Ove se godine navršava pola veka otkada su DC i Marvel ukrstili svoja koplja u kreativnoj areni, a zapravo sarađivali na najsimpatičniji način. Te davne 1976. godine krosoveri između različitih superheroja unutar kataloga jednog izdavača nisu bili tako česti kao danas, a krosoveri između različitih izdavača su bili izuzetna retkost. Utoliko, Superman vs. The Amazing Spider-Man: The Battle of the Century, izašao Marta 1976. godine u združenom publicističkom poduhvatu obe velike kuće je bio zaista poseban događaj, s pravom bombastično naslovljen, jelte, „bitka stoleća“. I samo kad vidite imena koja su potpisana na ovom stripu osetite njegovu istorijsku težinu: Carmine Infantino i Stan Lee kao urednici, Gerry Conway (nedavno blaženopočivši) na scenariju i Ross Andru  na olovkama, Dick Giordano na tuševima (pa onda i Neal Adams i John Romita stariji koji su nacrtali neke delove)… Ovo je zaista bio dream team…

Kako DC i Marvel nisu dospeli tu gde jesu ignorišući laka marketinška zakucavanja tako se i jubilej ovog poduhvata obeležava novim kreativnim, jelte, naporima da se jedan uz drugog i jedan naspram drugog stave dve ikone superherojskog žanra, a za ovu priliku iskoristi i gomila jako talentovanih autora koji trenutno imaju ugovore sa ovim firmama. Naravno, originalni krosover je ove godine dobio luksuzno „trezorsko“ reizdanje, ali su onda i DC i Marvel pojedinačno objavili po jedan magazin sa krosover pričama. DC-jev Superman/Spider-Man #1 izašao je u Martu, a Marvelov Spider-Man/Superman #1 u Aprilu i oba imaju po jednu dužu priču o saradnji dvojice velikih superheroja urađenu od strane veoma jakih imena, a zatim i nekoliko kraćih priča (urađenih od strane isto prilično poznatih imena) što na različite načine variraju taj motiv spajanja odvojenih strip-univerzuma i jukstapozicije heroja koji imaju mnogo zajedničkog ali i mnogo onog po čemu se razlikuju a po čemu se onda, u teoriji, razlikuju i njihove matične kuće.

U napasti sam da kažem kako su ove razlike danas pre svega kozmetičke jer je incestuozna krospolinacija između Marvela i DC-ja intenzivna i trajna – mnogi od autora koje ćemo čitati u ove dve sveske su radili podjednako (ili makar podjednako uspešno) i za Marvel i za DC (odaberite svog borca: Louise Simonson, Stephanie Phillips, Gail Simone, Jason Aaron, Mark Waid, Matt Fraction…) i, uostalom, Jim Lee, trenutni predsednik, izdavač i glavni kreativni, jelte, oficir DC-ja je jedna od Marvelovih beba iz osamdesetih, čovek koji i dalje drži svetski rekord u domenu najprodavanije individualne strip-sveske a to je, naravno, prvi broj X-Men koji su Lee i Chris Claremont za Marvel uradili 1991. godine. No, postoje izvesne vidljive razlike između uredničkih pristupa dve kuće – ne najmanje vidljive, jelte, u čisto tržišnom smislu gde DC poslednjih par godina apsolutno dominira spretnijom konceptualizacijom inicijativa kao što su na primer „Absolute“ stripovi, te svakako njihovim spretnijim marketiranjem. Kao stari Marvel zombi, volim da ukažem da je Marvel u istom periodu imao neke od najboljih stripova na tržištu (Ewingov Thor, Northov Fantastic Four, Hickmanov Ultimate Spider-man…) ali da je prilično zbrljao njihovo marketiranje i isticanje njihovih individualnih vrlina. Mislim da to u dobroj meri objašnjava da čak i jedan, za mene dosta problematičan strip kao što je Kingov tekući Wonder Woman trenutno ima više kulturološke težine od ovih radova…

Pogledajmo onda prvo Superman/Spider-Man #1, prvoizašli od ova dva magazina koji onda po prirodi stvari služi i kao neka vrsta utemeljujućeg iskaza za ono kako DC i Marvel u ovom trenutku vide svoje najsjajnije heroje i najvrednije IP-jeve. Na kraju krajeva, Supermen je svoj ribut u bioskopu imao prošle godine a Spider-man se u bioskope vraća docnije ove godine i priča koja ovaj magazin otvara, „Truth Justice and Great Responsibility“ mora da bude ozbiljan aperkat pravo u bradu, da nas patosira i resetuje na fabrička podešavanja, da SHVATIMO u istom trenutku koliko su ova dva lika VEĆA od svih nas, da su živela pre nas i da će živeti i posle nas, zar ne?

