Humint je ovogodišnji povratak režisera i scenariste po imenu Seung-wan Ryoo specifičnoj kombinaciji špijunskog trilera i eksplozivnog akcionog filma a koju je ovaj iskusni autor već isprobao u prethodnim radovima, notabilno u The Berlin File iz 2013. godine. Pušten u bioskope početkom Februara, na Netfliks je stigao već prvog Aprila, pokazujući, čini se, koja je bila njegova primarna publika od samog početka. No, iako je Netfliks prepun špijunsko-akcionih naplavina sumnjive kakvoće, mislim da je fer reći kako je Humint, uz sve svoje nedostatke, ipak za klasu bolji od proseka na koji ćete tamo naleteti pukim nasumičnim nabadanjem.

Ryoo je, naravno, čovek ozbiljnog pedigrea i cenjena perjanica južnokorejskog akcionog filma nekoliko decenija unazad. Kao rani fan a zatim i lični prijatelj Chan-wooka Parka, imao je prilike da sa njim radi dok ovaj još nije bio poznat, paralelno sa sticajem formalne naobrazbe iz filmskog rada. Ryoo je, odrastajući u malom gradu u provinciji Južni Čungčeong osećao priličnu odbojnost prema domaćem filmu koji je tada, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka bio podložan žestokoj državnoj regulativi i cenzuri, i gravitirao je hongkonškoj kinematografiji, partikularno radovima iz produkcije braće Shaw. Iskustvo gledanja Jackiea Chana u Drunken Master ga je snažno inspirisalo pa je Ryoo učio tekvondo i radio brojne povremene i privremene poslove kako bi izdržavao porodicu nakon gubitka roditelja.

Transmutated Head je bio Ryoov debitantski kratki film – ne računajući njegove DIY radove snimane Super 8 kamerom za koju je štedeo pare kao klinac – i sakupio gomilu imena tadašnje nezavisne scene, a koja će kasnije postati perjanice južnokorejske kinematografije (na primer ugledni režiser Jang Joon-hwan koji je na Transmutated Head bio direktor fotografije). Nakon nekoliko kraćih i niskobudžetnih filmova u kojima je Ryoo i glumio (zajedno sa svojim bratom, a koji su, ti filmovi, kasnije spojeni u celovečernji Die Bad), i pionirskih radova za firme koje su već početkom veka pravile filmove za internet-striming,* 2002. godine će on snimiti i svoj prvi pravi celovečernji film, kriminalističku dramu No Blood No Tears, a njegov prvi veliki uspeh doći će sa bokserskim filmom Crying Fist 2005. godine u kome je igrao Choi Min-sik (koga publika već decenijama poznaje i voli na ime njegovih uloga u Oldboy, Lady Vengeance, I Saw the Devil, The Admiral: Roaring Currents…)

*Južna Koreja je godinama bila lider po udelu brzog interneta u domaćinstvima

Ryoo će se onda nametnuti kao majstor akcionog filma, sa serijom naslova koji će imati odličan prijem kod kuće i dobiti i solidnu međunarodnu distribuciju. Akcioni krimić The City of Violence je bio rani hit (u kome je Ryoo i glumio), a vredi pomenuti i The Unjust, The Berlin File, The Battleship Island, Escape from Mogadishu, Veteran i njegov nastavak I, the Executioner…  Ryoo je kroz svoj opus uspeo da dosta spretno vozi žanrovski slalom, držeći se srži akcionog trilera, ali uspevajući da stvari drži svežim time što će negde ići u smeru političke drame, onda ratne drame, krimića i špijunskog filma, uključujući, pored The Berlin File, akcionu komediju iz 2008. godine Dachimawa Lee. Kao scenarista skoro svih sopstvenih filmova (osim The Unjust) i sve češće i njihov producent, Ryoo danas radi u jednom uhodanom, i uglavnom uspešnom ključu, svestan da je njegovo ime brend po sebi, pa i da ima mogućnost da radi sa popularnim i voljenim glumcima.

U tom smislu je Humint jedan u startu zanimljiv predlog, sa ansamblom lepih i poznatih glumaca, ali i sa dobro realizovanom aromom obaveštajnog trilera čija su akciona krešenda veoma dobra i ističu ranu kandidaturu za najbolje akcione scene koje ćemo gledati ove godine (mada uz ogradu da će prošlogodišnji kineski The Furious, kada konačno dobaci do zapadnih gledalaca početkom Juna verovatno pokupiti svu pažnju akcione publike). Ono što ga donekle koči je možda i preambiciozan koloplet motiva u kombinaciji sa prilično stereotipno ispisanim likovima koji su zaslužili više karakterizacije i više „rada“.

Ono gde je Ryoo vrlo uspešan već na početku Humint je kreiranje atmosfere i izgleda hladnoratovskog trilera, iako se film dešava u savremenom trenutku. Naravno, hladni rat za „nas“ i hladni rat za dve korejske države nije ista stvar i ono što se za nas završilo devedesetih godina prošlog veka ne samo da i dalje traje na Korejskom poluostrvu već je i, sa recentnim globalnim potresima i geostrateškim razmeštanjima, reklo bi se, vrelije nego ikada. Zapadu je bilo potrebno nekoliko godina da shvati kako je fantazija o „kraju istorije“ Francisa Fukuyame samo to – fantazija – ali podeljenost između dve Koreje, jedne vrlo „kapitalističke“, okrenute potrošačkom lajfstajlu i srazmerno liberalnim vrednostima, i druge vrlo „komunističke“ ali naglašeno totalitarne i okrenute intenzivnom nadzoru građana i cenzuri je tekuća stvarnost naše planete ali i odličan materijal za trilere ovog tipa.

Humint iz naslova je, za slučaj da to nije jasno, „human intelligence“, esnafski izraz za obaveštajne podatke koji se prikupljaju direktno od ljudi (u kontrastu sa, recimo, sigint – „signal intelligence“ – a što bi bili obaveštajni podaci prikupljani recimo nadziranjem metapodataka iz mreža mobilne telefonije) ali i spretan način da se centralna tema filma ušnira i u njegov naslov i otvori prostor za jednu dramatičnu i (sasvim očekivano) melodramatičnu koliziju između hladnog profesionalizma vrhunskih obaveštajaca i svesti da ljudi od kojih se podaci prikupljaju predstavljaju dragoceni resurs u ovom poslu ali i otpad koji se previše lako odbaci onda kada je posao završen ili kada postaje preskupo da se taj posao dalje radi.

Ryoo ovo spretno pokazuje uvodnom scenom u kojoj vrhunski, jelte, pripadnik južnokorejske službe na tajnom zadatku u Kini ima situaciju sa seksualnom radnicom što mu služi kao izvor važnih podataka za posao koji trenutno radi, a što je praćenje putanje krijumčarenih metamfetamina kojima, sumnja se, Severna Koreja namerno destabilizuje građanski spokoj Južne Koreje. Menadžer Zo (a koga igra bivši fotomodel In-sung Zo) u procesu rada sa ovom ženom shvata da je ona žrtva trgovine ljudima i torture i dopušta da mu njen očaj i panična potreba da se spase iz kandži kriminalaca poremete misiju. Iako ga hendleri podsećaju da on nije tu da rešava problem trefikinga i da ne može toj ženi da pomogne, Zo svejedno ulazi u riskantan borilački gambit sa gomilom naoružanih gangstera i SKORO da uspeva na improvizaciju i stisnute zube da pomogne nesrećnoj gospođi. Ali znate kako kaže stara američka poslovica: „skoro“ je dovoljno samo kod bacanja potkovica i ručnih bombi, i Zo ima sreće da uopšte izvuče živu glavu a onda mu se od strane nadređenih i ozbiljno zameri što je nesmotreno ugrozio čitavu misiju i svoj život za račun žene koja je na kraju dana samo, jelte, resurs. Pogotovo što je Severnokorejka.

U stilu filmova o Jamesu Bondu a na koje se Humint u nemaloj meri oslanja, ova uvodna scena nema direktne veze sa daljim zapletom filma, ali postavlja i njegovu temu, centralni etički konflikt, kao i filozofska pitanja koja će ostatak filma rešavati. Jedno od njih je ta spona trgovine ilegalnim narkoticima i trgovine ljudima i pitanje je li moguće (i da li je LJUDSKI) te dve stvari administrativno odvojiti kao da nemaju veze iako se spajaju u jednoj osobi, da ne pominjemo da je ultimativno neefikasno kada agentu na terenu kažete da nema budžeta da se spasavaju ljudi od kojih vam presudno zavisi uspeh misije.

Druga je „političkija“ ili, ako hoćete, „ideološkija“ i tiče se tog rascepa između dve Koreje. Ovde Ryoo radi na bar dva plana: jedan je tekstualni i u njemu čujemo kako Menadžer Zo u jednom momentu deklamuje delove južnokorejskog ustava koji smatra i severni deo poluostrva teritorijom Južne Koreje pa su onda i žene iz Severne Koreje u procesu trgovine ljudima i eksploatacije tehnički građanke Južne Koreje za koje je on, kao javni službenik (u tajnoj, jelte, službi) po propisu odgovoran.

Drugi plan je u podtekstu, sa jasno izraženom žudnjom da se prevaziđe podela, da se Koreja ujedini i da se građani koji su žrtve totalitarnog porodičnog režima na severu oslobode. Severnokorejski političari  bi na ovo možda reagovali uznemirenjem i optužili film za teritorijalne aspiracije ka drugoj državi, ali čitav ovaj sloj je urađen sa jednom emotivnom toplinom koja se ne može svesti na puki osvajački impuls. Uopšte, iako film ne briljira u nekoj velikoj dubini karakterizacija svojih likova, njemu se nikako ne može zameriti „othering“ severnokorejskih likova, ili nekakvo njihovo svođenje na komunističke karikature koje verglaju partijske edikte. Štaviše, kada likovi jesu prikazani kao komunističke karikature koje verglaju partijske edikte ovo je sa jednim spretnim odmakom, formatirajući severnokorejske likove u ovom filmu kao ljude što ne veruju u to što pričaju i zapravo koriste privilegije što im ih je sistem dodelio za lične benefite.

Ovo naravno, nije MANJI kliše od prikazivanja komunista kao zaslepljenih revolucionara zadojenih maoističkom dogmom, ali je makar odmak od izlizanih kritika kolektivizma i konflikte u filmu dovodi na ličnu ravan, bežeći od ideološke didaktike i ostavljajući ideologiju da radi iz pozadine sa tom svojom humanističkom zabrinutošću i empatijom.

Glavni deo filma se dešava u Vladivostoku gde je Zo poslat da dalje istraži tokove metamfetaminske poplave što zapljuskuje južni deo Korejskog poluostrva, sa jasnim indicijama da severnokorejski režim koristi rusku mafiju za ove poslove. Njegova glavna informatorka je mlada severnokorejska gastarbajterka Seon-hwa koja radi u lokalnom restoranu kao konobarica ali i peva tokom večernjih nastupa umetničke trupe a koji, ti nastupi, privlače solidan broj gostiju u ovaj lokal uređen tako da bude neka vrsta čvorišta za korejsku dijasporu u Vladivostoku. Zo pozira kao biznismen i tokom nekoliko meseci pridobija poverenje mlade žene a koja mu onda pomaže da milimetar po milimetar raspakuje veze lokalnog severnokorejskog konzulata sa ruskim mafijašima.

Problem nastaje kada Pjongjang u Vladivostok šalje mladog ali dinamičnog oficira obaveštajne službe, Parka, koji treba da sarađuje sa osobljem konzulata ali je – i njima je to očigledno – zapravo poslat da proveri šta zapravo rade ti u konzulatu. Park je, razume se, akcioni heroj ali i verni sledbenik režima koji sve radi po pe esu, a konzul i njegovi minioni su zapravo prilično korumpirana ekipa koja neće da dopusti mladom lavu da im razjebe odličnu tezgu i saradnju sa mafijom što su je tokom godina gradili. Park je tu prevashodno zbog navoda o trgovini ljudima, ali konzul Hwang se više interesuje za nesmetanu trgovinu narkoticima… Da bude komplikovanije, Park je školski drug i zapravo bivši momak mlade Seon-hwa i kada se njih dvoje slučajno sretnu, tu planu teške, bolne emocije na njegovoj strani, dok ona, koja je napola već odlučila da prebegne na Zoovu stranu sada nije sigurna šta sme pa čak ni šta želi da radi.

Ryoo je sebi ovde zadao dosta komplikovan zadatak da u isto vreme žonglira sa nekoliko suprotstavljenih agenata koji kruže oko istog interesnog centra, da drži u vazduhu i istočnoazijsku sapunsku operu sa potencijalnim ljubavnim trouglom u kome se dva agenta dve suprotstavljene službe bore oko iste devojke, da napravi snažan omaž akcionom klasiku The Killer hongkonškog majstora Johna Wooa kroz nekoliko scena koje su iz njega praktično prepisane (da ne pominjemo kontrast dva glavna junaka za koje publika navija da do kraja počnu da rade zajedno), ali i da hendluje hičkokovski triler u kome nadzirač razvija snažnu (i sasvim jednostranu) emotivnu sponu sa osobom koju nadzire. I naravno da to ne ide tako lako. Chan-wook Park je sa svojim remek-delom Decision to Leave pre neku godinu spretno radio samo ovaj poslednji motiv i napravio možda i ultimativni film na ovu temu. Ryoo nema ambiciju da Humint bude ultimativni film na bilo koju temu ali onda i naprosto ne uspeva da sve svoje upletene motive obradi onako kako zaslužuju.

Rezultat je da je srednji deo filma pomalo i dosadan, velikim delom na ime toga da su likovi napisani izrazito stereotipno i bez prostora da im glumci kroz performans podare višeslojnost i dubinu. Da bude jasno, glumci su uglavnom dobri: In-sung Zo je odličan kao stariji, krivicom ophrvani, stoicizmom obdareni menadžer Zo; Jeong-min Park severnokorejskog oficira Parka igra sa žestinom i jedva suzdržanim besom – zbog korupcije koju otkriva ali i svojih emocija ka Seon-hwa – koji u par dobro odmerenih trenutaka eksplodira. Seon-hwa igra izuzetno popularna Sae-kyeong Shin, pevačica, fotomodel i glumica još od detinjstva i kako film od nje traži da bude lepa, ranjiva i snažna u trenutku kad se sve lomi, ona to dobro radi. Dobra je i Eu-gene Jeong kao Zoova saradnica, menadžerka Im, jedna efikasna, poslovna agentkinja koja i sama uleće glavom tamo gde drugi ne bi ni kopačkom kad jaja dođu do guzice, a posebno vredi da se pomene Haeo-joon Park, iskusni televizijski i filmski glumac koji konzulu Hwangu daje lepo odmeren koktel narcisoidnosti, oportunizma, šarma i psihopatije. Hwang je onda kredibilan final boss u filmu koji ima nekoliko prominentnih, akciji više sklonih likova (uključujući nemačkog gimnastičara i kaskadera Roberta Maasera kao ruskog šefa bande).

No, treba stići do tog finalnog bossa i Ryoou treba dosta napora da se iskobelja iz središnjeg dela filma u kome se dosta radi sa tehnologijom prismotre, gde svi špijuniraju jedni druge i svi prate kretanja onih drugih. Ovo je, da se razumemo, vrlo solidno kao koncept, ali se realizacija dosta otegne, pogotovo jer moraju da se prave pauze i za povremena sapunskooperska emotivna intermeca. Film je vizuelno dosta kvalitetan, sa Rigom, glavni gradom Latvije koji ubedljivo glumi Vladivostok umotan u noćnu tminu i sa puno pristojnog kadriranja i korišćenja osvetljenja (Hyeon-seok Yang kao direktor fotografije, a koji je bio kamerman na Parasite) i glavni problem su ti plošni likovi i njihova nemogućnost da probiju generičke uloge što su im dodeljene i filmu daju odmak od fabričkih podešavanja koja, rekosmo, ne uspevaju da zadovoljavajuće iznesu nekoliko paralelnih motiva i podzapleta.

No, da ne budem preoštar, Humint gubi korak u sredini, ali ne postaje konfuzan. Glumci su dobri i koliko mogu izvlače taj generički tekst i zaplet, a onda kada dođe vreme za akciono razrešenje, Ryoo autoritativno podseti zašto ima reputaciju koju ima.

Štaviše, kao ljubitelju akcionih filmova, poslednjih pola sata Humint mi je u velikoj meri kompenzovalo razvučeniji srednji čin i Ryoo, Yang, osvetljivači, koordinator akcije (pouzdani Ryooov saradnik Sang-seob Yoo koji ga prati od najranijih radova), kaskaderi itd, ovde iznose na teren svoju „A“ igru kroz dva obimna, odlično realizovana set-pisa od kojih je prvi rađen u johnwoovskom ključu a drugi prilično jasno omažira Johna Wicka.

Ovde Ryoo uspešno kombinuje automobilsku akciju, pucnjavu i borbu na blizinu da nas drži na udici tokom zapravo iznenađujuće dugo vremena, edžujući nas spretno sve do finalnog klimaksa koji dolazi NAKON što smo već mislili da smo dosegli klimaks. Scenografski i kostimografski film ovde probija džemsbondovski formalizam i ulazi u povišeni ton koji mu lepo stoji pa dobijamo spretno slikane mlade žene u svilenim haljinama i kaveze od neprobojnog stakla u kojima se one transportuju a koji onda služe i kao prop u akcionom krešendu. Robert Maaser je ovde takođe ozbiljni midboss nad kojim oba glavna junaka – koja, jeste, na kraju rade zajednički – mogu da ižive fantazije o istočnjačkoj superiornosti nad belcima, a Hae-joon Park perfektno odrađuje ulogu poslednjeg, demonskog protivnika koji više nije personifikacija severnokorejske totalitarne mašinerije već sebični oportunista što ne veruje ni u komunizam ni u džuče već samo i isključivo u svoj side-hustle i ličnu moć. I tako se korejski hladnoratovski triler završava neobičnim detantom, sa jasnim potencijalom da dobijemo i nastavak. A koji ću ja, ako i kada ga Ryoo bude snimio, sasvim rado pogledati.