Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za danas sam sebi u zadatak stavio da malo prođemo kroz muziku koju je Jon Raskin izdavao ove godine. Dakle, pričamo o tri albuma koja su izašla između Januara i kraja Aprila, sva tri snimljena krajem 2024. godine, u raznim postavama i u različitim klubovima u različitim zemljama. Raskin je, znamo, iskusni free improv nomad – a koji je istovremeno i član jedne od najdugovečnijih free jazz postava što rade na planeti u ovom trenutku, osnovane 1977. godine a sa poslednjom, i jedinom, promenom članstva još 1988. – i njegova adaptabilnost na različite saradnike i kontekste je legendarna.
Raskin je, za slučaj da ste novi u svemu ovome, čovek sa poluvekovnom karijerom u eksperimentalnom džezu i slobodno improvizovanoj muzici, sa počecima koji se vezuju za svirku u projektima Johna Adamsa na Muzičkom konzervatorijumu San Francisko, te Barneyja Childsa sa Univerziteta Redland. Raskin je, kao obrazovan kompozitor, u sedamdesetima radio sa mnogo sastava i kolektiva iz domena Nove muzike, ukrštajući eksperimentalne muzičke tendencije sa plesom, teatrom, vizuelnim umetnostima.
No, njegova najpoznatija afilijacija je sa pomenutim dugovečnim ansamblom, Rova Quartet, grupom četvorice saksofonista koja radi, iduće godine će biti već tačno pola veka. Paralelno sa ovim čuvenim projektom, Raskin će raditi na raznim instalacijama, pisati kompozicije po narudžbini za različite produkcije, ali i sarađivati i snimati sa brojnim važnim imenima iz domena free jazza i generalno Nove muzike. Pomenućemo samo ljude kao što su Anthony Braxton, Pauline Oliveros, Terry Riley, Wadada Leo Smith, Frank Gratkowski, Fred Frith, Sam Rivers, Tim Berne, Henry Kaiser…
U današnjem pregledu krećemo sa mesta na kome smo prošli put stali, to jest iz kluba Brötz u Geteborgu o kome smo pisali prošlog vikenda. Jon Raskin, Tim Perkis, Sten Sandell: Brötz Now! je superiorno simpatična free jazz situacija u kojoj imamo prijatni alt-saksofon koji svira u lepom post-bop formatu, iskombinovan sa pijanističkim eksploracijama tonalne i atonalne improvizacije ali i sa živom elektronikom koju donos Tim Perkis, po danu softverski inženjer i edukator, po noći eksperimentalni muzičar koji sam pravi svoje gadžete na kojima posle svira. Takođe je radio i podkast Noisy People. Perkis je originalno iz San Franciska – ili je makar tamo radio i pravio muziku u vreme kada je živeo u SAD, a pre desetak godina je dobio poziciju na Univerzitetu Geteborg, pa se 2023. tamo i zvanično preselio.
Naravno, i Sandell je ugledan kompozitor i improvizator, član Švedske kraljevske muzičke akademije. Pored klavira, klavikorda i tih klasičnih instrumenata radi i sa elektronikom, a pošto je Šveđanin, sarađivao je sa ljudima kao što su Paal Nilssen-Love, Evan Parker, Sven-Åke Johansson, Chris Cutler, Sofia Jernberg, Mats Gustafsson, Nina de Heney, Raymond Strid…
Brötz Now! je dakle, lepa kombinacija propisnih džezerskih improvizacija koje uglavnom Raskin radi na svom alt-saksofonu, vozeći se po skalama sa osećajem za temu ali i za dramu i narativ, i dosta manje „standardno“ muzičkog zvuka koji proizvode ostala dvojica. Nema ovde, pak, mnogo forsiranja i Raskinova svirka, iako žustra i strastvena nije demonstracija snage ili agresije. Sandell je takođe dosta energičan u nekim momentima, ali dobar deo njegove svirke se bavi pronalaženjem prave boje, atmosfere i teksture. Perkis svakako daje najapstraktniji preliv ovom nastupu, proizvodeći zvuke za koje ne možete naći referencu i onda manipulišući njima u stvarnom vremenu.
Ovo se vrlo lepo kombinuje jedno sa drugim, sa, čini mi se, dobrim odnosom tema i njihovog razvoja sa jedne, i čistije apstrakcije zvuka sa druge. Ono što albumu, mislim, daje najviše šarma je to koliko muzičari ovde ne nastupaju sa akademskom distancom i uštogljenošću. Koliko god da je ova muzika „tuđinska“, ona nije namešteno uozbiljena i na nastupu se čuju strastvene interakcije, iznenađujuće razmene, duhovite subverzije. Na četvrtoj kompoziciji, Delsjöområdet Raskin počinje improvizaciju alikvotnim pevanjem koje neće baš u penziju poslati ljude iz Huun-Huur-Tu i Yat-Kha, ali se njegovo moduliranje glasa i proizvođenje dva tona odjednom sjajno uklapa sa Perkisovim mutirajućim teksturama. Sandell se onda u ovo uključuje tako da ništa ne pokvari a da obezbedi treću dimenziju, tamni ton i donji registar. Onda Raskin pređe na saksofon, svirajući strastveni bluz a ostala dvojica zvuče kao da su u padajućoj orbiti oko crne rupe. Sjajno:
https://jonraskin.bandcamp.com/album/br-tz-now
Drugi album, izašao u Februaru je opet trio postava. Raskin, Lehn, Schellander: Live At Celeste je snimljen kao deo ciklusa „Improvizatori Ponedeljkom“ koji u bečkom klubu Celeste ide još od 2005. godine kada ga je tamo ustanovio kalifornijski free jazz saksofonista Marco Eneidi, a posle njegove smrti je program preuzela klarinetistkinja Susanna Gartmayer.
U postavi ponovo imamo kombinaciju „klasičnog“ džez instrumentarija i analogne elektronike, samo što umesto klavira imamo kontrabas, a umesto nespecifikovanih elektronskih naprava stari, dobri, modularni analogni sintisajzer. Naravno, ako ste gledali Thomasa Lehna kada je svirao u Beogradu na Ring Ringu pre četrnaest godina, onda znate koliko je on u stanju raznovrsnog zvuka da proizvede sam za sebe sa svojim modulima, pa ostala dvojica ovde moraju da ubace u petu brzinu da bi ikako držali korak sa raspoloženim Nemcem. Lehn je, naravno, legenda evropske improvizacije, čovek koji je svirao sa svakim ko je neko i ovde imamo zaista sjajan sparing između izrazito akustičnog dvojca sa jedne strane i Lehnove elektronike sa druge.
Naravno, ni treći član ove postave nije početnik. Matija Schellander je , štaviše jedan od modernih kompozitora eksperimentalne muzike koji dosta radi sa analognim sintisajzerom, ali za ovu priliku svira kontrabas. Schellander radi u slovenačkoj elektronskoj duo-postavi Rdeča Raleta, a sarađivao je sa jakim imenima kao što su Burkhard Stangl, Franz Hautzinger, Okkyung Lee, Kazuhisa Uchihashi, Christof Kurzmann…
Da se naslutiti iz svega ovoga da je kontrabasista ovde sklon apstraktnoj muzici koja nije samo atonalna već se više bavi samim zvukom, teksturom i sonornošću instrumenta nego skalama ili, uopšte, tonovima, i ima toga ovde, zaista, Live At Celeste ima priličnu količinu tuđinskih zvukova i apstrakcija. Ali i ovo je, kao i u slučaju prethodnog albuma zapravo prijatna razmena između trojice muzičara, energična a ne agresivna svirka sa puno „dešavanja“ i u kojoj nemate utisak da je ovo akademski, laboratorijski eksperiment već jedno autentično bacanje u nepoznato u potrazi za prosvetljenjem.
Raskin je vrlo lepo raspoložen ovde i njegove razmene sa kontrabasistom su zabavne, često u jasnim free jazz okvirima, sa njegovim altom koji onda stručno odlazi u distorzirane boje i dinamičke ekstreme da bi se prilagodio bizarnim zvučnim pesjažima koje kreira Lehn. Kako bi nastup bio dosadan da je sve u istoj brzini i istoj snazi, ovde imamo jednu neprekinutu improvizaciju od pola sata koja šarmantno menja svoje dinamike i smerove u kojima se kreće pa onda stiže na odredište otmeno i nimalo preuranjeno, dajući slušaocima lep, melodičan zaključak nakon tridesetak minuta guste, pustolovne muzike.
https://jonraskin.bandcamp.com/album/live-at-celeste
Jon Raskin Quartet: Live at Punctum – Prague je izašao krajem Aprila i on je, kao što mu ime kaže, snimljen u Pragu, sa u tom trenutku aktuelnom postavom ovog kvarteta. Da bude jasno, ovo nema mnogo veze sa muzičarima koji su pod istim ovim imenom snimali za etiketu Tzadik Johna Zorna, i Raskin je ovaj kvartet od početka i zamislio kao rotirajuću postavu muzičara koji će raditi pod njegovom koordinacijom više nego kao nekakav u kamen upisani spisak ljudi.
Elia Moretti tako ovde svira bubnjeve, a pričamo o perkusionisti i kompozitoru sa velikim iskustvom u pisanju muzike za plesne trupe i umetničke instalacije. Na kontrabasu je George Cremaschi, jedan od najaktivnijih i najbitnijih improvizatora u Pragu u ovom trenutku – a koji je prethodno radio i na kalifornijskoj i njujorškoj sceni. Da ne bude sve „čisto“ džezerski, on ovde takođe svira i elektroniku.
Elektroniku radi i četvrti član, Martin Debřička, ali on ovde prevashodno svira tenor saksofon i bas klarinet, tako da je ovo u tehničkom smislu „prava“ džez-postava. No, naravno, muzika koji kvartet proizvodi na nastupu u klubu Punctum ide celim putem od užurbanog free jazza gde se svira snažno i dinamično, pa do apstraktnih pasaža u kojima niste sigurni da li čujete činelu koju neko svira gudalom, alikvotni ton kontrabasa, saksofon poguran na samu ivicu svog zvučnog opsega (i to uz MNOGO trikova sa duvanjem u pisak) ili „čist“ elektronski zvuk. Dezorijentisanost koju bend proizvodi senzornim zasićenjem i korišćenjem tehnika što instrumente oslobađaju njihovih tradicionalnih uloga ali i tradicionalnog ZVUKA je jedan od programskih elemenata ove muzike i slušalac već na polovini skoro dvadesetdvominutne prve kompozicije zaboravlja da je počeo da sluša džez album i traži put kroz gustu šumu zvukova koji kao da imaju sopstveni život i tajne agende.
Ostale dve kompozicije su kraće ali nisu manje apstraktne. Lament for Lyn je sedam i po minuta meandriranja po tamnim ambijentima u kojima tonovi saksofona mogu da budu putokazi ali i klopke koje je neko postavio da vas navede na krivi put. Kontrabas ovde bruji kao larinks neke ogromne životinje, timpani tresu tlo a saksofon dolazi iz daljine i postavlja pitanja na koja ne stižu odgovori, bar ne u registru koji mi čujemo.
Unfolding, Stretching, Reaching počinje slično apstraktno ali posle tri minuta eksplodira u propisni free jazz freakout tako da tu svako na kraju dolazi na svoje. Ritam sekcija je brutalna i brutalno efikasna a saksofonisti zvuče kao roj stršljenova koji je ugledao prvi zrak sunca posle duge zime, dakle radosno i opasno. I to je prelepo.
