Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas imamo na programu vrlo prijatno iskustvo slušanja albuma koji nastupa u robusnom postbop i umiljatom free jazz maniru a onda i iznenađujući solo album jedne vrlo mejnstrim rok zvezde koja je posle popriličnog broja decenija pod reflektorima vaskolike svetske javnosti odlučila da pokaže koliko u stvari voli džez. I to ispalo dobro!
Prvi na redu je dakle Antonio Fusco Trio: Debris, trio album na kome klavir, bubnjevi i kontrabas rade u jednoj perfektnoj sinergiji, nudeći evokativne, lepe fraze, energične improvizacije, mišićav ali ne agresivan gruv… Sve što čoveku treba za uživanje, a to nam obezbeđuje Antonio Fusco, autor sve muzike na albumu ali pre svega – bubnjar.
Antonio Fusco je, da odmah to kažemo, čovek koji je ostavio dubok diskografski trag iza sebe, sa više od pedeset albuma na kojima je svirao kao pouzdani ritmičar i niskom autorskih izdanja gde je kao lider i kompozitor raznih postava radio mnogo zanimljivih stvari, između ostalog se trudeći da harmonično spoji uticaje afroameričke muzike, evropskog i azijskog nasleđa…
Fusco je bubnjeve počeo da svira još kao klinac od deset godina (idealan uzrast, da dodamo, jer ste tada dovoljno veliki da zapravo možete da dohvatite elemente bubnjarskog seta a dovoljno mali da vam mozak upija znanje kao sunđer) i prvo je radio sa raznim rok i bluz bendovima u mestu Solofra na jugu Italije. Prilježnim radom ostvario je za sebe ozbiljnu reputaciju u italijanskom džezu, svirajući sa mnogo različitih postava – Tino Tracanna Acrobat i Giovanni Falzone’s Contemporary Orchestra su mu poslednjih desetak godina najprominentnije saradnje – a onda i nastupajući širom zemaljske kugle. Fusco je sa raznim orkestrima obišao Evropu, Afriku i Aziju, svirao po klubovima i festivalima u Liverpulu, Šangaju, Milanu (Blue Note, naravno), Johanesburgu, Hong Kongu… Kao lider ima različite projekte a među kojima se ističe, recimo Antonio Fusco 4et – Max Roach Legacy in Motion, a koji je, kako se i iz imena vidi, posveta slavnom džez bubnjaru Maxu Roachu.
Naravno, Fusco je i ugledni edukator – na svom instagramu on sebe opisuje rečima „Helping drummers fix real problems“ – i trenutno je profesor na konzervatorijumu F.A. Bonporti u Trentu, gde predaje džez bubnjeve a radio je masterklasove na visokim školama u Šangaju, Lisabonu, Pekingu, Adis Abebi…
Na Debris mu asistiraju neki dobri muzičari. Manuel Magrini je mladi pijanista koji poslednjih godina radi mnogo i u Italiji i u inostranstvu (na primer nedavno u Šangaju sa Fuscom i Massimilianom Roloffom, a sa kojim Fusco i inače dosta sarađuje) i mnogi mu predviđaju svetlu karijeru. Na kontrabasu je Ferdinando Romano, vrlo cenjen kao muzičar kompozitor i improvizator na italijanskoj i evropskoj avangardnoj, jelte, sceni, i čovek sa ozbiljnim interesovanjem za modularne sintisajzere, pa su i njegove doktorske studije tematski orijentisane na elektronsku muziku na konzervatorijumu Como. Romano je pokupio mnogo pohvala u svojoj još uvek relativno kratkoj karijeri, dobivši nagradu „najbolji novi italijanski talenat“ uglednog magazina Musica Jazz za 2020. godinu, a na ime svog prvog autorskog albuma, Totem, a naravno i nastupao je sa mnogo poznatih muzičara gde ćemo pomenuti samo imena kao što su Enrico Rava, Glenn Ferris, Ben Van Gelder…
Fusco opisuje Debris kao kolekciju muzičkih fragmenata od kojih svaki reflektuje životna iskustva koja su tokom vremena evoluirala, kroz različita kulturna i umetnička okruženja. Drugim rečima ovo nije samo prijatni, na melodičnim temama i energičnom improvizovanju zasnovani hardbop/ postbop jazz kako biste pomislili slušajući samo prvu kompoziciju, Life ali, da bude jasno, i kada sviraju baš takav jazz, ova tri muškarca zvuče vrlo dobro. Štaviše, Life je veoma upečatljiv početak albuma sa Magrinijevom skakutavom, poletnom melodijom i daljim prihvatanjem gruva od strane ritam sekcije. Ovo je kvintesencijalno evropsko tumačenje te neke ’60s post-bop formule, sa simpatično komplikovanim razvojem tema i prisustvom folklornih odjeka u zvuku. Magrini je vođa navale u ovoj kompoziciji, sa vrlo autoritativnom i imaginativnom improvizatorskom evolucijom motiva koji od svojih narodnjačkih korena odlaze daleko u modalnu stratosferu. Naravno, bubnjar i kontrabasista ne dopuštaju da budu tek pratnja, pa je ovo, iako optimistička i umiljata pesma po melodiji, istovremeno i vrlo energičan komad.
Mistery pokazuje drugu stranu ovog trija, krećući u sličnom stilu ali onda dodajući Romanovu elektroniku na gruv koji rade bubanj i klavir i ovo je bogata sintetizovana tekstura što odvažno sparinguje sa krešendima koje prosipaju dvojica akustičara.
Sweet bi bila balada kada bi ovaj trio – inače inaugurisan još pre tri godine debi albumom Sete i sa tragom žive svirke po Kini tokom 2024. – svirao balade. No, dovoljno je blizu, sa bluziranim pijanističkim frazama, koje se razviju u lepe piruete što ih Magrini svira kada Fusco počne da prosipa kompleksne poliritmije.
Strange Day je najduži komad na albumu i onaj u kome trio odlazi u free improv smeru bez osvrtanja. Romano ovde posebno briljira svojim sviranjem gudalom, ali sa deset i po minuta trajanja Strange Day ima prostora da sva tri muzičara rade ekstenzivno prolazeći veoma široku paletu zvukova koje njihovi instrumenti mogu da proizvedu i pronalazeći briljantne sinergije, kao što je, recimo, pasaž u kome Romano (pretpostavljam) zviždukanjem prati pointilistički klavirski trag.
Silk Road je, možda, inspirisan azijskim iskustvima koja su sva tri muzičara imala, ali je u muzičkom smislu ovo hardboperska interpretacija latinoameričkih ritmova i to joj vrlo lepo stoji. Na kraju dolazi The New Era, kako je i red, još jedan komad blizak slobodnoj improvizaciji najpre na ime toga da nema prebrojiv ritam i da se razvija kroz incidente i slapove klavirskih harmonija. Nova era je, reklo bi se, malo obešenjački i vrlo optimistički nastrojena. Odobravamo:
https://antoniofuscodrums.bandcamp.com/album/antonio-fusco-trio-debris
OK, a sada da se prebrojimo. Koliko nas smo godinama čekali da neko iz Red Hot Chilli Peppers sedne i uradi ozbiljan album autorske muzike koji neće biti obavezni dužnik njihovom prepoznatljivom pa, eto, možda do danas i malo izlizanom stadionskom zvuku? I koliko nas smo bili sigurni da će od svih njih prvo to da uradi baš Flea? Svi? Oh… Volim kada svi jedni drugima možemo da čestitamo na dobrom ukusu i efikasnoj prekogniciji, jer ovih smo dana dobili Flea: Honora, prvi pravi solo album koji je Michael Peter Balzary, mnogo poznatiji kao Flea, snimio u svojoj karijeri dužoj od četiri decenije a koju u najvećem delu vezujemo za Red Hot Chilli Peppers.
Flea je, inače, otkada se njegova majka preudala za Waltera Urbana (koji je bio profesionalni džez muzičar), kada je klincu bilo negde devet godina, bio veoma izložen slušanju džez muzike. Očuh je bio nasilni alkoholičar, što nije sjajno, ali je i često dovodio muzičare da sa njim džemuju kod kuće, što je malo bolje, pa je mali Michael kao svoj prvi instrument video trubu, ložeći se na Louisa Armstronga, Dizzyja Gillespija i Milesa Davisa.
Naravno, danas znamo da je Flea pre svega basista i da je električni fank bila muzika koja ga je povela u smeru pronalaženja svog pravog identiteta, zajedno sa pank rokom u koji ga je uvukao Anthony Kiedis. Kiedis i Hillel Slovak, originalni gitarista Peppersa su momka koji je pre svega voleo džez uspešno odvukli u smeru rok, fank i pank muzike. Flea je jedno vreme i svirao u legendarnom pank rok bendu Fear, ali je onda sa Slovakom osnovao Tony Flow and the Miraculously Majestic Masters of Mayhem koji će se pretopiti u Red Hot Chilli Peppers i početi da hara losanđeleskim klubovima. Naravno, znamo da su već sa prvim albumima momci dobijali veliki respekt od etabliranih muzičara – prvi im je producirao Andy Gill iz Gang of Four, drugi George Clinton – i danas su Peppersi jedan od najpoznatijih bendova u istoriji rok muzike.
Honora je, onda, Fleajev način da se na neki način vrati svojim korenima i istraži fascinacije koje je imao još kao dečak, album što ga je producirao Gremijem nagrađivani džez saksofonista Josh Johnson, a koji ovde svira i saksofon i klavijature. Flea je napisao muziku, to jest u 60% pesama, odsvirao bas, pevao i svirao trubu, u postavi su i losanđeleska basistkinja (ovde na kontrabasu ) Anna Butterss – inače po poreklu Fleajeva zemljakinja, Australijanka – i bubnjar Deantoni Parks, koga znate po radu sa KUDU i The Mars Volta. Gitare svira, prepoznaćete ga odmah po karakterističnom zvuku, Jeff Parker iz Tortoise. Na albumu se pojavljuju i Nate Walcott koji je svirao Fender Rhodes i radio gudačke aranžmane, kao i brazilski perkusionista Mauro Refosco, pa gomila drugih muzičara na pojedinačnim kompozicijama (Warren Ellis, John Frusciante, Alyssa Park i desetine drugih) a onda su tu i neki ugledni gosti na vokalima…
Flea je napisao interesantnu, pa onda na momente i autentično impresivnu muziku, mešajući džez sa fankom i rok nasleđem. Rani hajlajt albuma, nakon uvodnog avangardnog krešenda Golden Wingship, je A Plea, sedamipominutni džezirani fank u kome Flea stremi da slušaoca inspiriše da „izgradi most, obasja svetlom, stvori nešto lepo i vidi nekoga, podari to nešto lepo nekome.“ Flea dalje veli: „Ne zanima me čin politike. Mislim da postoji mnogo transcendentnije mesto iznad nje gde se može voditi razgovor koji zapravo može pomoći čovečanstvu i zapravo nam svima pomoći da živimo harmonično i produktivno na način koji je zdrav za svet. Postoji mesto gde se susrećemo, a to je ljubav.“ OK, deluje kao hrpa hipi-baljezgarija, kakvoj bi se Flea iz sedamdesetih verovatno kvarno smejao dok duva lepak, ali je u muzičkom smislu A Plea ubedljiv ritmički i duvački ritual koji kulminira stihovima što se kroz doziv-i-odziv vraćaju sve do crnih korena muzike koju Flea svira već decenijama i odaju im dužnu poštu. Onda i muzika krene da divlja, sa odmicanjem od rekonstrukcije džez-fank formule kasnih šezdesetih i uletanjem u bučni krešendo. Pa onda sve iz početka. Odlična vožnja u ranom delu albuma.
Thom Yorke iz Radiohead peva na Traffic Lights, i Flea ga je pozvao jer ga je sama kompozicija podsećala na njihovu saradnju u supergrupi Atoms for Peace. I, dobro, i ovde energični, plesni fank zaista dobija zanimljivu dimenziju sa Yorkeovim karakterističnim – smem li da kažem blago manirističkim, prenemažućim? – vokalima. Čak i da ne volite kako Yorke peva, ritmički diktat je ovde PRAVIČAN.
Frailed je najavangardniji komad na albumu do ovog momenta, sa svedenim, robotskim – ali i dalje fanki – ritmičkim programom, puno elektronskih tekstura i Fleajevom trubom koja nudi sponu sa realnošću. Onda dolazi Morning City, ozbiljan funk-jazz komad u kome se dobro improvizuje i izlazi iz uskih harmonskih okvira. Tu posebno vredi istaći Parkera koji odlično solira i blista na centru terena.
Obrade počinju sa Maggot Brain, naravno. Kako su P-Funk i George Clinton decenijama unazad jedna od definišućih dimenzija Fleajevog muzičkog identiteta, tako se i ova kompozicija što su je napisali Clinton i Eddie Hazel za istoimeni album Funkadelica iz 1971. godine ovde svira kao himna. Flea sebi dodeljuje centralnu ulogu, skraćujući pesmu na manje od pet minuta i umesto Hazelovog soliranja na gitari nudeći meditaciju na trubi. Maggot Brain je svojevremeno proslavljeni muzički kritičar Greg Tate opisao kao „Funkadelicovu Love Supreme“ i Flea je baš tako izvodi, u praktično religioznom zanosu i sa mnogo poštovanja.
Posle toga dolazi… country? Wichita Lineman je pesma Jimmyja Webba, a napisana za Glenna Campbella 1968. godine. Flea je aranžira još više podcrtavajući avetinjsku, svečanu atmosferu originala između ostalog i time da je ispred mikrofona ovde Nick Cave i to zvuči baš onako kako očekujete. Onda ide Thinkin Bout You Franka Oceana i ovde je Flea duboko u romantičnom pa i nostalgičnom modu rada, iako pričamo o pesmi nastaloj pre svega četrnaest godina…
Willow Weep for Me je onda skok devet i po decenija unazad. Ann Ronell je ovo napisala kao posvetu Gerswhinu i Flea je i radi kao džez standard koji nudi obilje prostora za improvizaciju. Naravno, njegovo sviranje trube nije onako ekspanzivno kako bismo očekivali od nekoga ko ovo svira kao glavni instrument pedeset godina, ali je aranžman takav da truba zvuči nevino, čisto i optimistično i uklapa se u sanjarsku atmosferu pesme. Album onda zatvara poslednja autorska kompozicija. Free As I Want to Be je spora, mantrična, hipnotička fank meditacija koja traje svega pet minuta i trinaest sekundi a deluje kao da je mogla da ide pola sata. No, Flea sa ovim jasno pokazuje da je Honora tek ispitivanje nove teritorije i možda najava ekspanzivnijih eksperimenta i eksploracija u bliskoj budućnosti. Za sada, kao album velike rok zvezde koja u svom matičnom bendu odavno nije uradila ništa iznenađujuće, Honora je razoružavajuće iskrena i ambiciozna ploča za kakve uvek imam vremena:
