Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Već sam ove godine pisao o Bobbyju Previteu i kako je to bilo povodom prvog od šest VEĆ SNIMLJENIH albuma na kojima talentovani, iskusni perkusionista svira druge instrumente i sebi postavlja izazove, očekivao sam da će naši naredni susreti biti vezani za taj ciklus albuma združeno naslovljen Visitor. Ali ne lezi vraže, Previte je jedan od onih nemirnih eksperimentatora i serijskih kolaboracionista koji ne vole da imaju samo jedno proverbijalno gvožđe u proverbijalnoj vatri, a i dobro funkcionišu kada imaju druge ljude oko sebe pa danas pišemo o albumu izašlom pre par nedelja a koji nema nikakve veze sa ciklusom Visitor i u pitanju je pregršt novih kompozicija za kvintet koje je Previte napisao a onda ih, sa tim kvintetom, i izveo. Bobby Previte: Second Arrow je prvi Previteov (mali) bend za koji će komponovati u poslednjih dvadeset godina i istovremeno pregršt muzičara sa kojima on nije do sada sarađivao, kao, dakle, način da nastavi da eksperimentiše i sebi postavlja izazove.
Doduše, jedan od muzičara u ovoj postavi je stari Previteov kolaborator, a pričamo o Jeromeu Harrisu, veteranu sa skoro četrdeset godina profesionalnog rada koji je započeo 1988. godine sa Sonnyjem Rollinsom da bi posle nanizao saradnje sa ogromnom količinom velikih imena od kojih ćemo pomenuti samo neka: Jack DeJohnette, Bill Frisell, Paul Motian, David Krakauer, Martha Redbone, Ned Rothenberg, Oliver Lake… Harris svira i bas gitaru i običnu gitaru a u ovoj postavi je na petožičanom električnom basu.
Ostali u kvintetu su, kako sam Previte kaže, „muzičari kojima se do sada samo divio sa distance“. Slutim da je divljenje bilo obostrano i da su ovi ljudi i žene bili počastvovani prilikom da zasviraju u Second Arrow, pogotovo imajući u vidu način na koji je Previte postavio kompozicije, sa idejom da svako od njih dobije vrlo distinktan individualni glas.
Tako na klaviru imamo Angelu Sanchez, pijanistkinju (koja ovde svira i Fender Rhodes sintisajzer) što poslednjih desetak godina blista na polju dobijenih nagrada i stipendija a snimila je i neke zapažene albume, uključujući sa Marilyn Crispell. Matt Bauder ovde svira duvačke instrumente (tenor saksofon, flauta i bas klarinet) a pričamo o vrlo zaposlenom muzičaru koji je radio sa veoma širokim rasponom muzičara, od vedeta avangarde (Anthony Braxton, Rob Mazurek…), pa do praktično rokenrol mejnstrima (Arcade Fire) i unikatnih slučajeva na sredini (David Byrne, naravno). Bauder ima i svoj bend, Hearing Things, ali i radi muziku za razne galerijske instalacije i izložbe.
Najspektakularnije prisustvo na albumu nudi ipak Wendy Eisenberg, gitaristkinja* sa strahovito uspešnom solo karijerom tokom poslednje decenije, čiji je najnoviji solo album, Wendy Eisenberg, izašao svega nekoliko nedelja pre Second Arrow. Njena hipereklektična muzička biografija (folk, art rok, improvizacija, džez) je najbolje sažeta njenom sopstvenom izjavom: „Treba mi da budem u pank bendu i da u isto vreme sviram slobodnu improvizaciju i da u isto vreme sviram pesme. Sve u isto vreme – inače ništa od ovog neće da me radi“, a što je, naravno, savršeno kompatibilno sa Previteovim muzičkim svetonazorima.
* Eisenberg za sebe koristi „they/ them“ zamenice tako da spada u nebinarnu rodnu kategoriju, a ja ću, po starom lošem običaju koristiti ženski rad kada ovde pričam o njoj jer Srpski jezik još uvek nema zgodan način za korišćenje srednjeg roda koje ne bi zvučalo pežorativno.