Paaaaa… ne. Mark Waid, trenutni DC-jev „glavni arhitekta“, koji, dakle, koordinira kreativnim timovima što rade stripove u glavnom univerzumu je ovu priču napisao vrlo rutinerskim stilom i sa VEOMA malo kreativnog razmišljanja u procesu. Waid je, da se razumemo, VEOMA iskusan superherojski scenarista (koji je radio i Spajdermena u više navrata) i čini mi se da je u ovom slučaju to njegovo iskustvo bilo više problem nego snaga. Hoću da kažem, Truth Justice and Great Responsibility je varijacija na originalni „Battle of the Century“, sa pojavljivanjem Doktora Oktopusa i Brainiaca koji su bili negativci i u Conwayjevom scenariju i ovo je nimalo neprijatna, sasvim neuvredljiva i prilično zaboravljiva pričica o tome kako dva velika, požrtvovana junaka moraju da rade zajedno ne bi li porazili udružene superzločince koji prete da unište populaciju na Zemlji.

Waid ovo piše, rekosmo, rutinerski i u najboljem slučaju uslužno. Brainiacu je ovde potreban Octopus kao saradnik kako bi ga izlečio od „virusa“ kojim su ga zarazili naučnici sa neke planete koju je nedavno poharao, a to izlečenje se dešava tako što Octopus koristi „brze neutrone“ da virus prebaci iz Brainiacovog uma u umove ljudi na planeti Zemlji. Ovo nije ono kako virusi rade – biološki ili kompjuterski svejedno – i Waidova kurobolja da napiše iole plauzibilan zaplet se baš jako oseća. Mislim, ovakve narativne besmislice su možda bile OK za 1976. godinu ali jubilej ćete poštovati i tako što ćete napraviti kreativni pomak u odnosu na nešto od pre pola veka i pokazati da ga RAZUMETE a ne da samo umete da ga prekopirate.

I sama radnja je podjednako bledunjava i nekreativna – Waid piše simpatične karakterizacije dvojice heroja (mada bez mnogo ulaženja u njihove sličnosti, razlike, motivacije i traume), ali odvijanje priče i rasplet su samo niska referenci na stare stripove (Spajdermen i ovde mora da podigne na plećima ogroman teret armirane građe koja je pala na njega – i čak i komentariše da je ovo već radio) i ovo je strip koji sam zaboravio maltene čim sam okrenuo narednu stranu, a koji spasava samo odlični Jorge Jiménez na crtežu sa svojim lepim kompozicijama i idejama, u saradnji sa dobrim koloristom (sve bolji Tomeu Morey) i letererom (Tom Napolitano).

Za narednu minijaturu DC je isterao svoju najtežu artiljeriju na bojište. Lois Lane & Mary Jane: The World’s Finest je napisao Tom King a nacrtao sam Jim Lee (Scott Williams na tušu, Alex Sinclair na koloru, Pat Brosseau na leteringu) i ovo je, uh… ne sad kao nekakav legendarni Leejev rad. Mislim, Lee nikada ne nacrta nešto LOŠE ali vidi se da je ovo radio tek da ga uradi i uz Brosseauove debele, teške kolore, ovo je pristojan ali ne naročito LEP strip. Narativno, dobijamo Kingovu već prilično manirističku, pa i zamornu tezu i antitezu u dijalogu koji vode dve devojke-sleš-supruge dvojice heroja dok se ovi biju sa Sentinelom i tu se, kao, prorađuju njihove sličnosti i razlike. Zev. Na kraju Gambit mora da reši stvar i bar znamo šta će Tom King da piše ako se vrati u Marvel…

