The Super Mario Galaxy Movie je objektivno loš film napravljen na objektivno impresivan način. On je istovremeno i šuplja – mada uglancana i šljašteća – marketinška ljuštura u kojoj nema nikakve supstance, ali i sa ljubavlju napravljen spomenar poslednjih četrdeset godina kompanije Nintendo, čiji je Super Mario najbolji sin.

Pušten u bioskope početkom Aprila da zahvati uskršnji raspust i decu čiji RODITELJI još nisu bili rođeni kada je igra Super Mario Bros. redefinisala platformski žanr i udarila temelj jedne od najizdržljivijih imperija u čitavom gejming medijumu, The Super Mario Galaxy Movie je nastavak „najuspešnijeg gejming filma svih vremena“, odnosno The Super Mario Bros. Movie koji je pre tri godine izbrisao najveći deo loše karme što ju je Nintendo teglio sa sobom trideset godina unazad na ime katastrofalne prve ekranizacije Super Mario franšize i ozvaničio početak novog rata između Super Marija i rivalskog plavog ježa Sonica. Ovog puta se taj rat, umesto na konzolama za igranje iz ranih devedesetih godina prošlog veka odvija u bioskopima i Sonic ga, uprkos tome da njegov serijal može da se pohvali sa tri iznenađujuće dobro primljena i komercijalno uspešna filma, gubi. Naprosto NIKO ne može da se nadmeće sa kompanijom koja četrdeset godina ima jasnu, izgrađenu viziju o tome kako da pažljivo gradi svoje zaštitno lice, korak po korak, igru po igru, igračku po igračku, crtani film po crtani film, bez kompromisa, odustajanja, gubljenja vere, očajničkih poteza u vidu kojekakvih „gritty reboot“ ekscentričnosti.

Super Mario nije najdublji lik u popularnoj kulturi niti u medijumu video igara, ali njegov karakter, ma koliko skroman bio je toliko prepoznatljiv, toliko komunikativan da Nintendo u 2026. godini od rođenja Isusa Hrista – jedine druge figure u novijoj istoriji naše civilizacije pored Super Marija koja može da kaže da joj je otac bog i da zvuči ubedljivo – može da napravi film što će biti DO VRHA natrpan referencama, naklonima, podsećanjima, citatima svojih starih igara, koji će izazvati snažne nostalgične spazme u pedesetogodišnjacima, a da je taj film istovremeno rolerkousterski spidran koga će na pravi način umeti da percipiraju samo petogodišnjaci.

The Super Mario Galaxy Movie je direktan nastavak prvog filma iz serijala, ali on je, u skladu sa pravilima koja važe i za Nintendove igre, celina za sebe, bez značajnih narativnih spona sa tim filmom, smešten u perpetualnu sadašnjicu Kraljevstva pečuraka – i univerzuma kome ono pripada – sa likovima iz prvog filma koji su ovde u svojim zrelim, nepromenljivim personama, bez prostora za „character growth“ ili bilo kakav stvarni izazov status kvou. Inicijalni problem filma The Super Mario Galaxy Movie je to da su Mario i njegov brat Luiđi najmanje zanimljivi elementi njegove ponude, dva nepromenljiva brkata vodoinstalatera koji gotovo da i nemaju ikakvu suverenost delovanja u filmu i stvari im se uglavnom događaju dok oni poput loptice u fliperu bivaju bacakani unaokolo od planete do planete.

U igrama je, naravno, sasvim normalno da glavni likovi budu samo odela-od-kože u koje će se useliti igrač i da njihovo odsustvo unutrašnjeg života i kapaciteta za karakterne promene i razvoj budu nadomešteni njegovim unutrašnjim životom i produbljivanjem razumevanja igre i njegovim odnosom sa njom. Na filmu, koji je neinteraktivan medij i gledalac treba da ga gleda a ne da u njemu učestvuje je praktično pravilo da će u drugom nastavku ovakvog serijala likovi morati da se menjaju. U prvom filmu je glavni junak zapravo postao junak, transcendirajući status „obične osobe“ koji je delio sa gledaocem na njegovom početku i time mu pružajući eskapističku ili aspirativnu fantaziju. U drugom onda on mora da ima krizu da bi mogao da ostane relatabilan za gledaoca: superheroj gubi svoje moći, ili bogati, uspešni sportista zaboravlja svoje skromno poreklo i otuđuje se od svoje baze, da bi do kraja filma ova kriza bila prevaziđena a protagonist naučio neke nove, važne moralne lekcije.

The Super Mario Galaxy Movie ovo ne radi i Mario i Luiđi su tu samo da trče, skaču, biju se i bacaju neke umereno duhovite prijave. Chris Pratt i Charle Day su, naravno, dobri glumci, sa kapacitetom da zaista ekspresivne Illuminationove animacije dodatno „animiraju“ odličnom, karakternom glasovnom glumom, ali tekst koji im je Matthew Fogel napisao, sa Shigeruom Miyamotom kao producentom koji mu je disao za vrat i celom Nintendovom svitom koja je verovatno svaki red dijaloga u scenariju morala da posebno aminuje je, najblagonaklonije rečeno, zaboravljiv. Naravno, i prethodni Super Mario Bros. film je bio sklopljen od uglavnom ispranih, varikinom izbeljenih family-friendly replika bližih Marvelovoj superherojskoj formuli nego često IZVANREDNO duhovitim dijalozima u Nintendovim igrama, ali taj film je makar imao te karakterne lukove u kojima dvojica blue-collar šljakera iz Bruklina imaju isekai-fantaziju gde postaju heroji-spasitelji čitave nacije, a genocidni tiranin biva i doslovno „cut down to size“ kako bi na Engleskom rekli kad nekom arogantnom i narcisoidnom nabijete nos u izmet realnosti i naterate ga da vidi da je golo, jelte, gomno.

U The Super Mario Galaxy Movie su, dakle, Mario i Luiđi samo fokalizatori radnje a ne i stvarni likovi sa voljom i karakterom, i nije ni loše da dobar deo filma otpada na Princezu Peach koja ide na istu avanturu samo odvojenim putem od njih dvojice. Ni Peach nema prostora da raste ili se menja, ali film joj daje MINIMALNI unutrašnji život vezan za otkrivanje tajne njenog porekla i ujedinjenje sa davno izgubljenom pa i zaboravljenom bliskom osobom, plus Peach je generalno zanimljiviji lik jer je ovde ona u punoj meri transformisana u akcionu princezu koja ima svoju volju, agendu, delatnu suverenost i čak je i najbolji akcioni set-pis vezan za nju i Toada koji joj pravi društvo.

Uopšte, žene ovde naprosto deluju zanimljivije i preduzimljivije od muškaraca, jer u The Super Mario Galaxy Movie na filmu debituje i princeza Rozalina* koja je snažan majčinski arhetip – nežna hraniteljka i neustrašiva zaštitnica sa PREDOBRIM magijskim moćima koje demonstrira u uvodnom set pisu – i ovo je jedan od onih filmova zbog kojih men’s rights aktivisti na JuTjubu i drugi alt-rajt grifteri prave čitave video eseje o tome kako Holivud vodi rat protiv muškaraca, sve muškarce čini da izgledaju nekompetentno i glupo u filmovima a sve žene dobijaju ličnosti bez ijedne karakterne mane i sa svim najkuljim supermoćima.

*kreirana baš za igru Super Mario Galaxy 2007. godine

Ovo je, naravno, samo grift da se pridobiju u sebe nesigurni muškarčići po internetu kako bi se od njih uzeo neki dinar. Jedna od temeljnih istorijskih datosti akcione komedije je da će neki likovi imati SVE pozitivne karakteristike a drugi će biti smešni, nekompetentni i svedeni na „beta“ status, i to da muškarci nekada dođu na nišan je stvar statistike i stalno promenljivih ukusa publike a ne neke mračne agende. No, poenta je da The Super Mario Galaxy Movie u svom centru ima četiri nepromenljiva, jednodimenzionalna lika i da mu to ne pravi mnogo usluga. Dodatni likovi – pomenuti Toad kao pratilac princeze Peach i dinosaurus Yoshi koji se rano u filmu pridružuje braći Mario* – su samo klasični sidekick karakteri, tu da provajduju vizuelne gegove i slepstik humor. I, mislim, oni to odlično rade, Yoshi je jedan švajcarski džepni nožić u pogledu toga šta sve može da uradi i kako sve da nas iznenadi, ali stoji da su jedini likovi u filmu kod kojih se vidi ikakav karakterni put – negativci.

*Nintendo je pre više od decenije, kroz Miyamotova usta  potvrdio da, ma koliko se vi sa tim sprdali, Super Mariju prezime jeste takođe Mario

Bowser i njegov sin, Bowser Junior su, dakle, paradoksalno ZANIMLJIVIJI likovi od celog glavnog ansambla jer pokazuju dinamiku odsutnog oca-kriminalca i zapuštenog sina koji pokušava da impresionira neprisutnu očinsku figuru i bude dostojan legende o njoj iako u tu legendu sam Bowser više ne veruje. Na početku filma Bowser je sveden na svoju patuljastu verziju koja živi u udobnom zatočeništvu u zamku princeze Peach i osciluje između napada besa i pretnji kroz koje prozire njegova stara, genocidna persona, i „prijateljskijih“, nisam-još-izlečen-ali-pravim-stalni-napredak perioda u kojima se odriče svojih starih tiranskih ambicija i zahvaljuje se Mariju i Luiđiju što mu pomažu da bude bolji.

Film je i spretan kada pokaže da je ono za šta mislimo da je samo Bowserovo pretvaranje da je „bolji“ kako bi prevario svoje tamničare i dobio priliku da pobegne i osveti se, zapravo jednim delom i stvarni razvoj njegovog karaktera, da on ZAISTA vidi vrednost u prijateljstvu, empatiji i požrtvovanosti koju demonstriraju pozitivci u filmu i shvata da bi i sam mogao da ima porodičnu ljubav koju oni pokazuju jedni prema drugima, a da onda to dolazi u iskušenje kada ga Bowser Junior izbavi iz zatočeništva i pokaže mu da je fantaziju o totalnoj moći i apsolutnoj, destruktivnoj vladavini nad čitavim univerzumom što ju je njemu otac pričao kao priču pred spavanje – kao čistu fantaziju – on shvatio kao aspirativnu, inspirišuću mapu svog razvoja i na pragu je toga da je realizuje.

Za očekivati je da Bowser, kada vidi da mu sin izrasta u narcisoidnog psihopatu sa „daddy“ kompleksom, bez obzira na impresioniranost preduzimljivošću i snalažljivošću juniora, u nekom momentu stane na kočnicu i kaže „Ali, stani sine. Da uništimo univerzum? Da to nije malo previše?“ i gotovo je SIGURNO da negde tamo u Univeraslovim fiokama postoji verzija scenarija u kojoj se ovo desilo, u kojoj je Bowser u minut do dvanaest imao spoznaju da je napravio ogromnu grešku, da je stao ispred svog sina i rekao mu da zaustavi sve, da ne sme svuda oko sebe da vidi neprijatelje i da jedino u destrukciji prepoznaje snagu. Ali shooting script OVOG filma, iako kao da ide u tom smeru, pred kraj potpuno napušta tu neku slojevitost Bowserovog lika koju je do tada prikazivao i zadovoljava se spektakularnim akcionim set pisom na kraju u kome Bowser sa drvenog mostića pada u lavu – BAŠ kao na kraju igre Super Mario Bros. – a onda iz lave izlazi „Dry Bowser“, kako se naziva njegova skeletalna verzija. I deo publike koji je ovaj preokret voleo 2006. godine na kraju igre New Super Mario Bros. može da udari još jednu štriklu na spisku referenci koje film pravi.

A pravi ih toliko da je za nekoga ko nikada nije igrao igre iz Super Mario serijala, ili je igrao PONEKU od njih, ovaj film baraž neprepoznatljivih zvučnih, vizuelnih i tekstualnih citata od kojih mu se vrti u glavi naprosto na ime njihove BESOMUČNE gustine. Za nekoga ko JESTE igrao ove igre i dobro ih poznaje, dakle za tog nekog ljubitelja Super Marija koji danas ima pedeset godina, igrao je originalni Super Mario Bros. u osamdesetima, mozak mu se ekspandovao kada je video trodimenzionalni Mario 64 u devedesetima, a onda je sa igrama iz diptiha Super Mario Galaxy sa kraja prve decenije ovog veka shvatio da razmišlja u četiri dimenzije, dakle, za POZNAVAOCA Super Mario istorije i „lorea“, ovo je film od koga može da se overi. Instinkt da svaki put kada se na ekranu pojavi nešto novo – pustinja Kalamari, Gusty Garden Galaksija, Shy Guys, Pikmini, žaba iz Super Mario Odyssey, zvučni efekat kada ulazite ili izlazite iz vodovodne cevi, zvučni efekat kada konzumirate „power up“, Birdo kao baunser u noćnom klubu itd. – vi u glavi ne samo prepoznate kako se to zove nego i da se setite iz koje je to igre dovodi mozak do opasnog pregrevanja i pre nego što se u filmu pojavi Fox McCloud. A koji je za mnoge najbolji deo filma.

To da je The Super Mario Galaxy Movie film najravnije dramaturgije na svetu je, onda i neka vrsta blagoslova. Ovaj film je serija gegova koji povezuju akcione set pisove, bez preokreta, intrige, prostora za trilersku tenziju i – HVALA MIYAMOTO – bez „lore dumpova“ koji treba da nam objasne pozadine likova, njihove motivacije i mesto u univerzumu. Kada film zapravo stane da napravi JEDAN lore dump, ovo je izvedeno u formi male lutkarske predstave koju Bowser u flešbeku izvodi za svog sina i vizuelno je jedna od najefektnijih scena u celoj produkciji, perfektno koreografisana i sa znalački upotrebljenim dodatnim nivoom apstrakcije.

I, dobro, jasno je da ovo nije film za VAS, pa čak možda ni za mene, već za klince koje ne zanima zaplet kompleksniji od spasavanja zatočene princeze združenim naporom šarene ekipe plemenitih vucibatina i koji žele non-stop akciju i humor. The Super Mario Galaxy Movie je popasao vrlo loše ocene kritike na ime tog svog neumoljivog, ludačkog tempa i potpunog odsustva dramske dinamike, ali Miyamoto je uspeo da emituje autentično iznenađenje što je tako, pojašnjavajući da je od samog početka plan bio da pripovedanje bude iseckano na maksimalno trominutne celine jer je to blisko načinu na koji on pravi igre, sa idejama koje se uvode u dizajn, TEMELJNO se prorade tokom jednog nivoa i onda se više nikada ne pojave u igri. Ovo jeste nešto za šta su mnogi, uključujući mene, hvalili igru  Super Mario Bros. Wonder pre par sezona ali filmski jezik je, ipak, nešto drugo.

Ali klincima se sviđa, možda i zato što JESU bliski tom linearnom, stalno jednako bučnom pripovedanju gde im se pažnja resetuje na svakih 180 sekundi, ne nužno jer su u svojim kratkim životima stekli presudna iskustva sa Miyamotovim igrama već zato što im je TikTok najvernija dadilja koju su ikada imali. Ovo je sigurno loše na mnogo nivoa, ali The Super Mario Galaxy Movie je za, evo, mesec i po dana, zaradio 940 miliona dolara. Stavite to u kontekst: A Minecraft Movie je u bioskope ušao četvrtog Aprila prošle godine i DO DANAS zaradio oko 960 miliona dolara na bioskopskim blagajnama.

Miyamoto je možda u pravu. The Super Mario Galaxy Movie nije suptilan u naraciji, likovi su mu ravni i bez rasta, dramaturgija je potpuno linearna i pripovedanje nema nikakvu dinamiku, ali za ono što on, očigledno, želi da bude, dakle, superbrza akciona komedija koja će u novu generaciju dece usaditi svest o Nintendovim likovima, svetovima, PROPERTIJIMA, a veterane podsetiti na nešto što vole decenijama, The Super Mario Galaxy Movie je uspešan, pa i elegantan film.

Ne, ozbiljno: animacija je IZVANREDNA. Illuminationovi animatori su napravili ekspresivne, elastične likove koji – uprkos tome što nemaju mnogo unutrašnjeg života – nude vrhunsku facijalnu mimiku i telesnu glumu. Peach i Rozalina su briljantne kraljevske figure i istovremeno akcione balerine koje bi sa Trinity iz Matriksa mogle da razmenjuju iskustva i male trikove svakog Četvrtka uveče na vrlo popularnom podkastu. Mario, Luiđi i Yoshi su street-brawleri zlatnih srca i njihov finalni sukob sa dve generacije Bowsera je režiran izvrsno, sa besprekornom vizuelnom čitljivošću akcije i perfektnim akcentima u borbi. Pomenuti set pis u kome se Peach i Toad posle potere po bizarnom gradu sukobljavaju sa stotinama neprijatelja u noćnom klubu je obeležen snažnom FIZIKALNOŠĆU akcije, gde osećate svu tu masu i sve te energije onako kako to mnogi savremeni superherojski filmovi više ne umeju da se sete da urade. Tu je i briljantna platformska sekcija u kojoj Bowser Junior koristi Super Mario Maker da u realnom vremenu stavi prepreke na put našim junacima, praveći ultimativni Kaizo ROM-hak za masocore publiku, ali i generalno, svaka scena u kojoj animatori rade dvodimenzionalni piksel-art izgleda izvrsno.

A onda je tu i Fox McCloud, najkulju lik koga je Shigeru Miyamoto ikada izmislio. Pojavljivanje lisca što je, u sopstvenim igrama uspeo da bude PERFEKTAN spoj Lukea Skywalkera i Hana Soloa, dakle, da ima i tragičnu prošlost vezanu za oca-martira, ali i da bude klasični „loveable rogue“, je u ovom filmu neka vrsta nuklearne bombe za ljude koji uređuju wikije sa Nintendo-tematikom jer pokazuje novi način na koji su Foxov i Mariov univerzum povezani. Plus, naravno, vizuelni dizajn Foxa McClouda je PERFEKTAN, a i glasovna gluma Glena Powella je sjajna i to da je Nintendo, znalački, par nedelja kasnije najavio novi rimejk igre Star Fox 64 koji će izaći već u Junu, samo par nedelja nakon dolaska ovog filma na striming servise je primer zaista spretno odmerenog kros-marketinga kakav samo Nintendo može da postigne. Tu je jedini problem što je novi dizajn Foxa i njegove ekipe u igri DALEKO gori od ovog što vidimo u filmu sa neobjašnjivim otklonom u smeru „realizma“ koji je dosta loše prošao u masama.

Ali znate šta? Ja ću ovu igru kupiti čim izađe iako sam njene verzije već igrao decenijama unazad. Nintendo, uprkos svemu što smo napisali u ovom tekstu, uglavnom zna šta radi a ako mi ne verujete, film dolazi na striming već u Utorak i mada ćete me kleti što ste u OVO ulupali sat i po svog vremena, znaćete da sam bio u pravu.