Ova nedelja je bila, što mladi vole da kažu, rolerkouster.  Na primer novi, OSAMNAESTI album Six feet Under zapravo može da se sluša! Pa onda dobijamo novi At the Gates na kome mrtav čovek peva i to prelepo peva. U sličnom tonu, dobijamo i novi The Saddest Landscape jedanaest godina nakon prethodnog, a snimao ga je takođe mrtvi Steve Albini i snimio ga je majstorski, kako je samo on umeo. Pa je onda tu novi Luciferian da podseti da kolumbijski blek metal suvereno vlada ostatkom sveta izvan Norveške, novi Pure Wrath da overi istočnoazijsku dominaciju u polju melodičnog blek metala, pa novi EP ukrajinskih melanholičara Drudkh, novi Mortuary da nas vrati u death metal devedesete i morbidni Meksiko iz naših fantazija,  a hajlajt nedelje je, naravno, apsolutna bujica izdanja koje je izbacio Dying Victims potvrđujući još jednom svoju supremaciju kada se radi o novim pločama tradicionalnih formi metala. Najlepši preokret je onda nastupio u zaustavnom vremenu jer je italijanski Metal on Metal Records objavio povratnički album takođe italijanskih MenacE i ovo je nekako, došavši niotkuda ispao album nedelje. Dobro smo usluženi, sestre i braćo i treba da to cenimo.

Deo 1: BLACK METAL

Brazilski Sanctiphagous ume da bude i malo, jelte, monoton na svom debi albumu, Ferrum Flammaque, ali to je taj križ jednočlanih blek metal projekata gde niste vezani ni tuđom kreativnošću niti fizičkim limitima ljudskog organizma. No, pored sirovog zvuka i činjenice da su pesme velikim delom sastavljene od blastbit kanonada preko kojih idu besni rifovi, ovo je u principu vrlo simpatična ploča, sa jelte, BLASTBIT KANONADAMA i tim BESNIM RIFOVIMA. Glavni junak ovog projekta, Nyktophyllus aka Warbutcher pravi dobre, epske teme, melodičan je koliko treba da ne bude BAŠ monotono i mada ovo nije ni po čemu originalan projekat, ima sve to dovoljno šarma da se preporuči:

https://sanctiphagous.bandcamp.com/album/ferrum-flammaque

Madridski Aversio Humanitatis su svoj treći album naslovili To Become the Endless Static što mi je nekako adekvatno jer je ovo muzika kojoj je monotonija jedno od najvažnijih oružja. Aversio Humanitatis rade u modusu mračnog, filozofskog black metala (sa samo malo death metal arome) koji se oslanja na disonantne gitarske rifove i zvuk koji više forsira teksturu nego, jelte, rokenrol formu i mada je album dramatičan u kompoziciji i žustar u izvedbi (razarački bubnjevi, superiorno ekspresivni vokali), on svejedno ostavlja utisak distanciranosti i ima više hipnotički nego mošpit kvalitet. I to je, da ne bude zabune, kompliment. Bend albume snima retko – između prva dva prošlo je devet, sada šest godina, ali je očigledan napor da svaki od njih bude DOGAĐAJ i to je odlično:

https://aversiohumanitatis.bandcamp.com/album/to-become-the-endless-static

Indonežanski jednočlani blek metal projekat Pure Wrath ima svoj četvrti album, Bleak Days Ahead i više je to nego solidno i ovom prilikom. Uprkos imenu, Pure Wrath nije previše usredsređen na „wrath“ u svojoj muzici i Januaryo Hardy – inače vlasnik još nekoliko jednočlanih bendova kako je to običaj, uglavnom blek metal orijentacije ali sam svojevremeno pisao i o njegovom slem projektu Perverted Dexterity – sa ovim albumom nastavlja usečenom trasom melanholičnog, setnog, atmosferičnog blek metala visoke kakvoće. Ovo je, po običaju, vrlo dobro napisano i iako Pure Wrath koncepcijski ne odskače od onog što rade kolege, kvalitet pesama je u principu značajno iznad proseka. Kao i za prethodna izdanja, i ovde ću ponoviti da je muzika puna slatkih, preslađenih melodija, ali sve je to DOBRO, sa pametnim temama koje izniču iz atmoblek supe i mudrošću u aranžiranju. Nećete pogrešiti ako volite melanholični a i dalje oštri, energični blek metal, naprotiv:

https://purewrath.bandcamp.com/album/bleak-days-ahead

Ukrajinski kraljevi atmosferičnog, melodičnog blek metala, Drudkh imaju novi EP, Відлига i to je, razume se, vrlo dobro. Tri pesme, mnogo sete i melanholije ali kvalitetna svirka, dobro napisani aranžmani, pristojan miks. Drudkh rade već četvrt veka i svoju su muziku sada sofisticirali do vrlo visoke razine tako da je ovo naprosto dobar gitarski rok koji mogu da slušaju i ljudi koji blek metalu baš i ne bi posvetili mnogo vremena, a da je ona i dalje neposredna, jasna i čuva izvornu sirovost žanra. Sjajno:

https://drudkh.bandcamp.com/album/thaw

Da ne bude da je sav blek metal ove nedelje, jelte, setan i melanholičan, Nizozemci Wrang baš pošteno krljaju na svom trećem albumu, Verwording. Ovo je sada duo u kome gitarista i pevač Galgenvot svira i bas ali žestina nije opala proporcionalno sa brojčanim smanjenjem benda za trećinu, naprotiv. Verwording je ploča borbenih, iznurujućih komada od po pet-šest minuta koji imaju dovoljno melodije da ih shvatite kao ratne himne, ali su svirane brzo, sa mnogo energije i virtuozne tehnike. Naravno da je ovo blek metal samo za ozbiljno posvećene ali je on odlično napisan, odsviran za sve pare pa na kraju i produciran prilično živo. I to se onda sluša sa apetitom:

https://wrang.bandcamp.com/album/verwording

Zna se da sam uvek sumnjičav prema britanskom blek metalu pa sam se uz dosta muke naterao da poslušam drugi album engleskih Blood Countess i, evo, okej, simpatično je to. Muzika na Imperatrix Sanguinis je old school rokačina bez mnogo filozofije, sa korenima u Venom i Bathory i sa samo malo modernijih aroma, zvuk je sirov i jeftin, pesme su agresivne i pune zlih rifova a pevačica Nina Blackwood zvuči opako tokom cele ploče. A, mislim, više nego dovoljno da čovek bude srećan:

https://bloodcountess.bandcamp.com/album/imperatrix-sanguinis

Nixil iz Baltimora i Drouth iz Portlanda u Oregonu imaju split EP Toward Dead Temples i to je pet pesama uglavnom vrlo zanimljivog progresivnog blek metala sa obe strane. Drouth u svojoj muzici imaju malo više tvrdoće i death metal elemenata ali ni jedan od ovih bendova ne ide prevashodno na snagu i oba pišu duže, kompleksnije, intrigantnije pesme. Odlična produkcija, takođe (stranu Nixil je masterovao James Plotkin!) i ovo se jako preporučuje:

https://nixil.bandcamp.com/album/toward-dead-temples-nixil-drouth

https://drouth.bandcamp.com/album/toward-dead-temples

Čileanci Mortuus Est sviraju sirov, jeftino produciran ali ambiciozno koncipiran black-death metal koji se na istoimenom EP-ju ovaploćuje kroz četiri pesme mrvećih rifova, besomučnih marševskih ritmova i vokala koji kao da dolaze iz najpsihotičnije sezone vaših košmara. Prostački je, jeftino je producirano, ali ima ambiciju i stav i to je okej:

https://mortuusest.bandcamp.com/album/mortuus-est

Novi Luciferian stiže pet godina nakon prethodnog i kolumbijski kvartet je u finoj formi za svoj peti dugosvirajući opus, Where Rivers of Sorrow Flow. Kao što se i iz imena naslućuje, album je veoma melanholičan i veoma melodičan, u skladu sa, uostalom, i dosadašnjim radom ovog veoma iskusnog benda što ove godine slavi tridesetogodišnjicu postojanja. No, Luciferian su uvek melodičnost zasnivali na folklornim predlošcima i nemaju mnogo veze sa danas popularnim blackgaze stilom. Pa je tako i Where Rivers of Sorrow Flow ploča žestoke svirke, velike brzine, eruptirajuće energije i ekstatične ekspresije, kako satanizam u svom najplemenitijem obliku već zna da bude. Dobar, prilično prirodan zvuk i miks, memorabilne melodije, jedna veoma cheesy ali veoma prijemčiva epika kao fundament izraza i Luciferian sa ovim albumom naprosto trijumfuju:

https://luciferian.bandcamp.com/album/where-rivers-of-sorrow-flow

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Tons su italijanski stoner-doom sastav čiji se treći album zove  Stoned Villains, izašao je dvadesetog Aprila i sve pesme su o kanabisu. Možda već znate da li vas ovo zanima, ali ako ne, da kažem da muzika nije loša, da je produkcija solidna, ali da basista i pevač Paolo  zvuči kao Paja Patak a što je vrlo simpatično ali možda vama bude malo monotono. No, pesme su korektni spori, teški komadi drogiranog metala pa svakako poslušajte:

https://tonsband.bandcamp.com/album/stoned-villains

Imamo i drugi album belgijskih Witch Piss i to je jedan prljav, faziran stoner-doom materijal koji obilazi opšta mesta u nekom tematskom smislu – album se zove The Devil Doesn’t Burn – i ne inovira preterano ni u zvučnom ali je korektan. Witch Piss sviraju energično, brže od proseka i imaju možda i malo thrash elemenata u svom zvuku sa dosta nabijanja duplog bas bubnja u gruv. No, prijatno je sve na gomili, pogotovo uz taj hrapavi, štrokavi saund:

https://witchpiss1.bandcamp.com/album/the-devil-doesnt-burn

E, onda ide nešto ne toliko prijatno ali svakako katarzično. Armed for Apocalypse su sludge metal bend iz Portlanda u Oregonu a njihov album The Earth Is Breathing Beneath Me je kao da vas neko udara čekićem u glavu pola sata bez prestanka. Nije da u muzici nema varijacije i dinamike, ali je zvuk jako napucan a rifovi su disonantni, vokali užasno promukli i sve je naštelovano na frekvenciju maksimalne surovosti. Ali, mislim, i to nam nekada treba:

https://armedforapocalypse.bandcamp.com/album/the-earth-is-breathing-beneath-me

Italijani In Aevum Agere će vas zalečiti svojim melodičnim, cheesy epskim doom metalom. Nije to baš suviše po mom ukusu, album Ptolomea – Canto XXXIII (peti za momčad iz Napulja) ume baš da ga zasladi, i da nije nižeg štima i sporijeg tempa bio bio bliži power metalu, ali DOBRO. Ovi ljudi znaju šta vole i rade to što vole sa dosta ubeđenja tako da, probajte:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/in-aevum-agere-ptolomea-canto-xxxiii

Više po mom ukusu bili bi Grief Collector iz Mineapolisa, trio koji svira vrlo solidnu dumčinu i evo ga sa trećim albumom za pet godina, The Death of All Dreams. Ovo je snažni a i dalje melodični doom, na za mene prilično idealnom mestu između heavy metal glamura i doom mračnjaštva. Grief Collector ne kriju svoje uzore i jasno je da su Candlemass, Solitude Aeternus i slični nepomenici u temelju njihovog teatralnog, ekspresivnog zvuka. No, bend iz Minesote svakako donosi svoje ideje u miks i pravi muziku koja odiše sa sasvim dovoljno svežine i originalnosti da ne bude puka stilska vežba i ponudi nove, jelte, perspektive u doom metalu. Jako lepo:

https://griefcollector1.bandcamp.com/album/the-death-of-all-dreams

Iz istog grada su i Wilbur, jedan vrlo solidan kvintet čiji EP Joints//Pains ima tri pesme lepljivog, hipnotičkog sludge doom metala kakav bi nam doktor prepisao da je doktorima uopšte naša dobrobit na umu. Wilbur spiraju teško, sporo, pesme se valjaju mučno, kao da sa svakim taktom moraju da odluče da li idu dalje ili odustaju i to, zajedno sa teksturiranim, ekstremnim ali toplim zvukom tvori jednu neodoljivu kombinaciju. Pakao, ali koji vam priraste za srce a pritom se plaća koliko hoćete.

https://wilburbummer.bandcamp.com/album/joints-pains

Norvežane White Tundra sam voleo i pre tri godine na istoimenom debi albumu, pa nisam iznenađen da mi se njegov nastavak, Stories From the Dark jednako dopada. Ovo je i dalje nekomplikovani, organski melodični stoner rok sa bluzerskom osnovom, lepim, teksturiranim i toplim zvukom, pesmama koje su sklopljene oko dobrog gruva ali mu dodaju pamtljive melodije i harmonične refrene. Šest pesama, mnogo uživanja:

https://whitetundra.bandcamp.com/album/stories-from-the-dark

Pan su zanimljiv, proggy bend iz Mičigena koji u svojoj muzici ima doom metal osnovu ali i elemente black i death metala. No, slušajući njihov četvrti album, Glacial, zaključujem da Pan najpre zvuče kao Pan, to jest da ovo nisu  mehanički sklapani žanrovski delovi već muzika koja ima svoju sopstvenu viziju i da ona iz nje dalje izrasta vrlo organski. Bend je imao tri albuma u prošloj deceniji pa napravio popriličnu pauzu ali Glacial ih zatiče u zamahu invencije i sa šest interesantnih, kompleksnih a pitkih pesama progresivnog metala:

https://pannorth.bandcamp.com/album/glacial

Rise Above Records ove nedelje ima psihodeličnu stoner rock poslasticu u vidu petog albuma engleskog trija Admiral Sir Cloudesley Shovell. Ovo je ekipa sa nekomplikovanim pristupom muzici i njihov rokenrol ima zdravu bluz osnovu, rifaški fokus, organski gruv, melodične teme i prirodan, neuredan studijski zvuk. Sve kako treba za ljude koji vole dobar hard rok i umeju da ih odbiju ponekada previše upeglane i prebudžene produkcije modernih stoner bendova koji se takmiče ko će teže a ne ko će LEPŠE. The Trouble With the Shovell je ploča kojoj je lepota u duhu i u duhovitosti i ja je od srca preporučujem:

https://admiralsircloudesleyshovell.bandcamp.com/album/the-trouble-with-the-shovell

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Napalm Storm je španski kvartet sa drugim albumom, dvanaest godina nakon prvog, naslovljenim  Nothing Remains. Uprkos imenu benda i orijentaciji na thrash metal, Nothing Remains je ploča sa više melodije i kompleksnijih aranžmana nego što očekujete. Produkcija je, pa, recimo karakterna, na vokale treba da se naviknete, ali je muzika inventivno raznovrsna i zanimljiva, sa priličnom količinom evokativne, kinematske atmosfere i naracije. Poštujem i preporučujem za slušanje:

https://napalmstorm.bandcamp.com/album/nothing-remains

Atomic Wardead su češki kvartet koji svira, pa, recimo, alternativniju, tehničkiju inačicu thrash metala. Prošle godine su imali debi album a sada je na programu minialbum  Who’s Through The Ages… sa pet pesama vrlo kvalitetne muzike. Ovo je u smislu zvuka i tehnike sviranja thrash metal, ali sa se ne zadovoljava samo njegovim imaginarijumom i uobičajenim harmonskim opsegom pa zvuči ugodno ambiciozno  i istraživački i unikatno i sveže. Obavezno čuti:

https://atomicwardead.bandcamp.com/album/whos-through-the-ages

Frontal Assault iz Ajove su vrlo korektan thrash metal trio sa jednim albumom iza sebe i novim EP-jem, Plague Of The Mind koji uspeva da ponudi propisno treširanje ali i ekscentrične, atmosferične disonance koje muzici daju jednaku količinu tenzije kao i brza, mišićava svirka. Tri autorske pesme, jedan kaver, mnogo znojave svirke i solidna produkcija, sve što je devojci potrebno da bude srećna:

https://frontalassault.bandcamp.com/album/plague-of-the-mind

Grčki speed/ heavy metalci Nighthawks imaju novi EP, Skullcrusher i to je na sasvim suprotnoj strani: ovo je old school, patinirana spidčina koja voli i zvuk i stil što je vladao polovinom osamdesetih i ne stidi se da radi u tom vrlo prepoznatljivom stilu. No, bend piše solidne pesme, nije puka reciklaža Sodom ili Onslaught i ima svoj karakter. Ovde dobijamo tri vrlo pristojne pesme plus autro, sa besnim, borbenim vokalom i jeftinom ali adekvatnom produkcijom tako da, izvolte:

https://nighthawksmetal.bandcamp.com/album/skullcrusher

Finski bend Where Victims Lie se raspao još 2010. godine ali evo ih sada ponovo, sa zapravo prvim dužim izdanjem, minialbumom  What Was Left Behind. Ovo je vrlo kvalitetan thrash sa mrvom death metala u rifovima, vrlo čvrstim zvukom i disciplinovanom svirkom, te kompozicijama koje nude sofisticirano nasilje. Odlično je sve na gomili i nadam se da ovaj novi početak za bend znači i hvatanje ozbiljnog zaleta za plodnu karijeru:

https://wherevictimslie.bandcamp.com/album/what-was-left-behind

Sepultura se od sveta oprašta EP-jem The Cloud Of Unknowing a koji ima četiri pesme ugodnog metala. Od otvaračkog thrasha sa All Souls Rising, pa do praktično balade (a to je već druga pesma, Beyond the Dream) i uz dosta vrlo pristojnog srednjetempaškog gruvanja, momci iz Brazila (i SAD) se časno ispisuju sa spiska i podsećaju da nekada legende uzimamo zdravo za gotovo i da ćemo tek početi da ih pravilno posmatramo kada ih više ne bude:

Anubis su melodični metal bend iz Los Anđelesa sa dva vokala u postavi, od kojih je jedan muški i jedan ženski i koji, bend, nisam siguran da li da svrstam u thrash ili power metal jer su skoro tačno između. Drugi album, Anthromorphicide je procesija energičnih, jako melodičnih pesama koje često idu jako brzo i generalno su oštrije u rifovima i teksturiranije u zvuku od power metal proseka a opet imaju raskošne harmonije i mnogo kompleksnije melodijske teme od thrasha. Pakao za moj OCD! Enivej, album je produciran prilično tvrdo i nedinamično ali su pesme pisane vrlo solidno, vokalni aranžmani su uglavnom prilično efektni i ovo je vrlo pitko:

https://anubis10.bandcamp.com/album/anthromorphicide

Total Venom nije neka kolekcija koja bi sakupljala kompletnu diskografiju uglednog britanskog benda Venom na jednom mestu nego drugi album za italijanski crossover thrash bend Rake-Off. I sjajan je. Ovo je vrlo oštar, tehnički izbrušen a napadački nastrojen treš, sa pesmama koje idu brzo, imaju dobar gruv i taman toliko melodije da ne bude dosadno, vokali su odlični a količina ložačkih rifova po minutu materijala je LETALNA. OK, mastering je vrlo bučan, ali ovo je maltene standard za ovu godinu i, kad se to stavi na stranu, Rake-Off nemaju mane:

https://rake-offhc.bandcamp.com/album/total-venom

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Indonežani Creation zvuče DEMENTNO na EP-ju Creation/ To All Our Enemies sa dve pesme metaliziranog/ beatdown hardcorea koji udara mnogo jako, uz strašne, vrišteće vokale. Produkcija je pritom kao da slušate death metal, onako, teška, debela, nisko štimovana i, mislim, sve je strašno:

https://creation2.bandcamp.com/album/creation-to-all-our-enemies

Losanđeleski Terror imaju novi album, Still Suffer i to je deset pesama agresivne krljačine u stilu iz ranih dvehiljaditih kada je novi hardcore talas u SAD tražio sponu sa sirovijim, jednostavnijim zvukom osamdesetih ali nije napuštao uličarsku, siledžijsku dispoziciju izgrađenu tokom prethodne decenije. Terror to ovde rade ODLIČNO, sa razornim vokalima, jednostavnim, efektnim rifovima i kratkim, jezgrovitim pesmama. Odličan zvuk, takođe:

https://flatspotrecords.bandcamp.com/album/fsr92-still-suffer

Roman Candle iz Las Vegasa njihov izdavač, Sumerian Records naziva hardcore bendom ali naravno da ja na njihovom albumu Unadulterated čujem posthardcore i screamo mnogo više nego nešto što bih nazvao hardcoreom. No, mislim, klasifikacije na stranu, ovo je odlični, ekspresivni, emotivni rok-zvuk matematičarskih, moćnih i agresivnih ritmova, elegičnih melodija i sa pevačicom koja toliko očajnički vrišti da ne možete da ne proživite svaku pesmu sa njom i iscepate se. Screamo je, kad je najbolji, ne samo ravna tekstura užasa nego serija mikrokrešenda koji stižu jedan drugi tako brzo da ne uspevate da se resetujete i potpuno se emotivno izlomite i Roman Candle nude BAŠ to.

https://sumerianrecords.bandcamp.com/album/unadulterated

Dobro, The Saddest Landscape nisu TOLIKO emotivno zahtevni ali i njihov novi album, Alone With Heaven je odličan. Snimana još sa pokojnim Steveom Albinijem, ploča je sklopljena iz više raznih postava i zapravo je dupli album sa čak šesnaest pesama koje smenjuju emo i screamo erupcije sa intimnijim ali i dalje snažnim instrumentalima. Pisanje je zrelo, zvuk izvrstan a naboj osećanja ogroman, tako da, izvolite:

https://thesaddestlandscape.bandcamp.com/album/alone-with-heaven

Full Stop iz Virdžinije imaju precrtanu notu na svom Bandcampu a što je bar tridesetpet godina unazad univerzalni simbol za bendove koji svesno beže ne od puke melodičnosti već često od bilo kakvog konvencionalnog muzičkog izraza i pronalaze se u podžanrovima kao što su grindnoise, totalnoise, gorenoise itd. No, Full Stop nisu ništa od toga i njihov EP Unacknowledged Primal Desire je praktično čist metalizirani hardcore iz neke njegove evolutivne faze sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, dakle, sa malo crossover elemenata i puno uličarskog thug-poziranja. No, mislim, pesme su kratke, svirka je pravoverna, produkcija vrlo svedena a klinci zvuče, pa, kao klinci i to je na gomili sve vrlo slatko:

https://fullstopva.bandcamp.com/album/unacknowledged-primal-desire

Sexta Extinción su nedavno osnovani španski hardcore bend, sa nekim prilično iskusnim muzičarima u postavi. Onda nije ni neko iznenađenje da istoimeni debi album zvuči sigurno, energično i moćno, sa pank rok osnovom i smislenom metal nadogradnjom. Da je ovo izašlo negde krajem osamdesetih prepoznali bismo ga kao krosover ali u današnjem kontekstu svakako pričamo o žestokom gitarskom zvuku koji bi trebalo da se dopadne svakom ko voli metal, pank, generalno glasni rokenrol. Produkcija je solidna, vokali su odlični, tekstovi na Španskom, sve je SJAJNO a plaća se koliko hoćete, pa ga zaista ne treba propustiti:

https://sextaextincion.bandcamp.com/album/sexta-extinci-n-2

Kalki iz Sirakize u Njujorku su grindcore/ powerviolence bend čiji debi album, Applied Clinical Therapy ima vrlo težak, deathmetalski zvuk i pesme od po 3-4 minuta. Dakle, ovo nije garažna, lo-fi pičkaža i pesme vole da idu i sporo, valjajući teške rifove i mrveći slušaoca pod svojom težinom. Ako vam se sviđa ideja sporog grinda, ovo je prilično dobro:

https://kalki315.bandcamp.com/album/applied-clinical-therapy

Splattered Cadavers su žensko-muški duo iz Čikaga (postoji i ekvadorski goregrind bend istog imena) čija je muzika zapravo manje grindcore/ goregrind, kako biste očekivali, a više thrash metal/ crossover thrash sa kratkim pesmama i vrlo nervoznim aranžmanima koji forsiraju promene ritma. No, kaseta Splattered Cadavers radi dobar posao sa svojih šest komada energične krljačine i brze svirke, smeštajući se taman gde treba između panka i metala, polivajući dobrim rifom i brzim bubnjem, uz razgovetne vokale i „produkciju“ koja je loša ali na jedan zreo, osvešćen način. Meni je ovo odlično a daunloud plaćate koliko hoćete (dok je kaseta deset dolara):

https://splatteredcadavers.bandcamp.com/album/splattered-cadavers-4

Za „pravi“ grindcore ove nedelje imamo album kanadskih H.P.V. naslovljen Rotblaster. Ovo su 23 pesme koje tematiku seksualnog i drugog nasilja provlače na srazmerno duhovit način a muzički nude jednostavan, garažni grindcore/ goregrind. Nije to ništa originalno niti posebno inventivno, ali je svirački kompetentno, produkcijski autentično u toj svojoj jeftinoći ali ipak zaokruženosti, a mada muzika ne puca od svežih ideja, bendu se ne može poreći intenzivnost i autentičnost:

https://hpv-grind.bandcamp.com/album/rotblaster

Deo 5: DEATH METAL

Godscourge iz Mančestera u Engleskoj udaraju prljavo i ispod pojasa na EP-ju  Human Waste sa pet pesama slamming death metala koji zvuči kao da je nastao u kanalizaciji a onda iz nje krenuo da ceo svet pretvori u kanalizaciju. Nema ovde mnogo neke invencije, gruv je uglavnom konstantan, vokali su ono gde se dešava najviše akcije, ali simpatično je:

https://godscourge.bandcamp.com/album/human-waste

Iz Engleske su i Perilist, death metal trio koji svira vrlo klasičan, uredan death metal, samo sa malo inventivnijim harmonskim radom i temama. Dakle, EP No Clip sa svoje tri pesme zvuči moderno i originalno sa elementima sludge, heavy i drugih metal podžanrova a da ipak isporučuje propisno death metal prebijanje, plus sve je solidno snimljeno i miksovano. Vrlo lep materijal i bend koji se automatski izdvaja iz gomile:

https://perilist.bandcamp.com/album/no-clip

The Afterdeath Blackness je drugi album za meksički kvintet Necroccultus snimljen dvadeset jednu godinu nakon prvenca. OK, naravno da postava iz 2026. godine nema skoro nikakve veze sa onom iz 2001. i jedino je pevač Isaías Huerta tu da napravi sponu. No, ljudi koji popunjavaju ostatak radnih mesta su sve prekaljeni muzičari sa mnogo aktivnih projekata pa kultni Necroccultus biva ispoštovan na ovoj ploči sa osam pesama brutalnog, mračnog death metala koji ima lepu old school patinu ali zvuči gladno, besno i savremeno u svojoj potrebi da nam se najebe keve. Meni je ovo odlično:

https://terrorfromhellrecords.bandcamp.com/album/the-afterdeath-blackness

Gorgar sviraju jednostavniju ali svakako uporedivo mračnu muziku. Prvi EP ovog benda iz Vošington DiSija, isto Gorgar, ima četiri pesme teškog, zajebanog death doom metala koji ne filozofira preterano ali ima nizak štim, teške rifčine i okretan je u svom uglavnom sporom tempu. Zaista je zadovoljstvo slušati bend koji od malog napravi mnogo i ovo je naprosto uniformno umiljat mošerski metal za stare glave i sladokusce:

https://gorgarspeaks.bandcamp.com/album/gorgar

Nemci Oracle of Worms koriste HM-2 pedale da dobiju onaj teški, debeli, nedinamični ali hipnotični zvuk gitara koji asociramo sa švedskim death metalom, ali njihova muzika je kombinacija death i black metala, pa malo i crustpunk elemenata. A što je osvežavajuće pa njihov debi album, Cult of Suffering ima i teške, death rifove, ali i prominentnu, toplu bas-gitaru preko gitara, pa onda blek-metalske atmosferične akorde, pa blek-metalske blastbitove i sve to nekako simpatično radi u sinergiji. Ovo na vinilu izdaje Fucking Kill Records i to je već garant kvaliteta:

https://fda-records.bandcamp.com/album/cult-of-suffering

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/oracle-of-worms-cult-of-suffering

https://oracleofworms.bandcamp.com/album/cult-of-suffering

Slovacima Hrob je Brána chladu debi album i ovo je death doom metal sviran sa produkcijom koja zvuči kao da je došla iz ranih osamdesetih i prethodi  death metalu dobrih nekoliko godina. Što je i okej jer Hrob imaju u zvuku i dosta klasičnog heavy metal stila, pa je ovo jedna interesantna retro smeša. Svakako pričamo o muzici koja voli da bude i mračna i epska, ali taj superdinamični miks i master joj daju i jednu neposrednost (pa i naivnost) koje su i originalne i šarmantne:

https://night-terrors-records.bandcamp.com/album/hrob-br-na-chladu

Candarian su, kao i većina death metal bendova koje objavi briljantni britanski Me Saco Un Ojo Records, idealan spoj primitivnosti estetike i zanatskih kvaliteta. Debi album  ovog kostarikanskog benda, Trepanacion je pun teških, mračnih rifova i pećinskog gruva, nimalo inovativan ili originalan u svojoj rekonstrukciji te popularne old school death metal formule, ali VEOMA ubedljiv u tome. Ovo je, dakle, cave-death metal ploča od glave do pete, ali odlično napisana, solidno producirana, sigurna u onome što radi pa ako volite rifčine, mošersku gruvčinu, kavernoznu atmosferu, ovde ne da nećete pogrešiti nego ćete UŽIVATI:

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/trepanacion

Devoid of Thought su italijanski u-principu-death-metal bend sa prvim albumom koji je pre pet godina objavio takođe italijanski Everlasting Spew. Kada sam video da drugi album, naslovljen samo Devoid of Thought izlazi za Avantgarde Music, etiketu bližu blek metalu, malo sam digao obrvu, no kada se vidi omot a muzika čuje onda ima smisla. Jer, mislim, Devoid of Thought u sebi ima isto toliko black koliko i death metala ali ima pre svega pesme od po devet ili deset minuta, kompleksne kosmičke sage napisane u vrlo avanturističkom duhu avangarde koja ne samo da prezire žanrovska razvrstavanja već i snažno nastoji da pobegne od uobičajenih muzičkih rešenja. Ovde su disonance pravilo, ritmovi se smenjuju kao na traci, a miks je (namerno?) muljav i bez glancanja. To sve muzici uspeva da podari kombinaciju primitivne, zanimljive nepoćudnosti i urgencije i ja sam ovo slušao sa mnogo apetita:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/devoid-of-thought

Za još pustolovnog death metala imamo i drugi album australijskih Growth. Ovo je komunikativnija muzika jer Growth spadaju bliže progresivnom i tehničkom death metalu i onda Under the Under ima pitkije pesme razgovetne vokale, propisne moš-delove, ali ovo je i prilično ambiciozno napisana ploča tehnički zahtevne svirke i širokog spektra atmosfera. Growth nude death metalu primereni zvuk sa puno basa i težine, i sviraju u oštrim, jakim rifovima, ali sa pesmama čija je kompleksnost u odličnoj ravnoteži sa prilično dobrim gruvom kojim su obdarene i to je odlično:

https://growthmusic.bandcamp.com/album/under-the-under

Divinator su iz Derbišira u Engleskoj ali u svom death metal zvuku se trude da evociraju i malo geteborške melodične škole. Demo snimak Celestial Death je onda negde između švedskog death metala i britanskog gruva, bez preterivanja sa komplikovanim aranžmanima, ali sa merom melodije koja oplemenjuje inače veoma mračan, prilično jednoličan (namerno, naravno) rifaški program. Vrlo korektan prvi snimak i cena od koliko date:

https://divinatoruk.bandcamp.com/album/celestial-death

Pominjaćemo ispod, naravno, novi album jednog veteranskog benda švedskog death metala, ali pre toga da ukažemo da i Xorsist imaju novi album. Ekipa iz Stokholma na svom trećem albumu, Aberrations, nastavlja da gazi jako i da nudi zapaljive, melodične rifove sa čvrstim, teškim zvukom. Xorsist apsolutno rade u tragu koji su iza sebe ostavili takođe stokholmski Dismember i mada  ni slučajno nisu jedini bend takvog stila u ovom trenutku, Aberrations je ploča solidno napisanih pesama i prilično efektnih ideja koju svaki poštovalac švedskog death metal zvuka treba da čuje:

https://hammerheart.bandcamp.com/album/aberrations

Za ljubitelje nečeg prljavijeg, nestašnijeg, manje melodičnog ili makar melodičnog na mračniji, atmosferičniji način tu je treći album benda Pig’s Blood iz Milvokija. Snimljen sedam godina nakon prethodnog, Destroying the Spirit je usredsređen na agresivne rifove i iznurujuće udaranje, bez previše aranžmanskih komplikacija ili varijacija u intenzitetu i dinamici. No, i pored toga album zvuči više hipnotički nego monotono u svoj toj agresiji. Delom je ovo zbog pristojno dobre produkcije koja pušta malo vazduha u miks, a delom jer bend piše pesme tao da se rifovi pretapaju jedan u drugi organski i ne puštaju vam da odlutate. Lepo:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/destroying-the-spirit

Horror Pain Gore Death Productions imaju novi EP legendarnih meksičkih Mortuary i to je simpatično, razume se. Mortuary su osnovani pred kraj osamdesetih – otprilike kada i kragujevački Mortuary – i zadnji put su album izdali 1995. godine tako da njihov death metal zvuči ZAISTA old school i patinirano čak i kada su u pitanju nove pesme. Great Black Earth ih ima četiri i meni jako prija njihov rifaški fokus, pravoverni, nepretenciozni gruv, mahnito soliranje. Mortuary podsećaju da u starim formulama itekako ima još potencijala samo treba ZNATI:

https://hpgd.bandcamp.com/album/great-black-earth

Six Feet Under su verovatno najomraženiji veći death metal bend na planeti i verovatno imaju malu ali veoma odanu publiku koja kupuje sve što izdaju jer Chris i ekipa štancuju albume kao na traci. Next to Die je peti album za poslednjih deset godina a bilo je tu i kraćih izdanja i, mislim, štagod da mislite o Chrisu Barnesu – a koji je, incidentno, verovatno i najomraženiji čovek u death metalu generalno – ne može mu se osporiti istrajnost i tvrdoglavost. Next to Die nije album koji će, kad smo već ovde, ikome RADIKALNO promeniti mišljenje o ovom bendu ali je makar jedan častan napor. Ovo je jednostavan, prilično primitivan, pa na momente i neinventivan death metal ali muzika zvuči iskreno u izvedbi a Barnes je konačno stavio pod kontrolu svoj glas i mada se nikada neće vratiti na veličanstveni kvalitet koji je pre više od trideset godina imao na najboljem albumu Cannibal Corpse (The Bleeding, naravno), ovde se nije izbrukao. A što je, nakon nekoliko poslednjih albuma, prijatno iznenađenje. Sama muzika i dalje nije, da ponovim, preterano inventivna, ali bend makar trpa pošten death metal bez groove metal ili death ’n’ roll manirizama i to je okej:

https://sixfeetunder.bandcamp.com/album/next-to-die

At the Gates imaju osmi album, a četvrti u ovom veku, The Ghost of a Future Dead i mislim da im je ovo svakako najbolje urađen album nakon ponovnog ujedinjenja pre nekih deceniju i po. Ja nisam nekakav veliki fan ovog benda, ali on jeste epitom geteborške scene melodičnog death metala a njihov album iz 1995. godine, Slaughter of the Soul je kamen-međaš ne samo za tu scenu već za metal u globalu. I onda, ako znamo da The Ghost of a Future Dead ima ponovljenu postavu sa Slaughter of the Soul – pokojni Tomas Lindberg je preminuo prošlog Septembra ali ne pre nego što je napisao tekstove i snimio vokale za album – jasno je da je ovo neka vrsta kambeka. Bila bi šteta da bude i poslednji iskaz benda, jer se na albumu čuje lepa kombinacija zrelosti i entuzijazma a kompozicije su, iako ja i dalje nisam VELIKI ljubitelj geteborškog melodeath stila, i raznovrsne i generalno prijemčive a da ne upadaju u moderni melodeath manirizam i koketiranje sa metalcore i pop muzikom. Dakle, ovo je veliko i značajno izdanje velikog i značajnog benda, trideset i šest godina unutar njegove karijere, za ljubitelje obavezno a i drugi valja da čuju. I naravno, Tomas Lindberg RIP:

https://centurymedia.bandcamp.com/album/the-ghost-of-a-future-dead-24-bit-hd-audio

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Burdensome iz UK sviraju žanrovsku mešavinu u kojoj bi neka osnova bio death metal ali tu ima i mathcorea, progresive, raznih drugih elemenata. Nije to sad neki visokokonceptualni eksperiment i EP Hell is Dark više zvuči kao grupa ortaka koji spontano prave buku i nekako im to solidno ide. Produkcija je prilično gruba, ali pesme imaju šarma i bend ima žestinu i prodornost:

https://burdensome.bandcamp.com/album/hell-is-dark-ep

Danski bend Scimitar (kandidat za najlepše stilizovani metal logo!) je debi Scimitarium I izdao prošle godine a već sada stiže i nastavak samo naslovljen Scimitarium II. Njihova muzika – bizarni spoj blek metala, progresive i heavy metala – je ovde još izmeštenija iz ležišta, kompleksna, agresivna, pa i perverzna ali istovremeno komunikativna, sa pevačicom Shaam Larein koja poput najmršavije operske dive na svetu surfuje iznad apsolutnog haosa što ga bend proizvodi na ovom albumu. Ima raznih avangardnih bendova na metal sceni ali ni jedan ove nedelje nije imao pesmu kakva je Magnetic Venom. A i ostatak albuma je ubijanje:

https://cryptofthewizard.bandcamp.com/album/scimitarium-ii

Portrayal of Guilt su iz Teksasa i sarađivali su sa Chat Pile pa i njihovu muziku u širem smislu možemo posmatrati kao da dolazi iz sličnog mesta spajanja ekstremnog metala, noise rocka, screamoa, posthardkora… Album …Beginning of the End je brutalan u svom spajanju mišićavog, disonantnog pa i bolesno psihodeličnog gruva i agresivnih tendencija koje dolaze velikim delom kroz surove blek metal vokale ali i blastbitove i druge ritmičke značajke ekstremnog metala. Superiorno neprijatna i neodoljivo zanimljiva ploča u isto vreme:

https://portrayalofguilt.bandcamp.com/album/beginning-of-the-end

Iz Nizozemske nam stižu Alvader a čija muzika spaja narodnjačke motive sa žustrim, energičnim metalom. Njihov drugi album, Woede je ploča melodičnih tema, folklornog pevanja i muzike koja ide od heavy metal riljanja pa do black metal krljačine i sve to ima dosta šarma posebno sa vrlo lepim vokalnim melodijama koje pevač Joris van Gelre autoritativno izvlači. Kjut:

https://alvader.bandcamp.com/album/woede

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Frontiers Music su ove nedelje imali nekoliko novih albuma AOR/ hard rock/ power pop zvuka, ali jedini koji je uspešno prošao moju kontrolu kvaliteta je novi album švedskih hard rokera Degreed, naslovljen Curtain Calls. Mislim, da, ovo je AOR sa puno klavijatura i rifova koje smo već čuli na pločama iz osamdesetih ali Degreed rade taj melodični, ljigavi teški-rok-za-ljude-koji-ne-slušaju-rok sa dosta visokim nivoom kvaliteta samih pesama, dobrim aranžmanima i čak i produkcijom koja je bombastična ali dopušta da se čuju i detalji u muzici a kojih ima. Nije da ću ovo da vrtim svaki dan po pet puta, ali album ima najmanje dve-tri pesme koje mi ne bi bilo mrsko da svakog dana čujem u plejlisti nameštenoj na šafl:

The Ledger of Timeless Watchers je četvrti album za Ice Howl iz Indijane, ali zapravo spajanje njihova dva EP-ja izašla ove i prošle godine, a o kojima sam već pisao. Ipak, ukazujem na njega jer je u pitanju zabavna kombinacija power i doom metala, sa dosta epske atmosfere i znojave svirke, te odličnim ženskim vokalima, pa ako ste do sada propustili da čujete Ice Howl, sada vredi da ih probate. Plus, omot je zabavan:

https://icehowl.bandcamp.com/album/the-ledger-of-timeless-watchers

Bomber je jedan momak iz Ujedinjenog kraljevstva koji se jednog dana, jelte, napio ko bulja i odlučio da pravi muziku kao Motorhead. I onda je tako i demo snimak  XXVI [Stuka] praktično Motorhead-kod-kuće (mada snimljen uglavnom u pravom studiju) i uz sve ograde da je ovo tek, jelte, zametak neke prave buduće muzike, takođe je i mnogo simpatično. Mislim, potpuno neoriginalno, ali duhovito i sa autentičnim motorhedovskim šmekom i suštinski ZDRAVO:

https://rebmob.bandcamp.com/album/xxvi-stuka

Cleopatra ove nedelje ima album Black Flame projekta Nuclear Messiah i naziva ga apsolutno najvećim izdanjem u heavy metalu ove godine. I, mislim, u smislu veličine, da, ovde je gitarista Chris Poland skupio preko trideset muzičara raznih generacija, od svojih kolega iz Megadeth (Marty Friedman, Dave Ellefson, Glen Drover), preko predstavnika hair metal generacije osamdesetih (Sebastian Bach) i cenjenih progresivaca (Derek Sherinian iz Dream Theater), legendarnih tezgaroša (Tim Ripper Owens, Ronnie Romero), pa do zaista old school faca kakve su Rick Wakeman, Carmine i Vinny Appice, Joe Lynn Turner i Mick Box a koje su imale status legendi kada sam ja, ulazeći u pubertet počinjao da slušam metal. Svakako zabavan lajnap a muzika je uglavnom neobavezno šarmantni hard rok i hevi metal stare škole, kao izvađen iz sedamdesetih, osušen na suncu i serviran uz neki koktel koji volite. Ima ovde pesama uz koje se čovek odlično provede i sve dok ne očekuje nekakvu revoluciju nema razočaranja:

https://officialmegadeth.bandcamp.com/album/black-flame

Za ljubitelje shred metala, Gus G. je snimio novi album, Steel Burner i ovde ima poprilična količina mesa da se sažvaće. Gus (a čije puno ime, Konstantinos Karamitroudis, je toliko dugačko da me ne čudi da ga je skratio na najkompaktniji moguć nadimak) je gitarista sa velikom reputacijom, svirao je sa Ozzyjem i njegov bend Firewind ima dosta uspeha, a u solo izdanjima on u prvi plan stavlja svoju klasičnu, eksplozivnu gitarsku tehniku i puno rifova. Naravno, Steel Burner je produciran napucano i, uz mnogo šredovanja, ume i da zamori uši, ali Gus je ovde doveo neke lepe goste (Doro Pesch, Ronnie Romero) i ploča je dovoljno raznovrsna i zabavna:

https://gusg1.bandcamp.com/album/gus-g-steel-burner

Ronnie Romero je ove nedelje na gomili izdanja, i, evo i supergrupa Elegant Weapons u kojoj on peva, Richie Fauklner iz Judas Priest svira gitaru a tu su i Dave Rimmer iz Uriah Heep i Christopher Williams iz Accept ima svoj drugi album, Evolution. I to je punokrvani heavy metal po šnitu klasičnih bendova iz osamdesetih, uključujući, da, i Judas Priest i Accept ali i Dio… Nema kod Elegant Weapons neke stilske inovacije ali se unutar poznatih okvira radi dobro i album je zabavan. Pogotovo Romero zvuči raspoloženo sa vokalnom akrobatikom koja je negde između pokojnog Dia i još živog Davida Coverdalea na najidealniji način. Lepo:

Otreum je supersimpatični ekvadorski heavy metal trio sa, pretpostavljam prvim EP-jem  Condena Metálica. Mislim, na omotu je metalac koji stoji pored muzičkog uređaja i luduje slušajući ploče što je, pa, DIRLJIVO. Elem, pored introa ovde su dve pesme brzog, melodičnog heavy metala na prelazu NWOBHM stila u speed metal i to je vrlo prijatno mada naravno ne naročito originalno. Ali gitarske vratolomije su lepe, ritam sekcija je funkcionalna i mada je produkcija jeftina, sve se lepo čuje. Ovo je vrlo ubedljivo oglašavanje svetu svog postojanja i vredi da se čuje i upamti:

https://otreumofficial.bandcamp.com/album/condena-met-lica

Circadia su vrlo cheesy, vrlo melodični argentinski heavy metal bend. Njihova muzika, onako kako se može čuti na drugom albumu, Relatos de Convicción, je pod jakim uticajem heavy metala i hard rocka osamdesetih godina, onako, herojska i epska u svojoj dubokoj srži, sa klavijaturističkom završnom obradom preko hardrokerske osnove. Ništa ovde nije originalno (možda tekstovi jesu, ipak ne znam Španski dovoljno doro, jelte) ali ima mnogo šarma i jedne naivne neposrednosti u ovoj grandioznoj ali pošteno odsviranoj i snimljenoj muzici pa, eto, ako volite, probajte. Cena za daunloud je onoliko koliko sami date:

https://circadia.bandcamp.com/album/relatos-de-convicci-n

A sada baraž Dying Victims Productions izdanja. Nemci Lynx su svoj drugi album, Trinity of Suns izdali za Dying Victims i veoma je osvežavajuće videti da ova i inače veoma pouzdana etiketa za ljubitelje heavy i speed metala, ima u katalogu sve više bendova sa korenima u zvuku sedamdesetih. Lynx na ovom albumu sviraju progresivni hard rock i heavy metal, sa pesmama od po šest, sedam minuta, old school produkcijom, odličnim ženskim vokalima i mnogo briljantnih gitarskih arabeski. Na gomili sve to radi uglavnom prelepo, sa toplim, dinamičnim zvukom, ekspresivnim pevanjem, harmoničnim temama, puno fantazijske atmosfere a bez upadanja u moderni cheesy stil power metala. Nema greške:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/trinity-of-suns

Whirlwind iz Barselone se u svojoj muzici bave katalonskom istorijom pa im se oba dosadašnja albuma naprosto zovu po godinama koje su za tu istoriju važne. Aktuelni, 1640 izlazi za nemački Dying Victims Productions, nakon što je prvenac bio na cenjenom španskom Fighter Records, a to svedoči o prelasku benda u višu ligu i spremnosti da se njihova muzika servira vrlo širokom krugu ljubitelja klasičnog heavy zvuka. Whirlwind su žestoki, brzi, ekstrovertni, negde između najoštrijeg NWOBHM stila i speed metala, sa idealnim odnosom trešerske čvrstine i heavy metal epike i album naprosto puca od energije i ideja, nudeći slušaocu i klasične, obavezne forme ali i sveže melodije i teme. Naravno, i produkcija je adekvatna i ovo je apsolutno heavy metal slavlje od početka do kraja. Nezaobilazno:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/1640

https://whirlwindheavymetal.bandcamp.com/album/1640

Dying Victims izdanja su ove nedelje dobro rodila, pa imamo i novi, četvrti album lisabonskih Toxikull. Voleo sam i njihova prethodna izdanja, uključujući i živi album iz prošle godine i mogu da potvrdim da su Toxikull the real deal, pošten, znojav, kosmat hevi metal bend koji voli miris i gužvu ulice i ima taman toliko glamura koliko mu je potrebno da se izdvoji iz mase. Izdavač pominje WASP i Accept kao preteče i mislim da su to vrlo tačna poređenja, sa trajektorijom benda koja se tokom poslednjih nekoliko godina sigurno kreće u smeru sve prijemčivije, komunikativnije muzike koja svoje NWOBHM i speed metal korene pažljivo neguje ali sve ubedljivije pravi melodične, himnične pesme koje bi se, da su sada osamdesete, poprilično vrtele na radiju i plašile gospodu i dame navikle na Cinderellu i Bon Jovi. Turbulence je izvrstan album moćnog heavy metala, produciran s ljubavlju i odsviran sa svom južnjačkom vatrom koju Toxikull održavaju već godinama, ubrizgavajući u klasičnu heavy matricu letalnu dozu autentičnosti i karaktera. Ne propustiti:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/turbulence

Pa onda za istu kuću izlazi i The First Call of Magick. Izdavač za ovo kaže da je u pitanju prvi demo nizozemskih (blago blackened) heavy metalaca Praefator, i to je tehnički tačno ali Praefator već iza sebe imaju nekoliko singlova pa i živi album iz prošle godine, tako da se ne radi o bendu koji pravi svoje prve korake već o ekipi koja je aktivna četiri godine i radi mnogo i dobro. U svakom slučaju, The First Call of Magick je sirovi, vrlo autentični andergraund metal koji je negde između, jelte, Venom, Black Sabbath i Mercyful Fate, dakle, sa garažnom prljavštinom i autentičnošću sa jedne ali i teatralnom, ekstrovertnom dimenzijom sa druge strane. Tematika je ezoterična i okultna, rifovi pravoverni, vokal idealno iritantan u nervoznim iskakanjima u falseto, ali i sa dosta karaktera, sve zajedno ovo je vrlo ugodno za slušanje i nadam se da označava početak rada na debi albumu:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/the-first-call-of-magick

Venom i Mercyful Fate sam pominjao i kada sam prošli put pisao o italijanskim Demon Spell a povodom njihovog EP-ja za Dying Victims pre dve godine. Sada su Demon Spell izdali i prvi album za istog izdavača i, evo, ovonedeljni autput Dying Victims je apsolutno najboji argument za to da se pretplatite na kanal ove kuće (mada uglavnom jednog čoveka) na Bandcampu i za desetak evra mesečno dobijate sva njihova izdanja. Jer, gledajte, samo ove nedelje dobili smo pet izdanja koja su SVA odlična a Blessed Be the Dark je kruna ovog autputa, jedna punokrvna ploča okultnog hevi metala na kojoj su rifovi zarazni a atmosfera je kao iz italijanskih horor filmova od pre pedeset godina. Dakle, veštičji glamur, napaljujuća gitarska lomljava, refreni koji vam se usvrdlaju u mozak i produkcija koja zvuči zdravo i prirodno, plus bend koji je poslednje dve godine itekako istesao songrajting da ponudi idealan spoj doom metala, ranog blek metala i propisnog, teatralnog heavy metal majmunisanja. Izvrsno:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/blessed-be-the-dark

Living Fast sa Floride imaju debi album, i, uprkos imenu benda, uprkos tome da izdaju za Witches Brew i da u postavi sviraju čak tri člana trešerskih superheroja Black Denim Rage, Running Across Steel je pre svega heavy metal album. Da, sirov, da, žestok, da, brz, da, vrlo retro, ali ovo je ulični metal sa mnogo melodije i epike a ne još jedna generička speed metal ploča (uprkos tome da ima pesmu Speed Metal Knights). I, mislim, dobra je. Living Fast uspevaju da zvuče vrlo autentično pa i vrlo naivno, komunicirajući svoju ljubav prema muzici, njenom imaginarijumu, karakterističnim harmonijama, aranžmanskim rešenjima i sviračkim tehnikama, ali ne ovaploćujući se kao puka kompilacija ’80s klišea, već kao bend koji radi nešto svoje pa šta bude. I to se čuje. I to se poštuje:

https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/running-across-steel

ALBUM NEDELJE

Metal on Metal Records uglavnom imaju VEOMA visok nivo kvaliteta sa svojim izdanjima, pa ako se gore nisam baš skroz ODUŠEVIO italijanskim In Aevum Agere, kompenzacija stiže sa drugim albumom isto italijanskih MenacE. Ovaj bend iz Vićenze je debi album imao još 2012. godine i sada, četrnaest godina kasnije stiže nastavak i taj nastavak GRIZE. Wheel of Spikes je ploča brzog, melodičnog ali opakog speed/ heavy metala koji ima dobar, pun zvuk i spravljen je sa mnogo znanja. Mislim, slušajte samo solaže koje su pažljivo iskomponovane, ali i to kako bend prelazi iz jednog u drugi tempo sa pravim malim spektaklom koji izvodi novi bubnjar Paolo Veronese i puno teatra na gitarama i vokalima. Kad smo već kod vokala, Dario Vicariotto radi sve što treba, nudeći i melodični ali i agresivno stilizovani „ekstremni“ program, i predvodi navalu sa velikim autoritetom. No, gitare su toliko dobro napisane da gotovo potpuno kradu šou, smeštajući se na teritoriju između Judas Priesta  i Mercyful Fatea sa najprirodnijom mogućom lakoćom. Plus, miks je IZVRSTAN, sa punim, moćnim zvukom a i sa odličnom separacijom instrumenata gde bas gitara dominira centrom terena svojim toplim, velikim, a elastičnim kucajućim srcem. Heavy metal savršenstvo:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/menace-wheel-of-spikes