The Shadow Strays je film u kome glavna junakinja svog protivnika u jednom momentu u borbi namesti tako da ga udarcem navuče na veliki ekser koji viri iz zida. Klasičan FATALITY potez reći će iskusni gore-houndovi gladeći zamišljeno i sa odobravanjem svoje negovane, navoštene brade, jedino što ovaj partikularni protivnik uspe da pomeri glavu u poslednjem trenutku pa mu klinčina samo probije obraz, a onda mu ona pritisne glavu o zid i povuče je udesno kako bi mu ekser pocepao obraz i makar naneo bol ako već ne štetu koja bi mogla da dobije borbu u njenu korist. Ako vam se dopada opisana ideja dopašće vam se i The Shadow Strays, tipično PRETERANI – u svakom pogledu – akcioni film što ga je potpisao Timo Tjahjanto, gde se kaskaderi RAZBIJAJU da bi sranje izgledalo realno a količina viscere je dovoljna i za jedan čitav dugometražni horor film koji biste, u idealnom univerzumu, gledali na trećem presnimku VHS kasete što je vaš ortak iz srednje škole drži pod krevetom, zajedno sa ranim pornografskim uratcima iz produkcije Marca Dorcela.

Ako deluje kao da poslednjih nedelja opasno mejnlajnujem azijski akcioni film na uštrb svega drugog u životu, ovo je samo posledica srećne okolnosti da je žena zaboravila da otkaže pretplatu na Netfliks – koju je htela da drži samo mesec dana da bi gledala neku od svojih serija – ali joj se to neće PONOVO desiti, pa sada ja kampanjski gruvam da spakujem što više glatke, strimlajnovane akcije u što manje vremena. Još ako tu akciju, kao u ovom partikularnom slučaju, odrađuju intenzivne, upečatljive žene koje u svakoj sceni pokazuju da su stoprocentno investirane u Tjahjantov brutalni svetonazor, tim bolje.

Tjahjantu je The Shadow Strays bio neka vrsta povratka onome što radi najbolje nakon što je sa svojim prvim projektom za Netflix, akcionom komedijom The Big 4 iz 2022. godine nastojao da kao scenarista i režiser napravi iskorak iz horora i brutalne akcije sa kojima se nametnuo ljubiteljima indonežanskog filma i pokuša da napravi film bliži „zapadnjačkoj“ publici. Ovo je, može se reći, bio iskalkulisan pa i uspešan rizik za majstora novog indonežanskog talasa rođenog u Nemačkoj, školovanog u Australiji a danas uspešno posađenog u Holivudu: Tjahjanto je već režirao jednu značajno visokoprofilniju akcionu komediju (i deo franšize) sa Nobody 2 i uprkos tome da je, kako onomad rekosmo, ovo bilo prepričavanje već ispričanog vica, napravio zapravo i komercijalno i kritičarski uspešan film, a niska projekata koje trenutno čovek ima u američkim produkcijama je impresivna.

No, The Shadow Strays iz 2024. godine je, može se argumentovati, ono što Tjahjanto STVARNO želi da radi, mračan, brutalan film sa akcijom koja ide dalje, žešće i krvavije od maltene bilo čega što rade kolege u istočnoj Aziji i ima tešku, prenaglašenu melodramu u svom centru. Uostalom, The Night Comes for Us, njegovo akciono remek-delo iz 2018. godine je bila praktično disertacija u odgovor na pitanje „šta da je John Woo odrastao gledajući ’80s VHS horror filmove?“ i apsolutna potvrda toga da indonežanskom bioskopu Gareth Evans više nije neophodan kako bi se snimala najbolja akcija na svetu. Sa The Shadow Strays Tjahjanto, pak, uspešno pravi odmak od nasleđa The Raid koje je još uvek bilo snažno ugrađeno u temelje The Night Comes for Us i daje nam film nešto koherentnije priče fokusiran na nova lica.

Ne na SVA nova lica, neki od glumaca koje ćemo videti u The Shadow Strays već su sarađivali sa Tjahjantom (notabilno u The Big 4), a najmanje jedan legendarni majstor borilačkih veština koji je igrao i u Merantau i u oba The Raida će imati simpatični kameo u minut do dvanaest, no, u centru radnje OVOG filma su žene koje nemaju mnogo veze sa borilačkim veštinama niti previše prethodnih iskustava sa akcionim filmom.

Tjahjanto je neko ko je gledao iste stvari kao i mi kada je bio klinac i njegova strastvena ljubav prema klasičnom akcionom filmu – hongkonškom, japanskom itd. – i prema brutalnom hororu u kome se ljudska tela izlažu svirepim disocijacijama je fuzionisana već u otvaranju ovog filma gde gomila jakuza štiti svog šefa, zabarikadiranog u tradicionalnoj kući u provinciji da mu neprijatelji ne bi doakali, a koji, taj šef, ipak želi da mu se dovede seksualna radnica kako bi iživeo svoje maskulinističke nagone. Tjahjanto ovde pokazuje da je veoma išlifovao vizuelno pripovedanje i ceo ovaj gang sa iritantnim ojabunom – u pitanju su japanski glumci koji govore Japanski – izgleda odlično, zaključno sa scenom gde dolazi ta žena obučena i našminkana kao gejša pa će ona prvo svirati šamisen da zabavi svog klijenta, pre nego što je ovaj, uz mnogo grubosti namesti za penetraciju.

The Shadow Strays nije eksplicitno feministički film ali se vrlo jasno nastavlja na feminističku tradiciju u akcionom filmu uspostavljenu još sedamdesetih, pa je pokolj koji usledi kada maskirani asasin uleti u kuću i preko celog tog naoružanog obezbeđenja na kraju dohvati i obezglavi tetoviranog gangstera moralno još opravdaniji kada shvatimo da je osoba sa samurajskim mačem u rukama zapravo mlada žena.

Tjahjanto film, dakle, otvara urnebesnom akcijom i spretnim stilizacijama, uspostavljajući usput minimalno potrebni world-building u kome gledalac saznaje da postoji internacionalna organizacija „Senki“, plaćenih profesionalnih ubica za koje se ne zna ni ko ih predvodi ni ko ih unajmljuje za eliminisanje meta visokog rizika, te da su dve žene koje vidimo na početku obe pripadnice ove firme, jedna od njih iskusnija i sposobnija, druga još uvek u treningu i sklonija da dopusti emocijama da se izmešaju sa hladnim profesionalizmom.

Naravno da avet Johna Wicka levitira iznad The Shadow Strays, mada u odbranu The Shadow Strays vredi podsetiti da čitava džonvikovska fantazija o tajnim društvima ubica i njihovoj komplikovanoj istoriji i kulturi ima korene upravo u azijskim popkulturnim mitologijama (i sličan se motiv uostalom javlja u svakom drugom azijskom filmu ili mangi o kojima pišem). Tjahjanto je ovde, SREĆOM, uzima kao readymade trop i ne trudi se da elaborira naročito mnogo o pozadini Senki, niti je gledalac pozvan da spekuliše o istoriji organizacije i njenoj ulozi u svetskim, jelte, geopolitičkim tokovima. To je zato što je The Shadow Strays zapravo film usredsređen na lik i njegovu borbu sa savešću ovaploćenu kroz sukob sa podzemljem Džakarte, a ne na nekakvu kompleksnu internacionalnu zaveru kako bi to bilo da gledamo još jedan nastavak Marvelove Crne udovice, recimo, sa kojim The Shadow Strays deli neke motive.

Jer, naime, glavna junakinja, a koju zovu samo 13, ukazujući na njenu hijerarhiju u organizaciji, je neko koga posle operacije što smo je videli u uvodu svesno stavljaju na led neko vreme, teraju je da sedi u Džakarti i trenira, da uzima tablete koje treba da joj suzbiju afekte, kako bi se ona zaista pretvorila u hodajuće oružje kakvo je potrebno Senkama, bez emocija i potencijalnih moralnih preispitivanja koja mogu da se dese u najnezgodnijem momentu na bojištu. No, kako 13 živi u vrlo siromašnom delu Džakarte – pretpostavka je, da bi askeza koja se zahteva od operativaca Senki bila još naglašenija, i kako bi njihovo zalaganje za uspeh misije bilo motivisano samom tom misijom a ne luksuzom koji bi im doneo uspeh – tako i ona svedoči nekim odvratnim stvarima u komšiluku, a koje se tiču majke, seksualne radnice sa ozbiljnim problemom sa adikcijom, i njenog maloletnog sina.

The Shadow Strays je veoma dugačak film za svoj žanr – traje preko 140 minuta – ali ovo je zato što on ima zaista dugačke i kompleksne akcione scene. Tjahjantovo pripovedanje je zapravo vrlo efikasno i ceo taj kliše o „ubici bez prošlosti“ koji živi među sirotinjom, ćuti, trenira, meditira i treba da bude potpuno distanciran od svog okruženja, a onda ga jedna partikularna nepravda izvali iz ležišta je ovde hendlovan vrlo sigurno. Gledalac ne samo da nema vremena da se dosađuje već ni prostora da stane i analizira motivaciju glavne junakinje i zaključi koliko je nelogično da će se pripadnica najtajnije svetske organizacije plaćenih ubica insertovati u sitne lokalne probleme u Džakarti gde stradaju samo ljudi koji ionako nikome neće nedostajati. Melodrama koju Tjahjanto ispreda u narativu ovog filma nije manje cheesy od onog što smo gledali u The Night Comes for Us, ali bazirana je na intuitivno shvatljivim motivima koji su, ponovo, prikazani u vizuelno ubedljivoj formi i garantuju visceralnu reakciju i kod samog gledaoca.

Ponovo, ovde se poseže za standardnim jelovnikom feminističkog akcijaša gde se eksploatacijske scene nasilja što ga čine negativci – neke i sa naglašenom erotskim elementom – upotrebljavaju kao gradivni materijal za opravdanje što ga 13 sebi ispisuje kada kidnapuje sitnog gangstera Jekija i mnogo više silom nego milom ga ubedi da je odvede do svog šefa, glavešine lokalne bande koji zajedno sa sestrom drži lokalni noćni klub a gde je nagađate, i čvorište lokalne trgovine ljudima i narkoticima.

Akciona scena u noćnom klubu je već neka vrsta obaveznog sastava ovakvih filmova – Nobody 2 je, u skladu sa svojim fake-family-friendly otklonom ovakvu scenu radio prvo u lokalnoj arkadi a onda i u zabavnom parku – ali Tjahjanto svoju ekspertizu ovde demonstrira odvodeći akciju do visina koje naprosto ne očekujete. Njegovi stalni saradnici, Muhammad Irfan i Trisna Irawan kao koreografi akcije i kaskadera su ovde u životnoj formi i urnebes koji nastupa je PRAVOVERAN.

Ali The Shadow Strays se ne oslanja samo na VEOMA dobru, eksplozivnu i naglašeno krvoločnu akciju i zapravo njegova diferencija specifika u odnosu na prethodne Tjahjantove filmove i filmove iz kojih su njegovi filmovi izrasli jeste taj rad ne samo sa „mladim ženama“ već sa praktično selebritijima. Aurora Ribero, koja igra 13 već ima izvesnog televizijskog i filmskog iskustva – već sa 13 godina je igrala u svom prvom filmu – ali ona je pre svega model i pevačica i kada glumi na televiziji to je uglavnom u vedrijim sadržajima (poput romantičnog sitkoma Ramadan Pertama iz iste te 2024. godine u kome beli suprug indonežanske mlade žene po prvi put posti za ramazan) a i na filmu je uglavnom igrala u komedijama i romantičnim filmovima (Warkop DKI Reborn 3, Ali & the Queens itd.). Za The Shadow Strays ova mlada glumica (rođena u Indoneziji ali delimično i italijanskog porekla) trenirala je četiri meseca kako bi mogla da kredibilno odradi zahtevne akcione scene kakve su u prethodnim Tjahjantovim radovima izvodili ljudi sa decenijskim iskustvom u borilačkim veštinama, a po Irfanovoj priči, tokom treninga se često odvajala od ekipe da ode pod tuš, kako bi se tamo isplakala. I, dok ne smatram da je preživljavanje  stvarnog stresa i građenje traume najbolji ili čak na bilo koji način dopustivi put do dobrog glumačkog performansa, The Shadow Strays u ogromnoj meri profitira od toga što je Aurora Ribero, kako se to u struci kaže POCIJEPALA.

Čujte, Tjahjanto ne piše nekakve dubokoumne filmove u kojima glumac mora da samo minimalističkim pokretom obrva i strahovitom kontrolom facijalnih mišića da oni jedva vidno zadrhte u emotivnom apeksu priče saopšti gledaocu neizgovorivu dramu što se kuva u grotlima ljudske duše. Dok su njegovi filmovi zapravo spretni u tom uzgrednom pripovedanju, bez previše objašnjavanja i sa vizuelnom naracijom koja često uspešno zamenjuje hiljadu reči, njegovi likovi „poruku“ treba da nam saopšte svojim intenzitetom. I mada Tjahjanta danas sve češće porede sa Wooom – ne bez dobrih razloga – ovaj element njegovih filmova nalazimo i kod Wooa (videti pogotovo Bullet in the Head), ali možda i još više kod japanskih autora poput, recimo, Miikea pa i Tsukamota, gde protagonisti sebe praktično transformišu u nešto neljudsko da bi se do kraja izrazili.

No, The Shadow Strays nema elemente fantastike česte kod ove dvojice autora i Aurora Ribero svoju transformaciju od distancirane, traumatizovane devojke koja je smrt majke kompenzovala okretanjem treningu sa svojom instruktorkom i usredsređivanju na to da bude savršeno, emocija lišeno ljudsko oružje kojim upravljaju drugi, do furije koja proseca put destrukcije kroz podzemlje Džakarte završavajući sa korumpiranim političarima (u refleksiji stvarnog indonežanskog političkog skandala sa ocem i sinom) kako bi zaštitila jednog dečaka, postiže staromodnim načinom, vrišteći većinu vremena i postajući sve divljačnija u svakoj narednoj borbi.

Naspram nje je Hana Malasan, bivša manekenka i glumica sa sada već dvodecenijskim iskustvom. I Malasanova je žustro trenirala za ovu ulogu – ali samo dva meseca, na ime toga da je već u karijeri imala akcione uloge – no, ovo je glumica sa već velikom reputacijom, nominovana za visoke nagrade za neke prethodne produkcije i hemija između njenog lika po imenu Umbra, i 13, a kojoj je Umbra ta instruktorka i uzor, je ono na čemu počiva emotivna ubedljivost The Shadow Strays i takođe temelj poslednje, NEOPISIVO urnebesne akcione scene u skladištu kojom film kulminira. Tjahjanto za ovu scenu kaže da je bila pakao jer je snimanje trajalo dvanaest noći u prašnjavom prostoru prepunom komaraca, ali ono što 13 i Umbra rade jedna drugoj je toliko brutalno da ne samo da bi moralo da se nađe u svim budućim antologijama akcionih scena u kojima nastupaju žene već sam se na više mesta pitao kako su ove dve KRALJICE uopšte preživele ovo snimanje.

Aurora Ribero je, dakle, blago ovog filma, devetnaestogodišnjakinja koja igra sedamnaestogodišnjakinju što nema šta da izgubi i sa svakom narednom scenom postaje sve više demonsko, belo usijano prisustvo u središtu filma, ali pored nje i takođe odlične Hane Malasan, film ima i treću hiperintenzivnu ženu u  ansamblu, a koju igra Taskya Namya sa takođe demonskom energijom i sačmarom u rukama. Skoro da je pored ovih furija trivijalno da kažemo da su i muškarci u filmu vrlo pristojni i tu onda Kristo Immanuel kao sitni krimos Jeki nudi neku vrstu emotivnog pribežišta za gledaoca jer je ovo praktično jedini muškarac koji se transformiše u empatičnijem smeru tokom narativa. Ostale igraju Andri Mashadi, Adipati Dolken, Kin Wah Chew, Daniel Ekaptura i svako od njih predstavlja jedan kliše akcionog i kriminalističkog filma koje oni iznose sa dužnim profesionalizmom, Naravno, Mashadijev lik je najpitoreskniji jer je u pitanju perverzni, fetišima okrenuti nasilnik sa izraženom „daddy issues“ crtom u karakteru* ali on tako dobro odskače delimično jer i ostali svoje uloge igraju disciplinovano nudeći kvalitetno spidranovane karakterizacije prljavih pandura, ledenih profesionalnih ubica, profesionalnih ubica koje imaju sadističku motivaciju u tome što rade itd.

*Tjahjanto je i gejmer i ne verujem da je VELIKA spekulacija ako kažem da je Mashadijev lik, Ariel, u određenoj meri inspirisan likom „Besnog psa Kamuroča“, Gora Majime iz igračkog serijala Yakuza/ Like a Dragon. Frizura je tu, sumanuti pogled je tu, bejzbol palica je tu…

Pripovedački, The Shadow Strays je svakako uredniji od The Night Comes for Us, sa razumljivijom (ili, eto, razumljivom) pričom i bez usporavanja tempa i praznih hodova. Melodrama koju Tjahjanto neobično voli – to je to nasleđe Johna Wooa u njegovom izražajnom repertoaru – je i ovde veoma cheesy ali intenzivni performansi glumaca uspevaju da nam je prodaju, zajedno sa tim na momente upitnim motivacijama za ono što likovi rade (13 ali i Jeki bi u nekom filmu sa manje stilizovanim likovima i manje urnebesnom akcijom delovali kao da su lobotomizirani). Vizuelno, pak, Tjahjanto pokazuje veoma izgrađen rukopis i ovde su preciznost kadriranja i efikasnost montaže u mnogome zaslužni za taj dobar tempo i dobro odmerenu naraciju gde vam akcioni film od preko dva sata i dvadeset minuta ne deluje razvučeno i predugo.

Ono što bih mogao da primetim je da je film dosta taman i da Tjahjanto u uvodnom pokolju u Japanu svetlo niskog intenziteta koristi na inspirisan način, kadrirajući svoje asasinke kao preteće konture i, u jednom sjajnom momentu, nudeći pogled iz prvog lica, kroz pasivni noćni vizir, tokom kog se dešava katarzični masakr. No, ostale akcione scene, i pored mestimično simpatičnih kontrasta, bi možda profitirale od više svetla i u nekoj najpozitivnijoj konotaciji bih mogao da nagađam kako je Tjahjanto i ovde želeo da igra na upečatljivost kontura žena sa puštenom, dugom kosom, bljeskanja sečiva njihovih mačeva, njihovih očiju koje sijaju belinom na licima umazanim krvlju i prljavštinom. I nije da to nema efekta, ali film je svakako dosta taman i ovo može malo i da sakrije akciju od gledaoca. A što bi bila šteta jer pored zaista NEVEROVATNIH koreografija koje su ovde na programu, Tjahjanto ide do daske i sa visceralnim horor sadržajem pa ovde amputacije, dekapitacije, da ne pominjem probadanja i otkidanja delova tela služe kao snažna punktuacija akcije i TREBA ih videti.

Naravno, možda je samo stvar u tome da sam The Shadow Strays gledao nakon Nobody 2 koji je dosta šaren i snažno osvetljen, pa me je resetovanje na klasičnija akciona podešavanja malo jače pogodilo. No, uz tu neku, nimalo fatalnu, primedbu, The Shadow Strays ću preporučiti iz sve snage kao primer savremenog akcionog filma koji ide tamo gde nekakav mejnstrim iz džonvikovske orbite naprosto ne sme da stupi i samo će sa distance priželjkivati da može da radi neverovatne stvari koje je Tjahjanto sa ovim filmom uradio. To da je Tjahjanto danas ušao u taj mejnstrim i pouzdani je saradnik Davida Leitcha i Jasona Stathama je i prirodan i zaslužen naredni karijerni korak i ma koliko da me rajca da vidim šta će Tjahjanto naredne godine uraditi sa The Beekeeper 2 (nedavno smo videli plakat na kome Statham ispaljuje pčele kao da koristi bacač plamena), i on sam je u više navrata poslednjih meseci pominjao da bi voleo da mu Holivud omogući da uradi „ono njegovo“ i obezbedi mu sasvim odrešene ruke. No, dok se to ne desi, sa velikom znatiželjom ćemo čekati i The Beekeeper 2 ali i Timovu ekranizaciju igre Sleeping Dogs, pa i projekte za koje nemamo pojma kada (čak ni da li) će biti realizovani poput rimejka Voza za Busan, ali i old school sigalovštine kroz ributovanje Under Siege. No, to da znamo da nastavak za The Shadow Strays za sada makar ima ime – The Shadow Kills – je dovoljno. Tjahjanto je neko ko svoje – ali i naše – snove izgleda ume da regularno ostvaruje i hvala mu na tome.