Većina ovih stripova smešta Supermena, Spajdermena i njihove svite i ansamble u prećutno samorazumljivi „isti“ svet u kome Metropolis, Gotam i Njujork postoje paralelno a ovi superheroji su svesni jedni drugih, imaju istoriju saradnje, čak i znaju tajne identitete onog drugog. Superboy Prime & Amazing Spider-man: Pages, pak, kreće težim putem stavljajući Spajdermena naspram jednog Superboja koji je svestan paralelnih realnosti, može da (udarcima pesnice) probija put od jedne do druge, ali je i svestan da su sve te realnosti samo stripovska fikcija. Naravno da ovo piše legendarni Priest i mada je Pages suviše kratka priča da bi on zaista razvio svoju metafikcionalnu koncepciju u njoj, simpatično je videti Superboja koji Spajdermenu kaže da je čitao njegove stripove kao klinac,  a Daniel Sampere radi neke zaista izvrsne kompozicije u kojima se realnost i stripovska stranica sudaraju sa sjajnim, haotičnim rezultatima (Alejandro Sachez daje solidne kolore, Willie Schubert letering).

Superboy (ovog puta „normalni“ Superboy) i Spider-man 2099 s susreću u Beyond the Cobwebs of Tomorrow a koju je napisao i nacrtao Sean Murphy. Murphy ovo jako lepo crta i daje nam da nazremo primamljivu fuziju cyberpunkerskog Nueva Yorka iz Marvel 2099 tajmlajna i futurističkog Gotama u kome je Batman Terry McGinnis, ali ovo je toliko kratka priča da deluje samo kao zametak ideje za duži strip i ne stigne ništa da kaže. Simon Gough radi solidne, jake kolore a Andworld Design daje uobičajeno odličan letering.

Jimmy Con Carnage je, pak, ponovno ujedinjenje Matta Fractiona i Stevea Liebera, makar na svega par strana u „krosoveru“ Jimmyja Olsena i Carnagea. Ovo je samo jedan kratki, mračni vic, ali Fraction i Lieber imaju istoriju izvrsnog rada sa Jimmyjem Olsenom i Jimmy Con Carnage podseća koliko su njih dvojica dobri kada se udruže pa je i taj vic prilično memorabilan. Odlični kolori (Nathan Fairbairn) i letering Claytona Cowlesa.

Jeff Lemire i Rafa Sandoval su onda glavni kreativci na The Bridge, krosoveru između Jonathana Kenta i Bena Parkera, dvojice očinskih figura za naše, jelte, heroje. Ponovo, ovo je simpatično nacrtano (sa sve pastelnim kolorima koje daje Ulises Arreola, plus leteringom koji radi Becca Carey) ali je veoma kratko i samo je nagoveštaj nekakve zanimljive diskusije o važnosti očinskih figura u životima Spajdermena i Supermena koju ovde ipak ne dobijamo.

Greg Rucka onda piše a Nicola Scott crta interesantnu „novinarsku“ vinjetu a koja podseća da civilni identiteti obojice junaka rade u novinama (Daily Planet i Daily Bugle) a bez znanja njihovih, jelte, urednika i izdavača. Priča Bias (kolori: Marcelo Maiolo, letering: Ariana Maher) se dešava tokom talk show intervjua sa J. Jonahom Jamesonom koji insistira da su superheroji u principu OKEJ, ali da on Spajdermena napada jer krije identitet i da bi on, kada ZAISTA ne bi imao ništa da krije, otkrio svoj identitet svetu bez obzira što je voditeljka već naglasila da možda anonimnošću ovaj štiti svoju porodicu. Naravno, tvist je u tome što je voditeljka Lois Lane, koja zna da je i njen muž, Supermen, novinar u Daily Planetu pod tajnim imenom, kao što je Peter Parker, alias Spajdermena, fotoreporter za Daily Bugle… I to je sve.

Poslednju priču, Blind Date, napisala je Gail Simone a nacrtala Belén Ortega (kolori Jordie Bellaire, letering Lucas Gattoni) i ovo je krosover između Power Girl i Punishera, dakle, likova koji su od Supermena i Spajdermena udaljeni par, jelte, stepeni. Power Girl dolazi u klub na, jelte, sastanak na slepo, jer nema sreće u ljubavi, a Punisher izigrava izbacivača na vratima jer juri neku mafiju unutra i onda naravno izbije tu ozbiljna gužva, bude i teških batina (mada Frank nikog ne ubije) a njih dvoje se na kraju smuvaju, bar na jednu noć. Slatko.

Dakle, ovim prvim magazinom uglavnom nisam bio zadovoljan. Duži stripovi nisu imali neke sveže ideje a kraći, ako i jesu, nisu imali mnogo mesta da ih razviju. Da vidimo je li Marvel postigao bolji skor:

Za moj račun jeste, barem u glavnoj priči. Spider-Man/Superman #1 otvara, dakle, duža priča Our Kryptonite koju je napisao Brad Meltzer a nacrtao Pepe Larazz. Pored toga da Larazza smatram jednim od najboljih crtača u savremenom superherojskom stripu, drago mi je da vidim Meltzera ponovo u stripu uopšte jer mislim da on nije ispucao sve svoje dobre ideje što ih je imao za superheroje. Our Kryptonite je, rekao bih tipično meltzerovski krosover u kome dva heroja na početku sebe zatiču u omeđenom prostoru i u decidno nebranom grožđu i obojica na neki način moraju da prevaziđu svoje uobičajene kapacitete da bi spasli ne samo jedan drugog i sebe već i nedužne civile. Spajdermen i ovde mora da rukama drži građu, ali Meltzer radi inverziju klasičnog motiva i ovde on sprečava rušenje, radije nego da se izvlači iz ruševina, što je i originalnije, pa i herojskije jer time spasava i zanemoćalog Supermena. Negativci su ovde Lex Luthor i Green Goblin koji rade zajedno, ali glavna atrakcija stripa je Venomizovani Supermen kao dovitljiv motiv (i izgovor Larazzu da uradi neke scene urnebesne akcije). Koda u kojoj se dvojica junaka, sada u civilnim identitetima, ponovo susreću i provode vreme diskutujući o svojim roditeljskim figurama pa onda i u društvu tih roditeljskih figura, puštajući na trenutak da vreme prolazi sporo i podseća obojicu šta ih STVARNO motiviše je takođe spretna i ovo je tip stripa kakav sam očekivao kada su ovi krosoveri najavljeni. Valjano urađeno, pogotovo sa toplim, lepim kolorima koje je dao Matthew Wilson i leteringom koji potpisuje, naravno, Cory Petit.

Minijatura Marvels koja sledi je simpatična jer naspram Supermena stavlja Spider-mana iz Noir univerzuma. Dan Slott koji je ovo napisao (a, mislim, znali ste da bez njega ne može da prođe) spretno kombinuje old school, „socijalističkog“ Supermena koji se bori protiv korumpiranih političara a sukob između njega i Spajdermena (koji nosi pištolj i ubija negativce ) je logičan, brz i efektan. Pritom ovo crta Marcos Martin i on sjajno radi sa Starim Supermenovim kostimom, a kompozicija u kojoj Supermen nosi Luthora kao omaž omotu magazina Amazing Fantasy broj 15 u kome je Spajdermen debitovao je vrlo slatka. Njegova žena Muntsa Vicente je uradila kvalitetne, takođe prilično old school kolore a letering je za ovo i sve ostale krateže do kraja uradio Joe Caramagna.

Sweethearts je krosover između Gwen Stacy i Lane Lang, dakle, dve devojke koje su bile neka vrsta prvih romantičnih partnerki za dvojicu heroja. Ovo je napisao Joe Kelly, trenutni scenarista Spajdermena, i to je jedan (ne baš MNOGO) dugačak dijalog dve devojke koje diskutuju o sličnostima i razlikama njihovih, jelte, momaka, ne znajući da su im momci superheroji i da se u isto vreme bore protiv Sandmana i Metala. Eh… simpatično kao koncept, napisano korektno ali daleko od neke, jelte, VELIČINE. Ovo je nacrtao Humberto Ramos  a kolorisao ga je Edgar Delgado i mada su njih dvojica umeli da u prošlosti naprave neke od najimpresivnijih tabli što ih je Marvel ikada izdao, ovde se vidi da je to bio „just a job“.

Identity War je, pak, krosover u kome se sukobljavaju Spajdermenov negativac Mysterio i Supermen, a The Thing iz Fantastične četvorke je je ravnopravni suprotagonist. Spajdermena nema, sem u gomili drugih superheroja i ovo je natrpan, neuredno i bučno pričan strip koji na kraju uspe da napravi dobru poentu. Geoff Johns je, naravno, čovek koji je pisao neke veoma popularne i cenjene stripove i za Marvel i za DC i on ovde postiže da čitalac, roneći kroz previše teksta i pretrpanu vizuelnu naraciju opšte tuče gomile heroja iz obe firme, prikaže šta je Supermenova STVARNA moć. I to je lepo. Gary Frank je ovo JUNAČKI nacrtao imajući u vidu koliko je radnje i karakterizacije morao da spakuje na mali prostor, a Brad Anderson ga je solidno kolorisao.

Onda imamo krosover između ozbiljnih trećepozivaca: Ghosting! je napisala Louise Simonson a nacrtao Todd Nauck (Rachelle Rosenberg na kolorima) i ta old school postava daje nam i old school priču o susretu Steela – Supermenovog, recimo, zamenika i Hobgoblina, zamenika/ naslednika Spajdermenovog najvećeg neprijatelja. Ovo je takođe old school strip u tome da je najveći deo radnje tuča, ali ima simpatičan preokret i kameo Thora tako da, hajde, DOPADLJIVO JE.

A što je više nego što smem da kažem za Remarkable u kome Ghost Spider (aka Gwen Stacy iz paralelnog univerzuma u kome je ona dobila moći pauka) i Supergirl sarađuju uprkos razočaranjima (jedna je očekivala da vidi Supermena, druga Spajdermena) i nakon gunđanja i merenja čija je veća, ipak na kraju, kao, izraze respekt jedna za drugu. Stephanie Phillips je ovo napisala vrlo šturo i mehanički a i crtež i kolor (Phil Noto) su tek uslužni tako da… eh…

Sledi The One Thing…, još jedna vinjeta koja deluje kao početak dužeg stripa koji nikada nećemo dobiti… A koji bismo možda i čitali jer se ovde Supermen udružuje sa Spajdermenom ali taj Spajdermen je Miles Morales koji simpatično reaguje na priliku da radi sa legendom i između njih se rađa lepa hemija. Takođe, jednako je lepo videti Briana Bendisa i Saru Pichelli na zajedničkom poslu posle dosta vremena a Sarin crtež, iako nema ONAJ karakter koji je imao kada su radili Ultimate Comics Spider-man, izgleda lepo pod kolorima koje je dao Federico Blee.

Pretposlednja priča, The Wondrous and the Worthy, je prilično mehaničko spajanje Wonder Woman i Thora ali Thor je ovde ponovo Jane Foster. Jason Aaron i Russell Dauterman se ovde vraćaju svojoj heroini da podsete da je ona, jelte, carica, ali imaju vrlo malo prostora da urade išta više od pukog podsećanja. Matthew Wilson radi solidan kolor ali ovo ni grafički nije posebno memorabilan strip jer mora da natrpa previše detalja na malom prostoru.

Kolekciju zatvara One of those Days i to su svega dve table u kojima Supermen, kao, ohrabruje depresivnog Spajdermena. Mislim, ne znam, koja je uopšte svrha jedne minijature koja ne kaže skoro ništa što već ne znamo? Jeph Loeb je napisao neke od najgorih Marvelovih stripova u ovom veku ali ovaj je samo zaboravljiv. Makar su crtež (Jim Cheung) i kolor (Jay David Ramos) pristojnjikavi.

Sve u svemu? Par PRISTOJNIH stripova i mnogo filera. Naravno, čitaoci sa stažom će prepoznati reference na stare stripove – tekstualne i grafičke – i za njih je ovo najviše i pravljeno (ovde nema nikakvog pozivanja na filmske verzije likova) ali prepoznavanje referenci nije isto što i čitanje nadahutog štiva koje ima šta da kaže i nije tek reciklaža onog što je već rečeno. Da nije bilo Meltzera/ Larazza, Priesta/ Samperea, Slotta/ Ramosa i Fractiona/ Liebera, ovde skoro da ne bi bilo ničeg vrednog da se preporuči. Ali ako ste bolesni kao ja, onda evo, ovde možete da kupite i jedan i drugi strip.