Najpribližnija referenca koja mi je pala na pamet kada sam počeo da slušam ovaj album bila je sa Milesom Davisom iz perioda ranih sedamdesetih, ali ovo je samo zato što su muzika i improvizacija na albumu stavljene u kontekst jednog opipljivog ambijenta, preovlađujuće atmosfere, boje i arome, unutar kojih se muzičari kreću svesni da postoje granice, ali i dalje slobodno. Štaviše, ta prva kompozicija se i zove Roam, i postavlja koncept Second Arrow jasnije nego što bi učinio ijedan manifest. Poslušajte je sami, ali da kažemo da je Previte ovde hteo da ima album improvizacije u kojoj muzičari sviraju u isto vreme i treba da se susreću na nekim mestima, ali tako da do tih mesta stižu separatnim putanjama.
Citirajući Stevea Swallowa, koji je u nekom momentu odlučio da je „interakcija precenjena“, Previte je napisao koloplet kompozicija koje su, kako sam kaže, serija putokaza muzičarima za to gde treba da se susretnu uz napomenu da nije bitno koje note sviraju već KAKO ih sviraju.
Ali Second Arrow ne zvuči kao brutalna, konfrontativna avangarda – kako biste možda očekivali od ovakvog opisa. Naprotiv, ovo je ne samo vrlo „tonalna“ muzika već se ona u punoj meri oslanja na harmoniju i muzičari, bez obzira što nominalno idu svojim putevima, istovremeno sviraju u istim registrima. Slušajte, recimo devetominutnu Circle, najdužu kompoziciju na albumu a koju prevashodno karakterišu akordi koje Eisenberg razlaže na gitari a Sanchezova na klaviru, koje Harris prati jednostavnim, efektnim bas-linijama. Previte je ovde divlja karta jer on praktično solira veliki deo vremena, bez obraćanja pažnje na metriku i tempo, ali će se i on vraćati u urednu ritam-pratnju da napravi prostora za Baudera da radi svoje solaže na flauti i saksofonu. Ova kompozicija počinje vrlo „primitivnim“, pa i „tribalnim“ uvodom na flauti i timpanima koji priziva različite folklorne tradicije ali i klasičarske reinterpretacije istih koje su postale popularne u akademskoj muzici u SAD ili Rusiji početkom prošlog veka. Previte ovde radi veoma atmosferičnu muziku svojim udaraljkama, kreirajući više prostor omeđen visokim šuštanjem činela i dubokim, pulsirajućim zvukom timpana nego distinktan ritam ili temu. Sanchezova onda zadaje melodiju arpeđo-razlaganjem uz koju će se Harris uklopiti a na koju će Eisenberg nadgraditi pedal-tonove pre nego što se svi uklone da Bauder solira na faluti.
Kompozicija dalje ide u procesiji sukcesivnih smena teme i soliranja pre nego što se u poslednjih minut i po ne rastoči u sporu, džeziranu kodu, zaključujući ovaj deo narativa. Šta smo čuli? Notiranu kompoziciju ili slobodnu improvizaciju? Džez ili buku? Odgovor je, kao i obično: da!
Eisenberg je na VRLO električnoj distorziranoj gitari za narednu kompoziciju, Range i naspram njenih amplifikovanih akorda bas-klarinet i klavir zvuče kao neke sitne životinje koje se igraju na proplanku iznad kog preleću mlazni avioni. Ovde dobijamo vrlo očigledan primer „interakcije“ jer Sanchezova i Bauder improviziju jedno naspram drugog i igraju se u jednom dinamički i metrički omeđenom prostoru. Onda kada gitara ponovio uđe u „kadar“, pridružuju se i Harris i Previte, nudeći neku vrstu bop/ free jazz frikauta sa brzom walking temom i gitarom koja se preko nje detonira. Ova kompozicija do kraja ponovo postaje tiša i apstraktnija – ne bežeći od harmonije, naprotiv – ali sa izrazitije „noćnim“ koloritom.
Gledajući samo nazive kompozicija, jasno je da je Previte ovo video kao muziku pokreta, koračanja, šetanja, lutanja – nešto što je i Eisenberg naglasila kao katarzično u njenom recentnom životu, sa napadom anksioznosti koji je bio toliko snažan da je, braneći se od njega hodala po Bruklinu čitav dan bez stajanja, da bi onda srela prijatelja koji je primetio da deluje kao da je usred egzorcizma i da bi možda trebalo da pokuša da svira gitaru: onda je Eisenberg otišla kući i počela da piše album koji je, rekosmo, izašao ovog Aprila. No, na neki način, Second Arrow deluje i kao ploča peripatetike, sa muzičarima koji zajednički idu u krugovima i sa svakim novim okretom bolje razumeju i sebe i ansambl u kome se trenutno nalaze. Slušajte kako, recimo, druga kompozicija na albumu (naslovljena baš „Walk“) i zvuči kao zajednička šetnja u kojoj Harrisova stalno mutirajuća osnovna tema od četiri tona i Sanchezine avetinjske note na Fender Rhodesu postepeno otvaraju prolaz za ostale članove benda, prvo za odjekujuća, padajuća glisanda na flauti, a onda, do kraja kompozicije za nesveti, kakofonični haos što ga kreiraju Previte i Eisenberg.
Promenade je veoma atmosferičan komad sa Bauderovim džez-skalama preko gitare koja do kraja kompozicije, zajedno sa Previteovim činelama odlazi u skoro potpunu pointilističku apstrakciju. A onda za narednu, Stroll, Eisenberg drži akustičnu gitaru i na njoj svira pune akorde u ritmu koji sugeriše neku narodnu igru i sada je red na Baudera da svira pojedinačne tonove u skali na saksofonu i ponudi pijanistkinji prostor u kome mogu da zajedno sviraju dok ostalo troje drže iznurujući, mišićavi a opet diskretni gruv, da bi na kraju on prešao na bas klarinet sa kojim će završiti kompoziciju.
Range je komad gde se „klasični“ free improv opet dešava na početku, sa razigranim uvodom na saksofonu i klaviru koji će posle nepuna dva minuta skoro grubo prekinuti masivna, distorzirana gitara. Previte i Harris i ovde koriste priliku da ulete u agresivni hardboperski sving dok Eisneberg kao da spaljuje lutke sa likovima svojih neprijatelja gitarskom paljbom kojoj nema granica. Ipak, i ovaj komad dobija razrešenje u mnogo mirnijoj atmosferi gde klavir i saksofon mogu da sa zadovoljstvom konstatuju dobro obavljen posao.
Album se završava naglašenije optimističnom Glide, gde Eisenberg svira akustičnu gitaru a Previte radi tihi, ugodni šafl, sa flautom i klavirom koji kao da prave saundtrak za neki odlični a danas nažalost zaboravljeni film sa kraja šezdesetih.
Second Arrow je album koji savršeno demonstrira da, kad pričamo o muzici sama „sirovina“ nije onoliko važna koliko kvalitet izvođača koji sa njom rade. Previte je ovde napisao ploču jednostavnih tema, uglavnom četvorotonskih rifova i razloženih akorda gde sve note isto traju i sviraju se u istoj dinamici a onda je pustio svoje saradnike da sa tim improvizuju. Kada u improvizovanoj muzici imate tonalni centar, prebrojiv ritam i određeni harmonski registar, ogroman je rizik da će muzičari upasti u prosto fraziranje i neobavezno džemovati umesto da radikalno improvizuju u totalitetu zvuka koji podrazumeva i nemuzičke dimenzije. Second Arrow je zato čudesna ploča jer ona potpuno zaobilazi ovakvo lako rešenje i uspeva da ima momente najurednije harmonije i ritmike gde deluje usmereno, snažno narativno i opipljivo atmosferično a da se onda organski preliva u slobodnu improvizaciju koja ne narušava atmosferu i narativ. Smeštena između džeza, slobodne improvizacije, džez roka i filmske muzike, ovo je ploča moderne kamerne kompozicije kakvih nikada nemamo dovoljno i SNAŽNO se nadam da će Previte ovu postavu – sa kojom je jesenas radio i turneju po SAD – moći da okupi za još po neku studijsku sesiju slične muzike. Izuzetno:
https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/second-arrow
Za drugo izdanje danas se vraćamo staroj ljubavi. Metusalem: Mercy in Mechanisms je ploča duo-improvizacija na kojoj moj omiljeni gitarista u poslednjih nekoliko godina, norveški veteran improvizacije, Tellef Øgrim sparinguje sa muzičarem po imenu Øyvind Hellner koji ovde svira uglavnom sintisajzer ali proizvodi i „konkretne zvuke“.
Øgrim je ove godine izdao dosta muzike, ali ovo su uglavnom bile individualne kompozicije/ improvizacije, da se prikaže nova gitara koju je kupio, da se ponudi delić atmosfere sa žive svirke sa Miom Zabelkom i Håkonom Lieom koja je održana krajem Januara itd. Utoliko, čekam neki njegov naredni „veći“ projekat da pišem opširnije, ali Mercy in Mechanisms, izašao u Februaru je svakako album vrlo vredan pažnje za publiku koja voli slobodnu improvizaciju a iznad svega voli kada muzičari u njoj sebi ne postavljaju arbitrarne granice i sviraju onako kako im u tom trenutku deluje najsmislenije, daleko od bilo kakvih pravila i žanrovskih limita.
Uostalom, autori muzike na ovoj ploči sami za sebe kažu: „Metuzalem je duo Øyvinda Hellnera (sintisajzer/ konkretni zvuci) i Tellefa Øgrima (gitara). Sa ukupno 136 godina na zemlji, crpimo inspiraciju direktno iz trenutka – i iz svega što je uspelo da se nakupi u dva prilično zrela mozga tokom tog puta. Svaki nastup, koncert, proba ili snimanje predstavljaju proslavu takozvane kristalizovane inteligencije: akumulirane umetnosti, kulture i životnog iskustva, koje izražavamo zvukom tu i tada. Improvizovano, koncentrisano, živo.“
Øgrima volim upravo zato što posle više od pola veka rada u polju hardcore improvizovane muzike, on i dalje kao da svakog dana gitari pristupa sa uzbuđenjem trinaestogodišnjaka koga samo što su upisali u muzičku školu. Njegovo viđenje gitare kao izvora zvuka je transcendentno, ne zato što joj on pripisuje nekakve neuhvatljive duhovne dimenzije, nego zato što u njenim tonalnim, harmonskim, teksturalnim, kolornim kapacitetima on vidi više muzike nego većina muzičara koje makar ja slušam. Često je samo pregršt nota dovoljna da se on njome zabavi tokom čitave kompozicije – ili čitavog albuma – sa opsesivnim ispitivanjem ne samo njihovog harmonskog odnosa već njihovog relativnog intenziteta, prostora između njih, gde su tišine koje se čuju jednako „muzika“ kao i same note. The Shape of What Was Nearly There, kompozicija koja otvara ovaj album sa svojih četrnaest i po minuta je dobra demonstracija ovog pristupa sa Øgrimom koji iznad dubokog brujanja i hipnotičkog zujanja Hellnerove elektronike gitarom proizvodi zvuke onako kako slikar sporo i metodično radi četkicom sa uljanom bojom, tako da svaki pokret ostavlja gotovo neprimetnu promenu na platnu dok onda u jednom trenutku ne postanete svesni da pred sobom vidite oblik, teksturu, dubinu. Øgrim radi duge, repetitivne cikluse u ovoj kompoziciji, sa dubokim notama iznad kojih lebde diskretni alikvotni tonovi, na polovini nalazeći hipnotičku ritmičku pravilnost koja zatim nosi ostatak kompozicije pružajući Hellneru pozornicu da se po njoj razliva kao voda.
Hellner je inače, neka vrsta legende norveške eksperimentalne, konkretne i noise muzike. Njegova demo kaseta Wolf iz 1984. godine je kultni artefakt nordijskog nojza, reizdavan nekoliko puta u ovom stoleću (poslednji put pre dve godine, na četrdesetogodišnjicu, sa remasterom za vinil koji je uradio Lasse Marhaug) a Hellner se posle godina u kojima se prevashodno bavio drugim stvarima krajem prve decenije ovog veka vratio eksperimentalnoj muzici, kao polovina dua Electrique Norwegique, ali onda kasnije i u drugim postavama i kolaboracijama.
Hellner i Øgrim su gotovo spojeni u jedno na drugoj kompoziciji na Mercy in Mechanics, sa snažnim brujanjima elektronike u koju gitarista spušta pojedinačne note, kao da iglama ubada usijani kotao. Nemogućnost razlikovanja akustičnog i elektronskog instrumentarija je ovde opojna, pogotovo što sve vreme čujemo duboke tonove koje očigledno proizvodi „fizičko“ rezonantno telo ali ne možemo da identifikujemo KOJE. Je li to drveno telo gitare ili nekakav metalni kotao u sobi u kojoj se snima album? Ko zna? Cosmic Static onda prelazi direktno u naslovnu kompoziciju i ovo je deset i po minuta tokom kojih se mehaničko pulsiranje preliva u svetle, oštre gitarske note što paraju oblačno nebo i vode slušaoca u kinematsku, halucinantnu akciju:
