Ultimate Wolverine je jedan od onih stripova gde se napregnete da kažete neku lepu reč o njemu i najbolje što možete da smislite je da nije PRETERANO loš, ali to odmah biva pregaženo neupitnom činjenicom da ovo isto tako nije bio ni preterano POTREBAN strip. Ili, da otvorimo odmah karte, UOPŠTE potreban strip. Ljudski je da dodamo i da u nekakvoj široj, zdravijoj perspektivi skoro ni jedan superherojski strip čovečanstvu nije STVARNO potreban, ali ovde ne pričamo o zdravim stvarima niti radimo na polzu čovečanstva.

Ultimate Wolverine je startovan Januara prošle godine kao poslednji tekući serijal u aktuelnoj verziji Marvelovog Ultimativnog univerzuma. Za razliku od ostalih autora u ovom preduzeću koji su imali dve godine da rade na svojim verzijama Ultimate Spider-man, Ultimate Black Panther, Ultimate X-Men i Ultimates, Chris Condon i Alessandro Cappuccio su dobili tek nešto više više od godinu dana da ispričaju svoj deo priče i na nekakav smislen način doprinesu metapriči ovog univerzuma. Ovo je obično mesto na kome kažem nešto tipa „fejlovali su, ali makar na zanimljiv način“ ali to naprosto nije istina: Ultimate Wolverine nije STRAŠAN fejl, ali on jeste strip koji fejluje na najdosadniji zamisliv način i koji sam najvećim delom pročitao do kraja iz čistog osećaja dužnosti prema autorima iako je već iz prvih par epizoda bilo jasno da čovek koji ceni svoje vreme preskače ovih šesnaest brojeva razvučene naracije i generičkih zapleta i mudro odvoji desetak minuta da pročita prepričanu radnju sva tri narativna luka na wikipediji kako bi dobio esencijalnu informaciju a sebe poštedeo većih napora.

No, da ne budem preterano ciničan, čitanje Ultimate Wolverine nije bila neka tortura i ovih šesnaest epizoda (od kojih je poslednja izašla polovinom Aprila) se pročitaju u dahu za svega sat-dva. Da je to neki svež dah – pa nije, ali čitao sam i mnogo gore stripove o Wolverineu u svom životu. Naravno, ostaje žal za činjenicom da je prvi ikada serijal sa nazivom Ultimate Wolverine* podaleko od ikakvog „ultimativnog“  kvaliteta i da ima dubioznu distinkciju da je istovremeno reciklaža već izlizanih zapleta i besmisleno ekspanzivna „side story“ distrakcija koja je mogla (i morala) da bude samo podzaplet u Campovim Ultimatesima, postavljen i razrešen unutar jedne ili dve epizode. Nagađam da je Marvel naprosto ovde išao logikom da je Wolverine brend koji i u 2025. godini PRODAJE STRIPOVE i da će, uostalom, narod koji od Marta 2024. godine gunđa da Ultimate X-Men što ga radi Peach Momoko nema NIKAKVE VEZE sa X-Men, biti ućutkan kad mu se u ruke tutne serijal mračnog kolorita sa mnogo slika na kojima adamantijumske kandže seku, probadaju i filetiraju ljudska tkiva.

*naravno, ne i prvi ikada sa rečima „ultimate“ i „wolverine“ u naslovu…

Poslednji, šesnaesti broj Ultimate Wolverinea izašao je svega nedelju dana pre petog broja Ultimate Endgame, miniserijala kojim se ova verzija Ultimate univerzuma okončava (mada će, naravno, neki njeni elementi ostati da žive u letnjem krosoveru Armageddon koji je Marvel isplanirao za ovu godinu) i ako ništa drugo, ovde je Marvel barem demonstrirao uredničko-izdavačku disciplinu.  Prihvatanje ideje Jonathana Hickmana o tome da se napravi „oročena“ verzija novog Ultimate univerzuma gde će stripovi imati dve godine da sagrade i zaključe svoje priče pre nego što se desi unapred isplanirani i najavljeni finalni sukob sa Makerom – zlom verzijom Reeda Richardsa koja je u ovaj univerzum došla sa eksplicitnom namerom da ga izmanipuliše tako da on na kraju njom vlada poput boga – a kojim će se univerzum i okončati je bio i donekle smeo potez znajući kako se danas stripovima lako prekida izlaženje čim padnu ispod određenog (a nekada i neodređenog) komercijalnog praga, a to da su urednici uspeli da praktično sve iskoordiniraju da se dešava paralelno, izlazi paralelno i završi u isto vreme je, neću lagati, ipak nešto što treba pohvaliti.

O ovim stripovima sam već pisao ovde i ovde, a o Ultimate Endgame ćemo pričati u nekim od narednih obraćanja javnosti. Za one koje mrzi da sve to čitaju, tl;dr verzija je da je za mene Ultimate Spider-man bio hajlajt celog ovog projekta, jedna iznenađujuće dobra studija karaktera iz pera Jonathana Hickmana o „odraslom“ Peteru Parkeru koji postaje Spajdermen tek u zrelim godinama kada već ima porodicu, potomstvo i posrćuću poslovnu karijeru, a paralelno saznaje da je svet u kome živi „neispravan“ jer postoji ogromna sila koja njime manipuliše iz pozadine. Takođe, Ultimates Deniza Campa je bio strip koji se izdvojio svežinom i inventivnošću pa je onda i okej to da je Camp preuzeo štafetu od Hickmana, napisao Ultimate Spider-man: Incursion (koji ćemo takođe pokriti uskoro) i bio scenarista Ultimate Endgame. Camp je čovek sa DOBRIM idejama i intuicijom kako da znalački dekonstruiše superherojski strip i u njemu pronađe razne disruptivne momente, a da istovremeno dobijemo i propisno zabavan, jelte, superherojski strip.

U kontrastu sa tim, Ultimate Wolverine je sav sagrađen na reciklaži i bez mnogo originalnih ideja, a njegovi „disruptivni“ momenti su više u duhu ’90s „exxtremizma“ superherojskih stripova sa patološkim, jednodimenzionalnim negativcima i mračnim antiherojima koji ubijaju bez milosti.

Chris Condon je, da se razumemo, vrlo pristojan scenarista i nedavno sam hvalio njegov News from the Fallout kao strip koji uzima prepoznatljive žanrovske trope ali onda sa njima radi nadahnuto, prepušta crtaču lavovski deo posla a u tekstu uspešno dodaje osobene „glasove“ i arome. Na Ultimate Wolverine je Condon radio sa još jednim vrlo dobrim crtačem: Alessandro Cappuccio je već demonstrirao svoje kvalitete na Marvelovom Moon Knightu i ako vam treba crtač koji radi radi u mračnom, brutalnom maniru i zna kako se rade opresivna atmosfera i visceralna akcija, ovaj je Rimljanin, uparen sa Bryanom Valenzom na koloru (i Coryjem Petitom na leteringu), bio apsolutno pravi izbor. Za neke od epizoda kao zamenski crtač uleteo je Alex Lins i ovde postoji prilično jak kontrast u stilovima sa Linsom koji je mnogo bliži aktuelnom Marvelovom kućnom stilu sa „herojskijim“ izgledom likova i srazmerno klasičnijim kadriranjem, bez naglašenog horor-teatra što ga Cappuccio tako dobro radi. Meni ovo nije PREVIŠE smetalo jer je Valenza uspeo da kolornim programom sačuva ne beznačajan deo atmosfere stripa, ali svakako postoji jedna vidljiva kolizija stilova i tona stripa i mada je sasvim razumljivo da Cappuccio naprosto nije mogao da izudara šesnaest epizoda stripa za isto toliko meseci, šteta je da Marvel nije boljim planiranjem omogućio italijanskom crtaču da uradi čitav serijal. Nekakav srebrni pervaz tom oblaku daje činjenica da je Lins ovde vrlo solidan u naraciji (koju sam u nekim prethodnim stripovima umeo da mu zamerim) i da čak i ima sreću da radi u delu serijala gde Condon prepušta dobar deo pripovedanja crtaču pa ima prostora da pokaže koliko je dotegao svoje narativne veštine.

Enivej, o čemu se RADI u Ultimate Wolverine? Prvi put kada je Marvel imao „Ultimate“ i „Wolverine“ u naslovu to je bio danas legendarni miniserijal Ultimate Wolverine vs. Hulk, napisan od strane Damona Lindeloffa i nacrtan od strane Leinila Yua, a kome je, zbog scenaristine zauzetosti pisanjem televizijske serije Lost trebalo četiri godine da bude završen i bavio se spektakularnim sukobom između Hulka i Wolverinea. Good times! Postojao je i miniserijal Ultimate Comics: Wolverine 2013. godine u „Ultimate Comics“ fazi ovih stripova ali ovo je bio strip o sasvim drugom liku. Ovaj, pak, Ultimate Wolverine iz 2025. godine je u dobroj meri prepričavanje već poznate priče iz mejnstrim Marvela i njegov prvi narativni luk je samo Weapon X Barryja Windsor-Smitha samo MRAČNIJI i nešto dosadniji.

I, dobro, uvažavam da je Weapon X ne bez razloga KLASIČAN momenat u istoriji stripova o Wolverineu ali fakat je da je ovaj Windsor-Smithov odlazak u Wolverineovu prošlost BESOMUČNO recikliran, repriziran i prepričavan tokom prethodnih 35 godina i da ja lično malo i povratim sebi u usta kada vidim da PONOVO moram da čitam praktično isti zaplet. Onaj u kome je glavni junak sveden na objekat dehumanizacije, kome se stvari rade (umesto da ih on radi) a u prvom planu su tortura, ugnjetavanje i eksploatacija. Windsor-Smith je ovo uradio kao izmeštanje iz standardnih narativa o Wolverineu u kojima je on tipično protagonizmom i snažnom energijom pokretani glavni (anti)junak, ali za ove tri i po decenije je Weapon X tako često imitiran, prepričavan i recikliran da je postao standard za sebe i onda kada vam novi serijal o Ultimativnom Wolverineu krene novim prepričavanjem Weapon X, pa, to je malo demorališuće…

Condon ovde spaja Weapon X motive sa elementima zapleta drugog klasičnog – i nešto novijeg – Marvelovog stripa, kombinujući ga sa Brubakerovim idejama za oživljavanje Buckyja Barnesa pod šifrom Winter Soldier u serijalu Captain America od pre dvadeset godina. I ovo je u svoje vreme bio strip sa svežom idejom i disruptivnom energijom, ali kada spojite Weapon X i Winter Soldier u jedno dobijate samo duplu količinu misery porn naracije sa glavnim junakom koji je bezumno oruđe u rukama loših ljudi, i mnogo MNOGO eksploatacijskog nasilja.

U nekom širem kontekstu, Ultimate Wolverine je pre svega način da čitalac vidi kako izgleda život u „Evroazijskoj Republici“, jednom velikom (para)državnom feudu koji zahvata najveći deo bivšeg Sovjetskog saveza i kojim sa pozicije apsolutnih suverena vladaju brat i sestra Raspućin zajedno sa Omega Redom. U ovoj verziji univerzuma su, dakle, omiljeni X-Men likovi Colossus i Magik „zli“ likovi* koji su u savezu sa i inače zlim Omega Redom, a njihov dominion nad velikim delom planete je u skladu sa time kako je Maker podelio svet na interesne sfere i dopustio moćnim kriminalcima da svojim teritorijama vladaju kako žele.

*“kakva originalnost!!!“ (prim. neko, negde, verovatno)

I, predvidivo, dok ostatak sveta deluje kao malo zaoštrenija, žanrovskija verzija današnje geopolitičke situacije u našem svetu, Evroazijska Republika je do karikature mračna apsolutistička diktatura kojom vladaju izvitopereni psihopati sa potpunom vlašću nad životima svojih podanika. Postoji – makar u suplementalnim novinskim člancima koje Condon tipično dobro piše – neka vrsta tanane koprene privida „normalnog“ građanskog društva koje i dalje mora da se drži pod kontrolom mudrim kontrolisanjem informacija i besomučnom propagandom, ali čitalac vidi da je vladavina Raspućinovih utemeljena na otvorenom teroru, potpunoj eksploataciji slabijih i, ultimativno, genocidu nad onima koji se ne mogu pokoriti.

I to je sad jedna razvučena priča o tome kako mutantski pokret otpora pokušava da oslobodi Logana iz kandži režima i dovede ga na svoju stranu i najveći njen deo se priča iz perspektive drugih likova jer sam Logan maltene nema više intelektualne funkcije. Najbliži proksi za protagonistkinju stripa je u ovom prvom delu naučnica na čelu projekta kojim se Wolverine pretvara u pouzdano živo oružje koje treba da ubija za režim i ovo, naravno, nije preterano zabavno, pogotovo uz Condonovo vrlo primetno raspisivanje kako bi nekim čudom uspeo da popuni šesnaest epizoda nekakvim SADRŽAJEM nakon što mu je rečeno da svoj isplanirani narativ mora da produži kako bi se njegov završetak poklopio sa završavanjem drugih priča u Ultimate univerzumu.

I onda Ultimate Wolverine pati od toga što istovremeno ima vidne viškove narativnog balasta u kombinaciji sa tim da sav taj tekst donosi veoma malo bitnih informacija. Nešto što je moglo – TREBALO – da bude miniserijal od možda šest epizoda je sa svojih šesnaest onda prečesto moralo da trči u mestu i ovo je sasvim očigledno i u samom finalu u kome Condon većinu naracije radi samim tekstom, ispisujući stranice i stranice slova koja prepričavaju događaje – neke u flešbekovima a neke u „sadašnjem“ vremenu – dok Cappuccio ispod samo daje ilustracije.

Ovo je, bespotrebno je reći, neefikasan, medijumu neprimeren način pripovedanja, gde se crtač svodi na provajdera suplementalnih, suštinski nebitnih „dodataka“ informaciji koja je već u punoj meri saopštena tekstom. Naravno, još je gore kada imate posla sa crtačem kao što je Cappuccio čije su jake strane intenzivna atmosfera i brutalna akcija i koje ovaj strip, u svojim boljim delovima, dobro koristi.

I, dobro, Cappuccio crta zaista dobrog Wolverinea, naročito kada je u akciji, sa mnogo energije, oštrih linija, vrlo atmosferičnog svetla i senčenja. Čak i neke epizode koje su u narativnom smislu gotovo sasvim nepotrebne i do vrha napunjene filerom – kao što je, na primer ekstenzivna scena borbe vuka i medveda u četvrtoj epizodi – zahvaljujući odličnoj saradnji između crtača i koloriste nude nešto lepo da se vidi. Takođe, Petit podvižnički koristi kolorno kodiranje da čitaocu obezbedi snalaženje između preplićućih glasova u titlovima i ovo je u tehničkom smislu demonstracija zanata na daleko višem nivou nego što ovaj strip zapravo zaslužuje.

A onda me čini i pomalo tužnim što moram da ovako kritikujem jedan projekat koji demonstrira veliki talenat, mnogo tehničkog majstorstva i truda, ali se koaguliše u nečem što je – ultimativno – i nepotrebno – jer ne pomera „glavnu“ priču ni u kakvom bitnom smeru – i derivativno i dosadno. To je het-trik koji ne bih poželeo nikome a ponajmanje ljudima koji pokazuju da imaju kapacitet da rade mnogo bolje stripove od ovoga – i uostalom, već su radili MNOGO BOLJE stripove od ovoga. Ultimate Wolverine je, dakle, strip samo za apsolutne kompletiste Ultimate univerzuma, pa ako sebe vidite kao jednog od njih, ili naprosto jednog od Wolverineovih svedoka koji moraju da pročitaju SVE u čemu se on pojavi, izvolite se snabdeti ovim stripovima na Amazonu.