Pročitao sam zbirku Savremena iranska kratka priča a koju je prošle godine izdala beogradska Geopoetika, potvrđujući još jednom da se nalazi na krvarećoj oštrici domaćeg izdavaštva sa spremnošću da skoči i zaroni u vode koje drugi verovatno s (komercijalnim) razlogom pažljivo zaobilaze. Pod uredničkom direkcijom Vladislava Bajca ovu je kolekciju priredio Aleksandar Dragović, prevodilac i urednik izdavaštva u Iranskom kulturnom centru u Beogradu, a prevode su, pored Dragovića radili Petar Janačković, Miloš Delić i Elvir Musić.

Iranski kulturni centar radi u Srbiji od početka devedesetih, sa konstantnim prisustvom časopisa Nur (odnosno Svetlost) na našoj kulturnoj sceni. No, onako kako je Iran posložio svoje prioritete u komunikaciji sa svetom tako je i ovaj časopis sastavljen od različitih umetničkih, književnih, verskih, filozofskih i društvenih tema. Notabilno je da je tek 2018. godine jedan broj bio posvećen savremenoj iranskoj književnosti, a kao plod rada i zalaganja danas pokojnog Mohsana Solejmanija koji je od 2016. godine bio direktor Iranskog kulturnog centra. Ovo je išlo u korak sa trudom da Iran uveća svoju meku moć u svetu, kroz promociju njegove savremene kulture, a u kontrastu sa dotadašnjom praksom da je maltene jedina međunarodno poznata forma iranske književnosti bila didaktička poezija, u rasponu od srednjevekovnih radova pa do kraja devetnaestog veka.

U svom predgovoru za zbirku, Dragović i naglašava da je praktično do polovine devetnaestog veka u iranskoj književnosti dominirala tradicionalna forma: narodne skaske, didaktičke priče, bajke i istorijske sage o herojima. Kontrolisana od strane dvora i korišćena prevashodno kao amplifikator tradicionalnog identiteta ona je i, konsekventno, bila prilično razdvojena od onog što je bio svakodnevni život stanovništva u Iranu, kako tematski, tako i jezički.

Ustavna revolucija koje je u Iranu započela 1905. godine je bila veliki preokret ne samo za persijsko društvo već za praktično čitav islamski svet, sa suštinski prvim razlazom između društva i starog, feudalnog poretka što se desio nekoliko godina pre mladoturske reforme započete 1908. Ova društvena promena uvela je u Iran parlamentarizam, slobodu štampe i političke debate ali i uspostavila novi, moderniji nacionalni identitet, partikularno kao odgovor na eksploataciju i stalne pretnje od strane evropskih država koje su i bile jedan od glavnih uzročnika prevrata.

Paralelno sa tim je onda počela da se formira i nova iranska književnost, posebno kada je krenuo talas povratnika koji su studirali na evropskim univerzitetima i doneli persijskom društvu dah i energiju modernog života u kome su ekspresija i samoaktuelizacija doživljavani sve više kao pravo (pa i obaveza). „Zvanični“ početak savremene iranske književnosti se može računati od 1922. godine kada je Mohamed Ali Džamalzade objavio zbirku šest kratkih priča pod naslovom Bilo jednom, gde je umesto tradicionalnog, kitnjastog, artificijelnog spisateljskog glasa on pisao modernim jezikom, a tematski se usredsredio na savremene teme pisane u realističkom maniru. Kontrast sa tradicionalnim pismom koje se još uvek bavilo mističnim bićima i bajkovitim parabolama bio je snažan i Džamalzadeova proza, duhovita, satirična, bez straha usredsređena na savremena društvena i politička pitanja pokrenuće prvi talas iranske savremene proze.

Ova kolekcija se bavi trima velikim celinama u savremenom iranskom književnom korpusu, gde je prvi taj formativni period dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka sa piscima koji će pronalaziti novi jezik i starinske forme dekonstruisati i mutirati da ih prilagode modernom izrazu i interesovanjima. Drugi se tiče posleratnog perioda uobličavanja; Iran je, naravno, imao i prozni talas vezan za period proze pisane pod okupacijom između 1941. i 1953. godine kada je slabljenje centralne persijske vlasti značilo i procvat književne publicistike sa pet stotina časopisa koji su bili pokrenuti u ovom periodu i književnošću koja je bila naglašeno aktivistička, ali i sve više informisana o modernim trendovima u svetu, sa uticajem pisaca kao što su Hemingvej, Stajnbek ili Fokner, ali ovaj je književni korpus u zbirci zastupljen sa srazmerno malo građe. No, period uobličavanja koji je trajao od kraja okupacije i državnog udara kojim je dinastija Pahlavi došla na vlast 1953. godine, pa do islamske revolucije 1979. je značajno bogatije prezentiran i kako pričamo o vremenu u kome je šah imao mnoge poluge moći da ih koristi u učvršćivanju svoje vlasti – da ne pominjemo snažnu podršku velikih sila poput SAD i Ujedinjenog kraljevstva – ovo je bio i period u kome je iranska književnost morala da se prilagodi, tematski i izražajno, realnostima državne cenzure i političkog nadzora, pa je često nalazila ishodište u alegorijskom izražavanju, fokusiranju na lokalne, seoske teme i psihološkom portretisanju likova.

Naravno, poslednja velika celina je proza nastajala u periodu nakon islamske revolucije kojom je šah Mohamed Reza Pahlavi svrgnut a monarhistički režim zamenjen republikanskim uređenjem koje je, kao što znamo, i samo vrlo brzo postalo vrlo autoritarno i, sa protokom vremena i rastom iranskih regionalnih ambicija, te ratovanjima na bliskom istoku (uključujući iransko-irački rat iz osamdesetih, ekspanziju Islamske države itd.) skokovito doseglo pa verovatno i odavno prestiglo nivo represije što je karakterisao šahovu vladavinu i sedamdesetih godina prošlog veka podstakao persijski narod na pobunu. Notabilno, priče iz ovog perioda, svakako ne one zastupljene u ovoj zbirci, ne hvataju se u koštac sa pitanjem odnarođenog režima i rastuće islamističke represije, mada to ne znači da su u potpunosti lišene političke tematike. Opet, može se primetiti da savremena iranska priča u celini, dakle, kroz čitav period koji predstavlja ova knjiga – a koji zahvata gotovo stotinu godina – ima snažan alegorijski impuls i da su i u periodima kada je realističko pripovedanje najizraženije jednako prisutni i radovi u kojima je neizrečeno jednako važno kao i izrečeno – neretko i važnije – a čitalac treba da pogledom prolazi između i iza redova da bi obuhvatio sve slojeve značenja i pronađe „stvarne“ poruke teksta.

Važnost ove zbirke je, čini mi se, neupitna; iranska književnost naprosto nije dostupna našem čitaocu u bilo kojoj značajnoj meri* i tek je poslednjih godina – notabilno nakon što je Iran bio počasni gost na beogradskom Sajmu knjiga 2016. godine – počelo sporadično objavljivanje savremenih iranskih radova kroz aktivnost Iranskog kulturnog centra. No, čak i letimičan pogled na sajt Centra pokazaće da se u dobroj meri radi o delima koja imaju propagandni karakter, sa slavljenjem islamske revolucije i njenih vođa ili prenošenjem mišljenja duhovnih uglednika savremenog Irana o nekim savremenim temama. Između njih se da naći i roman kao što je Farangis, Mahnaza Fatahija, a koji se bavi životom Farangis Hejdarpur, heroinom iranskih Kurda, mada se i njemu može pripisati „režimski“ diskurs, imajući u vidu da slavi ulogu ove žene u „nametnutom“ iransko-iračkom ratu.

Utoliko, Savremena iranska kratka priča je retka prilika da na Srpskom jeziku dobijemo priliku da čitamo prozu koju nije izabrao državni nameštenik – mada je verovatno Dragović, kao priređivač, morao da dobije zeleno svetlo za svoj izbor od strane nekog iznad njega u „strukturi“ – i kod koje su estetska i čisto književna dimenzija značajno izraženije od ideološke.

*ako definiciju „našeg“ čitaoca proširimo i na stanovnike Bosne i Hercegovine, onda je ona ipak dostupnija, sa češćim publikovanjem savremenih iranskih autora u prevodima u ovoj državi. I, radi pune informacije, vredi da dodamo da Geopoetika ima i objavljenih nekoliko romana iranskih pisaca.

Takođe, mislim da je veoma značajno da se ukaže da je ovo izbor napravljen mukotrpnim radom, ručno i putem prolaska kroz obimnu građu, dakle, da u pitanju nije naprosto prevod već postojeće zbirke koja je urađena u Iranu. Ove priče uglavnom jesu već bile objavljene na našem jeziku, u pomenutom časopisu Nur: broj 74-75 iz 2017. godine je tematski bio posvećen upravo savremenoj iranskoj kratkoj priči, a broj 76 iz 2018. se bavio satirom u savremenoj iranskoj priči, no već to da je trebalo sedam i osam godina da ovo dobije „pravo“ književno izdanje svedoči koliko je moderna iranska književnost nepoznanica za domaćeg čitaoca i time i rizičan poslovni projekat na srpskom tržištu. A što je možda i neobično imajući u vidu da je iranski film srazmerno dobro poznat domaćim filmofilima i da su autori poput Kjarostamija, Madžidija i Panahija decenijama u redovnoj rotaciji (pokojnog) beogradskog festivala FEST, sa povremenim prodorom i u „pravi“ bioskop.

Ono što karakteriše gotovo sve priče u ovoj zbirci je – bez obzira na period u kojem su pisane – je konciznost izraza i maltene univerzalno korišćeni ja-govor. Iranski autori u ovoj knjizi se, dakle, veoma verno drže nekakve klasične forme „pripovetke“ u kojoj je centralni motiv jasan i izbačen u prvi plan, često već u samom naslovu priče i tekst služi tome da se on istraži kroz, čini se, minimalno neophodan broj reči. Ovo je, da za trenutak emitujem vrlo subjektivnu reakciju, strašno osvežavajuće za nekoga ko, kao ja, čita mnogo (apsolutno previše) savremenog žanrovskog štiva čiji autori dolaze iz drugačijih filozofskih perspektiva (i sa kurseva kreativnog pisanja) i kojima su „world building“ i opširne karakterizacije ugrađene u stil i bez njih ne mogu da zamisle pisanje.

U kontrastu sa tim, većina autora u ovoj zbirci likove slika samo osnovnim, energičnim potezima, vezujući njihov karakter za temu priče i dopuštajući mu da evoluira samo u odnosu sa njom, dok su opisi „sveta“ svedeni i efikasni, često vezani samo za evokativne motive i slike kao što su delovi odeće, karakteristična obuća, nabrajanja jela, mirisa itd. Dalje, značajan broj priča se ovde dešava u „realnom“ vremenu, dakle, opisuju događaje unutar jedne fiksirane vremenske sekcije, bez temporalnih skokova ili nehronološke naracije, gde se psihološko stanje naratora i njegov odnos sa svetom onda ispituju unutar strogo omeđenog konteksta. Paradigmatičan primer za ovo je svakako Ja sam pogrešio Džafara Modaresa Sadekija, koja se cela dešava u grozničavim mislima konobara-novajlije koji tokom svog prvog radnog dana pokušava da pronađe način da bude uspešan u poslu i ostavi dobar utisak na goste. Vredi pomenuti i Potpis, priču Sejida Mehdija Šodžajija, dramaturga, novinara, pisca kratkih priča i romana poznatog po osobenom satiričnom izrazu a koji ovde, naprotiv, piše dugački monolog srednjoškolke čiji je otac poginuo u ratu i svrstan je u mučenike i koja, kroz retraumatizaciju kada joj nastavnica u školi traži očev potpis na svedočanstvu ima praktično mističnu viziju oca koji joj se obraća sa one strane granice između života i smrti.

No, čak i priče koje tretiraju periode od nekoliko dana, pa i nekoliko godina su pisane ekstremno ekonomičnim stilom gde je, na primer, Bandar Azali, priča Mustafe Mastura jedan zanimljivo modernistički koloplet tri narativa o tri različita života povezana naizgled slučajnim događajem, ali pre svega emocijama i njihovim sazrevanjima preko godina u kojima tri opisana para evoluiraju svoje odnose.

Mnoge od priča su naglašeno satirične: Primamo aktivne članove Sejeda Mira Fataha je sprdnja sa konceptom višestranačja koji je šah fingirao tokom pedesetih i šezdesetih pre nego što će u sedamdesetima i ozvaničiti jednopartijski sistem; Džamalzadeova Pečena guska, pak, kao najranija priča u zbirci, napisana pre stotinak godina, je tek prva koja se na satiričan način bavi specifičnim, ali sasvim prepoznatljivim i nama familijarnim, formama iranske malograđanštine. Lastiš, samo lastiš za pidžamu Farhada Hasanzadea je, recimo savremeniji pogled na ovu temu sa ocem koji vodi sina u supermarket prepun robe presrećan što ne mora da brine o kešu jer je konačno dobio platnu karticu a koja se onda na gotovo poetski, a svakako zanosom obeležen način opisuje kao životni apgrejd dostojan modernog čoveka što s pravom upućuje prezirne poglede nezapranim masama koje i dalje tegle novčanike sa gotovinom.

Duh koji luta gradom Aržanga Hatamija je, kao verovatno najnovija priča u zbirci* vragolasta satira koja nominalno priča vic o zagrobnom životu u kome duhovi preminulih gledaju televiziju i igraj se na Xbox-u, ali suštinski tretira teme koje su, čini se, univerzalne za savremenu srednju klasu u Iranu, u Srbiji, u SAD i tiču se finansijske impotentnosti, erodirajućeg vlasništva nad stambenim jedinicama, nemogućnosti pretakanja stečenog obrazovanja u posao koji će kroz prihode obezbediti egzistenciju, zasnivanje porodice, nekakav minimalan prosperitet koji su prethodne generacije s pravom uzimale zdravo za gotovo.

*nažalost, pored vrlo informativnog Dragovićevog predgovora i kvalitetnih beleški o piscima na kraju zbirke, moram da kritikujem za moje shvatanje neoprostiv previd da nigde u knjizi ne postoji informacija o tome kada je (i, evo, gde) koja priča prvi put publikovana

Pominjanje američke konzole Xbox nije jedini momenat u kome se vidi da savremena iranska pripovetka ne reciklira nužno režimski narativ o Americi kao „velikom Satani“ pa se u Tata će postati Jul Briner, recimo, kreira osnažujući, topli narativ o starijoj osobi koja zbog karcinoma prolazi nekoliko ciklusa hemoterapije, gde se američki glumac postavlja kao ideal džentlmenstva i šarma. Ovu priču je, da bude jasno, napisao Reza Saki, autor rođen godinu dana nakon islamske revolucije u Iranu.

Neke priče satiru kanališu kroz apsurdistički humor koji odustaje od „realističnog“ diskursa, ali ih karakteriše disciplinovan pristup tekstu i rad unutar jasno postavljenih pravila. Bračni uslovi Kijumarsa Saberija je, recimo, hladno pripovedana humoreska o čoveku kome porodica žene sa kojom bi da stupi u brak ispostavlja veliki spisak uslova koje prvo mora da ispuni, samo da bi, kako prolaze godine, taj spisak postajao sve skromniji. No, ovo nije samo zluradi narativ o proizvodnji babadevojke već spretno korišćenje apsurda da se postignu komički efekti.

Još efektnije je Nerazmrsivo klupko Bahrama Sadekija u kome se čovek koji je fotografu platio da mu uradi nekoliko slika za dokumente suočava sa disocijacijom identiteta kada mu fotograf ponudi nekoliko slika drugih ljudi i insistira da on sam ne ume da razabere koja je on od svih tih osoba na slikama. Mojim fantastičkim senzibilitetima je takođe prijala Afrički papagaji Adnana Gurejfija koja kreira nešto između kafkijanske teskobne satire i modernog horora narativom gde sin bračnog para što čuva tuđe papagaje ptice počinje da hrani nestandardnom hranom, uključujući meso. Ovde je međugeneracijska tenzija i osećaj otuđenosti između roditelja i deteta, naravno, „pravi“ sadržaj narativa, ali je i onaj površinski, o pticama koje mutiraju na patološke načine snažan i upečatljiv. Konačno, imamo i jednu satiričnu priču vezanu za duhovne i religijske autoritete, mada je Gde su mi cipele? Muhameda Reze Zaerija prevashodno podsmeh verskim vođama koje svoj aktivizam posmatraju kroz oportunističku koliko-sam-ja-tu-dobar prizmu. Naravno, Zaeri je čovek sa dubokim tragom u iranskoj kulturi i publicistici (bio je urednik i osnivač više uticajnih dnevnih listova, recimo) ali i aktivan učesnik verskog života poznat između ostalog i po tome da je pre nešto više od deset godina podigao dosta prašine svojim stavom da je teranje žena da nose hidžab pogrešno, kontraproduktivno i da nema utemeljenje u Kuranu, te da bi žene trebalo da hidžab nose voljno i ponosno, a ne da im se on nameće i da ih sila otuđuje od islama. U tom ključu treba posmatrati i ovu priču u kojoj vajni hadžija ispoljava samo narcističke i oportunističke impulse dok sprema svoj veliki govor pred publikom.

