Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas tri albuma, od argentinskog free jazza, preko garažnog afrokubanskog zvuka iz Grčke, do saksofona isprljanih elektronikom u Ohaju, slušamo svašta jer se volimo:
Da bude jasno, iako je Luis Nacht, Fermin Merlo, Nataniel Edelman: El Camino Secreto dobio naziv po popularnoj meksičkoj telenoveli, ovo je jedan robustan, vibrantan album savremenog free jazza odsviranog sa svom emocijom latinoameričke duše kojoj se nadate ali time ništa manje pravoverno avangardan. U pitanju je snimak koncerta trija bez kontrabasa, u kome, kako je to često slučaj, klavir ima da radi duple smene, održanog prošle godine u Maju u Sali Narodnog pozorišta Servantes u Buenos Airesu, a taj trio ima i mlade muzičare koji trenutno igraju u navalnom redu „novog argentinskog džeza“ ali ga predvodi jedna iskusna, veteranska faca.
Štaviše, tokom promocije ovog albuma trio se najavljuje kao Luis Nacht Trio u prepoznavanju činjenice da je tenor saksofonista Luis Nacht prirodni predvodnik ove grupe iako je, naravno, u tradiciji free jazza da se u procesu svirke čuje prilična mera ravnopravnosti između učesnika. Nacht je, ipak, mahom onaj koji postavlja teme i diktira dinamiku improvizacije i ovaj album je apsolutno usklađen i sa potrebama slušaoca koji želi da sluša „propisan“ džez, sa harmonijama i saksofonom što ispevava emotivne, strastvene balade preko energične a suptilne pratnje.
Nacht, rođen 1959. u Buenos Airesu, je još kao dete učio da svira gitaru i flautu a od petnaeste godine formalno uči flautu, i to u Meksiko Sitiju. Tamo je krenuo i sa profesionalnim radom, kao flautista i pevač, pa je onda i radio turneje po Centralnoj Americi i Evropi. Onda je krenuo da ulazi dublje u džez, učio da svira saksofon (u Njujorku su ga podučavali George Coleman i Richie Beirach, u Argentini E. Beilin, C. Lastra i Chachi Ferreira). Mnogo je nastupao po Argentini i sarađivao sa raznim muzičarima (pomenuću našeg starog italijanskog prijatelja Carla Actisa Data) a onda od 1999. godine kreće sa autorskim projektima i liderskim ulogama u postavama sa kojima obilazi Severnu i Južnu Ameriku i Evropu. Naravno i snimaju se albumi.
Ostala dvojica su značajno mlađi. Bubnjar Fermín Merlo, rođen 1992, je sin džez kontrabasiste i univerzitetskog profesora Hernána Merloa i od devete godine svira bubnjeve. Kao tinejdžer je svirao po Argentini ali i po festivalima šire u Južnoj Americi a od petnaeste godine u Njujorku ga podučavaju Nasheet Waits, Barry Altschul i Johnathan Blake. Pošto je Merlo pokazao veliki talenat, veoma jake face su ga uzimale u svoje bendove pa je sa njima radio turneje po svetu: Tim Berne, Tony Malaby, Leo Genovese, Ralph Alessi, Mike Moreno, John Hollenbeck… Posle se preselio u Berlin i tamo dosta radio na free jazz sceni, notabilno i sa našim starim znancem Juliusom Windischom…Već nekoliko godina tesno sarađuje sa Natanielom Edelmanom a koji je pijanista rođen 1991. i treći član ove postave. Kao i Merlo, i Edelman je sarađivao sa kontrabasistom Maximilianom Kirsznerom i obojica sa njim imaju snimljene albume.
Dakle, Nacht je ovde okupio postavu u kojoj se spajaju mladost i iskustvo na najbolje načine i rezultati su sjajni. Da odmah kažem i da je kvalitet snimka i produkcije odličan i ovaj optimistični, impresionistički free jazz se jako dobro čuje na El Camino Secreto.
Album strateški pametno otvara Falso Swing koja nema mnogo veze sa svingom (mada i u naslovu kaže da je lažni sving u pitanju) i u njoj Nacht predvodi bend kroz energični, hardboperski free jazz, ulećući posle pažljivo strukturiranog početka u seriju pirueta na tenor-saksofonu koje se razvijaju u tradicionalni freakout. Merlo prosipa užurbanu poliritmiju a Edelman svoj klavir svira perkusionistički, ispaljujući mnogo stakato nota u pratnji ali onda gradi disciplinovane razvoje teme u solaži. Prilično furiozan početak nastupa.
La Sardina Melancolica je onda, kako i naslov sugeriše, melanholičniji komad sa Nachtom koji svira meditativne, setne, ali ne teatralne tenor-motive i bend to onda rasprši u seriju impresivnih zvučnih slika gde pogotovo Edelman ima priliku da se pokaže sa svojim klasičarskim motivima preko izlomljenog, dinamičnog ritma.
Većina ostalih kompozicija počinje slično, sa Nachtom koji predstavlja temu i ostalima koji je razvijaju pa je Yo no fui jedan relaksiran, neužurban bop koji dobija mnogo dimenzija kako kompozicija odmiče. Merlo je sjajan u korišćenju gudala na bubnju da oplemeni harmonski program.
Najduži komad je onda Re Motian / Los voladores, serija impresionističkih vinjeta koja se razvija u koltrejnovski gruv a album onda završava devetominutna Sol Mayor koja je, srazmerno govoreći, jasna kulminacija sa saksofonistom koji svira glasnije i distorziranije, ali je i dalje na programu jedan uredan gruv u kome nema glume već pre svega mnogo dubokih zvučnih slika i jasne naracije. Veoma lep album:
https://sellopasmoso.bandcamp.com/album/el-camino-secreto
E, sada, drugi album za danas je malo udaljen od nekog klasičnog džeza, ali recimo da se dobro uklapa u generalni vajb onoga što ovde volimo da slušamo. The Electrolytes: Play Standards je, kako i ime sugeriše, kolekcija obrada postojećih – i poznatih – pesama odrađena od strane sastava The Electrolytes, mada, naravno, koliko su VAMA ove pesme poznate dosta zavisi od vaše muzičke naobrazbe i kilometraže. Dobra stvar u vezi sa albumom je, naravno, to da ne morate znati ama baš ništa o tome ko je napisao i prvi put snimio ove pesme da biste u njihovim obradama uživali.
The Electrolytes je novi projekat atinskog gitariste po imenu Panos Giotis Svobotnik a koji je, kako sam kaže, uglavnom samouki muzičar, sa mnogo eksperimentalnih i improvizaciji sklonih projekata u Grčkoj, Španiji i Nemačkoj. Svobotnik ima i bend (mada je u tom bendu uglavnom on jedini a svakako jedini stalni član) takođe nazvan Svobotnik koji mu je poslednjih desetak godina glavna kreativna platforma, a mnogo komponuje i za moderni ples i teatar.
Svobotnik, naravno, dosta radi u avangardnoj sferi, sa puno muzike koja se bavi pre svega zvukom i teksturom a manje harmonijom ili ritmom, ali The Electrolytes je, naprotiv, bend srazmerno tradicionalnog pristupa, mada sa izraženom pustolovnom pa i malo EKSPERIMENTALNOM dimenzijom u tom pristupu. Fokus je na afro-funku, latinoameričkim stilovima i bluzu ali sa jednim pankerskim, alternativnim čitanjem predložaka, pa je i ovaj album u tom smislu ne možda IKONOKLASTIČNA ali svakako sveža perspektiva iz koje možete da posmatrate neke stare – i dobre – kompozicije. Svobotnik i njegovi saradnici ovde rade časnu, iskrenu alhemiju gde se kompozicije iz afrokubanske ili afroameričke soul tradicije posmatraju kroz sirovije, garažno sočivo i rezultati su dobri. Snimljene na nastupu u Atini Decembra prošle godine u kvintet postavi (Svobotnik na gitari i klavijaturama, Lida Katsanouli na vokalima, Labros Papanikolaou na električnom basu, Giannis Papadoulis na bubnjevima i Alexandros Kladas na udaraljkama), ovo su pesme koje pozivaju na ples ali i za one koji ni mrtvi ne bi dopustili da ih vide kako tapkaju nogom ili vrte kukovima, nude dovoljno teksturalnih uzbuđenja i psihodeličnih efekata da se nauživaju.
The Electrolytes ni ne kriju mnogo šta je ovde glavna inspiracija pa je prva kompozicija na repertoaru Vitamin C nemačkih Can a koji su, eto, i sami radili tu (pre-)fourth world fuziju avangarde i specifičnih etničkih izraza i postavili temelje za muziku koja džez, soul i fank stavlja u hipnotičku krautrokersku ravan i pušta je da se tamo marinira dok sa druge strane ne izađe nešto deformisano na veličanstvene načine. Dobar početak albuma, ali prava uzbuđenja tek slede.
A slede dve kompozicije kubanskog superheroja Antonia Rodrigueza koji je radio u tradicionalnim son i rumba stilovima a onda je tokom četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka razvio sopstveni conjunto format postave i bio jedan od najvažnijih muzičara u evoluciji modernijeg son montuno zvuka a od koga je nastalo ono što se danas zove salsa.
Dve Rodriguezove kompozicije su ovde urađene sa perfektnom količinom respekta za originalne teme (Aqui como alla ćete nesumnjivo prepoznati jer ovo maltene nema ko nije svirao) ali sa modernim, garage-punk dizelom u rezervoaru. Pogotovo No me llores zvuči eksplozivno sa svojom varljivo optimističnom melodijom koja prati misli čoveka što je na ivici detonacije od nemoćne, posesivne ljubomore a ritam ga tera na ples.
Sledi Easin in’ Edwina Starra, singl iz 1974, odnosno njegove nešto kasnije faze kada se preselio u Veliku Britaniju ali ovo je jedan savršen Motown komad a koji The Electrolytes rade kao perfektno atmosferični psihodelični fank sa pogotovo Svobotnikom čija je gitara raspršena u hipnotičke odjeke.
Poslednja dva komada su iz repertoara kolumbijskih Meridian Brothers i ovde se radi o srazmerno savremenijoj muzici, imajući u vidu da je multiinstrumentalista Eblis Álvarez ovo započeo kao solo projekat 1998. godine. Álvarez je inače, neko ko je počeo da svira bubnjeve pa onda naučio i gitaru i mada se vodi kao „klasično obrazovan“ muzičar na ime toga da svira i violončelo, on sam kaže da iako taj instrument svira četvrt veka, sve to treba smatrati amaterskim nivoom ekspertize. Fer, jer Meridian Brothers nisu ekipa kojoj je cilj da svira formalno urednu muziku nego da RADUJE eksperimentalnim i svežim pristupom latinoameričkim muzičkim stilovima, naročito od 2007. godine kada je ovo preraslo u pravu grupu.
The Electrolytes ovde, dakle odrađuju dva komada i to su dugačke, mantrične i vrlo psihodelične interpretacije već pomerene kolumbijske salse i kumbije i bezbedno je reći da ćete se ovde odlično zabaviti ali da ćete posle morati da malo sednete kako bi se razabrali u prostoru i setili se kako se zovete i kad treba da se ustaje da se ide na posao:
https://svobotnik.bandcamp.com/album/play-standards
Da završimo nečim elektronskim onda. Versioning: Live Fake Saxophones je živi album sklopljen od snimaka nastupa iz 2020. i 2022. godine (dakle iz pandemijskog perioda, ali pošto na koncerte ovakve muzike ionako jedva da dolazi publika verujem da je bilo bezbedno) a koje je u Kolambusu u Ohaju održala elektronska muzičarka Danielle Milam. Danielle Milam je u periodu pre nego što je počela da koristi ime Versioning uglavnom radila i objavljivala kao Sea Tone, pa i sada ima izdanja rađena pod ovim imenom. To je uglavnom svedena, stroga elektronska eksperimentalna muzika rađena sintisajzerima ili „različitim PC softverom“ sa dugačkim kompozicijama koje se bave zvukom i teksturom i načinima na koji se oni mogu transformisati kroz vreme.
Versioning je, naravno, ne manje eksperimentalan i ne manje hardcore u tome kako se postupa sa zvukom – možete poslušati i vrlo sveži Versioning EP, izašao petnaestog Aprila da to proverite – ali je paleta tog zvuka šira i pored tekstura ovde ima i ritmova, melodija i „lažnih saksofona“.
Sad, nisam sasvim siguran šta za Milamovu znači to „fake saxophones“ – dakle, da li su u pitanju sintetizovani zvuci, semplovi ili nešto treće – ali Live Fake Saxophones je čitav album fokusiran na saksofonsku muziku u kombinaciji sa efektima, negde i elektronskim ritmovima i mada nije baš „džez“ ploča, meni zvuči zanimljivo i zabavno sa svojim tretmanom uobičajenih saksofonskih fraza i rifova kao gradivnim materijalom iz koga nastaje muzika.
Naravno, ljubitelji „glitch“ elektronike će ovde najviše biti na svom terenu jer muzika koju radi Versioning u velikoj meri počiva na eksperimentisanju sa „greškama“ ili makar netradicionalnim pristupom izvoru zvuka ili mašini koja taj zvuk emituje. Live Fake Saxophones jeste album sa mnogo grgotavih, brboćućih elektronskih tekstura, ali je i u dobroj meri album lupova koji zvuče istrgnuto iz konteksta, često grubo odlomljeno i onda na silu uklopljeno u strukturu. Nije ovo muzika bez melodije i teme, već dve verzije Sinking, Floating sa kojima album počinje imaju, pored „zgužvanih“ sintisajzera i lupove melodičnih tema na flauti i saksofonu koji zapravo nose ove kompozicije.
Untitled Pop Track je čak i ritmična sa saksofonom koji meditira u dve paralelne linije i dominira nad elektronskom bukom do kraja kompozicije pa onda Summer Sucker ponavlja sličnu formulu sa dosta uspeha. Slow je najviše „glitchy“ komad do ovog mesta na albumu ali ni on nije bez melodičnih tema a onda 5/4 još spretnije spaja mutirajući sintisajzerski prdež, ritam, i melodiju sa meditativnim saks-lupom za nešto što zvuči kao divlji, sirovi prototip za IDM koji su početkom veka cepali Matmos, Mouse on Mars ili Lesser…
I ostatak albuma je u sličnom formatu i nudi muziku koja spaja živo eksperimentisanje i umiljate melodije, sa kulminacijom u desetominutnoj Greater and Greater Certainties (Demo + Throwaway for Animals) pa se s moje strane od srca preporučuje pustolovnijem slušaocu:
