Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas imamo na programu vrlo lepu muziku, malo iz Amerike a malo iz Skandinavije pa time pokrivamo oba biološka pola džeza, onako kako je bog i zamislio kada je kreirao polove.
Za početak da odradimo tu Ameriku. Alan Pasqua (with Michael Brecker): San Michele nije album već EP, sa četiri pesme i nešto preko dvadeset minuta trajanja ali je ovo najboljih dvadeset minuta koje ćete provesti ove nedelje slušajući pijanistički vatromet i uzvišeno ozbiljni a ipak duševni, melodični džez.
Alan Pasqua nije u mojoj kući tako poznato ime ali muzičari sa kojima se on kroz karijeru družio i snimao spadali su (i neki i dalje spadaju) u gornji ešelon savremenog džeza. Ovaj je pijanista i kompozitor iz Kalifornije profesor džez studija na Muzičkoj školi USC Thornton, i osoba koja je u svojoj muzičkoj karijeri sarađivala sa, pa, najvećima od najvećih. Na primer, Pasqua je bio autor muzike i njen izvođač (i improvizator na tu istu muziku) za prigodu kada je Bob Dylan dobio Nobelovu nagradu za književnost i trebalo je ozvučiti Dylanov govor. Pasqua je sarađivao sa Dylanom i ranije, ali je radio i sa nekim zaista velikim imenima iz muzike, jelte, glavnog toka: Carlos Santana, Ray Charles, Aretha Franklin, Elton John, Queen Latifa, pa onda Quincy Jones, John Williams (pričamo o velikom kompozitoru filmske muzike koga znate, ako ni po čemu drugom a ono po njegovim saundtracima za Star Wars i Indiana Jones), Jerry Goldsmith, Henry Mancini…
Pasqua je još davne 1975. godine svirao u Carnegie Hallu i tu upoznao džez bubnjara Tonyja Williamsa, pa ga je ovaj pozvao da se pridruži njegovom bendu u kome je takođe svirao i gitarista Allan Holdsworth. Pasqua je sa The New Tony Williams Lifetime snimio dva albuma pa se preselio u Los Anđeles i tamo napravio tu svoju veliku muzičku karijeru saradnje sa pop zvezdama i najvećim kompozitorima filmske muzike, pa komponovao za film i televiziju. No, kada je počeo da radi sopstvene, autorske albume, to je bio propisan džez sa propisnim saradnicima kao što su bili Michael Brecker, Jack DeJohnette, Dave Holland, Randy Brecker, Paul Motian, Gary Peacock, Paul Bley, Gary Bartz, Peter Erskine…
Za EP, San Michele, a koji ponovo izdaje Postcard Records sa kojim sarađuje od samog početka, Pasqua u postavi ima Michaela Breckera na tenor saksofonu, Davea Hollanda na kontrabasu i onda legende na bubnjevima: pokojni Paul Motian svira na prvoj od četiri kompozicije, a takođe, i mnogo recentnije pokojni Jack DeJohnette (preminuo je pre svega sedam meseci) na ostale tri. Na trećoj kompoziciji kvartet je dopunjen sa još duvača pa su tu Willie Olenick na trubi, Roger Rosenberg na flauti i Jack Schatz na trombonu.
Sad, ni izdavač, Postcard Records, niti distributer, Arkadia Records ne navode kada je ovaj materijal snimljen ali imajući u vidu da je Brecker preminuo još pre devetnaest godina a poslednjih par godina života se žestoko borio sa teškim krvnim kancerom, kao i da tri od četiri pesme predstavljaju alternativne verzije komada koje smo već čuli na Pasquinom prvom autorskom albumu, Milagro, iz 1994. godine a na kome su svirali Holland, Brecker, Olenick i DeJohnette, onda nije nerazumno spekulisati da se radi o neobjavljenim snimcima sa iste sesije a kojima je dodata naslovna kompozicija, snimljena na drugoj sesiji sa drugim bubnjarom. (A i tu je naslovnu kompoziciju Pasqua već snimio sa postavom u kojoj su bili Allan Holdsworth, Jimmy Haslip i Chad Wackerman, dok je ova verzija verovatno alternativni tejk sa sesije na kojoj je sniman njegov album Dedications.)
Štagod da je u pitanju, ovo je IZUZETNO lepa muzika. Pasqua je svoje četiri kompozicije napisao kao kolekciju tema i jasno postavljenog kolorita, ali sa prostorom ostavljenim da one organski evaluiraju kroz improvizaciju. Njegovo sviranje klavira je tečno, harmonično, sa postavljanjem tonalne osnove za kompozicije i akordima koji pozivaju ostale muzičare, ali prevashodno saksofonistu na komunikaciju i improvizovanje. Brecker je, naravno, sjajan već u otvaranju EP-ja briljantno odmerenim, mekanim a opet teksturiranim razvojem teme pre nego što pusti pijanistu da solira preko evoluirajuće, dinamične ali pažljive ritam sekcije.
The Law of Diminishing Returns je intenzivnija, energičnija kompozicija sa hardboperskim pa i fridžezerskim čitanjem Pasquinih kompleksnih tema i ovde pijanista prosipa sjajne solaže dok oko njega ostatak benda savršeno svinguje. Rio Grande je Breckerov prostor za ekspresivne, pa i ekstatične solaže koje Pasqua prati liričnim ali energičnim fraziranjem na klaviru, a poslednja kompozicija, L’Inverno je atmosferično, bluzersko spuštanje i odlazak na počinak kroz spori šafl i kristalno čista tenor-ispevavanja. Čista krtina:
https://alanpasquajazz.bandcamp.com/album/san-michele-with-michael-brecker
Za drugi album danas znamo tačno i kada i gde je snimljen. Wartel/Landæus/Wartel Collins/Wartel: Celebrating Live je album nordijskog free jazz improvizovanja upriličenog na koncertu u klubu Blow Out u Oslu 21. Maja 2024. godine i izašao ovog Aprila za geteborški BrÖtz Records. U pitanju je briljantan primer ne samo transgeneracijske već i bliskoporodične saradnje koja proizvodi muziku što ima svu očekivanu intimu i intuitivnu komunikaciju a onda i svu energiju i ekspresivnosti koje su nam potrebne da uživamo u free jazzu.
Henrik i Jonny Wartel su dva brata, muzičara, rođena krajem pedesetih godina prošlog stoleća. Kako su im oba roditelja bili klasični pijanisti, i momci su već od mladosti bili ohrabrivani da se bave muzikom i rano postali profesionalci. Doduše, nijedan nije uzeo da svira klavir. Henrik je odabrao bubnjeve i već od svoje dvadesete godine radio sa muzičarima kao što su trombonista Eje Thelin i saksofonista Roland Keijser, tražeći u svojoj muzici i tačku susreta severnoafričke muzike i švedskog folka. Sa svoje strane, Jonny je samouki saksofonista koji je sa svojim kvartetom Position Alpha radio turneje po Evropi i Argentini, a sarađivao je i sa pozorištima, plesnim trupama i raznim narodnim orkestrima.
Kontrabas u kvartetu koji danas slušamo svira Georgia Wartel Collins, Jonnyjeva ćerka i žena navikla da svira sa svojim ocem i stricem, najčešće u klubu BrÖtz koji je Jonny otvorio kako bi Geteborg imao mesto na kome će se svirati free jazz. Georgia nije samo, jelte, porodično mezimče, već vrlo cenjena kontrabasistkinja (i gitaristkinja) na švedskoj i norveškoj improvizatorskoj sceni, sa daljim povezivanjima po Evropi a onda i preko Atlantika koja su je učinila značajnom članicom i amsterdamske i njujorške free zajednice poslednjih godina. Georgia ima i rok bend, Apophasis, ali je njeno formalno obrazovanje vezano za džez, koji je diplomirala u Trondhajmu a onda odbranila i master na konzervatorijumu u Amsterdamu.
Četvrti član kvarteta koji slušamo na ovom albumu nije familija, ali Mathias Landæus je, naravno, u prijateljskim i muzičko-saradničkim odnosima sa Wartelovima još od devedesetih. Ovaj švedski pijanista i kompozitor radi sa brojnim projektima i sastavima diljem Švedske i deo je kvinteta Gilberta Holmströma, radio je sa Martinom Küchenom, a predvodi projekte kao što su Path Quintet, Landæus Trio (koji je samo skraćeni Path Quintet), i trio Landæus/De Heney/Osgood u kome bubnjeve svira, pa, prilično legendarni Kresten Osgood.
Dakle, jaka ekipa i, moram da kažem, SJAJAN album. Ovo je veoma dobro snimljen nastup spontanog, slobodno improvizovanog ali autoritativno strukturiranog free jazza. Ne znam koji je ovo bio po redu nastup na turneji što su je ovi ljudi radili po Švedskoj i Norveškoj, ali kvartet ovde zvuči kao da nastupa zajedno već godinama, sa apsolutnom sigurnošću u izvedbi i praktično telepatskom komunikacijom između muzičara.
I, dobro, naravno da je očekivano da će braća Wartel, koja sviraju zajedno duže od pedeset godina imati već izgrađeno zajedničko razumevanje muzike i znanje kako je na bini prizvati ni iz čega i dati joj opipljivu formu, ali izvrsno je čuti kako se Landæus briljantno uklapa sa Henrikovim slobodnim, ali uvek ambicioznim gruvom i Georgijinim kompleksnim bas-linijama. Ovde postoji izvesno razigrano prisustvo pitanje-i-odgovor dinamike, ali je muzika tako zrela u toj svojoj konačnoj formi da gotovo da imate utisak kako je sve unapred dogovoreno i da muzičari izvode ispisane, notirane kompozicije.
Ovde pričam i o tome kako se organski i naoko bez ikakvog napora potpuno apstraktni momenti atonalne improvizacije pretapaju u harmonične fraze koje ceo sastav svira sa sigurnošću rutiniranog tur-benda a opet ništa od toga nije puko nizanje akorda pokupljenih iz korpusa džez-standarda već je svaki novi preokret i pivotiranje prkosno nov i svoj. Još više možda pričam o tome kako se nastup (i album) od tričetvrt sata savršeno dinamički razvija, prelazeći iz energičnijih, ekspresivnijih freebop delova u intimnije pasaže, pa u atonalni, apstraktni program i onda sve ukrug a da i to zvuči kao pažljivo iskomponovano i izaranžirano da dobijete jednu smislenu svitu i narativ, umesto da zvuči kao gomila nepovezanih epizoda spojenih momentima traženja zajedničkog izraza, kako veliki broj free improv nastupa, jelte, u praksi zvuči.
Teško mi je, dakle, da zauzdam svoj entuzijazam kada natrčim na free jazz ploču koja se zaista razvija prirodno i bez ikakve usiljenosti tokom čitavog svog trajanja, tvori jednu organsku celinu i prepuna je memorabilnih muzičkih momenata a istovremeno znamo da je ovo bio zaista samo jedan trenutak u vremenu, jedan koncert u nizu, koji se nikada neće ponoviti i samo imamo puno sreće da je snimljen. I to odlično. Veoma, VEOMA jake preporuke s moje strane:
