Nije sad, kao, neko iznenađenje da živimo u državi koja se odavno raspala a institucije su zamenili kriminalni klanovi, ali i dalje jeste malo scary kada vidite da je načelnik prestoničke policije pokušavao da pomiri dve zaraćene bande za kafanskim stolom, onda se povadili pištolji, jedan učesnik bio ubijen pa onda taj načelnik policije, zajedno sa svojim obezbeđenjem pomogao da se – spaljivanjem tela – uklone dokazi o ubistvu. Oh, a taj načelnik je i bivši savetnik predsednika republike za borbu protiv kriminala i korupcije a taj restoran je, vele, u vlasništvu brata predsednika republike. I, mislim, umesto da se budite uz saznanje da su direktor policije i ministar unutrašnjih poslova podneli ostavke, ovo je samo još jedan od „pa šta“ ekscesa koji dođu, prođu i nemaju propisne posledice. Štagod da im na kraju uradimo biće MALO. Da slušamo metal pre toga:
Deo 1: BLACK METAL
МРА:ААК su ruski blek metal bend koji je prošle godine uklonio svoj aktuelni EP sa svih platformi jer je koristio citat iz koncentracionog logora Buchenwald i svi su mislili da je ovo promocija nacističkih, jelte, ideja, a bend je, u stvari, antifašistički nastrojen i trudio se da ilustruje poentu. Enivej, sada imamo novi EP, Тебя среди них нет i to je simpatičan, melodičan i energičan blek metal sa možda tipično ruskim zvukom, ali solidnom (svakako dosta jeftinom) produkcijom i dosta atmosfere. Kul je a plaća se po želji:
https://mraaak.bandcamp.com/album/–4
Francuzi Galibot nisu čak ni jedini bend koji se u svojim tekstovima bavi istorijom rudarenja, u njihovom slučaju vezanom za gradić iz kog potiču, Wallers-Arenberg na severu Francuske. Enivej, Catabase im je treći album (drugo ove godine) i mada nije PRETERANO supstancijalan, svakako je prijatan, sa dosta melodične muzike a žustre svirke bez filozofije i mrsomuđenja, kako i treba da bude. Rudarski posao!
https://galibot.bandcamp.com/album/catabase
Italijanski blek metal duo Lorn nije snimio album devet godina i sada se vraća sa Searing Blood, svojim četvrtim albumom, ponovo za I, Voidhanger Records. Naravno, ovo je istovremeno epska, teatralna ploča ali i vežba iz hermetičnosti i hipnotičke monotonije, sa dosta melodičnih tema i svetlih harmonija ali smeštenih u sporo mutirajuće, repetitivno okruženje. Sve to funkcioniše dosta dobro ako album slušate mirno, usredsređeno i pustite ga da vas vodi:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/searing-blood
https://lorn21.bandcamp.com/album/searing-blood
https://dolomianera.bandcamp.com/album/searing-blood
Isti izdavač ima i debi album nemačkog jednočlanog projekta Junon i The Golden Citadel of the Astral Sphere je ploča koja kombinuje veliku hermetičnost, dugačke pesme i DIVLJAČKU agresiju. Prvi komad, Propheten der blauen Flamme traje deset i po minuta i skida kilažu ako ga preslušate ceo bez pauze, prvo neumoljivim blek metal jurišem koji ruši sve pred sobom a onda avangardnom operom koja sledi, pa povratkom u prebijanje. I ostale pesme mešaju avangardu i ekstremni metal ambiciozno i sa dosta zanimljivih rezultata a album kruniše manifestna, dvadesetjednominutna Dolorosa sa kojom ćete ili potvrditi da je ovo bend sa dubinom ili vizijom ili je nećete čitavu preživeti.
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/the-golden-citadel-of-the-astral-sphere
Via ad Mortem su Italijani, kao i gorepohvaljeni Lorn ali na njihovom debi albumu, Requiem I: Through the Path, Over the Ruins ja čujem nula originalnosti. Ovo je vrlo korektna ploča udaračkog, melodičnog blek metala moderne orijentacije i tema koje imaju epsku dimenziju, odsvirana takođe korektno, producirana tako da se naglasi harmoničnost muzike i bez mnogo dinamike i meni je to prilično monotono. Opet, verujem da ovakav album i nije namenjen starom i džangrizavom liku poput mene i da će publika koja voli melodiočniju, ’gejzerskiju muziku u ovome uživati jer je u tom nekom smislu sve odlično:
https://viaadmortem.bandcamp.com/album/requiem-i-through-the-path-over-the-ruins
Austrijanci Verba Serpentis su svoj novi EP nazvali Torchbearers a i na promo slici imaju baklje u rukama, dakle, baš su on-brend. I muzika im je solidno producirani blek metal koji iako voli tritonuse, ima i dosta propisnih, „pravih“ metal rifova, voli da napravi i malo složenije teme, ima čvrstinu, težinu, debljinu pa i komponovane solaže. Dakle, propisna metalčina a opet i dovoljno melodije za savremenu blek metal publiku, pa nagađam da će Verba Serpentis sa ovim izdanjem da naprave dobar posao:
https://verbaserpentis.bandcamp.com/album/torchbearers
Teksašani iz El Pasa Acid Spitter na svom drugom demo snimku, Nuclear Volition PROMO malo i zvuče kao da je neko detonirao nuklearnu bombu u vašem dvorištu. Ovo su četiri pesme veoma sirovog black-metal-punka, dakle, deračina iz sve snage i bez uzimanja talaca, sa izuzetno jeftinom (a efektnom!) produkcijom i zaraznim rifovima. Četiri pesme grešnih užitaka:
https://acidspitter.bandcamp.com/album/nuclear-volition-promo
Iako se ono što austrijski jednočlani projekat Ara radi naziva blek metalom, to nije blek metal ni standardne ni moderne forme. Na četvrtom albumu – za pet godina – koji je Michael Schneeberger izbacio sa ovim projektom, Hohe Tannen, u prvom planu je hermetična, hladna atmosfera, puno repeticije, naglašeno avangardni pristup ne samo ekstremnom metalu ili metalu, već gitarskoj muzici uopšte, sa velikom pažnjom posvećenom teksturama i bojama i kompozicijama koje samo na momente podsećaju na standardni blek metal program, a većinu vremena su bliže zvučnim skulpturama:
https://ara-iec.bandcamp.com/album/hohe-tannen
Мракобес je jedan čovek, Bugarin Nikolaj Stefanov, koji danas živi u Švedskoj a ovaj projekat mu je aktivan od 2004. godine iako je debi album uradio tek 2024. Drugi album, Опустошение je prilično zabavna kombinacija surove blek metal krljačine i epskih, melodičnih tema koje imaju snažno folklorno utemeljenje. Produkcija je prilično solidna, ali primarni adut albuma je strašna urgencija sa kojim Stefanov sve ovo svira, kao da mu ističe termin u studiju pa onda njegovi barokni aranžmani sa horovima i čestim promenma ritma deluju kao da gledate ubrzani snimak i to je sve vratolomno i seksi:
https://mrakobes-bg.bandcamp.com/album/devastation
https://littlenorwayproductions.bandcamp.com/album/–2
Finci Diabolical Vengeance su po mom ukusu na debitantskom demo snimku, Conquer the Temples, jer je ovo izuzetno agresivan, a opet vrlo old school black/ black thrash metal sirovog zvuka i neverovatne bestijalnosti u izvedbi. Diabolical Vengeance su dva čoveka od kojih jedan sve svira a drugi sve peva i njihova muzika je jednostavna, neposredna i POTPUNO DESTRUKTIVNA. Ko ne skače taj je pravoslavac:
https://diabolicalvengeance.bandcamp.com/album/conquer-the-temples
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Mars Collision su iz Napulja i sviraju vrlo simpatičan stoner rok na svom debi albumu, World Collapse. Ovo je psihodelično i drogirano ali nema problem da ide i u smeru motorhedovske highway rock ’n’ roll cepačine i sve to zvuči sigurno, solidno napisano, odsvirano sa razumevanjem. Plus, zvuk gitara zaista sugeriše taj vulkanski senzibilitet koji bend stavlja u prvi plan imajući u vidu na to iz kog je grada. Šest pesama bluziranog, kvalitetnog, pitkog teškog roka za poznavaoce i radoznalce podjednako:
https://marscollision.bandcamp.com/album/world-collapse
Da ostanemo malo u Italiji: Solar Mantra su ekipa iz Rima koja je prvi album snimila pre pet godina i sada ima vrlo lep drugi album naslovljen State of Joyful Lightness. Naravno da naslov sugeriše prilično, jelte, napredno uživanje u narkoticima, ali muzika je vrlo fino napisan, rifaški stoner rok, sa promišljenim temama, dobrim gruvom, slojevitošću u aranžiranju. Dakle, ovo nisu samo četiri momka koja džemuju u šupi, ali muzika im svejedno zadržava taj spontani drajv džemovanja u, jelte, šupi, sa odličnim osećajem za dinamiku, ali sa temama i rifovima koji su značajno razrađeniji od nečega što bi bend uradio kroz puku improvizaciju. Vrlo lepa, na momente zaista mantrična ploča koja ne forsira težinu ali joj ona prirodno dođe:
https://solarmantrastoner.bandcamp.com/album/state-of-joyful-lightness
Švedski melanholični doom metalci Draconian nisu nikada bili previše po mom ukusu, zna se da ne volim preterano gotske uticaje u metalu, ali ko voli ima, mislim, razlog za radost. In Somnolent Ruin, osmi album benda je jedna epska, veoma cheesy konstrukcija paradajzlostovskog doom metala koji ide dostojanstveno, sporo i spektakularno sa dualnim muško-ženskim vokalima i gorkoslatkim melodijama. Pesme su napisane kvalitetno, zvuk je dobar, nema greške:
https://draconian.bandcamp.com/album/in-somnolent-ruin
We Follow the Earth iz Severne Karoline na slici izgledaju kao da imaju jedno 400 kila pa im je i muzika primereno heavy. Njihov drugi album, Foamdrinker je knjiški primer SOLIDNOG sludge-doom metala, sa sporim tempom, odmerenim, dostojanstvenim rifovima a ipak jednom agresivnom komponentom u svemu tome. Zvuk je čvrst, lepo miksovan da se čuju instrumenti i širok spektar frekvencija, vokal je bolan, izmučen, a drama je elegantna. Ne izmišlja ovaj album ništa novo, ali čuje se da ljudi ovo vole i sviraju ga sa apetitom:
https://wefollowtheearth.bandcamp.com/album/foamdrinker
Pensilvanijski Mule Thrower imaju novi EP, 種類, i to su četiri pesme teškog, abrazivnog sludge-doom metala, ali koji nije bez sofisticiranosti. Mule Thrower vole da naprave dramu makar to značilo da će njihova muzika usporavati do potpunog stajanja u mestu i to ume da bude vrlo efektno. Monstruozno velika, distorzirana bas-gitara dominira u zvuku, vokali su bolni ali minimalno melodični, a produkcija naglašava, jelte, glasnost, i ovo je spretna kombinacija suptilnog i grubog, baš kako treba. Plaćate koliko želite:
https://mulethrower.bandcamp.com/album/-
Bockreiter su belgijski blackened doom-sludge bend sa debi albumom Spirits of the Swamp. Možete već iz naslova da zamislite kako ovo zvuči, ali da pomognem: mračno, preteće, agresivno. Produkcija je kvalitetna a bend svira odlično i ovo je muzika koja živi od toga da pred slušaoca stavlja izazove, sa dugačkim, sporim, teškim pesmama prepunim mijazmatične atmosfere i iznenadnih eksplozija nasilja i brzine. No, ima to svoju formu, i pored hermetičnosti dopušta ponekom zraku svetla da prodre kroz sumaglicu pa nije monotono i zatupljujuće nego, jelte, zavodljivo i hipnotično. Fino:
https://bockreiter.bandcamp.com/album/spirits-of-the-swamp
Hojlanđanin Tjeerd de Jong ima nekoliko jednočlanih projekata od kojih je verovatno najpoznatiji stoner-doom orijentisani Phantom Druid. No, danas pričamo o The Oblivion Expedition a koji je više psihodelični space rock i album Intergalactic Gateway To Infinity je fina, ležerna niska drogiranih džemova koji se pitaju šta bi bilo da je Jimi Hendrix preživeo i navukao i Santanu na svoje gudre. Meditativno, a zabavno, producirano jeftino a efektno, kao stvoreno je za gubljenje (vremena, sebe, svega…):
https://theoblivionexpedition.bandcamp.com/album/intergalactic-gateway-to-infinity
Londonski Dromos sviraju funeral doom metal, ali izdaju za Argonauta Records pa je njihov debi album, Failing Light kombinacija očekivanog sa neočekivanim. Naime, ovo jesu spore, teatralno tužne pesme od po dvanaest, trinaest i dvadeset minuta, sa postepenim, metodičnim razvojem svoje makabr priče i tragične tuge, ali pored klasičnog funeral doom programa ovde ima i malo prijatne doomgaze emocije i to je lepa kombinacija. Tri pesme, ali mnogo muzike:
https://dromosdoom.bandcamp.com/album/failing-light
Gozu su svoj šesti album naslovili samo Gozu Vi, demonstrirajući zabrinjavajuće malo maštovitosti. No, njihov topli, taški stoner rok je u dobroj formi pa to potvrđuje da ne morate da pravite neke velike koncepte i intelektualne konstrukcije ako vas i dalje služi čulo za rokenrol. I, da se razumemo, ovo je rifaški, šoferski stoner zvuk teškog zvuka i niskog štima, ali on sam NIJE nemaštovit. Nije ni sad nešto drsko eksperimentalan, ali ovo je album sasvim pristojnog idejnog raspona i dobrih aranžmana. Ne propušta se:
https://gozu.bandcamp.com/album/gozu-vi
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL
Kostarikanski trešeri Höwler imaju peti album, Beyond Mortal Control i ovo je tvrd, disciplinovan thrash metal iz koga je najveći deo originalne heavy metal orijentacije benda egzorciran. Dakle, ovo je velikim delom u „ekstremnom“ formatu, sa tvrdim zvukom, pretećim denflovanim rifovima, puno blastbita i kenibalkorpsovskih hammering-tema na gitari. I onda kad bend upadne u po koji klasični heavy metal gruv to bude simpatičan predah između prebijanja od koga se sastoji najveći deo albuma. Kul je:
https://howlercr.bandcamp.com/album/beyond-mortal-control
Singlove ovde po pravilu ne pokrivam, jer, jelte, rekosmo, niko nema TOLIKO vremena, ali pošto nam Anthrax stižu u Beograd za dve nedelje, red je da pustimo njihov juče objavljeni spot, It’s For the Kids a koji najavljuje album što će, deset godina nakon prethodnog, konačno dropovati u Septembru. Enivej, nije ovo neka LEGENDARNA pesma, ali SCott Ian jeste napravio još jedan svoj klasični moš-part u sredini i to se mora poštovati. Plus, Joey i dalje zvuči kao da ima 10 godina i Charlie i Frank sviraju tehnički a sa dušom tako da ja nemam mnogo zamerki:
Desolus iz Vašingtona na svom drugom albumu, Dwellers of the Twilight Void prže sirov, old school black thrash metal, ali sa stvarnim razumevanjem kako je ova muzika zvučala polovinom i krajem osamdesetih Dakle, ovde ćete čuti dosta Bathoryja, Kreatora, ali i death uticaja poput, recimo, Merciless ili Possessed. Sve je sklopljeno odlično, sa dobrim, jeftinim a zdravim zvukom i jako srčanom muzikom. Velika preporuka!
https://desolus-us.bandcamp.com/album/dwellers-of-the-twilight-void
Kolumbijski trio Louder ima ove nedelje svoj debi album, Devil’s Night, i to je MELEM na rane koje nam život stalno i nemilosrdno nanosi. Pričamo o old school, sirovom, naglašeno garažnom speed metalu kome su jeftina (a efektna) produkcija i repetitivnost rifova odlike identiteta i jake strane a ne simptomi nekakve početničke nesigurnosti. Bend, uostalom, čine ljudi sa iskustvom stečenim u mnogo drugih grupa, a ovih osam pesama su savršeno prepakivanje Motorheada i Venoma u nešto što u 2026. godini zvuči sveže, moćno i prepuno radosne energije:
https://fighter-records.bandcamp.com/album/devils-night
Imamo još dobrog speed-thrash zvuka, ovog puta iz Ilinoja a u formi drugog albuma trija Deadnight. Deadnight su debi album snimili još 2008, dakle, pre osamnaest godina i sada, na njegovo punoletstvo stiže drugi, The Black Scourge i on KIDA. Ovo je divalj, energičan, a opet kvalitetno napisan i odsviran blackened thrash, sa dosta old school rfova, sjajnim tempom, mnogo pržećih solaža. Moderni metal često zvuči klinički čisto, mašinski sklopljeno, preproducirano do bezdušja i Deadnight su protivotrov kakav povremeno moramo da uzmemo da ne izgubimo životnu radost. Devet pesama koje ne uzimaju taoce:
https://deadnightofficial.bandcamp.com/album/the-black-scourge-2
Češki Doomentia Records izdao je split EP bendova Mörghuul i Nocturnal Ovi prvi su isto Česi ali za ove druge nema podataka niti se njihova strana može naći na Bandcampu pa nagađam da se radi o nemačkom black-thrash bendu pošto i Mörghuul prže besan, dobar black-thrash. Njihove dve pesme koje ovde dobijamo su zabavne, sa simpatičnim old school manirizmima ali i oštrim rifčinama, brzim tempom, pristojnim sirovim zvukom. Kvalitetan provod:
https://morghuul.bandcamp.com/album/nocturnal-m-rghuul-split-ep
Made in Hell je novi EP za danski Artillery i ovaj bend u svoju četrdesetpetu godinu postojanja ulazi raspoloženo. Neću da kažem da su dve nove pesme sad, kao ESENCIJALNE u opusu Artillery, ali je u pitanju dobra kombinacija promišljenog aranžiranja i propisnog heavy metal gruva, sa divljim solažama i meni to naravno prija. Onda su tu i dve stare, klasične pesme, obe sa albuma Fear of Tomorrow iz 1985, a od kojih je jedna snimljena ponovo, druga uživo i zvuče odlično, podsećajući na to zašto su Artillery bili tako važni pre četiri decenije i zašto nisu zaista imali čega da se plaše kad je sutrašnjica u pitanju. Oni su svoje mesto u istorijskim knjigama obezbedili i sve što danas rade, rade iz ljubavi i to se čuje:
https://artillerydenmark.bandcamp.com/album/made-in-hell
Sledgehammer su bend koji kao da je pravljen za mene. Ova francuska speed-thrash postava na svom debi albumu Destroy/Rebuild zvuči kao da je ispala iz, jelte, 1984. godine sa svojim oštrim rifovima, moćnim tempom i pevačicom koja je toliko besna, toliko cool da se malo ježim od svakog njenog uličarskog, napaljenog stiha. Plus tekstovi su feministički PLUS pevačica Alice Lassale se zahvaljuje svojoj mami a što je MNOGO slatko. Apsolutno razaračka ploča u maniru klasičnih Znowhite, ali sa savremenim pogledom na, jelte, svet, snimljena u DIY maniru. Ne propustiti:
https://sledgehammer.bandcamp.com/album/destroy-rebuild
Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND
Lockjaw iz Melburna voze emotivan, srčan hardcore na svom EP-ju A Reason to Endure. Ovo su dobro producirane četiri pesme koje potiču iz tradicije pozitivnijih/ straight edge bendova iz osamdesetih poput Youth of Today ili Minor Threat samo sa malo, jelte, punijim zvukom, disciplinovanijom svirkom, mrvicu metalnijim pristupom. No, svakako pričamo o muzici pravljenoj da se tinejdžeri odlično i znojavo provedu u mošpitu i ovo od mene dobija jake preporuke:
https://lockjawhc.bandcamp.com/album/a-reason-to-endure
Odlično mi zvuče i Tornrot (PALINDROM!!!!!!!!!) sa Centralne Jave čiji EP Injustice donosi pet pesama koljačkog, čvrstog hardkora. Ovo je, svakako, bazirano na old school hardcore thrash osnovama, tako da živi od trešerskih rifova, brzog tempa i generalne napaljenosti ali je onda i niže štimovano i ima generalno težak, savremen zvuk. Plus taj PRELEPO promukli vokal! A sve nekako sirovo producirano da se oseti taj, jelte, pravi andergraud. Meni odlično:
https://tornrothc.bandcamp.com/album/injustice
Kanađani Weakness imaju šarenolik spektar uticaja, uključujući klasični japanski hardkor, crustcore, sludge metal itd. Album Cycle of Death je utoliko i veoma heavy ali i sklon tribalnim, amtosferičnim momentima između brutalnog d-beat zakucavanja. Bend, razume se, energiju nalazi u besu zbog nepravde i nejednakosti i časno krlja:
https://weaknesshc.bandcamp.com/album/cycle-of-death
Nisam neki veliki fan Pro-Pain, ali kada su već prošle godine Agnostic Front i Bio-hazard imali nove albume, što su njihove njujorške komšije gore? Pro-Pain uostalom nije snimio album jedanaest godina i Stone Cold Anger je jedna solidno napaljena kolekcija NYHC krošea koji imaju dosta uobičajenog mošerskog programa i metaliziranih rifova, ali i poneko hardkorpank osveženje za mene i meni slične. Uvek kada čujem glas Garyja Meskila pomislim kako bih voleo da se Crumbusckers ponovo okupe i tako, jelte, od 1991. godine svaki put kada mi neko pusti Pro-Pain (i, da, znam da je Meskil u Crumbsuckers svirao bas i da nije pevao ali zvuči ISTO kao Chris Notaro), pa i ovom prilikom. No, ako ste voleli Pro-Pain 1991. godine, mislim da je i novi album sasvim solidna ponuda iako ne mrda ni MRVICU napred:
https://pro-pain.bandcamp.com/album/stone-cold-anger-3
Pošto su Srbija i Kolumbija sada maltene ista zemlja, da istaknemo i EP At War With Reality kolumbijskog projekta All Cause Lost kao primer kvalitetnog old school metaliziranog hardkora na kakav se vredi ugledati. Dakle, ovo je ulično, besno, agresivno a okrenuto ka gruvu, sa prilično dobrim zvukom i kombinacijom metalskih rifova i pankerske neposrednosti. Fino je:
https://allcauselosthc.bandcamp.com/album/at-war-with-reality
Execution Style su novi bostonski hardkor bend sa nekim dosta iskusnim članovima. Prvo izdanje, minialbum Hell At Capacity ima detalj iz Brojgelovog Trijumfa smrti na omotu i sedam pesama agresije i bola, ali ovo nije tek uličarski, siledžijski, mošerski hardkor, već nisko naštimovani, mračno metalizirani zvuk koji jednako duguje britanskom D-beatu i Celtic Frostu, kao i kalifornijskim Neurosis. Meni je, naravno, odlično, sa dobrom produkcijom i mnogo MNOGO besa a plaća se koliko vi hoćete:
https://executionstyleboston.bandcamp.com/album/hell-at-capacity
Finski emoviolence majstori Letterbombs imaju split EP sa takođe finskim grinderima Tunkio i pošto Tunkio još nisu stavili svoju stranu na Bandcamp, za sada možemo samo da se oduševljavamo time kako su Letterbombs FENOMENALNI. Ovo su tri pesme žestoke, agresivne ali inteligentno napisane i perfektno odsvirane muzike koja uzima za osnovu powerviolence hardcore, dodaje mu malo dobro odmerene disonance a onda sve završi tim, jelte, emotivnijim (mada više SCREAMOtivnijim) pevanjem. Odlično je a digitalni daunloud plaćate koliko hoćete dok je vinil samo deset evrodolara:
https://letterbombs.bandcamp.com/album/split-with-tunkio
Kad smo već kod vajolensa, hotlinehungup su ekipa iz Kolambusa u Ohaju a album Digging in the Dark im je sedamnaest pesama mathcore HAOSA. Ali superkvalitetno odsviranog, opsesivno napisanog, čak i dobro snimljenog. Toliko sam navikao da ovakva muzika nastaje u prostorijama za vežbu i snima se telefonom da mi se mozak malo zakočio kada sam čuo kako ovi ljudi ne samo dobro sviraju nego kako je to solidno snimljeno i sve njihove neverovatne vratolomije se lepo čuju. Ne propustiti, a ako digitalni daunloud kupujete od izdavača koji je izbacio i CD i kasetu, sami određujete cenu:
https://hotlinehungup.bandcamp.com/album/digging-in-the-dark
https://deadsleeprecords.bandcamp.com/album/digging-in-the-dark
Tu će dobro da legnu i Orphan Donor. Ovo je nekada bio solo projekat iz Pensilvanije ali na albumu Ailments potpisano je šest ljudi, od kojih jedan svira i trubu molimlepo. I ovo je negde između ekstremne screamo ekspresije i bolesnog, jelte, mathcore izraza, sa pesmama koje su skulpture disonance i polomljenog gruva (ali ipak gruva) i mnogo emotivnog vrištanja. Meni to prilično zrelo i promišljeno zvuči, sa ekstremnošću koja jeste u prvom planu ali nije sama sebi svrha. Voleo sam i prethodna izdanja ovog projekta a on je nastavio da odlično sazreva pa od mene ima svu podršku:
https://orphandonor.bandcamp.com/album/ailments
Pa onda ide Crest of Grief iz Lidsa, false grind/ grindcore projekat čija muzika zvuči kao sonična realizacija definicije pojma manije. EP Decoded nema ni jednu pesmu dužu od dva minuta a to je dobro jer niko ne bi izdržao ovaj nivo agresije, vrištanja, mikrofonije, rafalnih blastbitova i disonantnih rifova na duže staze. Plus taj zvuk napucan DO BOLA. Dakle, DOBRO JE, a i dobro je da je kratko jer UBIJA.
https://crestofgrief.bandcamp.com/album/decoded
Revenge Ritual iz Nju Džersija svoj debi album izdaju za HPGD i onda znate da je ovo bend daleko iznad proseka. I jeste, Arbitrary Punishment je ploča na kojoj se disonantni, ekstremno agresivni hardcore kombinuje sa sludge metalom za kombinaciju strahovito brzih juriša i strahovito teških, sporih gaženja. Zvuk je jako težak, vrištanje je STRAŠNO, ali su pesme odlične, sa dobrim razumevanjem toga šta znači dobar RIF i kako se strateški koristi disonanca. Vrlo solidno:
https://hpgd.bandcamp.com/album/arbitrary-punishment
Argentinci Resistir su svoj novi EP nazvali Brutal Death da bi signalizirali skretanje iz gruverskijeg, komunikativnijeg metala u smeru, jelte, ekstrema, ali, mislim, stavili su sliku vrlo simpatičnog kučeta na omot tako da znate da ovo nije BAŠ brutal death metal. Nije ni „običan“ death metal, makar ne potpuno i Resistir zapravo sviraju nešto između eklektičnog mathcorea i death metala, samo sa gitarom i bubnjevima, u srazmerno lo-fi produkciji ali sa zavidnim nivom tehničke egzekucije i MNOGO autentične strasti. Meni je ovo, ovako svedeno i laserski usredsređeno da KRLJA, veoma dobro, A plaća se koliko hoćete:
https://resistirbdm.bandcamp.com/album/brutal-death-2
Pollution Of Soul iz San Dijega sebe taguju sa powervioence, ali ne samo da je njihova muzika malo bolje producirana od onoga što powerviolence vidi kao neki svoj standard u 2026. godini, nego je ona i mnogo više gruverski metalizirani hardcore sa blastbitom nego klasični izlomljeni powerviolence hardcore. A što, jelte nije ništa loše. Demo snimak Pollution Begins ima četiri pesme poštene krljačine i dosta dobrog, jeftinog a efektnog zvuka koji zakucava pravo u teme i ne pušta dok ne padnete. Cena je koliko date:
https://pollutionofsoul.bandcamp.com/album/pollution-begins
Slično važi za $USD iz Los Anđelesa sa dve pesme na EP-ju Prototype, a koje su eksplozivni powerviolence izmešan sa metaliziranim hardkorom i dobro produciran. Energično, agresivno, kvalitetno a košta koliko vi kažete:
https://usdhc.bandcamp.com/album/prototype
Iz Škotske stižu su Tyrannus ali njihova muzika je mešavina hardkora, death metala, blek metala pa i treš metala. Album Mournhold, njihov drugi, konstantno me je iznenađivao svojim prelascima iz melodičnije, atmosferičnije svirke u surovo, predrkano krljanje i mada naravno, iznenađenje nije dovoljno da zadrži pažnju tokom cele ploče, bend jeste konstantno svež i zanimljiv i piše interesantne, ipak na kraju logične pesme. Lepo, žestoko i originalno:
https://tyrannus.bandcamp.com/album/mournhold
To the Dogs iz Milvokija trpaju dobar, metalizirani crust. Najnoviji EP (četiri godine nakon debi albuma), Butchery, ima pet energičnih, troipominutnih komada, odlično odsviranih, sa dobrim, punim zvukom i rifovima koji prete, pa bogami i napadaju. Ovde nema neke velike originalnosti u konceptu ali kvalitet pesama i izvedbi je na vrlo visokom nivou i kilodžuli energije što se pumpaju iz sve snage se ne mogu ignorisati:
https://tothedogs.bandcamp.com/album/butchery
Verminscet iz Belingema nisu toliko utegnuti ali i oni sviraju solidan metalizirani d-beat hardcore na svom albumu naslovljenom samo „I“. Ovo je haotičnije, sa kraćim, eksplozivnijim pesmama, elementima grindcorea i prljavijom produkcijom pa će nekome biti i draže. Svakako valja da se čuje a plaća se koliko hoćete:
https://verminsect.bandcamp.com/album/i
Grci .Krushya. snimaju konceptualne albume mračne, distopijske vizije, pa im je i muzika prilično, jelte, mračna. Bend je od thrash početaka evoluirao u deathgrind smeru pa je i novi album, DooMinion kombinacija trešerskih rifova i moš-delova, sa death metal rifčinama i blastbit rafalima. Sasvim je to korektno, uz solidnu produkciju i mada nema neke velike IDEJE, ima žustrinu, energiju i agresiju. Solidno:
https://krushya.bandcamp.com/album/doominion
Iz Istanbula dolaze Wrackpact sa istoimenim albumom i ovo je deathgrind koji dosta vuče na Terrorizer, kad Terrorizer ne bi imali Petea Sandovala, ne bi bili iskusni muzičari i ne bi bili profi producirani. Sad to zvuči kao da kritikujem Wrackpact, ali naprotiv, ovo je meni jako ugodan prljavi, sirovi andergraund zvuk čija su naivnost i jednostavnost deo šarma a cena od koliko date je više nego časna:
https://wrackpact.bandcamp.com/album/wrackpact
Blastchamber je projekat, sasvim verovatno jednočlani, iz Filadelfije sa prvim demo-snimkom naslovljenim Monolith of Human Failure. Imajući u vidu da je ovo kućna produkcija, sve to zvuči dosta dobro sa tamnim, ali snažnim deathgrind zvukom i kombinacijim brutal/ slamming death metal gruva i grindcore eksplozivnosti. Generalno, ovo je sklopljeno od dobrih elemenata (dobri rifovi, dobri moš-delovi itd.) i pesme su kratke, ali ga malo vuče na dole to da su te pesme često sklopljene nabacivanjem tih elemenata bez nekakve svesti o tome kako se, jelte, komponuje muzika. Ali, dobro, to se UČI i ovo je solidan prvi korak, a po ceni koju sami određujete:
https://blastchamber.bandcamp.com/album/monolith-of-human-failure
Deo 5: DEATH METAL
Death metalci Martyred iz Ostina u Teksasu imaju iza sebe jedan album, snimljen 2022. godine i sada su ga POŠTENO ispratili EP-jem Empirical Torment. Ovo je brutalni death metal u tradiciji najbolje škole, dakle, bendova poput Suffocation i Cannibal Corpse sa idealnim odnosom tehničke, zanatski vrhunske svirke i bolesnih, napaljujućih rifova. I, mislim, rade ga vrlo iskusni ljudi koji sviraju u dosta bendova i projekata a na čelu sa Rickyjem Myersom koga verovatno i znate najpre kao aktuelnog pevača Suffocation. Ricky, odnedavno u ovom bendu, ima bogat, moćan glas kojim predvodi ovu navalu sa autoritetom, a i ostatak benda je odličan i ovo su tri vrlo kvalitetne i dobro producirane pesme brutal death metala za sladokusce. Ne propustiti:
https://martyred.bandcamp.com/album/empirical-torment
Finci Inthraced su DALEKO premelodični za mene sa svojim epskim, cheesy melodijama i folki štimungom na debi albumu Constellation Zero. Plus, naravno, taj prenapucani zvuk gde sve zvuči isto, ravno i nedinamično. I, mislim, OK, ja i nisam publika za melodični death metal, ali, evo preorekta: Inthraced krljaju UŽASNO jako i ovo je ploča koja ide od krešenda do krešenda bez proverbijalnog vađenja i ja to ne mogu da ne ispoštujem iz sve snage. Šteta da zvuk nije malo dinamičniji jer je to ovako dosta zamorno za uši, ali, mislim, ljudi uspevaju da tu cheesy, epsku melodičnost spoje sa zaista odvaljvačkim death metalom i to treba čuti:
https://inthraced.bandcamp.com/album/constellation-zero
Izvrstan minialbum nam dolazi iz Nizozemske a odakle su Septic Tomb. Oni su Savage prvo izdali u Januaru kao singl sa dve pesme a sada izlazi kompletan materijal, sa sedam komada VEOMA teškog old school death metala. Septic Tomb su prilično bliski švedskim predlošcima i imaju neposrednost i moćne rifove koje smo vazda voleli na stokholmskoj sceni, plus producirani su da sve bude heavy a da opet ne bude spljeskano do neslušljivosti, što je veoma važno. Odlična ploča koja u Julu izlazi i na vinilu:
https://milkcowrecords.bandcamp.com/album/septic-tomb-ep
Italijani Gravery sviraju deathcore i imaju onaj moderni, četvrtasti, nedinamični zvuk niskog štima i niskog DR skora. No, njihov EP, Purified in Blood nudi četiri pesme slamming deathcore gruva i pošto sam ja slab na slemove, onda mi je i ovo dopadljivo. Sladak je i pevač kako svakih par stihova završi kao da pročišćava grlo da pljune gadnu šlajmaru, ali u prvom redu su za mene rifovi:
Škotlanđani Wirriekow veoma vole Bolt Thrower, ali na svom EP-ju, Canticle of the Moonshade Realm pored teškog, nisko naštimovanog death metal gruva po uzoru na birmingemske velikane imaju i malo rokenrol šmeka. Ovo je dakle, više death ’n’ roll nego čist death metal, ali mu to lepo stoji, sa solidnim zvukom, četiri simpatične, kompaktne pesme i cenom koliko date:
https://wirriekow.bandcamp.com/album/canticle-of-the-moonshade-realm
I Nijemci Arroganz sa svojim sedmim albumom, Death Doom Punks najviše idu na gruv, iako su u suštini blackened death metal bend. No, ovo je ploča sa dosta zanimljivih ideja a koje se ne ponavljaju previše dok bend umešno šara između propisnog ekstremnog metala i rokerskijih momenata, ne gubeći taj solidni gruv ni u jednom momentu, i pritom prašeći neke vrlo kul rifove:
https://arroganz.bandcamp.com/album/death-doom-punks
Phorboda su iz Kanade i sviraju blackened death metal, ali ovo je malo i „moderna“ verzija ovakve muzike sa malo deathkoraških elemenata u svemu tome. No, EP Dire Portents je svakako hermetičan, mučan, mračan i muljav na plemenit način pa i pored PREVIŠE oslanjanja na stalno iste disonance, vredi da se posluša:
https://phorboda.bandcamp.com/album/dire-portents
Jungle Rot iz Viskonsina još malo pa slave 35 godina rada pa su izbacili i svoj dvanaesti album, Cruel Face of War, a za pouzdani Unique Leader. Moram da priznam da nikada nisam bio PREVELIKI fan ovog benda, ali nisu oni nikada bili ni loši niti su to danas. Cruel Face of War je jednostavna ploča jednostavnih pesama, sklopljena bez mnogo unošenja u materijal, čini se, od prvih rifova koji su ljudima pali pod ruku. Ona svakako ima jedan pitak, spontan kvalitet, pristojno je producirana i ume da bude zabavno to rafalno ispaljivanje pesama od kojih je svaka gorivo za mošpit ako već ne filozofski traktat tako da, probajte, možda vam se svidi:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/cruel-face-of-war
Molosser su novi novozelandski death metal kombo ali u njemu sviraju neki iskusni muzičari (koji su radili sa, recimo Aphelon i Bridge Burner). Debi EP, isto naslovljen Molosser ima četiri pesme old school rokačine negde između Autopsy i Disharmonic Orchestra. Produkcija je jeftina, ružnoća jedina estetska dimenzija, a poslednja pesma je death-doom rekvijem za vaše, jelte, mentalno zdravlje. Prelepo:
https://molosser04death.bandcamp.com/album/molosser
Moskovljani Disillumination rade vrlo mračan, hermetičan black-death metal, sa dosta disonance, dugačkim pesmama i puno ponavljanja. Album Distorted Psalms of The Inhumanly Omniversed Consciousness zvuči onako kako vam se čini na osnovu naslova, epski i pretenciozno ali sa dosta šarma i dosta supstance da opravda tu pretenziju. Naravno, ovo nije zabavna muzika za dobar provod u društvu ali jeste prostor za duboku meditaciju ma koliko agresivan, jelte, taj prostor bio.
Italijani Face Mauler sviraju slamming death metal onako kako drugi dižu tegove, žestoko, uz napor i sa malo mržnje. Njihov prvi propisni EP, World Mauler, ne odiše nekakvim originalnošću ili suptilnošću kompozicije, ali ovo je mesnat, težak, organski i neprskan slem koji sviraju ljudi sa grčem na licu i znojem na čelu (a ne deca koja sve prave na telefonu) i meni je to sasvim dovoljno. Šest pesama heavy prebijanja i hip-hop semplova po ceni od koliko date:
https://facemauler.bandcamp.com/album/world-mauler
Iz Poljske dolaze Mangled Recrement, trio muzičara koji već rade sa bendovima tipa Leucotome i Toughness a čiji prvi demo, naslovljen samo Demo, izbacuje ugledni Caligari Records. Odmah je jasno da se radi o KVALITETU, jer ova firma veoma pazi šta izdaje i obično nalazi prave bisere u blatištu andergraunda, pa tako i Mangled Recrement imaju četiri pesme old school death metal pičkaže koja se prevashodno temelji na zvuku legendarnih Autopsy ali onda ide i gradi u raznim smerovima. I dobro gradi, ovo je kvalitetno odsvirano, sirovo ali dobro producirano, i sa puno vratolomne vožnje koja na momente odlazi do tehnički zahtevnih visina na kojima prebivaju (i prebijaju) Suffocation ili Cryptopsy, ali je uvek COOL.
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/demo-22
United Through Sin je split EP francuskih death metal bendova Tortured Sacrament i Gruesome Pledge i to je mračan, srednjetempaški gruv sa malo uličnog beatdown siledžijstva za Gruesome Pledge i haotičniji, hardkoru i grajndkoru bliži, sirovi death metal za Tortured Sacrament. Samo za andergraund publiku a ona će znati da ceni i muziku i cenu od koliko ona sama odredi:
https://torturedsacrament.bandcamp.com/album/united-through-sin
Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS
Animalaktivity je jedan momak iz Čikaga a koji spaja pankersku, anarhičnu gitarsku muziku sa eksperimentalnom ambicijom ostvarenom kroz korišćenje relativno jeftine digitalne tehnologije. Album Creeping Mouse je zapravo kolekcija remiksa i reimaginacija već objavljenih (i neobjavljenih) pesama i super je. Mislim, ovakav kućni, DIY pristup muzici kao sirovom materijalu koji se može alhemijski transmogrifikovati i oblikovati u razne forme je uvek bio u korenu velikih pomaka u, jelte, muzici, i Animalaktivity se nastavlja na svetlu tradiciju u koju možemo da ubrojimo sve od Merzbow i Skinny Puppy, preko Pigface i Wolf Eyes pa do, ako hoćete Otomoa Yoshihidea i Yamatake Eyeja. Meni se mnogo sviđa jer je za razliku od 99,99999999 procenata kućnih lo-fi projekata koje ljudi izbacuju svakog dana a ja se o njih saplićem na Bandcampu, maštovito i inventivno, a cena je, nagađate, koliko vi date:
https://animalaktivity.bandcamp.com/album/creeping-mouse-2026
Da ostanemo u životinjskom, jelte, carstvu, Animal Reincarnation je projekat iz španjolske aktivan već neke dve decenije a koji je sada izdao dva albuma u razmaku od pet dana. Drugi, Animal´s Night Out , o kome danas pričamo je (gotovo potpuno) instrumentalna kombinacija ska muzike i grindcorea, sa kratkim, poletnim pesmama i klinički čistom produkcijom. Simpatično je jer ljudi dobro sviraju i spretno komprimuju eksplozivnu energiju jamajčanskog zvuka u kratke, brizantne kompozicije gde su distorzirane gitare, vrisci i blastbitovi samo efektan začin, no, istovremeno ovo ne ide mnogo dalje od stadijuma dobrog vica. Dobrog, ali vica. Ali dobrog vica a i daunloud je samo jedan evro tako da, poslušajte:
https://animalreincarnation.bandcamp.com/album/animal-s-night-out
Rap-metal možda danas deluje kao prilično zastarela ideja, ali dva se žanra već decenijama gledaju i prožimaju na različite načine (videti poplavu brutal death metal bendova koji ubacuju brejkbitove, repovanje i hip-hop semplove u svoju muziku) i ako stvar radite DOBRO, ja vam sigurno neću prigovarati da ste promašili stoleće. DeadWax iz Lidsa, recimo, sviraju gruverski alternativni metal sa pevačem koji repuje sa JAKIM engleskim naglaskom, plus tu onda imate masu modernijih elektronskih zvukova umešanih sa gitarskim rokom. Ima album Nu-K dosta šarma, i zapravo ne liči mnogo na nu-metal kako bi naslov sugerisao, zapravo praveći jaču sponu sa (za mene) interesantnijim krosover naporima kakve su radili Urban Dance Squad i AsianDubFoundation. Imate i skoro čiste rep-pesme(minijatura Aftershock) a i one koje nisu čiste, snažno idu na razbijanje očekivanja i nude zanimljiva, sveža rešenja:
https://deadwax1.bandcamp.com/album/nu-k
O Defect Designer sam već pisao pre par godina i to SA ZVIJEZDAMA U OČIMA. Ovaj ruski death metal bend se preselio u Norvešku i to su sada jedan Rus i jedan Norvežanin koji prave HAOS. Mislim, ima ovde i dalje death metala, sa sve Eugeneom Ryabchenkom na bubnjevima, ali je u stvarnosti album Depressants superiorno progresivna ploča kombinacije ekstremnog metala sa džezom, rokom, filmskom muzikom… Pre trideset i kusur godina ovakve su stvari pionirski nudili John Zorn, Otomo Yoshihide, Bill Laswell, pa i Mike Patton/ Trey Spruance, da ne grešim dušu, i drago mi je da je pan-žanrovska cut-up muzika u međuvremena zaživela i u zajednici i da dolazi iz duše i ekspresivne potrebe a ne kao „spoljna“ formalna vežba. Enivej, Depressants je ploča IZUZETNE energije (Ryabchenka, rođenog u Ukrajini, danas u Beču znate sa JuTjuba kao jednog od onih bubnjara što KIDAJU, a danas svira i u Fleshgod Apocalypse, i ovde se svira jednako brzo i žestoko), i na kojoj ćete naći i blastbitove i duboke, grlene death vokale, ali ona je sva u egzotičnim metrikama i harmonijama, sa još većim otklonom od rokenrol aranžiranja nego što je slučaj u death metalu. Reći da ovde bukvalno nemate pojma šta će se naredno desiti u svakoj narednoj pesmi (ili u narednih deset sekundi) jeste istina, ali pritom ovo nije album pukih iznenađenja i egzotičnih spajanja nespojivog, već promišljeno napisana ploča strastvene gitarske muzike koja daje mnogo materijala za razmišljanje. Plus, na izlasku iz četvrte pesme imate temu iz filmova o Jamesu Bondu odsviranu tako disonantno i veselo da bi Monty Norman, da je živ, verovatno nekoliko sekundi morao da razmišlja šta je ovo i zašto mu zvuči tako poznato. Prelepo:
https://defectdesignerband.bandcamp.com/album/depressants
Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL
Kad sam već gore imao singl Anthraxa, nemam druge sem da pomenem i singl koji su Deep Purple izdali ove nedelje najavljujući album Splat! koji stiže početkom Jula. Mislim, Arrogant Boy nije sad neka BITNA pesma za opus ovog benda, ali to da Purple postoje u 2026. godini – da ne pominjem da je Gillan od svih njih i dalje živ – i da imaju zdrav zvuk je već jedno malo čudo. Sama pesma ima odlične elemente, sa malo neoklasičarskog zastranjivanja, malo finih Simonovih rifova, Gillanovim šmekerskim pevanjem, a onda ima i naprosto previše različitih muzičkih ideja, pa i previše gitarskog šredinga za nešto što bi u suštini bolje radilo kao jednostavniji ritam-i-bluz-i-hevi-metal komad. Ali, tako je to, Purple uvek JESU bili bend koji će ritam i bluz i hevi metal mešati sa klasikom i egzibicionizmom i negde je to donosilo revoluciju a negde, kao ovde, bude pitko ali preambiciozno za svoj format. Ali, mislim, PITKO je a i bend nam dolazi na jesen i čovek tu bude malo raznežen:
Za ljubitelje hair-metala, imamo novi album Švedskih Confess. Naslovljen Metalmorphosis, on kreće više u AOR/ hard rock stilu, ali do druge pesme, The Warriors, stvari se već zagreju na propisnu Sunset Strip temperaturu, sa sve solažom na usnoj harmonici da se podvuče bugi-bluz osnova ove sleaze metal himne. Ova motlikruovska pesma je na neki način i hajlajt albuma ali Confess vole da isprobaju razne pristupe, pa je naredna, Wicked Temptations kao da slušate Bon Jovi, pa onda imater Running to My Death koja je proto-trešerska heavy metal cepačina visokog tempa, pa Plague of Steel koja liči na Accept itd. Mislim, nemaju Confess nekakav određen zvuk, ali daju solidan katalog ’80s metala komercijalnijeg profila, i pošto ovo izdaje Frontiers, pričamo o kvalitetno produciranom, jelte, produktu:
Crown Lands su progresivni rok duo iz Toronta, i mada se danas svašta smatra progresivnim rokom (i metalom), ova dva momka znaju, i ne stide se da pokažu, da su jedno od najvažnijih poglavlja u istoriji prog roka ispisali njihovi zemljaci, Rush. Utoliko, Apocalypse, aktuelni album za Crown Lands u dobroj meri kanališe eksprerimentalni, istraživački, kreativni duh Rush iz sedamdesetih ali sa savremenim, kvalitetnim (ne preproduciranim!) zvukom. I to meni vrlo lepo legne, sa pesmama koje imaju fin odnos propisne teškorokerske snage i zanimljivih „svemirskih“ elemenata, uglavnom dovitljivih i kompaktnih aranžmana, dok ne stignete do poslednje, naslovne kompozicije koja bije solidnih devetnaest minuta. Dobro, ne „bije“ sve vreme ovde ima dosta istraživanja svemira, kingkrimsonovskih klasičarskih ispada, pinkflojdovskog soliranja na gitari ali ima i mišićavog teškog roka pa se onda, da, malo i bije. Apsolutno poslušati:
https://crownlands.bandcamp.com/album/apocalypse-24-bit-hd-audio
Spell Breaker su već drugi bend iz El Pasa za danas. Teksas je uopšte prilično dobro reprezentovan ovog vikenda. Enivej, Spell Breaker sviraju melodični, epski heavy metal a koji sebe bazira na zdravoj NWOBHM osnovi. EP Úlfhéðnar već i imenom signalizira vrlo nerdi, cheesy fantaziju, ali i pored, jelte, blajndgardijanovskih power metal elemenata u muzici Spell Breaker, ona ima i jednu propisnu uličnu oštrinu i meni to prija:
https://spellbreakerband.bandcamp.com/album/lfh-nar
Italijani Heavenfall u principu ne sviraju heavy metal po mom ukusu, mnogo su melodični, mnogo možda i optimistični, ali to je sve stvar ukusa. Njihov drugi album, Thorn, koji stiže četrnaest godina nakon debija je jedna prijatna, emotivna i poletna ploča modernog metala koji zvuči iskreno i solidno balansira između svog thrash zvuka i epskijih heavy kompozicija:
Legion Of Decadence su simpatičan heavy metal bend iz Kvebeka koji klasičnu matricu bombastičnog, teškog roka pokušava da osveži sa dosta ambicioznih intervencija u aranžmanima pa im šesti album, No Road Left To Burn, pored propisnog heavy gruva ima i upade violina, saksofona itd. U prvom planu je pevačica, Karine Gagnon, koja je u bendu od prošle godine i ona svakako radi mnogo i naporno ali ima takvu boju glasa da će, verujem, nekim slušaocima biti prepreka da se potpuno konektuju sa ovom inače zaista kvalitetnom i u najboljem smislu teatralnom muzikom. No, ako ste voljni da napravite malo napora, verujem da Legion Of Decadence imaju da vam ponude dosta užitka:
https://legionofdecadence.bandcamp.com/album/no-road-left-to-burn
Quest Seeker su novi švedski bend iz tog njihovog novog talasa tradicionalnog hevi metal zvuka. Sa prvim demo snimkom, naslovljenim Demo 2026, Quest Seeker ostavljaju solidan utisak, ali se i ne izdvajaju nekakvim posebnim identitetom. Ovo je melodičan, energičan metal sirove produkcije na tragu Templar, Savage Sword, Midnatt itd, i meni to veoma prija, ali uz primedbu da Quest Seeker ništa posebno ne izdvaja iz ove mase. Pesme su korektne, ugodne za uho sa svojim rasponom od maidenovskog galopa do speed metala, sa svojim zaraznim melodijama i jednostavnim pevanjem i sve je to LEPO, ali nema neke velike osobenosti, tako da, poslušajte, zabeležite, pa da pratimo:
https://questseeker.bandcamp.com/album/demo-2026
Iz iste države su i Profaned, ali njihov zvuk je bliži power metalu. Ne nekakvom najmelodičnijem power metalu po uzoru na, recimo, Scarlet Records bendove, Profaned sebe više vide kao kombinaciju NWOBHM i thrash uticaja, sa epskim temama, malo ukusnih orkestracija, dobro iskorišćenim dodatnim ženskim vokalom. Ovo je duo, dakle, studijski projekat i vidi se da je aranžiranju i miksu posvećena velika pažnja pa su kompozicije na debi albumu, The Human Condition, minuciozno urađene sa dosta detalja i promišljanjem svakog rifa, svake solaže. Vredi!
https://profaned.bandcamp.com/album/the-human-condition
Icarus je peruanski power metal kvintet osnovan 1998. godine ali sa prvim albumom snimljenim tek sada. No, Rising From The Ashes je superzabavna ploča, sa vrlo klasičnom, vrlo heavy metal osnovom i simpatičnim zabacivanjima u smeru neoklasičarskog metal sa kojim je bend i započeo svoju karijeru. Ovo je, dakle, prilično old school i od savremenog power metala ga izdvaja vrlo cool rad sa rifovima i naglašena „shred“ dimenzija na gitarama. Meni je ovo kao Yngwie Malmsteen koji džemuje sa starim Helloween, pa još u dosta dobrom miksu u kome postoji separacija instrumenata i raspon frekvencija, tako da mu ja dajem oba palca nagore IZ SVE SNAGE:
https://icarusrising.bandcamp.com/album/rising-from-the-ashes
ALBUM NEDELJE
Trešerski veterani, britanski Acid Reign imaju novi album, Daze of the Week i, mislim, DAJTE. Otkada je H ributovao bend par godina pre pandemije, sviralo se dobro u novoj postavi i onaj jedan povratnički album iz 2019. je bio SASVIM SOLIDAN, a za novu, postpandemijsku eru imamo i novu postavu, sa dvojicom novih gitarista i novim bubnjarem i to zvuči SVEŽE. Mislim, H-ov glas je uvek bio najkarakterističniji element zvuka Acid Reign, sa tim zvonkim, blago isfalširanim deliverijem, pa je tako i, evo, 40 godina nizvodno, ali muzika je propisan, krljački thrash metal sa za Acid Reign standardnmim ubacivanjem proggy elemenata i miks. OK, nema ovde VELIKIH kompozicija kao na ranim albumima (najduža, Blind Lies, traje malo duže od šest minuta), ali rifovi su PRAVOVERNI, aranžmani pametni, energija samo pršti. Nema ni stant-kavera (bend je u prošlosti umeo da obradi Blondie i Suzan Vegu), ali je materijal originalan, kvalitetan, i zapravo meni znatno zabavniji nego na Age of Entitlement iz 2019. godine. Album je i posvećen Ianu Gangweru, originalnom basisti benda koji je umro 2021. godine tako da, ako ste nostalgičar, ovo je obavezno, a ako niste, takođe je obavezno jer je u pitanju naprosto dobar thrash metal:
https://acidreign1.bandcamp.com/album/daze-of-the-week
