali Anthrax su na svoje ploče stavljali NYHC tagove i bili, uostalom jedan od formativnih uticaja na njujorški hardkor. I ovde ne mislim samo na Charliejeve i Scottove ekstrakurikularne aktivnosti sa Dannyjem Lilkerom i Billyjem Milanom u SOD – koji JESTE temeljna vrednost hardcore i crossover thrasha – već i na to koliko je Anthrax svojim fokusom na tvrdi mošerski gruv oblikovao mozgove generacija njujorških hardkorpank muzičara, od savremenika poput Agnostic Front, Crumbsuckers ili Cro-Mags, pa preko prve „zvanične“ moškor generacije (Biohazard, Pro-Pain), sve do danas.

Ovo se čuje već na prvoj pesmi na koncertu, A.I.R., prvom komadu sa njihovog drugog albuma, a prvog na kome je Joey Belladona pevao, gde posle srazmerno više „hevimetalske“ konstrukcije smena melodičnih strofa i refrena bend upada u svoj prvi pravi „moš-deo“ i zakiva publiku u asfalt tvrdim, denflovanim rifovima teškim kao neutronska zvezda.

Sigurno, imala je i Metalika slične rifove ali NIKO nije kao Anthrax od njih pravio čitav ritual. Drugi bendovi – na primer Slayer – su na pločama u tekstovima pesama navodili koji gitarista svira koji solo, a Anthrax su pisali kada ide „mosh part“ da ga neko slučajno ne propusti. Ovo je toliko fundamentalan deo zvuka Anthraxa da je Scott Ian koji, koliko ja znam, nije nikada odsvirao ni jedan jedini solo na svim albumima svoje grupe, svejedno može da se računa u jednog od najuticajnijih gitarista u metalu sa svojom kombinacijom superteškog, jako komprimovanog zvuka i rifova svedenih na ritmičke udarce po hromatskoj skali kao da je ona nešto kriva a od kojih će posle nastati četiri petine thrash metala, pa slamming death metal, pa deathcore, pa beatdown hardcore… Pre par meseci sam naleteo na neki intervju sa momcima iz Internal Bleeding koji vele da su svoj mošerski death metal nazvali „slamming death metal“ kako ih niko ne bi pomešao sa Anthrax i, mislim, volim Internal Bleeding ali oni ne bi postojali bez Anthraxa.

I to da Anthrax posle 40 godina mogu da sviraju set sastavljen skoro isključivo od pesama sa prva četiri albuma je, pored svih sentimentalnih i nostalgičnih dimenzija koje nisu zanemarljive, i dokaz da su u pitanju ploče koje JESU bile formativne i revolucionarne za metal i popularnu muziku uopšte, da su bile vektor evolucije rokenrola, ali da su i danas relevantne. Anthrax nisu bili samo gomila njujorških klinaca koji su u metal ikonografiju uveli bermude, dresove i kačkete – dok su se braća iz Kalifornije i dalje okivala u gvožđe i prekrivala kožom – već i naglašenu kritičku komponentu u sagledavanju sveta, pa su se između pesama inspirisanim prozom Stephena Kinga,  filmovima Davida Lyncha i stripovima Pata Millsa bavili socijalnim temama, rasizmom i diskriminacijom, možda iznad svega autentičnošću kao vrednošću koju mlada osoba najviše od svega treba da neguje.

Anthrax inače, da bi sve bilo BAŠ nostalgično, pre nastupa puštaju Iron Maiden (The Number of the Beast, naravno) a posle nastupa Rainbow (Long Live Rock ’n’ Roll, naravno), jasno se pozivajući na svoje uzore i stavljajući svoju muziku u istorijski kontekst. To da na binu izlaze uz muziku Braće Bluz je dakako beskrajno šarmantno.

A onda, posle AIR odmah dolazi Joe Jackson. Anthrax su njegovu Got the Time odavno pretvorili u svoj komad barem isto onoliko koliko je Metallica Helpless učinila svojom, u oba slučaja uzimajući važan komad, pa i hit ograničenog dometa i dajući mu u kritičnom trenutku priliku da se čuje na stadionima širom sveta. Got the Time večeras publiku odmah podiže u vazduh svojim elastičnim bas-rifovima a Frank Bello tokom ove pesme pokazuje ko je sve ove godine STVARNI MVP u bendu. I ne poslednji put za večeras.

No, bend je, mora se i to reći, izvrstan. Joey nije NAJBOLJI pevač u istoriji metala, ali jeste karakteran, sačuvao je glas i izvlači visoke falsete kao da nije ove godine nabio 65 komada u dupe. Ovo je pevač koga su svojevremeno IZBACILI iz Anthraxa, onda ga čak i olajavali po intervjuima pa ga posle zvali da se vrati i to posle Johna Busha a koji je, u čisto tehničkom smislu, najmanje za klasu ispred Belladone. Jednostavno, ovaj mladi penzioner ima harizmu. Kada priča, to je kao da je za mikrofonom Joe Pesci, onaj neodoljivi naglasak njujorških Italijana koji nas fasciniraju čak i kada ZNAMO da su džiberčine. Kada peva, tu nema nekih bravura, ali nema ni brukanja, sve je prljavo, znojavo i REALNO ko ulica.

Charlie je, naravno, MAŠINČINA. OK, usporio je sa godinama i Indians i pogotovo Caught in a Mosh zvuče kao da on nema snage da prebaci ni u treću, ali srednjetempaški gruv a koji čini najveći deo koncerta mu je i dalje najjači na svetu sa savršenim deljenjem ritma na sve sitniju metriku gde će on uspeti da ubaci note i tamo gde bi vam se svaki drugi bubnjar zakleo da NEMA MESTA. John, a koji je imao dve godine kada je Anthrax počeo da svira i jedini je član današnje postave koji nije bio u Anthraxu pre četrdeset godina, je izvrsna zamena za Spitza već godinama i sve solaže su mu efektne, ekonomične i čiste, a kad svira ritam dostojan je stajanja preko puta bine od Scotta koji, pa, i dalje trpa taj treš metal kao da je mladić. Franka sam već pomenuo, ali vredi da se pomene još  jednom jer ne samo da svira basčinu onako kako MMA borci udaraju u džak na treningu, nego i peva savršene bek vokale, čak i kada su potrebna melodična višezvučja. Novak Đoković Anthraxa – ni manje ni više.

Belladona počinje Madhouse pevajući uvod iz Judas Priestovog Rippera, podsećajući još jednom koliki su ovi ljudi FANOVI muzike, rokenrola i metala, a onda bend zakuca Madhouse iz sve snage dajući publici da peva refren onako kako dolikuje punoj kući ludaka.

Slede spontane ovacije „Anthrax, Anthrax“ na šta Scott vidno ganut zahvaljuje i kaže „Ne, ne, sve ste to VI“, pa kaže da ima da postavi glupo pitanje: „Da li volite thrash metal?“ Onda kaže da jedan momak u publici izgleda kao mladi Dan Lilker i da on nije podigao ruke pa mora da pita ponovo. Naravno, svira se Metal Thrashing Mad, koja je – ako ćemo da cepidlačimo – više speed metal pesma napravljena za prvi album, dakle, pre nego što će Anthrax razviti svoj karakteristični zvuk. No, to je i ODLIČNA metal pesma a Belladona je peva skoro jednako dobro kao Neil Turbin kad je ovaj imao dvadesetjednu godinu.

Frank Bello onda svira onaj pakleni, mrveći rif kojim kreće Caught in a Mosh i ovo su Anthrax u svom najboljem spoju thrash metala i hardcorepunka, sa konfrontativnim tekstom, geng vokalima u refrenu i ubitačnim gruvom.

Atmosfera odavanje pošte istoriji metal i rok muzike preovlađuje na koncertu, pogotovo kada bend svira In the End, posvetu prerano otišlima (konkretno Dimebagu Darrelu iz Pantere i Ronnieju Jamesu Diu) i to je emotivan, melodičan momenat. Odmah iza nje ide Breathing Lightning sa još uvek poslednjeg albuma Anthraxa iz 2016. godine i ovo je, za moj ukus, bilo i malo problematično skretanje u nešto bliže alternativnom roku nego thrash metalu, ma koliko da Anthrax mogu da široko zahvate.

Ali naravno, Scott onda pokazuje na crtež iza bine, objašnjavajući da je to omot za album Cursum Perficio za koji znamo da izlazi u Septembru. Naravno, svira se It’s for the Kids, prvi singl koji je, opet za mene, MNOGO bliži Anthraxovoj srži i jedna od boljih pesama koje su napisali u svojoj zreloj fazi. Ne škodi da je Charlie svira BRZO ali ni to da ima MONSTRUOZAN moš-deo u sredini koji u publici izaziva haos.

(Naravno, ta ista publika tokom koncerta sasvim spontano skandira PUMPAJ i VUČIĆU PEDERU, čisto da se zabeleži gde su metalci u ovom trenutku naše povjesne zbiljnosti. I ne, ne odobravamo da se kao vrhunska uvreda za najvećeg lopova u istoriji naše zemlje ustalilo to „pederovanje“, ali makar nema nedoumice glede činjenice da majke metalke nisu rađale ćacije.)

Ponovo smo nazad u osamdesetima sa Medusom, jednim uvek solidnim heavy metal komadom a onda Belladona najavljuje „war dance“ i znamo da je vreme za Indians. Joey, kome je pravo prezime zapravo Bellardini, je po majci poreklom iz plemena Irokeza i mada odavno više ne nosi perjanicu kada izvodi ovu pesmu, ona je svakako jedan od hajlajta svakog pa i večerašnjeg koncerta Anthrax – od tribalnih bubnjeva na početku preko trešerskih sprintanja i mošerskih strofa do tog brejkdauna u sredini kada pevač komanduje WAR DANCE a mošpit kreće u akciju, Indians je apsolutni klasik socijalno osvešćenog a jebeno COOL metala, i večeras ubija.

I Anthrax su zaista naprosto cool. Ne smaraju nekakvim filozofijama sa bine, vidno se zabavljaju dok sviraju, obučeni su kao da vise sa nama ispred dragstora svako drugo veče, u crnim farmerkama, bermudama i majicama sa metalskim motivima i prosto VOLE taj metal.

A to potvrđuju sviranjem druge obrade za večeras, i druge koju su učinili TOTALNO svojom. Antisocial je Trustova najpoznatija pesma isključivo zaslugom Anthrax i Joey sigurno diriguje horom ispred bine u izvođenju uvodne teme, pre nego što bend krene da sašije antikapitalističku himnu koja četiri decenije kasnije zvuči RELEVANTNIJE nego kada je nastala.

Kao malo iznenađenje Charlie, Scott i Frank izvode (polovinu ) I’m The Man, još jednog od kamenova međaša metala osamdesetih. Scott je još na spotu za Indians nosio  Def Jam majicu i Anthrax su sa ovom pesmom legitimisali rap i hip-hop za publiku koja je slušala ekstremni metal, samo da bi nekoliko godina kasnije imali i zvaničnu kolaboraciju sa Public Enemy i time cementirali veze između dve scene a koje su, te veze, onda donele mnogo novih muzičkih formi u devedesetima i kasnije – Nu Metal, slam, beatdown…

Konačno, koncert se završava sa Judgeom Dreddom. I am the Law dolazi kao finale, bez bisa ali na vrhuncu energije i cepačine i tog prefinjenog satiričnog preokreta u kome američki bend peva himnu autoritarnom policajcu iz stripa kojim su Britanci ismevali Amere. Svi, naravno urlaju I AM THE LAW i, evo, možda je za njih ovo bio samo jedan nastup u nizu i samo su dobro glumili, ali nama je bilo predivno. Anthrax su jednostavni, neposredni i sviraju čist, znojav, neukaljan rokenrol. A tek su u sedmoj deceniji života! Nadamo se da ih vidimo još koji put dok smo još svi živi.