Surovo realistički diskurs je možda nešto što po definiciji očekujete od književnosti države koja je na filmu ovakav izraz prilično snažno učinila delom svog identiteta, i Savremena iranska kratka priča ne razočarava. Možda je samo u pitanju moja preferenca, ali smatram da su dve realističke, nesatiričke priče u ovoj zbirci, a koje su i među najdužima, i njeni vrhunci. Pre njih vredi pomenuti Ja sam ti ubio sina Ahmada Dehkana kao oporu, kajanjem i krivicom prožetu refleksiju na ratnu epizodu u kojoj iranski vojnik piše ocu mučenika što je sa njim bio u istoj jedinici tokom rata sa Irakom da mu saopšti istinu o tome kako je ovaj poginuo. Ova priča je nekakav logični nastavak hemingvejevsko-remarkovske (anti)ratne proze iz prve polovine prošlog veka, iznikao na specifičnom bliskoistočnom tlu.

No, Gospođa Nar i njeni sinovi, jedina priča koju je napisala žena u ovoj zbirci je, onda, metodičan, izvanredno detaljan a i dalje spretno kondenzovan narativ o iranskoj emigraciji, životu u dijaspori, susretu još uvek palanačkim neznanjem i sujeverjem ophrvane persijske provincije sa proverbijalnim belim svetom. Autorka Zohre Taraki Mokadam, mnogo poznatija pod spisateljskim pseudonimom Goli Taraki je rođena 1939. godine i obrazovana na zapadu i ona piše jednim zrelim, savremenim stilom vršeći nemilosrdnu ali nikako empatije lišenu disekciju iranskog nacionalnog identiteta, iranskog odnosa sa zapadom, iranskog ponosa u susretu sa nepoznatim.

Druga najbolja priča je za mene Kljuse, autora Hušanga Moradija Hermanija – jedina koja nije prethodno objavljena u časopisu Nur na srpskom jeziku – briljantni prikaz provincijske muke mladih muškaraca koji pokušavaju da pokrenu sopstveni biznis sa prodajom sveže izvorske vode. Pripovedana iz vizure mlađeg od njih ona je srceparajuć ali i vatrometno živ prikaz naivnosti dvojice dečaka, njihovih sukoba sa lokalnim siledžijama koji već drže ovo tržište, pa onda i patnji kroz koje prolazi stari konj pomenut u naslovu priče. Kako je meni književni ukus u dosta presudnoj meri formiran čitanjem Laze Lazarevića u osetljivom dobu, Kljuse mi je izazvalo strahovite emotivne i somatske reakcije i ostaće mi u sećanju dugo godina.

Savremena iranska kratka priča je, dakle nesumnjivo esencijalno štivo kao prvi, veoma važni korak u otvaranju korpusa savremene iranske književnosti široj čitalačkoj publici u Srbiji koja će, nadamo se, u neko dogledno vreme imati priliku da vidi i stvaralaštvo mlađih i marginalizovanijih iranskih autorki i autora. Uz dobar prevod i pristojnu opremu ovo je knjiga koja će, nadamo se, pomoći u razumevanju jedne velike kulture koju ovde, nažalost, dugo i predugo posmatramo kroz vrlo rigidne filtere ideologije (zapadnjačke i istočnjačke) i retko i razumemo njenu posebnost u odnosu na bliskoistočno okruženje, ali i njeno mesto u tapiseriji savremene svetske kulture. Dobar prvi korak za svakog ko želi da ga napravi, a knjigu direktno od Geopoetike možete naručiti ovde.