Malo je potrajalo, ali stigao je na red i Hate Revisited, svojevrsni nastavak jednog od najpopularnijih američkih „alternativnih stripova“ iz zlatnog perioda, dakle iz ranih devedesetih, stripa, koji je već i imenom skretao mnogo pažnju na sebe. Jer zvao se prosto: Hate.

Možda u nekom današnjem, ipak manje nedužnom istorijskom trenutku gde živimo u edgelord kulturi i gledamo predsednike i premijere država kako se hvale koliko su hardcore i poziraju pred kamerama onako kako su se anonimni 4Chan forumaši pravili da su zajebani pre dvadeset godina, možda u takvom, dakle, trenutku, strip-magazin koji se zove prosto „Mržnja“ ne deluje preterano ekstremno, ali Hate je izlazio u vreme kada je alternativni strip uglavnom bio prepoznat kao kreativna, dovitljiva alternativa superherojskom mejnstrimu koji je uveliko skretao u smeru „exxtreme“ ekstremizma i smaračkih, mamutskih krosovera osmišljavanih od strane marketinških odeljenja a ne autora i urednika, i kada biste ga stavili naspram, recimo, serijala Bone Jeffa Smitha ili, evo, magazina Love & Rockets braće Hernandez, a sa kojim je delio i izdavača – naravno Fantagraphics – Hate se izdvajao posebnom aromom mizantropije i nefiltrirane zlovolje.

Do 1990. godine kada je prvi broj Hatea izašao, sav u veličanstvenim crno-belim kontrastima i izvitoperenim fizionomijama svojih protagonista, „alternativni strip“ je već bio prepoznat kao fenomen, prihvaćen kao kulturna kategorija, identifikovan od strane publike i imao i nezanemarljivu tržišnu potenciju. Naravno, magazini poput Love & Rockets, Eightball ili Hate nisu mogli da priđu ni blizu milionskim tiražima koje su u to vreme rutinski nabijali mejnstrimaši poput Jima Leeja, Todda McFarlanea ili Roba Liefelda, ali iza njih je stajao Fantagraphics, mala, okretna firma sa prstom na pulsu „drugačije“ publike a ne multimilionska korporacija koja će sebe za nekoliko godina na ime MNOGO upitnih kreativnih i poslovnih odluka strmeknuti u ponor stečaja. Stripovi koje je Fantagraphics izdavao su se prodavali DOBRO u odnosu na produkcijske troškove koje su trpeli, pronalazeći čitaoce koji su u njima češće pronalazili SEBE nego što su to mogli u sada već prekomplikovanom superherojskom stripu što se sve više bavio sopstvenim nasleđem i kontinuitetom a sve manje ljudima.

Love & Rockets je, svakako paradigmatičan magazin u ovom smislu, sa vrlo bliskim vezama koje su njegovi autori imali sa pank rok tradicijom i čitavom kulturom nezavisnog i alternativnog roka što je bujala osamdesetih, ali Hate je, partikularno tokom prvih par godina svog izlaženja bio kvintesencijalni iskaz generacije iks što je tog momenta ušla u treću deceniju svog života i trebalo da počne da živi stilom odraslih, a onda i  (retrospektivno) ovenčan titulom ultimativne strip-kondenzacije ere grandža.

Osim što je Peter Bagge – ili, kako je ponosito ispisano na vrhu naslovne strane prvog broja Hate iz Aprila 1990. godine: Peter Christian Paul Bagge – autor ovog stripa ne u jednoj prilici naglasio da on sa grunge i slacker „kulturom“ nije imao mnogo veze, da ni jedna od te dve reči nije ni postojala kada je pokrenuo ovaj magazin i da su rane epizode Hatea generalno bile prepričavanje epizoda iz njegovog života iz ranih i srednjih osamdesetih. Znate već: onda kad je sam Bagge bio u svojim ranim dvadesetim godinama. Nije uopšte u pitanju ikakva ironija: strip-glasnogovornik generacije iks uopšte nije pripadao generaciji iks jer je Bagge bio rođen još 1957. I, da, tačno je, bio nam je potreban jedan autentični bumer da generaciji iks pokaže u kakvom smo kanalu bili od prvog pucnja startnog pištolja.

