Na red je došao i Batman: Dark Age, miniserijal iz pozne 2024. godine i središnji deo (još uvek zvanično nepotvrđene) trilogije o alternativnim istorijama tri najveće DC-jeve superherojske ikone, osmišljene i realizovane od strane nekih od najvećih i najzanimljivijih autora u savremenom superherojskom stripu.

Batman: Dark Age izlazio je u drugoj polovini 2024. godine – sa kolekcijom u prvoj polovini 2025. – i predstavlja svojevrsni nastavak za Superman: Space Age iz 2022. i 2023. godine. Superman: Space Age je bio i neka vrsta probnog balona, trodelna priča koju je ovaj isti kreativni tim napravio za DC-jev Black Label, pažljivo praveći sanitarnu distancu između tog stripa i DC-jevog mejnstrim kontinuiteta i formatirajući ga kao poseban narativ u alternativnom kontinuitetu koji neće nužno imati uticaja ni na šta drugo izvan njega. No, autor scenarija za taj serijal kaže da je, dok ga je pisao, fokusirajući se na Supermena, sve vreme razmišljao o tome kako bi se Betmen ponašao u ovim, specijalnim okolnostima, pa je onda Betmen i zauzeo dobar broj stranica Superman: Space Age, sve dok autor nije shvatio da ima previše ideja i da je jedino pošteno da DC-ju predloži da se napravi i separatni strip o Betmenu u istom univerzumu.

Srećom, Jim Lee je razuman čovek i, pored svih suludih stvari koje su se dešavale ovoj firmi onako kako je njena majka-kompanija poslednjih godina silazila niz tobogan racionalnog u primordijalni haos jurnjave za divljim investicionim kapitalom, spaljujući MNOGO mostova i pišajući po MNOGO svog legata u ovom procesu, on je nekako uspeo da DC-ju obezbedi relativno stabilnu uredničku viziju i kreativnu orijentaciju a koja se materijalizovala i u srazmerno dobrom biznisu. Pošto se zna koja je jedina metrika što se u ovakvim situacijama gleda, da odmah kažemo da DC poslednjih par godina apsolutno dominira u nadmetanju između njih i Marvela i gotovo svi najprodavaniji superherojski stripovi dolaze iz ove kompanije.

U svakom slučaju, Lee i ko je već tu još bio odgovoran (urednici Paul Kaminski i Brittany Holzherr, na primer) je dao zeleno svetlo da se radi poseban serijal o Betmenu u istom univerzumu i onda je isti kreativni tim mogao da se vrati na mesto zločina i ne samo pokaže čitaocu više tog intrigantnog alternativnog Betmena koji je bio dragocen element priče u Superman: Space Age, već i da simultano primakne oko „kamere“ bliže ulicama i običnim ljudima i demonstrira nam kako je stvarno izgledao život tokom turbulentnog perioda što smo ga pratili u prethodnom stripu ali onda i da proširi kadar i pokaže nam i šta je bilo posle.

Čitalac je bez sumnje zapazio da sam Batman: Dark Age gore opisao kao „svojevrsni“ nastavak Superman: Space Age, a ako je čitao taj serijal takođe se bez sumnje sada pita kako je tu moglo da bude ičeg „posle“.  Čitava poenta Superman: Space Age vrtela se oko činjenice da je čitalac, zajedno sa glavnim junakom, od samog početka stripa bio potpuno svestan da se on odvija u univerzumu koji je osuđen na nestajanje, sa praktično tačnim datumom kada će prestati da postoji i da narativ koji pratimo nije očajnička i herojska borba u kojoj će protagonist uspeti da učini nemoguće i spasi nešto što ne može biti spaseno, već naprotiv, hronika življenja sa svešću o tome da sve što poznajete nestaje u jednom tačno određenom trenutku i sazrevanja u STVARNOG heroja pod hipotekom te svesti.

Utoliko, to da Batman: Dark Age počinje 2030. godine u futurističkom, dobro uređenom i dobro održavanom Gotamu je prvo iznenađenje koje nam ovaj strip servira. Kako je autor scenarija „kraj“ ovog univerzuma vezao za DC-jev veliki krosover iz 1985. godine, Crisis on Infinite Earths, a koji su urednici iskoristili da kolabiraju desetine paralelnih univerzuma u jedan i konsoliduju istorije likova što su sa decenijama akumulirale gomile protivrečnih elemenata, tako je i u Superman: Space Age bilo sasvim eksplicitno pokazano da ovaj alternativni univerzum ne postoji posle 1985. godine. A ipak, 2030. je godina, Gotam je grad impresivno efikasnog šinskog saobraćaja, niskog zagađenja i bujnog zelenila, a ostareli Bruce Wayne je deda u invalidskim kolicima koji sedi i na ripit gleda reklame za „Gotam, grad budućnosti“ koje je još njegov otac naručio za sajam 1956. godine, predstavljajući sugrađanima svoju viziju inkluzivnog, zdravom životu prilagođenog grada. Takođe, Bruce Wayne živi u staračkom domu gde ga leči unuka komesara Gordona (sa prezimenom Grayson) i bori se sa demencijom.

Doktorka Grayson mu onda daje knjigu na kojoj su sve stranice bele, bez štampe („Deluje kao lagano štivo“, frkne on, ne odustajući od poze džangrizavog matorca u koju se sada uveliko uživeo) i instruira ga da je popuni svojim uspomenama, „dok ih još ima“. Sledećih šest brojeva čitalac će pratiti Brucea Waynea/ Batmana kroz nekoliko decenija, onako kako se on bude prisećao svog života, svojih roditelja, lekcija koje je od njih naučio i onih koje je shvatio tek kad je bilo MNOGO kasno, odluke da postane Betmen, prijatelja koje je imao i svega što je usput izgubio, dobrih dela i strašnih, glupih promašaja i gubitaka koje nikada neće prežaliti…

Mark Russell, jer naravno da o njemu pričamo, je scenarista možda poznatiji po svojim satiričnim, humorističkim stripovima (videti pod Flintstones, My Bad, Not All Robots, Billionaire Island, Second Coming, Rumpus Room itd.), koji se kroz često sirovi humor bave socijalnom kritikom, ali za njega je i pripovedanje alternativnih istorija superherojskih ikona neka vrsta druge prirode, pogotovo kada se radi o stripovima koji izlaze decenijama i sami su vrlo podložni analizi socijalnih i političkih tema utkanih u njihove narative, a koji su evoluirali tokom tih istih decenija. Za Marvel je Russell uradio odlični Fantastic For: Life Story, a sa „age“ trilogijom za DC je dobio još šire polje da se na njemu poigra.

Jer, ako se Batman: Dark Age posmatra naspram Superman: Space Age, postaje jasno koliko Russell efektno koristi razlike između Supermena i Betmena da napravi dva stripa što se dešavaju u isto vreme, bave se sa dve gotovo identično poznate i voljene ikone pop-kulture a da su istovremeno i praktično suprotstavljeni baš onako kako su Suprotstavljeni Supermen i Betmen, bez obzira što su ta dva čoveka najveći deo svoje istorije bili saradnici, saveznici i prijatelji.

U Superman: Space Age Russell je glavnog junaka spretno tretirao i analizirao kao natčoveka koji, kroz tešku, decenijsku borbu i mnogo introspekcije uči šta znači biti čovek. U Batman: Dark Age, pak, Russell majstorski istražuje formativnu traumu gubitka roditelja kod Brucea Waynea i njegov put da, od deteta koje ne prestaje da bude u žalosti i svaki svoj gest reflektuje o uspomenu na pokojne roditelje, uči da bude odrastao muškarac, na koga bi roditelji bili ponosni ne kao što ste ponosni na kućnog ljubimca što je naučio novi trik, već kao na ravnopravnu odraslu osobu koja čini neke poštovanja, pa i divljenja vredne stvari.

Russell je, to smo već više puta pominjali, ozbiljan hrišćanski vernik (napisao je nekoliko knjiga koje se bave biblijskim temama) i deluje kao da bi Supermen, sa svojim bogolikim atributima i isusovskom, martirskom dispozicijom bio „prirodniji“ lik da on sa njim barata. Ali Russell je pre svega duboko humanistički nastrojen autor, čovek sa izraženom empatijom i njegov impuls je uvek da u svojim likovima traži ono najranjivije a zatim, kada ga nađe, da im pomogne da bol umanje.

Ovo je možda i hipertrofirano u nekoj meri i Batman: Dark Age, možete se kladiti, ima prepoznatljiv russellovski narativni metod u kome se na slikama dešava stvarni narativ, dok u titlovima gledamo misli i kontemplacije protagonista koje su melanholične, setne, čak depresivne, sa stalnim propitivanjem svrhe delanja i sumornim refleksijama na život kao tešku kušnju i sumornu dolinu suza. Dve su stvari onda koje spasavaju Batman: Dark Age od toga da bude maniristički ispisan misery porn koji kupi neke lake poene kod depresiji sklone publike time što se stalno vrti u krugu gubitka, poricanja svake nade, besmislenosti.

Prva je ta da Russell ide prema jednom jasnom cilju i, kako je ovo strip koji se dešava u alternativnom kontinuitetu, a koji još ima i vremenski jasno određen rok trajanja, onda njegov Betmen/ Bruce Wayne sme da se radikalno menja tokom tog stripa i dobija ono što superheroji – pogotovo u svom glavnom kontinuitetu – izuzetno retko dobijaju: priliku da sazri, čak i do mere da napusti superherojski posao, nastavi da pomaže zajednici na druge načine* i bude pritom SREĆAN.

*što je, primetiće ciničniji među nama, lako nekome ko je multimilijarder, ali ovo je i strip koji pokazuje da SVAKO ima priliku da bude heroj i jedna od kulminacija narativa u šestoj epizodi i jeste refleksija na lekciju koju je Bruce dobio od roditelja kada je bio dečak a majka ga vodila u posetu sirotištu koje je otvorio njegov otac, da vidi decu bez roditelja i shvati da SVAKO za NEKOGA može da bude heroj

Druga je, pa, to da je Russell naprosto DOBAR PISAC. I to mislim u tom nekom najtehničkijem, najzanatskijem smislu: on ima lepu rečenicu, dobre slike, odlično koristi stilske figure i čak i kada ste svesni da po peti put kaže istu stvar o tome koliko se, što ste stariji,  vaše razmišljanje sve više svodi na meditaciju o greškama i gubicima tokom svih vaših godina, on uvek ima nov svež i naprosto elegantan način da to kaže. „Život je serija odluka koje donosimo u trenutku i godine kajanja zbog tih odluka“ ili „Da li su uspomene zapravo ovo? Gledate film u kome sami igrate i sve vreme vičete NE, a znate da to neće ništa promeniti?“ ili „Život je kao film u kome je prva polovina puna ljubavnih scena, tuče i jurnjava automobilima a druga pokazuje čoveka koji svaki čas uzme da malo odrema. Možda zato toliko ljudi insistira na življenju u prošlosti. To je ono gde drže život.“ Russell ima još gomilu ovakvih mini-aforizama na čiju tematsku repetitivnost ne možete da se naljutite jer ih autor pretvara u duhovite, pomalo i samo-satirišuće opservacije a onda i jer, kako rekosmo, sve to kumulativno ipak prikazuje Brucea Waynea koji spoznaje vrednost življenja PO SEBI a ne življenja u potrazi za osvetom ili nekakvim jednako efemernim ciljem potpune transformacije društva u kome živi.

I sad, baš to što je narativ postavljen na pozadinu nekoliko turbulentnih decenija američke (i ljudske) istorije, mu daje taj potencijal da lik sazreva dinamično ali uverljivo. Russell, kao i u slučaju Superman: Dark Age, sa narativom polazi od ranih šezdesetih i prati svet do njegovog kraja polovinom osamdesetih, prolazeći kroz bejbi-bum optimizam ranih šezdesetih, zatim kombinaciju socijalnih renesansi i imperijalističkih ratova koje su donele pozne šezdesete i rane sedamdesete, pa onda i postepeno gubljenje kontrole krajem sedamdesetih i u osamdesetima kada će investitorski kapitalizam početi da iza sebe ostavlja Marksovu teoriju vrednosti koja radu pripisuje ključnu ulogu i ekonomiju pretvoriti u seriju riskantnih kockanja i slepih nagađanja. Russell je neko ko očigledno poznaje i voli socijalno osvešćeni superherojski strip iz sedamdesetih godina prošlog veka, ali on u ovom narativu koristi još i više podteksta, pa je na primer posmatranje napretka firme Wayne Enterprises – otete mladom Bruceu Wayneu par nedelja pre nego što je trebalo da postane punoletan i ostvari svoje nasledno pravo – koja od urbanog razvoja i građevine snažno pivotira ka farmaciji (legalnoj i ilegalnoj) i proizvodnji oružja i vojne opreme, posebno zabavno jer na njenom čelu umesto Waynea sedi Pariah, direktna spona sa pomenutim Crisis on Infinite Earths. Pariah je, naime jedini čovek na planeti koji je ne samo svestan postojanja paralelnih univerzuma već i koji će, zato što je već video nestajanja drugih univerzuma i zna kako su njihove istorije tekle, da pravi natprirodno tačne investicione predikcije i kompaniju dovede do neverovatnih uspeha. Metafora da je najbolji predsednik kompanije onaj koji tačno zna kada je kraj sveta i u stanju je da iz ovog znanja izmuze najveću moguću dobit za svoju kompaniju je tako elegantna a ona je samo delić ovog narativa.

Russell ima neke „očiglednije“ socijalne komentare ovde, sa, na primer, dugačkim pasažom koji se dešava u Vijetnamu gde mladi Bruce Wayne služi u specijalnim jedinicama tokom Vijetnamskog rata, ali i ovde je on suptilan i pušta podtekst da radi za njega. Na primer, kada postojanje Supermena bude potvrđeno a onda se i potvrdi da je on „Amerikanac“, vojnici na frontu slave jer su sigurni da će svakog časa natčovek u plavom i crvenom doleteti da dobije rat umesto njih i da će oni doživeti da idu kući. Ovo se naravno ne dešava jer, iako Batman: Dark Age dosta toga duguje Mooreovom i Gibbonsovom Watchmenu, Russell je, rekosmo, prevashodno humanista i mada se njegov narativ kreće ka uništenju celog univerzuma, njegove likove odlikuju empatija i humanost.

I on njima izuzetno spretno barata, štaviše, uspevajući da velike delove kanonske istorije Betmena ovde sažme, smisleno varira i prilagodi svom narativu. Selina Kyle će i ovde postati Bruceova ljubavnica, ali neće mu biti ni prva žena u životu niti neko ko mu se dao zato što je on prosto Alfa-mužjak. Pingvin i Riddler će predvoditi vojsku gotamskih „tematskih“ kriminalaca ali će oni imati svoje posebne ideološke i političke odlike a koje su u mejnstrim verzijama njihovih likova uvek bile prisutne, samo im je Russell ovde dopustio da izađu na površinu. Bruceova opsesija Gotamom kao „njegovim“ gradom, koja u stripovima glavnog kontinuiteta ume da poprimi vrlo posesivnu, praktično feudalnu dimenziju, ovde je majstorski obogaćena raspravom o samom konceptu grada koji ide kroz čitav strip, od toga da je grad prvo mesto na kome je čovek regularno susretao ljude koje ne poznaje i nije se sa njima borio i da je on zato kamen-međaš u izgradnji civilizacije i čovečanstva pa do opservacije da, iako se ratovi danas vode na mnogo načina, nivoa i mesta u isto vreme, oni se završavaju kada grad padne pred moćnijom silom. I onda priča o Bruceu koji uzima legat svog oca o „Gotamu, gradu budućnosti“ i sa njim radi nešto mnogo više nego što je čak i otac mogao da zamisli* dolazi ne kao ispunjenje imperijalnog/ patrijarhalnog prava da muškarac sa svojom imovinom uradi nešto veliko, već kao organska emanacija duboke ljubavi za zajednicu koja u Bruceu samo raste tokom stripa iako Gotam sa godinama pada sve dublje u kriminal i socioekonomsku koroziju.

*mada, da budemo fer, otac nije znao da se univerzum završava za koju deceniju i nije zbog toga morao da planiranje ubaci u turbo-mod

Russell onda i veoma vešto kontrastira Betmena ostalim superherojima na Zemlji, pokazujući ga kako pristupa Ligi Pravde ali i kako tamo sebe vidi kao marginalca, nekoga ko razmišlja o urbanoj sirotinji i epidemiji bolesti zavisnosti na ulicama, dok njegove kolege govore o paralelnim univerzumima i pretnjama koje će doći iz svemira. Pitanje da li je UOPŠTE vredno boriti se za živote pojedinaca kada znate tačan datum na koji će SVI životi u univerzumu nestati je bilo u centru i u Superman: Space Age, a Russell ovde na njega nalazi svež, originalan i Betmenu iznenađujuće prirođen odgovor.

Jer, Russell ne zaboravlja da je na kraju krajeva Betmen ipak samo čovek. Pun para i od mladosti navikao da ne igra po tuđim pravilima, ali ipak samo čovek u kostimu, bez supermoći i „kosmičke“ perspektive iz koje posmatra život i ljude oko sebe. Prikaz svesnih napora njegovih roditelja da ga socijalizuju i naviknu da ljude oko sebe posmatra kao sebi ravne iako je privilegovaniji od njih se onda do kraja stripa isplaćuje u seriji efektnih scena gde Betmenov zavet da nikada ne ubija nije samo detinja mantra koju on ponavlja, zadovoljan da nikada ne odraste i odsutnim roditeljima pokaže da ih i dalje sluša, već element sazrele, odrasle osobe koja je videla najgore stvari što ljudi jedni drugima mogu da ih urade i onda ugradila zavet neuzimanja života u filozofiju snage, sposobnosti, spremnosti na strateško planiranje i taktičku improvizaciju tako da na kraju imamo Betmena što nije puka hodajuća trauma i nabildovani napušteni dečak već, jelte, čovek sa odraslim intelektom i odraslim – koliko god snažne one bile – emocijama.

Ovo se, takođe, odlično uklapa sa dva glavna negativca koje Russell stavlja naspram Betmena, pišući i Ra’s Al Ghula i Jokera kao briljantno pomerene verzije svojih originalnih predložaka. Znate da je pisac dobar kada on u istom narativu ima ne jednog nego dvojicu tematskih homicidalnih psihopata sa opasno magnetičnim aurama bad boy šarma, a da su oni istovremeno sasvim različiti po svom klasnom poreklu, ideološkim stavovima, političkim ambicijama. I da obojica služe da Bruce sazri i bude VIŠE nego čovek koji noću navlači crni kostim, kači se o kablove i udara po kriminalcima.

Kad smo već kod crnog kostima, Mike Allred i Laura Allred su sa Superman: Space Age već na najbriljantnije načine varirali klasični kostim što ga je za rane Betmenove avanture dizajnirao Bob Kane, ali su i izvanredno radili u svetu kome je Mikeov tradicionalni, pop-artom jako inspirisani stil naprosto prirodna ekspresija. Sa Batman: Dark Age je ovaj ilustratorsko-koloristički bračni par imao još šire platno da na njemu slika i ovaj serijal demonstrira svu Mikeovu posvećenost kompozicijama ne samo pojedinačnih slika već i tabli, sa stalno varirajućim lejautom i gomilama izvanrednih – a u narativ organski, neusiljeno udenutih – poigravanja sa geometrijom. Dalje, kostimi su ovde izvrsno osmišljeni sa puno sjajnih varijacija na old school radove i vrlo spretnim trasiranjem putanje od gizdavijeg senzibiliteta koji je karakterisao rad Carminea Infantina sredinom šezdesetih, pa preko „ozbiljnijeg“ Betmena Irva Novicka, do modernog, odraslog Betmena poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih oblikovanog rukama Neala Adamsa i Jima Apara.

Takođe, ovde ima mnogo akcije jer je ovo Betmen koji uskače kroz zatvorene prozore i bije se sa mafijašima radije nego Betmen koji ima dronove, satelite, kompjutere i robote, i mada Mike Allred nije najkinetičkiji crtač na sceni – naprotiv, njegovi likovi uvek imaju izvesnu krutost i strogost koja podseća i na način na koji su ljudsku anatomiju predstavljali umetnici poznog srednjeg veka – te su scene akcije po pravilu izvanredne, sa uvek briljantno osmišljenim lejautom table i perfektnom režijom.

Laura Allred, sa svoje strane, pazi da ovaj strip ne bude previše šaren jer mu je, na kraju krajeva „mračno doba“ u naslovu. Njen inače veoma vibrantni kolorni program se zato ovde često umiruje zagasitim tonovima pozadina, zidova zgrada, vijetnamske džungle u kojoj je gotovo uvek pomrčina, delom zbog gustog drveća a delom jer se skoro sve scene dešavaju po noći, pa onda i tim veoma tamnim kostimima koji i TREBA da samu anatomiju ljudi što ih nose (Batman, Catwoman, kasnije Batgirl i Nightwing) učine nejasnom, neodređenom, stopljenom sa pozadinom. Naravno, onda kada negde bljesnu boje, recimo, kada vidimo prvi dizajn za Robinov kostim, to je kao da je neko upalio reflektor usred košmara. Letering Davea Sharpea se sjajno snalazi sa Russellovim prilično kompleksnim tekstom dajući mu izražene glasove i potreban ton da se savršeno uklopi sa crtežom i kolorom.

Batman: Dark Age je, dakle, odličan superherojski strip, a koji mogu da preporučim i čitaocu koji ne prati Betmena, DC-jeve stripove ili superheroje generalno sa nekom velikom posvećenošću. Ovde vam je dovoljno da imate zdravo interesovanje za ovakve narative i da posedujete generalnu svest o Betmenovoj istoriji i ispratićete narativ bez ikakvih problema. Njegove spone sa „pravom“ istorijom Betmena, aluzije na nju, manifestna, radikalna odstupanje od nje itd. će svakako služiti da poznavaocima oplemene čitanje i omoguće dosta momenata u kojima će znalački klimnuti glavom u prepoznavanju referenci, ali vrednost Batman: Dark Age je u tome da je ovo samostalna, zaokružena priča čije su poruke univerzalne i shvatljive svakome, bez obzira koliki čitalački staž ima. Sugerišem JAKU kupovinu i čitanje ovog stripa, na primer putem Amazona, a istovremeno i strpljivo čekam da se pominjani ali za sada ne i zvanično najavljeni treći deo trilogije (za koji se šuška da bi trebalo da se zove Wonder Woman: Golden Age) konačno pojavi. Pa ćemo se tada već ćerati.