Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Tri izdanja u ovu Nedelju, ZATO ŠTO VAS VOLIM. Mada će u nekim momentima dok ovo budete slušali, priznajem, biti teže da u to poverujete. Ali verujte!

Današnju džez-sedeljku ćemo otvoriti sa malo kvalitetnog hard bopa koji su svirali (uglavnom) Amerikanci u Evropi, tokom prošle godine. A kako i treba da bude! Billy Mohler: Live in Europe je snimak sa prošlogodišnje turneje koju je kontrabasista Billy Mohler odradio u Evropi prošlog proleća sa svojim kvartetom u kome su trojica Amerikanaca i jedan Italijan. Bend na omotu albuma zahvaljuje svima koji su April 2025. učinili iskustvom koje nikada neće zaboraviti a snimci iz Italije i Nizozemske potvrđuju da je, što se muzike tiče, ovo bio ozbiljan rad, sa impresivnim rezultatima.

Billy Mohler je muzičar (i kompozitor) koga ste verovatno slušali iako toga možda niste ni svesni. Rođen u veoma „muzičkoj“ porodici (Bill Medley iz Righteous Brothers ga je, recimo, krstio), Billy je na Berkliju završio električni i akustični bas, posle dobio stipendiju za Džez institut Thelonious Monk na UCLA, a onda krenuo da radi sa raznim rok, džez, pop itd. grupama. I to baš da radi. Mohlerov bend The Calling je, recimo, svoj debi album prodao u preko pet miliona primeraka a Mohler je kao svestran i pouzdan basista radio sa ogromnim brojem muzičara od kojih ću nabrojati samo neke: Smashing Pumpkins, Lady Gaga, Sia, Dolly Parton, Natasha Bedingfeld, Nile Rodgers, Limp Bizkit, Katy Perry, Miley Cyrus, Lee „Scratch“ Perry, Clark Terry, Wayne Shorter, Herbie Hancock, Macy Grey… Mohler je i kompozitor i producent, a što se tiče autorske muzike i liderskih postava, njegov debi album, Focus, iz 2019. godine je bio dosta zapažen – magazin Jazziz je o njemu imao veliki tekst – i imao ozbiljnu kvartet postavu u kojoj je saksofon svirao Chris Speed.

Nate Wood, bubnjar koji je svirao na tom albumu i inače verno prati Mohlera pa ga slušamo i na Live in Europe. Wood je svirao sa Mohlerom u The Calling a u pitanju je talentovan multiinstrumentalista koji radi sa gomilom bendova i umetnika, poput džez-kvarteta Kneebody, trija ACT, i saradnji sa Taylorom Hawkinsom, Wayneom Krantzom i pijanistom Tigranom Hamasyanom.

No, na duvačkim instrumentima ovde su nova lica. Trubu na Live in Europe svira izvanredni Hermon Mehari, poreklom iz Eritreje (i sa vrlo izraženim interesovanjem da njeno tradicionalno muzičko nasleđe meša sa džezom), a džez-diplomac Univerziteta Misuri u Kanzas Sitiju. Mehari radi sa mnogo različitih muzičara u raznim projektima i na njegovom sajtu možete naći mnogo zanimljive muzike.

Na saksofonu je jedini „domaćin“ u ovoj postavi, Italijan Francesco Bigoni, rođen u Ferari, odrastao pod uticajima Enrica Rave i Stefana Battaglije i, kako kaže, uglavnom samouk. Bigoni je imao tu sreću da se rano u svojoj muzičarskoj edukaciji sudari sa Steveom Lacyjem i učestvuje na tri letnje Siena Jazz radionice, pa je onda i kao vrlo mlad svirao sa Enricom Ravom i onda započeo višedecenijsku karijeru saradnje sa raznim italijanskim muzičarima u raznim projektima. Nema ŠANSE da sad tu sve nabrajam – Bigoni, uostalom na svom sajtu ima „najdužu biografiju koju vebsajt uopšte može da ima“, pa se tu putnik namernik može lako uputiti – i pomenuo bih samo da se tokom svojih muzičkih avantura sudario i sa Jimom Blackom, i sa Evanom Parkerom i sa Steveom Argüellesom… Danas živi i radi u Danskoj a gde je završio za inženjera sa fokusom na akustiku pa se i njegov naučni rad bavi zvukom, obradom signala, čak i konstruisanjem novih muzičkih instrumenata.

Sav ovaj pedigre se dobro čuje na bini jer Mohlerov kvartet ovde zvuči veoma energično, sa svakim od muzičara u potrazi za sopstvenim prostorom u kompoziciji ali i sa mnogo dobre i kvalitetne saradnje i preplitanja. Mohler je napisao sve kompozicije na albumu i kad program krene skoro osmominutnom Adaptation, to je OZBILJAN hardbop sa inklinacijom ka free jazzu. Wood i Mohler ovde rade kompleksan, poliritmički gruv dok duvači improvizuju kroz modale i sve, uključujući glavnu temu DOSTA podseća na Coltraneov kvartet sa polovine šezdesetih a što je, ako me znate, jedan od najvećih komplimenata koje umem da dam.

No album se apsolutno NE iscrpljuje u nekakvom omažiranju koltrejnovštine i već kraj Adaptation pokazuje da muzičari imaju svoje ideje, ali onda i Mohler piše drugačije kompozicije. Reflection počinje Bigonijevim improvizovanjem meditativne ali melodične teme i kada mu se ostatak orkestra pridruži ovo je spora, tiha, ali dinamična pesma sa izvrsnom međuigrom duvača koji jedan drugom nabacuju motive i ideje.

Deconstruction se ponovo oslanja na snažan, poliritimički gruv i duvače koji briljantno sarađuju. Italijan ovde pogotovo ima odlične tenor-solaže, držeći se bluz-osnove ali se razvijajući u originalnim smerovima, dok ga Mehari diskretno prati pa se onda lansira u stratosferu arpeđima i slobodno improvizovanim solom.

I šef benda ima solo, i to je zapravo četvrta kompozicija, Eternal, ali ovo je samo minut i po snažnog pikinga i bendovanja nota, pre nego što krene Ultraviolet, desetominutni plesni post-bop komad sa tvrdim Woodovim ritmom i duvačima koji sviraju fanki fraze. Poslednji komad, Perseverance počinje trubačkim solom i raspliće se u spori, eksperimentalni bluz koji će duvači iskoristiti za zajedničku improvizaciju i ostaviti vas na kraju albuma sa glađu za JOŠ:

https://billymohler.bandcamp.com/album/live-in-europe-digital-only

https://billymohler.bandcamp.com/album/billy-mohler-live-in-europe

Dobro, to je bio naklon tradiciji i srazmerno klasičnijem džezu, a sada idemo malo u divljinu. Benjamin Herman: The Tokyo Sessions je album na kome legenda nizozemskog džeza, dakle Benjamin Herman, odlazi u Tokio i tamo sreće neke još veće legende od sebe pa onda oni u studiju naprave razne strašne i čudne stvari.

Hermana verovatno znate kao saksofonistu benda/ orkestra New Cool Collective/ New Cool Collective Big Band, projekta sa kojim on radi od početka devedesetih i vredno izdaje nove albume. No, ovaj pola-Jevrejin-pola-Nizozemac-rođen-u-Londonu-a-odrastao-u-Nizozemskoj je i pored priličnog uspeha tog projekta za koji piše muziku, radio i sa mnogo drugih muzičara, uključujući i mejnstrim ličnosti poput Candy Dulfer i Jana Akkermana (tako je, tog Jana Akkermana, gitaristu legendarnog prog-rok benda Focus), Doktora Johna i Paula Wellera, ali i ikone avangarde kao što su Misha Mengelberg i Han Bennink.

Herman radi i dosta posla na promociji džeza i eksperimentalne muzike, notabilno putem podkasta Get In! koji ide na radiju NPO a The Tokyo Sessions je zamislio kao višegodišnji projekat u kome će on natenane istraživati japanski džez, film i popularnu kulturu. Prvi plodovi ove inicijative startovane prošle godine su pred nama u vidu albuma koji je snimljen u tokijskom studiju Dede pod producentskom palicom nizozemskog bubnjara Jimmija Joa Huetinga (koji je ovde svirao bubnjeve, gitaru i sintisajzer) i sa Akihitom Yoshikawom kao inženjerom zvuka. Ovo naglašavam jer album ima jedan savršeni retrofuturistički, fourth-world zvuk i atmosferu kakvu očekujete od dobronamernog čeonog sudara nizozemskog i japanskog eksperimentalnog džeza i improvizacije.

Herman je ovde pored Huetinga iz Nizozemske doveo i kontrabasistu Thomasa Pola, Fulbrajt-stipendistu i cenjenog kompozitora, aranžera i edukatora, da kompletira ritam-sekciju, a ostatak ekipe su, naravno, sve japanski muzičari. I to kakvi! Već kad sam video da ćemo na jednoj kompoziciji imati prilike da slušamo kako legendarni Ko Ishikawa svira šo, tradicionalnu japansku frulu od bambusove trske (kineskog porekla, a po obliku možda najsličniju evropskoj Panovoj fruli) malo sam se stresao od milja, a na toj kompoziciji, Kazegafuku, svira i Akihito Obama koji u miks dodaje šakuhači. Tradicionalni japanski folklorni zvuk preko sporog, saplićućeg šafla koji kao da svira pijan robot a odozgo dolazi elastični, mekani bas, distorzirani sintisajzer, pa se utopljeno u supu psihodeličnih efekata – da, baš sam ovakve stvari očekivao od ovog albuma.

Herman kaže da je namerno išao u distrikte Shimokitazawa i Koenji da na tamošnjim lokalnim i andergraund scenama potraži muziku koja će ga inspirisati („noise artists, freejazz anarchists, math punk outfits“), ali je doveo i neke već poznate poznanike da se sa njima ponovo vidi. Trubač Shinpei Ruike, je, recimo, već svirao na njegovom albumu Nostalgia Blitz iz 2023. godine i kompozicija na kojoj ovde svira, The Room je i sama eksperiment u spajanju džez fraziranja i ritmova i efekata/ tekstura karakterističnih za elektronsku plesnu muziku. Tu je i tenor saksofonista iz Saporoa, Tomoaki Baba, čovek sa solidnim iskustvom svirke na njujorškoj sceni i on daje savršene cool jazz solaže kinematski tenzičnoj Tokyo Moon a radi i šmekerski hardbop preko brzog, žestokog ritma koji daju Nizozemci na NRFS.

Shinpei Ruike se vraća ispred mikrofona na Dede, nazvanoj po studiju u kome je muzika snimana, gde radi briljantan džezirani psihodelični nju vejv, a onda će na One for Itsuno i Ko Ishikawa posložiti svoje čiste, laserski izbrušene tonove za čije ćete tenzične akorde pogrešno misliti da dolaze sa klavijature nekakvog sintisajzera ili harmonijuma dok ne shvatite da ih proizvodi trska.

Generalna Hermanova orijentacija na ovoj sesiji je da se radi spoj džeza i nju (i nou) vejva sa dosta prostora za teksturalna istraživanja i improvizacije koje će se dešavati na matrici kompleksnog ali opipljivog, kinetičkog gruva i čak i kada Nizozemci sviraju sami (na primer u YAMAN), dobija se bogata, višeslojna muzika snažne atmosfere ali i snažne pokretačke energije u kojoj se uobičajena percepcija vremena poništava i slušalac ima utisak da sve čuje u isti mah. Odmah sa druge strane je Aozora, izraženo narativni komad sa Hermanom koji na saksofonu radi evokativne teme i solaže dok ritam sekcija kreira kinematski gruv.

Naravno, poslednji japanski gost je onaj čija karijera sav ovaj pristup epitomizuje na najbolji način. Otomo Yoshihide, lično i personalno, dame i gospodo, ovde svira samo električnu gitaru, dakle ni ne dotiče gramofon, ali njegova free improv gitarska tehnika je tokom decenija toliko rafinirana da on svejedno zvuči kao ceo orkestar sa kojim Nizozemci moraju da nađu način da ne budu potpuno preplavljeni zvukom i potisnuti u pozadinu. Gaa-Gaa je tako tipično eklektična improvizacija u kojoj distorzirana buka električne gitare sparinguje sa nečim što zvuči kao gomila obdanišne dece koja su čistom slučajnošću provalila u ormarić gde vaspitačice drže vinjak i odlučila da vide šta je to. Druga kompozicija, Wasshoi, je kao nekakav „etnički“ intonirani evropski new wave/ proto-industrial na kome Herman vozi poletnu saksofonsku temu a Yoshihide ga prati dementnim presvlačenjem preko žica. Album na kraju zatvara minijatura Jam Jam Radio gde Nizozemci daju Yoshihideu brutalni, izlomljeni gruv i saksofonske vriske da se kroz lavinu fidbeka još jednom priseti nasleđa pokojnog Masayukija Takayanagija. Veličanstvena ploča zvučne anarhije i briljantnog psihodeličnog gruva, a tek je prva u nizu!

https://benjaminherman.bandcamp.com/album/the-tokyo-sessions

Za kraj ostajemo u Japanu, ali ne napuštamo ni nizozemske veze. Hina, Jan Urila Sas: Listen to the sound of bellflowers falling je EP koji sa džezom ima samo posredne veze, ali one su dovoljne, pa i dragocene. Listen to the sound of bellflowers falling je ploča improvizacija između bubnjeva i nespecifikovane elektronike, sa dodatkom vokala na kome ne smem ni da nagađam ko šta svira. Oboje muzičara u svojoj istoriji imaju albume eksperimentalne, avangardne elektronike/ buke ali i sanjivog folk-popa i ovo je retka prilika da ijedno od njih čujem u kontekstu gde je jedan od instrumenata akustični bubanj.

Čisto zato što sam feminista, pretpostaviću da bubnjeve svira hina, ženska polovina ovog dua, zato što ova mlada gospođa na nekim svojim prethodnim radovima ima prepoznatljive ritmičke elemente – na primer programirane udaraljke i ritmičke lupove na EP-ju Round And Round – ali pošto nemam apsolutno nikakvu indiciju da li je Listen to the sound of bellflowers falling snimljen uživo ili je u pitanju muzika pravljena „na parče“ onda je ovo možda i sasvim netačna asumpcija. Druga polovina dua, Jan Urila Sas je tokijski muzičar (i sin prilično poznate muzičarke i fotografkinje Nanako Sato, a dok mu je otac Nizozemac), inače rođen u Francuskoj, a koji radi i sa projektom jan and naomi (koji bi bio najbliskiji kombinaciji popa i akustičnog folka uz tekstove na Engleskom), te svira bas u dugovečnom rok bendu GREAT3. Neki prethodni Janovi solo radovi su bili i strukturiraniji, melodičniji muzički komadi – debi album iz 2015. godine, Blue Angels of Santa Monica mu je kombinacija sanjivih balada i jeftine, kućne elektronike – ali  poslednje vreme kao da se snažnije predao avangardi i radu sa teksturom i bukom iz kojih onda skoro spontano izranjaju tonalne teme i harmonije.

I hinini i Janovi solo radovi su vrlo vredni da se čuju ako imate apetita za eksperimentalnu muziku koja se ne stidi pop i folk rodbine, ali Listen to the sound of bellflowers falling je jedini album na kome ćete čuti free jazz bubnjeve kako se uvijaju oko melanholičnih sintisajzerskih harmonija! 5 dancers, 1 bird album otvara u kontemplativnom maniru ali je onda Listen to the sound of bellflowers falling deset minuta urlajuće, distorzirane elektronske buke i hiperkinetičkog freetime bubnjanja.

Ni hina ni Jan ovde ne rade stvari iz neke agresivne dispozicije i kompozicija sjajno prenosi njihovu fasciniranost bogatstvom teksture, dubinom zvuka, moći koju im daju instrumenti gde uz male gestove mogu da dobiju strahovite poremećaje tektonskih ploča na kojima ova muzika počiva. Rimbaud’s silent nod ploču zatvara najapstraktnijim muzičkim halucinacijama gde se brujanje oscilatora modulira okretanjem reglera i ritmovima koji spontano nastaju pulsiranjem buke, a bubanj daje samo ukusnu punktuaciju. Savršen kraj za današnje druženje.

https://hinajanurilasas.bandcamp.com/album/listen-to-the-sound-of-bellflowers-falling