Američki strip je imao nekoliko generacija i „pokreta“ zasnovanih na autentičnosti i prepričavanju „realnosti“ sa više ili manje umetničke stilizacije i poetizacije u procesu tog prepričavanja. I mada postoji nekakav narativ da te pokrete i populacije radzvajaju nepremostiv generacijski jaz i nepomirljive estetske i filozofske razlike, u stvarnosti stvari nisu uopšte toliko crno-bele (iako većina tih stripova, znamo, JESTE bila crno-bela). Underground Comix šezdesetih su zamrli do kraja sedamdesetih i bili zamenjeni avangardnim stripom osamdesetih a koji je onda nasledio alternativni strip – tako otprilike glasi zvanična i pojednostavljena istorija. Crumba i Sheltona zameniće Art Spiegelman i Charles Burns, a onda će NJIH zameniti braća Hernandez, Daniel Clowes, Jeff Smith, Peter Bagge i naravno Kevin Eastman i Peter Laird, čiji su Teenage Mutant Ninja Turtles praktično definisali alternativni strip za veliki deo industrije kada su „black & white boom“ i parodiranje Franka Millera odveli u smeru fantastične prodaje i izgradili krosmedijsku imperiju i danas živu, zdravu i vrednu milijarde dolara.

Naravno, u stvarnosti ovo uopšte nije tako jasno razdeljeno. Ne samo da su Crumb i Shelton nastavili da rade i žive od svojih dobro prodavanih stripova i tokom narednih decenija, već su i mlađe generacije sasvim dobro razumele „stare“ stripove i organski gradile na njihovim temeljima. Peter Bagge je, da podsetimo, ne samo ubrajao Crumba u svoje najvažnije uticaje već mu je i slao neke od svojih stripova koje je Crumb objavio u svom magazinu Weirdo a onda je 1984. godine i postavio Baggea za urednika ove publikacije gde se ovaj zadržao tokom naredne tri godine. Bagge je, istovremeno, da podsetimo i to, savremenik Charlesa Burnsa, čoveka koji je prvo publikovan u Raw, magazinu koji je uređivao Art Spiegelman i bio eksplicitno okrenut avangardnom stripu, ali su kasnije Bagge i Burns postali „label mates“, kada je Burnsov Black Hole preseljen iz preminulog Kitchen Sink Press na Fantagraphics.

Poenta koju hoću da napravim je da su klasifikacije i podele korisne do jedne granice, a da nakon nje nemaju smisla i da undergound comix, avant-garde comics i alternative comics spaja više stvari nego što ih razdvaja a više od  svega to da su često ovo stripovi sa izraženom (auto)biografskom dimenzijom, nekada ispovedni, nekada izuzetno fikcionalizovani u svom prepakivanju (ličnih) istorija ali uglavnom razorno iskreni i neposredni.

Hate je u ovome prednjačio ne samo na ime tog „prepričavanja“ Baggeovog života iz osamdesetih već najpre time što je ovo strip koji je unutrašnji život svojih protagonista sasvim ogolio, učinio ga transparentnim, bez ograda i rezervi, bez moralisanja i prećutkivanja, prikazujući ljudska bića kao ne tek nesavršena, već kao gomile konfliktnih nagona, iracionalnih impulsa, neobjašnjenih i neobjašnjivih želja i potreba, kao posrćuće, nesocijalizovane životinje koje se sapliću kroz ljudsko društvo, glumeći što bolje mogu da se uklapaju kako ne bi bile uhvaćene i pogubljene na mestu i pokušavajući usput da se ogrebu za bilo kakvu privilegiju koja će opstanku dati makar mrvicu zadovoljstva.

Bagge je Buddyja Bradleyja i njegovu familiju po svojim stripovima imao i pre nego što je Hate nastao. Još oko polovine osamdesetih, kada je počeo da radi Neat Stuff za Fantagraphics, Bagge će Buddyja i njegove držati u rotaciji i zapravo su moja prva iskustva sa protagonistom Hatea vezana za ove starije stripove i njihove prevode koje je Kragujevčanin Oliver Paunović publikovao u svom kultnom fanzinu U mojim očima. I, mislim, Buddy Bradley, koji se u jednoj od epizoda što ih je Oliver preveo, usred prodavnice ploča gadi aktuelnog albuma Duran Duran a sa ljubavlju posmatra najveće hitove Yardbirdsa je nekako po definiciji protagonist sa kojim ću ja osećati bliskost štagod da on radi.

Kada je započeo Hate 1990. godine, Peter Bagge je sam već bio u svojim tridesetim godinama i po sopstvenom priznanju nije više ni osećao neku veliku sponu sa omladinom koja je u tim momentima izlazila iz puberteta, odlučivala da su osamdesete sa svojim hair metalom i neoromantizmom prevaziđene i zaletala su u smeru grandža i alternativnog roka. Hate je onda bio priča o ljudima u svojim dvadesetima koji počinju da žive samostalno i otkrivaju da je samostalni život zapravo košmar previše odluka što treba da se donesu, previše očekivanja koja svet od njih ima i previše drugih stvari koje bi ta omladina radije radila nego da, znate već – radi.

Kao i mnogi drugi umetnički radovi koji se bave „gradskom scenom“ Hate je isprva bio strip sa mnogo muzike, narkotika, seksa, ali i pažljivog građenja persone koju predstavljate svetu oko sebe, uglavnom dvadesetogodišnjacima poput vas koji i sami rade na svojim „spoljnim identitetima“. No, Hate se izdvajao tim već pomenutim intenzitetom prikazivanja unutrašnjeg života, jedne divlje pustoši racionalnog, misli koje se sukobljavaju sa nagonima koji se sudaraju sa primalnim, neretko atavističkim emocijama. Iako Hate generalno priča o ljudima koje mrzi da rade i mnogo više vole da nešto muvaju, o sitnim narko-šemama i bizarno velikim planovima za rokenrol slavu koja nikada ne dolazi, on je istovremeno i iznenađujuće intimističko portretisanje osoba koje, pa, nisu zdrave. Ali je njegova najveća vrlina upravo to da patologiju normalizuje, ne tako što će „strejt“ čitaocu prikazati „ljude sa margine“ i nekako ih humanizovati i očovečiti, izazivajući u njemu empatiju, već suprotno, podizanjem iskrivljenog ogledala da se čitalac u njemu vidi i prepozna svoje patologije koje samo možda izuzetnim naporima uspeva da kamuflira i sakrije od sveta. Svet u kome se Hate dešava jeste izvitoperen, često sa karikiranom, naglašeno stripovskim prikazima ekstremnih emotivnih stanja, ali on nije ZAISTA groteskan, naprotiv, on je u mnogim stvarima neizdrživo realan, sa prikazom STVARNIH ljudi u  STVARNIM ekstremnim stanjima i STVARNIM nezdravim, EKSTREMNIM životnim situacijama a koje su za njih naprosto način života.

Peter Bagge je jedan od retkih libertarijanaca za koje čoveku nije muka da ih vidi a možda je razlog tome i činjenica da on svoju političku ideologiju gotovo nikada nije forsirao u Hate. Kasnije će Bagge raditi stripove dokumentarističke pa i žurnalističke prirode u kojima će njegov libertarijanizam biti izraženiji, ali Hate je tokom celog svog izlaženja bio pre svega priča o LJUDIMA, uglavnom sjebanim u startu, ali ljudima koji se uglavnom i dalje cimaju jer alternative nema.

No, ono što je zanimljivo je to kako se Hate transformisao tokom svog izlaženja. Magazin je, u svojoj originalnoj publikaciji imao svega trideset brojeva između 1990. i 1998. godine a Bagge je proklamovao da ga gasi ne zato što se loše prodaje ili zato što više ne zna šta bi njime rekao – i jedno i drugo je, reći će on u pogovoru za trideseti broj, netačno, Hate se odlično prodaje i on ima još mnogo ideja za njega – već naprosto jer želi da isproba druge stvari i da eksperimentiše sa drugačijim stripovima. Već tada je rekao da mu svi kažu da je lud što prestaje sa Hate, da mu je i Art Spiegelman rekao da ne treba da se tako lako odrekne prepoznatljivosti brenda koji je mukotrpno gradio tolike godine, pa je i sebi ostavio odstupnicu da će možda, kada mu sve drugo propadne, tri meseca kasnije da se vrati sa novim brojem. Ali ovo se nije zaista dogodilo.

Baggeova post-Hate karijera je zapravo bila bogata i raznovrsna ali je Hate ostao njegov najveći, najprepoznatljiviji projekat, sa velikim sledbeništvom u, recimo, Španiji* i sa onda povremenim one-shotovima kojima će se Bagge nakratko vraćati Buddyju i njegovom ansamblu.

*iako originalni strip, ni u svojim epizodama u Sijetlu niti u kasnijim epizodama u Nju Džersiju, pored afroameričkih i azijsko-američkih likova nema baš ni jedan jedini bitniji hispanski lik

No, jedan od razumnih razloga što je Hate okončan 1998. godine i jeste bilo to, kako gore rekoh, kako se on transformisao tokom svog izlaženja. Od „scene comic“ hardkora Hate će negde na polovini svog originalnog opusa početi da se transformiše u strip o odrastanju, usporavanju, povratku porodici, pronalaženju stalnog posla, distanciranju od nihilizma i besciljnosti ranih dvadesetih, laganom ulasku u bezličnost ali stabilnost srednjih godina.

Ovu je transformaciju signalizirao i kolor koji će od šesnaestog broja postati stalni dodatak Baggeovim crtežima i tuševima Jima Blancharda što su Baggeov anarhični, eksplozivni stil dosta disciplinovali, i mnogi čitaoci i danas kažu da je ovo bio momenat u kome su prestali da osećaju tako jaku sponu sa Hateom. No, u retrospektivi, mislim da je najfascinantnija stvar u vezi sa Hate upravo to da je Bagge stripu dopustio da se menja onako kako su njegovi protagonisti sazrevali, i naravno kako je i on sazrevao kao autor.

Druga polovina Hatea je u zanatskom smislu, dakle, urednija, sa jasnije izraženim „zapletima“ pojedinačnih epizoda i snažnim, definitivnim promenama status kvoa za likove. Ovo je strip u kome neki od protagonista bivaju nepovratno uklonjeni tako što ginu i čak i ako ne čitate isključivo superherojske stripove, veoma retko nailazite na serijal koji traje godinama a u kome se tako dobro utemeljeni, tako jako oslikani i među čitaocima omiljeni likovi uklanjaju iz daljeg narativa da se u njega više nikada ne vrate* i da je to naprosto prirodan element radnje. Pogibija Buddyjevog oca je tako prelomna tačka za nefunkcionalnu porodicu Bradley i katalizator njene dalje disocijacije ali i sazrevanja troje dece i momenat koji samog Buddyja šalje, a da on ni sam toga nije svestan, u smeru daljeg „unormaljivanja“ života, fokusa na rad, stabilnost i predvidivost, na kraju i na porodicu. Slično tome, pogibija Buddyjevog drugara Lenarda Browna (momka sa nadimkom Stinky) je trauma koja ne prestaje da opterećuje ansambl do kraja stripa i balast koji još više otežava sazrevanje protagonista.

*well… ish… Hate Revisited ima ove likove u svojevrsnim flešbekovima

Bagge je onda godinama radio druge stvari i Hateu se vraćao samo za periodične individualne epizode, ali je u 2023. godini seo da crta Hate Revisited a koji će Fantagraphics publikovati tokom 2024. i onda sakupiti u kolekciju leta 2025. godine. I ovo je još jedan fascinantan strip-fenomen jer će Bagge ostati veran ideji da likovi stare u realnom vremenu pa se Hate Revisited dešava tokom Trampovog hvatanja zaleta za predizbornu kampanju koja će mu doneti drugi predsednički mandat a u njemu su Buddy i Lisa bračni par sada već u šestoj deceniji života, sa odraslim sinom koji želi da se osamostali i sa predvidivim, ponavljajućim rutinama kao što su posećivanja drugih bračnih parova… Bagge ipak priču uspešno dinamizuje pokazujući da čak i život predvidive repetitivnosti ima snažne emotivne i druge amplitude a posebno ga treba pohvaliti da ovo radi bez svirepe dekonstrukcije bračnog života i iživljavanja na likovima. Buddy i Lisa, ma koliko da su imali haotičan, sumanut odnos u mladosti, sada zaista deluju kao zrelije, izgrađenije osobe koje su i dalje i nesavršene pa često i komično nesnađene, ali na način koji nije iskarikiran i nije ponižavajući. Bagge je tokom godina imao momente „edgy“ humora koji su se bavili rasnim ili rodnim stereotipovima – pa i Hate Revisited ima upade humora koji se bavi kvir temama i koje bi, siguran sam, strogo gledano mogli da proglasimo transfobičnim – ali likove je po pravilu tretirao sa poštovanjem, pa je i Lisa, koja je lako mogla da ostane zarobljena u „psycho girlfriend“ stereotipu, sa godinama evoluirala a Bagge je nijansirano i pažljivo rukovao pitanjima njenog mentalnog zdravlja, telesnog izgleda i identiteta. Onda je ona u Hate Revisited, po rečima samog Buddyja, jedna od najracionalnijih osoba u njegovom životu. Primer da likovi odrastaju i evoluiraju, menjaju se fizički, emotivno i intelektualno tokom više decenija a ostaju verni sebi je skoro bez premca u strip medijumu i Hate Revisited je već zbog toga važan i vredan da se pročita.

A onda je tu i mnogo momenata koji se dešavaju u prošlosti i mada je Bagge eksplicitno rekao da ne voli flešbek kao literarnu tehniku, ovde je tu prepreku zaobišao tako što su vinjete koje se dešavaju u kasnim osamdesetima rađene kao zasebne celine, sa svojim zapletima i, za razliku od „glavnih“ priča koje se dešavaju u sadašnjosti i koje su kolorisane, predstavljaju povratak crno-belom, fanzinskom hardkoru primerenom periodu koji prikazuju. U ovim segmentima Bagge nam daje klasične „prikvel“ momente, pokazujući kako su se upoznali Buddy i Stinky ili kako su se Buddy i Lisa upoznali i imali prvi snošaj (nakon kog je Buddy morao da iskoči kroz prozor kad se Lisina posesivna cimerka vratila kući usred noći), ili kako je Buddy izgubio nevinost… Hate Revisited i dalje ima prepoznatljivi grubi humor i ciničnu, pa i na momente mizantropsku dispoziciju originalnog serijala, ali on i dalje ne gubi taj svoj humanizam što prosijava kroz naslage cinizma i podseća nas da smo mi ISTI OVAKVI i da nam Bagge ne pokazuje „stripovske“ stereotipe već da, ponovo, podiže ogledalo u kome, trideset godina kasnije zaista imamo šta da vidimo.

To da sam ja praktično istog uzrasta kao i protagonisti ovog stripa je, naravno, nimalo beznačajna osnova za identifikaciju. Čitajući svih trideset epizoda originalnog serijala kako bih pred ulazak u Hate Revisited imao najsvežiju moguću referencu imao sam i mnogo flešbekova na devedesete, naročito sa reklamama za bendove i njihova izdanja koje sam u to vreme viđao po raznim američkim fanzinima i jurio materijalno obezbeđenije poznanike da mi ih snime na kasetu, i bilo je tu i malo nostalgičnih momenata slabosti. No, zato je Hate Revisited i tako dobar jer ovo NIJE nostalgičan strip, naprotiv: on pokazuje da likovi koji su pre trideset godina bili slavljeni kao arhetipovi nikada nisu želeli tu slavu i da su SADA, kada su „običan“ porodičan svet ništa manje arhetipski i ništa manje VAŽNI za naše razumevanje sveta i mesta što ga u njemu zauzimamo. Štaviše, Hate Revisited je strip koji podseća da konfuzija i nesnađenost koji su karakterisali rane dvadesete godine likova i dobrog broja čitalaca Hate, nisu nikuda otišli i da je samo sada, kada smo u šestoj deceniji života, malo sramota da o njima pričamo i da ih onda radije krijemo iza ustaljenih rutina i prihvatanja da je predvidiv dan, onaj koji se unedogled ponavlja, i dobar dan, možda i najbolji dan kome možemo da se nadamo.

Jedno je sigurno: Hate Revisited je u grafičkom pogledu nešto upeglaniji, nešto strimlajnovaniji od „starog“ Hate, sa nešto jednostavnijim kompozicijama i manjim brojem detalja. Ovo je i dalje izuzetno KARAKTERAN strip, ali Hate Revisited je po izrazu zapravo bliži Baggeovi radovima iz osamdesetih, jednostavniji i naivniji i samo je stručnije i jače tuširan nego što su ti stripovi bili. Naravno, veliki deo publike i dalje sanja Baggeov povratak u stil ranih devedesetih i VELIČANSTVENU grotesku ludačkih anatomija likova i kompozicija prepunih sudarajućih planova i brutalne energije, ali onako kako je Hate Revisited sazreo po svom tonu i zapletima tako je i grafizam njima prilagođen. Lično, nemam nikakvu zamerku na izgled Hate Revisited, naprotiv, mislim da su pogotovo crno-beli delovi stripa među najsigurnijim Baggeovim radovima sa Buddyjem i svakako mi je draže da Bagge radi nešto što on vidi kao verno sebi i autentično nego da maniristički imitira svoj rad iz devedesetih. Hate Revisited, kao i sav Hate do sada, deluje naprosto STVARNO i potpuno iskreno PA ŠTA MU BOG DA i ovo je kvalitet koji ga i dalje izdvaja od gotovo svega drugog što postoji u američkom stripu. Fantagraphics kolekciju prodaje na ovom mestu.