Lepa nedelja sa dosta dobre muzike. Ako se već sve oko nas raspada nek ima bar dobar saundtrak. Idemo:

Deo 1: BLACK METAL

Od dva nemačka black metal benda koji se zovu Life Demise ove je nedelje onaj malo siroviji snimio je album i taj album, Transcender osvaja neposrednošću i sirovom energijom. Mislim, ovo je vrlo jednostavna muzika, snimljena u garažnim uslovima, puna prostih rifova i prilično predvidivih harmonskih progresija, ali ova tri momka to sviraju kao da im život i čast zavise od albuma a taj suvi, garažni zvuk još pospešuje osećaj da slušate nešto tr00, bez trigera, digitalnih semplova i bilo kakve naknadne kozmetike u postprodukciji. Samo krljanje, samo poštena, sirova emocija. I meni je to lepo:

https://lifedemise1.bandcamp.com/album/transcender

Swordsman je u principu jednočlani blek metal/ pank projekat češkog muzičara po imenu Jan Pospíšil, ali za snimanje trećeg albuma, Na Túru k Duchu Hor III imao je i bubnjara, Jonáša iz Violent Reprisal. Ovo je, nagađate, sirovo i lično u izrazu, i jeste, ali je pritom i prilično konceptualno, snimano u staroj „istorijskoj kući“ u prostoriji gde se nalazilo ognjište. Jan se dosta oslanja na istoriju u onome što radi ali istovremeno se na kraju teksta o albumu zahvaljuje „Bogu, Lavkraftu i mom autizmu“ pa vam to dosta govori o njegovoj muzici. I, mislim, Na Túru k Duchu Hor III je simpatična ploča ekspresivnog, osobenog blek metal panka sa sirovim zvukom i sirovom emocijom ali ne nemaštovita i monotona kako je to često slučaj sa ovim partizanskim departmanom ekstremnog metala. Naravno i naplaćuje se koliko vi date pa poslušajte, ima ovde dosta lepog:

https://swordsman1.bandcamp.com/album/na-t-ru-k-duchu-hor-iii

Danski bend Agrat ima solidan debi album, Agrat Bat Mahlat i ovo je malo melodično, malo divljački, ali sve vreme prilično kvalitetno, sa tečnim, organskim aranžmanima i jeftinim ali časnim zvukom. Ovde nema nekakvog izmišljanja tople, jelte, vode ni u aranžmanima ni u miksu i bend prosto cepa dobar gitarski metal, sa znojavim, napornim radom na žicama, vrištanjem i bubnjarskim rešetanjem, kako dolikuje. Meni je to vrlo prijatno:

https://agratofficial.bandcamp.com/album/agrat-bat-mahlat

Meksički trio Muerto mi je veoma po meri sa svojim trećim albumom, Eclipsed Realms jer ovo troje ljudi odlično kombinuju mišićavi, rokački power-trio blek metal, sa atmosferičnijim doom metalom, uz mrvicu avangarde. Eclipsed Realms je jeftino producirana ploča ali ona zvuči vrlo samouvereno u svom spajanju, recimo, uticaja Deathspell Omega i Amenra u pomrčini mrklijoj od noći i emociji koja nikada više neće biti zdrava. Lepota:

https://muerto-label.bandcamp.com/album/eclipsed-realms

Onda imamo i treći album švedskog misterioznog projekta Mylingar izašao sedam godina nakon prethodnog. Ovde se ne zna ni ko svira ni koliko ljudi tu ima (slutim samo jedna osoba) a muzika je hermetični, agresivni a opet distancirani black death metal. Mylingar (ime benda bi bilo „lutajući duhovi nekrštene umrle dece“) sa albumom Út „započinju novu trilogiju“ i nude samo agresiju, disonancu i strah. Ali to vrlo lepo nude i u njihovom spoju režećeg metala i avangarde ima itekako mnogo dobre, zrele muzike da se čuje:

https://mylingar.bandcamp.com/album/t

Pilori iz Ruena u Francuskoj nije baš lako žanrovski odrediti jer je njihova muzika delom i blek metal, delom i haotični hardcore, pa onda malo i blackened grindcore. Nema ni veze, album Sans Adieu je DOVOLJNO blek metal da ga stavim u ovaj deo pregleda, sa dosta tritonus intervala na gitarama i blekmetalskim vokalom, ali onda i sa grinderskom eksplozivnošću i hardcore-thrash nervozom. Bend definitivno zvuči furiozno na ovoj ploči ali ne bez plana i programa pa vas pesme snažno vozaju između raznih tempa i melodija i ne daju da se ohladite. Prilično odlično a samo pedeset centi za daunloud:

https://pilori.bandcamp.com/album/sans-adieu

Kolumbijski Pagan Abomination sviraju vrlo tr00 blek metal. Prvi album su snimili još 2010. godine a drugi, Comulgando el maligno, evo tek sada. Dakle, ne grupa sa nekakvim ozbiljnim studijskim opusom, ali grupa koja kad svira, svira za sve pare. Comulgando el maligno je ploča sirovog blek metala sviranog orkanskom žestinom, sa besnim rifovima, dva strašna vokala i satanističkom orijentacijom. Sve, dakle, što ja volim i Pagan Abomination isporučuju tačno onaj jednostavni, neposredni blek metal kakav čoveku treba da se napumpa energijom i nastavi da grize:

https://paganabomination.bandcamp.com/album/comulgando-el-maligno

Nemački The Fals su od one vrste bendova koji misle da korus-flendžer efekat na gitari može da unapredi bukvalno svaku pesmu. OK, ne odvrću ga MUČKI svuda ali njihov drugi album, Where Cold Steel Gleams kreće uz vrlo psihodelične gitare i oštru svirku i srećom, bend ima dovoljno pribranosti da u daljem toku ploče više polaže na pesme i rifove nego na efekte. A i produkcija je zapravo dosta suva i oslanja se na ono što ljudi mogu da postignu pedalama, u sobi a ne na budženje u miksu, što vrlo cenim i što daje The Fals jednu rokersku, old school komponentu. I, mislim, pesme mi se na kraju dopadaju sa svojim speed metal rifovima, atmosferičnim old school solažama i tom grčevitom, na-mišiće izvedbom. Lepo:

https://thefals.bandcamp.com/album/where-cold-steel-gleams

Nizozemski Doodswens je nakon debi albuma iz 2021. godine promenio maltene celu postavu i sada je ovo nizozemsko-italijanska postava koja je onda i drugi album naslovila Doodswens. I meni je ovo POTAMAN jer Doodswens šibaju energično i ubedljivo, sa jednom old school neposrednošću i u aranžmanima i u zvuku. Mislim, zvuk je studijski, kvalitetan, snažan, ali deluje dosta prirodno i oslonjen na prava pojačala i mikrofone, dok su pesme utemeljene na pamtljivim rifovima i energičnoj izvedi. Ne manjka tu atmosfere, Doodswens i znači „želja za smrću“ ako dobro razumem, pa je i muzika u skladu sa tematikom mračna i preteća, ali pre svega ŽESTOKA:

https://doodswensband.bandcamp.com/album/doodswens

Još žešći su Italijani Necromorbid na svom četvrtom albumu, Ceremonial Demonslaught. Nije ovo posebno inventivan black-death metal ali udara jako, ima jake rifčine i mračne melodične solaže, tempo je dobar i zvuk je prilično profi urađen. Necromorbid naprosto pružaju slušaocu elegantnu agresiju i rafiniranu žestinu i kogod da voli kad je blek metal BAŠ brutalan, ovo je za njega:

https://necromorbid.bandcamp.com/album/ceremonial-demonslaught

Prayer Position iz Bostona sviraju blackened punk ali ne treba misliti da je njihova muzika manje brutalna samo zato što je jednostavnija i jeftinije producirana. Novi EP, Devotion je STRAŠAN, sa tri pesme sirovog, oštrog i ofanzivnog metala (od kojih je srednja maltene kao da slušate prenos iz prostorije za mučenje neke srednjevekovne tamnice) koji kao da izvode besni i gladni psi. Brutalno:

https://prayerposition.bandcamp.com/album/devotion

Vile Light iz Ejkrona u Ohaju imaju ipak i malo melodije u svom black-death krljanju da se slušalac ne uguši u svom tom crnilu i nihilizmu. Deceiver’s Blight je drugi EP za ovaj kvintet i to je tehnički kvalitetan, agresivan black-death sa korektnim odnosom udaranja posred pičke i pamtljivijih, melodičnijih tremolo-rifova. Solidna produkcija, čak pet pristojnih pesama, vrlo dobro izdanje:

https://vilelight.bandcamp.com/album/deceivers-blight

Beneath Purgatory iz Masačusestsa su svoj vrlo sirovi, pankerski blek metal izraz sa početka karijere rafinirali u i dalje sirovi, pankerski blek metal izraz, ali sada sa vrlo šmekerskim zvukom i odličnim songrajtingom. Album …of the Depths, peti za ovu ekipu je negde između black metala, thrash metala, heavy metala, speed metala (i dobro, panka) i nema problem da uzme od svakog šta mu treba, samo da svaka pesma bude SVOJA i da se odlikuje posebnim karakterom, temama, melodijama itd. Plus, produkcija je skoro pa garažna a i to zvuči ODLIČNO sa živim, zvonkim bubnjem, velikim, melodioznim basom, hrskavim gitarama. Jedan od najšarmantnijih albuma ove nedelje, bez ikakve sumnje:

https://beneathpurgatory.bandcamp.com/album/of-the-depths

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Promaklo mi je da su prošle nedelje The Lords Of Altamont izdali novi album za Heavy Psych Sounds Records (nisam video mejl ili ga izdavač nije ni poslao, DA, PROVERIO SAM SPEM FOLDER HVALALEPO). No, evo ga sada i, mislim, znate već da je ovo odlično. Forever Loaded ne menja ništa značajno u zvuku kalifornijskog benda i ovo je i dalje perfektno isprženi psihodelični rok, sa jakom distorzijom, jakim ritmom, jakim tempom, ali bez usiljenosti. The Lords Of Altamont uvek zvuče kao da su maksimalno opušteni i sviraju u stanju blažene euforije koja ne zahteva napor i nikada ne mora da se završi tako da i ovde ispucavaju deset pesama rokenrol savršenstva za vaš užitak i ništa ne mora da se objašnjava. Perfekcija:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/the-lords-of-altamont-forever-loaded

Ghorot iz Ajdahoa imaju već dosta iskustva u kreiranju osobenog blackened doom metala pa im je treći album, Obsidian, promućurno napisan i pažljivo produciran. Ovo je muzika atmosfere i evokativnih tema, živa u izvedbi, dosta prozračna u miksu i sa pesmama koje umeju da potraju ali nisu dosadne i spretno se valjaju kroz svoje tenzične strofe i dobro tempirana krešenda:

https://ghorot.bandcamp.com/album/obsidian

Ukrajinci Varra sviraju spor, melanholičan ali i dalje dosta gruverski stoner-doom metal na istoimenom debi albumu. Ovo je solidno produciran i solidno konceptualizovan studijski (za sada) projekat u kome tri čoveka prave neužurbanu, relaksiranu muziku što svejedno ima slojevitost i dovoljno drame da slušalac bude aktivno angažovan i da se ne svede sve na zvučni tapet. Vrlo pristojno:

https://varramusic.bandcamp.com/album/varra-varra-2026

Into The Coven su iz Konektikata i pre 12 godina su imali jedan EP. No, rešeni su da pokušaju ponovo i Ritual je njihov drugi EP, sa četiri pesme vrlo ugodnog doom metala. Ovo je više doom-heavy stil, sa višim tempom i lepršavijom svirkom, te nekim simpatičnim mejdnovskim, epskim izletima (slušajte The Fallen Stand), i sve je to producirano uredno, odsvirano sa strašću i generalno ISPRAVNO. Meni je jako prijalo:

https://intothecovenct.bandcamp.com/album/ritual

Nemci Wasteland Haze sviraju mešavinu (instrumentalnog) doom metala, stoner roka i post metala/ post roka, sa pesmama dužim od deset minuta i puno meditacije nad repetitivnim gitarskim gestovima koje ne smem ni da nazovem rifovima. Iako to zvuči vrlo šematski, album Tales From The Wasteland Chapter I: Lonestar je prilično dobar i uspeva da ima jednu kinematsku širinu iako su kompozicije praktično džemovi. Svakako pomažu vokalni semplovi koji se koriste u nekim od pesama, ali i muzika je generalno nekako okej osmišljena da se razvije prirodno, organski pa i impresivno do momenta kad krenete da je proživljavate:

https://wastelandhaze.bandcamp.com/album/tales-from-the-wasteland-chapter-i-lonestar

Kanadski trio Fuzzpeddler je imao jedan demo pre dve godine i sada se vraća sa EP-jem Duality I sa dve pesme koji je ODLIČAN. Pričamo o, naravno, vrlo faziranom heavy psych zvuku, sa toplim, bogatim gitarama, pljeskajućim basom, dobrim ritmičkim gruvom i odličnim, melodičnim vokalima. Kao nekakav, jelte, kondenzat Blek Sabata u radio-friendly paketiće od tri i po minuta. Vrlo solidan zvuk i bend koji puno obećava. Nadajmo se da Duality II čeka već iza narednog ugla a ovaj daunloud kupujete po ceni koju sami odredite:

https://fuzzpeddler.bandcamp.com/album/duality-i

Norvežani Draken su, kako i sami kažu, negde između heavy rocka i metala, ali za naše potrebe je to dovoljno blizu hard roku i stoner roku da se niko ne zabrine. Treći album benda, Here be Draken nudi mišićavu power-trio svirku i melodične, simpatične pesme čija žestina stoji u finoj ravnoteži sa njihovom komunikativnošću. Lep i solidno raznovrstan album koji ta svedena trio-struktura čvrsto uvek drži i ne dopušta mu da se raspe u eksperimentisanju:

https://drakentheband.bandcamp.com/album/here-be-draken

Kada vidite da se bend zove Beseda znate da su neki naši. I jesu, bend dolazi iz Kumanova, iz Severne, jelte, Makedonije a debi album A Summoner’s Tale im donosi ljupkih pet pesama blago progresivnog doom metala. Kažem „blago progresivnog“ jer je ovo u prvom redu dobar teški rok/ metal i progresivan je samo utoliko što je maštovit. Beseda se ne trude da pobegnu od fundamenata žanra ali ih kvalitetno promišljaju, imaju vrlo solidan zvuk i ambiciju da nađu sopstveni izraz i to im za sada dosta simpatično ide. Respekt i preporuka:

https://beseda.bandcamp.com/album/a-summoners-tale

Vrlo lep doom/ doomed heavy metal stiže iz San Franciska sa prvim albumom kvinteta Theya. Naslovljen Vol. 1 on je natrpan do vrha bluzerskim , gruverskim pesmama koje imaju finu, promišljenu metal nadgradnju. Bend svakako profitira od toga što ima dve žene u postavi, od kojih je jedna za mikrofonom i odmah izdvaja zvuk grupe između doom-stoner kolega, ali je muzika generalno lepo napisana, svirka je žestoka i ubedljiva, produkcija je odlična i ovo je album i za old school hard rokere i za modernog stoner-doom slušaoca podjednako. Vrlo lepo:

https://theya.bandcamp.com/album/vol-1

Znate već kako obično kažem da su Argentinci majstori lo-fi heavy psych rocka i metala, no Tusoc iz Rozarija su zapravo nešto više otišli u post-rock smeru pa im je album Monolith superiorna kombinacija rifaškog i psihodeličnog stoner roka sa postrokerskim meditacijama. Zvuk zapravo uopšte nije tako lo-fi i ovo je propisno studijski producirana ako već ne SKUPA ploča, a moćni gitarski vatromet, mišićavi gruv i dobri vokali obećavaju odličan provod tih četrdesetak minuta što ih bend cepa. Jake preporuke:

https://tusocbanda.bandcamp.com/album/monolito

Al evo malo lo-fi haosa. Panther Caps ima novi album, 2 High 2 Die i anonimni umetnik sa Aljaske (koji mora da stalno ponavlja da mu je muzika „prava“ jer su mu omoti generisani veštačkom inteligencijom plus sarađuje sa Swamp Records a koji su, jelte, promoteri AI muzike) je ovde spakovao još trinaest pesama faziranog, okultnog roka garažne teksture i satanske orijentacije. Nije ovo ni originalnije ni inovativnije od prethodnih izdanja ali je i dalje prijatno sa svojim agresivnim heavy psych garage punk pristupom i puno buke. Meni se i dalje dopada:

https://thepanthercaps.bandcamp.com/album/2-high-2-die

psychedelic source records su procvetali s proleća pa evo i novog albuma, odnosno kolekcije džem-sešn snimaka na kojima imate po tri gitare, tri basa i dva seta bubnjeva. Ako znate Bencea Ambrusa i ovu ekipu, znate otprilike i kako ¡Tiene Cojones! zvuči, sa temeljima u bluzu i razradom u spontanoj psihodeličnoj improvizaciji. Kao i uvek meni je to vrlo prijatno i ove dugačke, izdžemovane pesme mogu da slušam koliko god da traju a kao i uvek ove naše mađarske komšije nam sve to daju za onoliko para koliko mi odredimo. Fer i pošteno:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/tiene-cojones

Vrlo prijatno zvuče Iguanahead iz Nešvila, sa četiri lepe, energične rokenrol pesme na EP-ju Fake Situations. Ovo je maštovita, energična muzika koja uživa da zdravu rokersku osnovu obogaćuje simpatičnim eksperimentisanjem sa aranžmanima i efektima i nikada ne zapostavlja pošten, znojav rad, ali je stalno inventivna u kreiranju svojih malih psihodelično-hororičnih komada. Vrlo lepo a plaća se po želji:

https://iguanahead.bandcamp.com/album/fake-situations

Bipolar Fuzz (možda „fuzz“ ovde ozničava policajca?) su teškorokerska ekipa iz Australije a čiji je album Zero Sum Game negde između hard roka, pank roka, grandža, metala… Mislim, ne da ljudi lutaju, nego se zapravo odlično snalaze u tom nekom koktelu stilova i prave jedanaest pesama koje imaju i melodiju i rif i atmosferu i gruv, pa i taj faz iz imena, umeju da budu i psihodelične ali su uvek vrlo slušljive i praktično radio-friendly pa se mogu vrteti i civilnoj publici bez straha. Lepo!

https://bipolarfuzz.bandcamp.com/album/zero-sum-game

The Neurophonic Temple je jedno, uh, dosta pretenciozno ime za bend, pogotovo kada vidite momke na promo slici sa vezanim očima, a i EP su naslovili Transgressive Sonic Stimuli pa sam sa dosta zebnje kliknuo na ovo, međutim… Međutim, muzika je vrlo lepi psihodelični teški rok (plus mrva noise rocka i alternativnog roka), sa toplo faziranim gitarama, lepim, mišićavim gruvom i puno odličnog pevanja. The Neurophonic Temple su Nemci i ima tu neke tevtonske discipline u arhitekturi pesama i izvedbi, ali ima i puno teksture u zvuku, dovoljno prostora za improvizaciju u izvedbi i pesme – pet komada – su naprosto ODLIČNE:

https://theneurophonictemple.bandcamp.com/album/transgressive-sonic-stimuli

Ripple Music ove nedelje izbacuje drugi album teksaškog (ali, da podsetim, suštinski meksičkog) benda Demons My Friends. Njihov debi iz 2023. godine mi je bio vrlo simpatičan na ime svoje mešavine propisnog stoner rok rokanja i melodičnijih grunge tema – iako sam ja prema takvim mešavinama dosta sumnjičav – pa ljudi ni za ovu priliku nisu značajno menjali pristup. Survive/Yourself je ploča sporih, teških, epskih stoner rok komada sa vrlo lepo ubačenom melodičnom dimenzijom koja, kada se svira ovako sporo, teško i dramatično nosi sa sobom posebnu vrstu psihodeličnih efekata. Bend se svakako izdvaja unutar Ripple Music kataloga a da i dalje ima sav kvalitet koji njegovi standardi podrazumevaju. Odlično:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/survive-yourself

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Kamras i Dugong Samar su filipinski thrash metal bendovi sa split izdanjem demo snimaka naslovljenim Crossfire Chaos Split Demo. Kamras kolju snažno i brzo, smeštajući se negde između thrash metala, hardcore thrasha i grindcorea sa tri pesme koje su lake na nogama i opasno ujedaju. Dugong Samar imaju duže pesme, sporiji su, skloniji teškom, napetom gruvu i mošerskim, srednjetempaškim rifovima. Oba benda sviraju vrlo solidno i imaju vrlo solidnu produkciju pa se ovo izdanje sa apetitom sluša i sa zadovoljstvom preporučuje:

https://dugongsamar.bandcamp.com/album/crossfire-chaos-split-demo

Exorcizphobia dolaze iz Trutnova, češkog gradića u kome se već duže od četvrt veka održava najveći festival andergraund metala na svetu, čuveni Obscene Extreme. I Exorcizphobia sviraju vrlo solidan thrash metal, a što je nekako prirodno. Njihov peti album, Neurosis Unbound nudi uredne, klasične pesme sa energičnim tempom, komponovanim solažama, dosta aranžmanskih finesa, ali bez gubljenja u nekakvim muzičarskim eksploracijama. Ovo je oštar, napadački thrash sa pesmama od tri i po i četiri minuta, udobno smešten u brazdu koju su osamdesetih prosekli Testamenti, Nuclear Assaulti i slični bendovi i solidno produciran. Lepo:

https://exorcizphobia.bandcamp.com/album/neurosis-unbound

Brazilski projekat Bloodrain je manje-više jedan čovek, Luis Del Castillo a koji se poslednjih godina seli po evropi pa je najnoviji album, The Paradox of Tragedy snimio u Nizozemskoj i u saradnji sa tamošnjim muzičarima. Ovo je vrlo solidan thrash sa blagim zanošenjem u smeru melodičnog death (pa i malo black) metala, sa taman toliko rada na melodiji i njenom aranžiranju da pesme prodišu a da je i dalje u prvom planu kvalitetan rifaški rad i stamen gruv. Prijatna ploča, solidno producirana a prodavana po ceni koju sami odredite:

https://bloodrain.bandcamp.com/album/the-paradox-of-tragedy

Finci praktično nikad ne zajebu. Ascending Burn je thrash/ deaththrash postava iz Laponije, sa četiri rokačke, simpatične pesme na EP-ju Ascending Burn. Ništa ovde nije naročito ekstremno, ali je sve uredno, sa lepim rifovima, dobrim gruvom i profi produkcijom a da bend pre svega ima neki karakter i ne zvuči kao da samo svira „žanr“. Meni je ovo vrlo solidno i nadam se nekom albumu uskoro:

https://ascendingburn.bandcamp.com/album/ascending-burn

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Man Band su iz Margejta u Ujedinjenom kraljevstvu ali u bendu nisu samo muuškarci, ima i jedna žena. Čisto da se zna. Uprkos tome, minialbum Strong Man je vrlo solidan, sa šest pesama pank roka/ alternativnog roka/ nojz roka koji ima dosta težine, žestine i ljutine da bude unutar neke proširene metal orbite. Pritom, ovo su duže pesme sa dosta prostora da se naprave atmosfera i narativ, imaju zanimljive tekstove, dobar miks i projekat je zaokružen tim lepim omotom. Odlično:

https://manband.bandcamp.com/album/strong-man

Price Of Fear dolaze iz Mančestera, ali taj Mančester je u Nju Hempširu u SAD. Eto. Njihov EP, Moral Ruin ima tri dobre pesme metaliziranog hardkora, ali metaliziranog po starom receptu, dakle, bliže crossover podešavanjima. Pesme su svakako duže, sa puno srednjetempaškog mošerskog nabadanja i promuklim, dobrim ženskim vokalom. Meni je to taman kako treba, a i zvuk i miks su dobri pa je cena od koliko date za ovo izdanje EKSTREMNO fer:

https://priceoffear.bandcamp.com/album/moral-ruin-e-p

D-Ctatorshit su Rusi i naravno da sviraju d-beat crustcore. Eponimni album je sirov, jeftino snimljen i na sve strane besni zbog, jelte, diktature i drugih nepravdi i mada smo sve to čuli MNOGO puta do sada, svakako je lepo upoznati mlade sa ispravnim životnim stavom i orijentacijom. Plus taj superiorno pocepani ženski vokal. Ako ste ikada voleli Anti-Cimex, Mob 47 i Disorder, D-Ctatorshit su vaša čašica rakije. Naravno da plaćate koliko hoćete:

https://d-ctatorshit.bandcamp.com/album/self-titled

United Aggression je EP sa pet pesama gde je svaku dao po jedan od mladih, novih teksaških bendova. Ovo je transverzala od hardcorepunka preko grindcorea do death metala i sve je simpatično pa je zgodno imati ovo izdanje kao referencu kada neki od ovih bendova postane poznat i slavan:

https://unitedaggression.bandcamp.com/album/united-aggression

Braintooth iz Kalifornije imaju bubnjara koji se preziva Zverina a što ih odmah kvalifikuje za bend koji vredi podržati. Ni EP Gravity Wins nije rđav, sa pet pesama mešavine crustpunka i death metala, onako, jednostavno, neposredno ali sa pristojnim nivoom zanatskih kvaliteta. Plus, tekstovi nude pametan satanizam i to se mora ceniti:

https://braintooth1.bandcamp.com/album/gravity-wins-2

Ratbite Fever! su tri i po lika iz Kolorado Springsa sa istoimenim albumom maničnog, otkačenog panka. Ovo je muzika pisana originalno 2020. godine ali onda marinirana do sada. Jedan od autora čak i ne svira na materijalu (ali ga je producirao) ali ovi koji sviraju rade lep posao nudeći osam disonantnih, nenametljivo avangardnih čitanja rokenrol osnove, sa ispadima u smeru noise rocka i hardcore thrasha. Zabavno, originalno, i jako simpatično:

https://ratbite-fever.bandcamp.com/album/ratbite-fever-2

Već sam pominjao kazahstanski grindcore bend Ajal koji svira oštro, brzo i ne komplikuje, sa kratkim, jezgrovitim pesmama koje brzo prelaze na poentu i zakucavaju je preciznim udarcima. Njihova strana split albuma (koji je naravno samo vinilni seveninčer) sa Groin ima sedam pesama od kojih su samo dve duže od minut i sve je sjajno, onako, old school, neposredno i bez filozofije, a opet zanatski dobro. Plus, bend se bavi ozbiljnim temama. Groin su iz Arizone i uprkos činjenici da se zovu, jelte, „prepone“, i oni se bave ozbiljnom tematikom u tekstovima a i sviraju dobar grindore/ powerviolence koji vas neće ostaviti, jelte, nezadovoljenim. Blastbitovi koje sviraju LJUDI i snimljeni su MIKROFONIMA na pravom, akustičnom BUBNJU, i to sa obe strane ove ploče, pa to je već razlog za slavlje. Plus, naravno, plaćate koliko hoćete za daunloude:

https://ajalgrind.bandcamp.com/album/groin-ajal-split

https://groinaz.bandcamp.com/album/groin-ajal-split

Deo 5: DEATH METAL

Autotheist su brazilski death metal projekat sa, pretpostavljam, samo jednim stalnim članom, pošto se naglašava da su za album Old Illness – prvenac za ovu grupu – u postavi bili partikularno ti i ti ljudi. Enivej, ovo je death metal demo-kvaliteta, ali DOBROG demo kvaliteta, dakle, rokački, znojavo, sa zujavim, ujedajućim rifovima, brzim tempom i vokalom koji zvuči kao da izlazi iz larinksa zombija koji je video i bolje dane… početkom dvadesetog veka. Dakle, nije ni glamurozno ni inovativno, ali PRŽI:

https://autotheistdeathmetal.bandcamp.com/album/old-illness

Stench Of Sorcery su španski bend koji u principu svira death metal, ali su razgovetniji i istovremeno epskiji od death metala koji ja uobičajeno slušam. Album The Palegold Menace je prvi za bend koji iza sebe ima dva supstancijalna EP-ja, i nudi sedam pesama vrlo narativnog metala koji ima potrebne death metalske kredencijale (dubok glas, nizak štim, dupli kik itd.) ali se ne okreće pre svega agresiji već kreira i raspreda te neke svoje priče. Simpatično je to, solidno napisano, neužurbano odsvirano i dobro producirano:

https://stenchofsorcery.bandcamp.com/album/the-palegold-menace

Za vrlo sirov, vrlo prljav deaththrash metal tu su nam Corrupted Saint sa Floride. Njihov aktuelni EP, Purveyors of the Undead je pet pesama surovog andergraund zakivanja, sve onako ružno i odbojno kako možete da zamislite da će vam se dopasti a da nikog iz svoje „normalne“ okoline nećete ubediti da mu vredi posvetiti pažnju. No, bend piše solidne pesme, svira žestoko i ima minimalno kvalitetan zvuk. Meni dovoljno da ih preporučim:

https://corruptedsaintthrash.bandcamp.com/album/purveyors-of-the-undead

Massacred ima novi album i sa njim (ponovo) jedini član Christian Badia obećava (ponovo) ulazak u novu fazu rada projekta koja će (ponovo) biti brutalnija nego ikada. Prvi znaci su dosta dobri i mada se  Infernal Blazing Carnage ne odmiče ne znam kako daleko od predloška koji već dobro znamo, ovo je i bolje produciran i bolje napisan album od poslednjih par sezona autputa Massacred. Brutalni, hororom inspirisani death metal po šnitu Mortician je i dalje u osnovi ali ovo sada naginje ka goregrindu i lepršavije je i maštovitije od proseka. Pozitvni trendovi! Kome to nije DOSTA, ima i promotivni demo Necrotic Demolition sa nekoliko pesama iz istog kontingenta u demo verzijama za dolar:

https://massacred.bandcamp.com/album/infernal-blazing-carnage

https://massacred.bandcamp.com/album/necrotic-demolition-promo-2026

Of Earth & Ash su novi death metal trio iz Baltimora i sa debitantskim izdanjem, EP-jem Repulsive Communion nude četiri pesme disonantnog i mračnog death metala. Nisam oduševljen kako je ovo producirano, sa previše kompresije koja na sebe skreće pažnju i često ne slušam muziku nego to kako se ona guši pokušavajući  da se probije do mene, ali pesme su zanimljive, sa tenzičnim rifovima, tečnim gruvom, jednom prilično solidnom kombinacijom atmosfere i agresije. Bend apsolutno ima neki svoj zvuk i potencijal da bude prepoznat i među death metal i među deathcore publikom pa mu posvetite malo vremena:

https://ofearthash.bandcamp.com/album/repulsive-communion

Ignobleth su italijanski death metal trio niskog štima i mračnog, hermetičnog zvuka. Njihov debi album, izašao za pouzdani Caligari Records naslovljen je  Manor of Primitive Anticreation i praktično znate kako će zvučati već na osnovu tih nekoliko reči. Dakle, Ignobleth pružaju pećinsku, primitivnu zabavu negde na tragu Incantation i sličnih old school ispisnika a primitivnost u estetici, naravno, ne odnosi se i na muzičku tehniku koja je rafinirana taman koliko treba. Dakle, teški, mračni rifovi, sirova brutalnost i mnogo kavernoznog gruva, ali i okultnih meditacija čine ovaj album veoma ugodnim štivom za ljubitelje propisno andergraund death metala. Ako ste vi jedan od njih, izvolite:

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/manor-of-primitive-anticreation

Tu su i Čileanci Endless Sedition čiji novi EP, ide uglavnom istim kotama, krljajući nemilosrdno teškim, masivnim blastbitom a onda dosoljavajući bolesnim, disonantnim a podgojenim rifovima. Bend svira izuzetno precizno a da sve to zvuči organski i znojavo a ne kompjuterski uređeno, dok je miks, pa, bučan, težak ali ne haotičan. Četiri odlične pesme plus intro i bend više nego spreman da snimi debi album i pokori svet (samo da nađu stalnog bubnjara):

https://endlesssedition.bandcamp.com/album/sinister-devastation

Iako su Rise Of Kronos Nemci, oni se lože na grčku mitologiju pa je i njihov peti album (za pet godina), Slaves of Time, pun helenskih motiva, ali samo u tekstovima. Muzički, ovo je death metal koji udara jako i voli epsku melodiju ali samo ako može da se svira žustro, brzo, energično. Bend ne filozofira naročito mnogo i album, iako ovo nije prostačka muzika, odlikuje jedna neposrednost u izrazu i naglasak na napadačkom, in your face nastupu. Podržava se!

https://riseofkronos.bandcamp.com/album/slaves-of-time

Pa imate isto iz Nemačke Sabiendas, kvintet iskusnih muzičara koji rade pod ovim imenom već dvadeset godina. Puppeteer of Doom im je četvrti album i ono što njihova muzika nema na nekakvoj velikoj inovativnosti, ona kompenzuje pristojnim kvalitetom pesama i snagom izvođenja. Puppeteer of Doom je sklopljen od rifova koji RADE POSAO iako nisu preterano originalni, a bend ih svira sa žestinom i autoritetom koji čitavom njihovom iskazu daje pristojnu težinu. I sam zvuk je, iako prilično glasan, ipak dovoljno slojevit i prirodan da osetite da su ovo ljudi (i jedna žena) koji ginu a ne da je sve sklopljeno u mašini. Korektno teška i agresivna ploča za svakog ko voli propisan, mesnat death metal:

https://kernkraftritter.bandcamp.com/album/puppeteer-of-doom

Ordh iz Vermonta su novi progresivni death metal bend u kome sviraju tri člana pokojnog progresivnog sludge metal benda Barishi a peva Jonathan Hébert, gitarista Come to Grief. I debi album, Blind in Abyssal Realms jeste interesantan, sa dosta repetitivnih, hipnotičkih motiva i ritmičkim konzistencijama koje su dosta retke u death metalu. Pritom, pesme su podugačke, zvuk težak i bučan i ovo apsolutno ima u sebi dimenziju sludge metal masivnosti, ali su gitare uvek vrlo proggy i album je od početka do kraja zanimljiv:

https://ordh.bandcamp.com/album/blind-in-abyssal-realms

Pissrot iz Tenesija i dalje sebe taguju i sa „caveman shit“ tako da znate da njihov drugi album, Absolute Form nije izgubio svoju, jelte, pećinsku formu. No, Pissrot su ovde definitivno napredovali, ostajući unutar formata mračnog, kavernoznog death metala ali dodajući gas i kreirajući kolekciju pesama koje idu brže i smelije su iskomponovane nego do sada. Imajući u vidu da su mi se do sada BAŠ dopadali, ovde mogu da kažem da sam vrlo radostan kako Pissrot evoluiraju svoj izraz, a i zvuk je jako simpatičan, onako jeftin, garažno-hermetičan a opet napet, besan, sa hrapavim gitarama i muljavim, neprozirnim donjim frekvencijama. Death metal bez mane i zapravo prepun vrlina:

https://pissrotband.bandcamp.com/album/absolute-form

Undergang i Corpus Offal, imaju vrlo simpatičan split singl bez posebnog naslova ali sa dve pesme ozbiljno krljačkog i mračnog death metala. Teksašani Corpus Offal su prošle godine izdali prvi album i ovde se potvrđuju sa komadom psihodelične death metal ceremonije oplemenjene brboćućim vokalima. Sa druge strane, Danci su već poznat bend sa dosta izdanja iza sebe ali od 2020. godine snimaju samo split izdanja i nikako da porade na novom albumu ili stabilizuju postavu. Što je šteta, jer ova pesma apsolutno podseća na to koliko Undergang dobro rade taj štrokavi, bolesni skandinavski death metal zvuk. Prelepo:

https://corpusoffal-undergang.bandcamp.com/album/split

https://undergang.bandcamp.com/album/maddikehavets-dans

Infestuous iz Ohaja su onaj tipični technical brutal death metal bend iz vica: dva čoveka u studiju i opsesivno komplikovane kompozicije sa ludački mnogo promena ritma, egzotičnim harmonijama i teškim, za svirku kompleksnim temama koje samo stižu jedna drugu i sve zvuči kao laboratorijski eksperiment  koji je krenuo u nekom svom smeru nego kao, jelte, teški rok. Minialbum Unfathomable Mutagenic Abominations je na momente kompleksan do PARODIJE, ali ova dva tipa sviraju odlično, produkcija je klinički čista ali sve se čuje i nije BEŽIVOTNO, a pesme, kad se malo udubite imaju smisla i ovo bude odlična zabava:

https://infestuousdeath.bandcamp.com/album/unfathomable-mutagenic-abominations

Dosta dobrog death metala ove nedelje, pa tu pribrajamo i treći album projekta Dysemblem, Buried by the Weight of Light. Ovo je grčki, u principu jednočlani projekat gde sve radi Aees, anonimni gastarbajter koji sedi u Londonu i pravi muziku što je spoj death metal čvrstine, egejskih folklornih motiva i blek metal cepačine. No, od 2019. godine mu bubnjeve svira Vagelis Felonis, odnosno Nuctemeron, siva eminencija grčke scene ekstremnog metala, čovek, sa ogromnim brojem aktivnih i bivših projekata u biografiji a koji se ovde prirodno uklapa u muziku što je hermetična, ezoterična ali mišićava i snažna. Dobra ploča andergraund krljanja:

On the Promise of the Moon je drugi album za Reeking Aura iz Njujorka/ Nju Džersija i jedna vrlo sveža death metal ploča u pogledu rifčina i generalnog tretmana harmonije. Nekako, ova ekipa (čije tri petine sviraju u grindcore postavi Buckshot Facelift), uspeva da napravi death metal koji je opasno melodičan a da ne zvuči kao „melodeath“, plus da ima apsurdno teški zvuk i andergraund stav propisnog brutal death metala. On the Promise of the Moon je ploča iznenađujuće smelih harmonskih eksploracija ali i iznenađujuće poštene death metal agresije i ne mogu da prestanem da je slušam:

https://reekingaura.bandcamp.com/album/on-the-promise-of-the-moon

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Rusi Жердь imaju album žestoke rokenrol svirke naslovljen Без шанса на побег, i sa dvanaest pesama odličnog zvuka i žustre krljačine. Жердь kažu da je ovo „heavy noise rock“ i, mislim, jeste, ali je i elegantan sa kratkim pesmama, ekonomično aranžiranim oko dobro osmišljenih motiva, sa odličnim radom mišićave ritam sekcije, finim gitarskim nadgradnjama osnovnih tema, dobrim vokalima. Plus, odličan zvuk, tekstovi na Ruskom, sve kako treba:

https://wearezherd.bandcamp.com/album/–2

Također ruski projekat Eightrope je jedno potpuno obožavanje Godflesha, samo sa malo više death metalskim vokalima. A što je otprilike onako kako većina obožavanja Godflesha zvuči. Album Traumatremata (što je, prilično sam siguran, urnebesno deep-cut referenca na pesmu Godflesha Monotremata), dakle, ima lepljive, nisko naštimovane gitarske rifove, mašinske industrial ritmove, bas gitaru koja žvaće i neolitski vokal, i sve to funkcioniše vrlo solidno. Zvuk je jak, a ne prejak, pesme su repetitivne, ali imaju dovoljno tenzije i razrešenja i ništa nije ekstravagantno predugačko, dakle, IDEALNO.

https://eightrope.bandcamp.com/album/traumatremata

Nisam uopšte neki veliki ložač na Crippled Black Phoenix ali ipak, kada novi album izađe, to ima da se ČUJE. Sceaduhelm je, po izjavi samog benda najintrovertniji i najsvedeniji album koji su do sada snimili, ali, mislim, ovo je u stvarnosti prijatni, za moj ukus sasvim dovoljno ekstrovertni „dark rock“, sa nimalo zanemarljviom dimenzijom klasičnog gotskog zvuka onako kako su ga u osamdesetima svirali, znate već, Sistersi, The Cult u ranoj fazi, pa i The Cure. Ne bi to baš ni malo bilo po mom ukusu, ali ima ovo onda i jednu monumentalnost i težinu koje dolaze, valjda, iz tih Justinovih korena u sludge i doom metal bendovima poput Iron Monkey i Electric Wizard i naprosto ne mogu da skroz otpišem CBP kao nešto što nije za mene:

https://crippledblackphoenixsom.bandcamp.com/album/sceaduhelm

Hmmm, Abrams iz Denvera su nekako zanimljivi jer sviraju u suštini alternativni rok, sa dosta teatralnih melodija i ekspresivnog pevanja, ali je fundament tvrdi, mišićavi rok/ metal/ (post)hardkor u kome se ČASNO krlja. Album Loon mi je zbog toga bio draži i bolji nego što sam očekivao jer kad god sam se mrštio na poneki weezerovski gitarski pasaž ili grandžersko pevanje, tu je bila brutalna ritam sekcija da mi čuva leđa. Nije to loše:

https://abramsrock.bandcamp.com/album/loon

.gif from god iz Virdžinije sviraju mathcore kao da je namenjen metalcore publici koja ne može bez velikih krešenda i emotivnih izliva. Album Dissimulation je PRILIČNO dobar za nešto što je, jelte, „komercijalnija“ varijanta muzike koja se ponosi svojom hermetičnošću i time da zahteva aktivan napor i da se svira i da se sluša. Produkcija je glasna koliko treba a ne preglasna, pesme su, zapravo prilično keči sa dosta noise rock rifova i sve je i dalje prilično kratko i kompaktno:

https://giffromgod.bandcamp.com/album/dissimulation

Nine Inch Nails su snimili album sa nemačko-iračkim elektronskim producentom Alexom Ridhom poznatijim kao Boys Noize i nekako su se sjajno uklopili. Nine Inch Noize je svakako produkt već višegodišnje saradnje, uključujući zajedničke nastupe i saundtrak za poslednji Tron, ali ovde NiN zvuče najrelaksiranije u formatu gde njihove postojeće pesme (i obrade pesama koje su već radili) imaju nove verzije gde se ispituju neki njihovi tajni potencijali. Meni to ne samo da je jako zabavno već i je oslobađajuće podsećanje da „industrial metal“ ili „industrial rock“ nije jedan set zvukova već više stanje uma okrenuto eksperimentisanju i transformaciji zvuka. Plus, ovo je prilično jebeno plesno:

Gitaristkinja kalifornijskih death metalaca Vastum i basistkinja isto kalifornijskih doom metalaca Cardinal Wyrm, Leila Abdul-Rauf ima i solo karijeru u kojoj ne radi „metal“ muziku već jedan metalu vrlo bliski i srodni blend folklornog izraza, klasične kompozicije i ritualnih košmara. Novi album, Andros Insidium izlazi za, naravno, 20 Buck Spin i prepun je obrednih ritmova, kinematskih sintetizovanih gudača i duvača, pointilističkih žičanih motiva i „etničkog“ pevanja, sve napisano sa ukusom a opet naprženo na jedanaest da vam draži čulo za teatar do maksimuma. Meni odlično:

https://20buckspin.bandcamp.com/album/andros-insidium

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Volite li klasični, bluzirani, hardrokerski hevi metal? A još da ga sviraju žene! Šveđanke Thundermother su upravo izbacile živi album Live ’n’ Alive za Napalm Records i ovo je dobrih devetnaest komada propisnog rokanja i rolanja, sa zdravim ’70s zvukom u osnovi i dovoljno cheesy epike da mator čovek poput mene u krevet ode sa osmehom.

https://thundermother.bandcamp.com/album/livenalive

Čileanci Blizzard Hunter su prošle godine svirali evropsku turneju i snimili živi album  Live in Bydgoszcz u Poljskoj. I to je vrlo solidno, sa izborom pesama sa njihova dva studijska albuma i drugih kraćih izdanja, dobrim zvukom, bendom koji svira raspoloženo i Poljacima koji na sve dobro reaguju. Blizzard Hunter su na liniji herojskog, cheesy heavy/ speed metala i rade to što rade vrlo korektno pa se ovaj album posluša sa apetitom:

https://blizzardhunter.bandcamp.com/album/live-in-bydgoszcz

Nemci Victorious sviraju, za moje shvatanje, veoma stereotipni nemački power metal, ali naslov njihovog sedmog albuma, World War Dinosaur, pokazuje da su duboko u fazi zajebancije. No, muzika je dobra i u toj zajebanciji, sa sumanuto melodičnim i optimističnim temama, puno ultra cheesy simfonijskih dodataka energičnom metalu i čestim raskošnim vokalnim harmonijama. Naravno da je ovo nekakva apoteoza kiča, ali da da smo gadljivi na kič ne bismo slušali metal generalno a i Victorious umeju da napišu slatke pesme.

Heavy progresivci Crimson Glory nisu album snimili od 1999. godine iako su radili dobar deo ovog perioda. No, suša se prekida i Chasing the Hydra je peti album benda osnovanog još sedamdesetih godina prošlog veka, a u godini četrdesetog jubileja njihovog eponimnog debija. I ovo je sasvim lepa ploča. Ne nešto MONUMENTALNA ali ne ni pretenciozna, ovo je nekakav amalgam zvuka Crimson Glory iz raznih perioda njihovog rada, spakovan u pesme lepih rifova i sa simpatičnim vokalima novog pevača Travisa Willsa koji voli klasičnu cheesy akrobatiku i dramatičnu enuncijaciju. Slatko:

https://bravewordsrecords.bandcamp.com/album/chasing-the-hydra

Kanađani Thunderor su nam pre tri godine sa svojim debi albumom priredili prijatno iznenađenje, sklapajući energičan heavy zvuk power-trija sa melodičnim, skoro pop temama. Na drugom albumu,  Bleed For It (prvi se zvao Fire It Up a nikako da nam kažu šta je „it“) se JJ Tartaglia i Jonny Nesta drže iste formule, samo sada imaju različite basiste za različite pesme ali muzika, pa i zvuk su praktično identični kao na debiju, sa glamrokerskim temama i trešerskom izvedbom. Treba malo izdržati JJ-ev nazalni, visoko intonirani vokal ali ako ste ga voleli na prvom albumu, volećete ga i ovde. Ploča je niska naivno optimističnih hard ’n’ heavy himni koje ne donose ništa supstancijalno novo medijumu (naprotiv, čuje se tu i malo, hm, omažiranja istorije, na primer naslovna pesma sa svojim početkom vrlo podseća na We’re Not Gonna Take It od Twisted Sister) ali ovo je dobar, zdrav rokenrol koji će vas voziti sa otvorenim krovom da vam se kosa zavijori na vetru a sunce vam donese osmeh na lice. Pa niste ni vi od kamena:

https://thunderor.bandcamp.com/album/bleed-for-it

ALBUM NEDELJE

Lividus su superiorno zanimljiv progresivni death metal bend iz Portlanda u Oregonu a znate već da godinama pričam kako je ovaj grad nešto posebno, sa nesrazmerno velikim udelom jako kreativnih rok i metal bendova u populaciji. Pa tako i sada. Ovaj kvintet (članovi su svirali ili sviraju i u Ceremonial Castings, Uada, Monarch, Yob, Witch Mountain…) sa tri žene i dva muškarca na svom debi albumu, Scarabaeus, svira kompleksan a opet pitak metal koji na vrlo ubedljivu death metal i deaththrash osnovu ume da okači puno teatralnih, melodičnih višeglasja i neočekivano evokativnih tema. Produkcija je pritom ugodno suva, sa zvukom koji je dovoljno prirodan i miksom koji je dovoljno slojevit da čujete mnogo detalja koje ova muzika ima u svojoj tapiseriji i da vam se uši ne zamore od složenih, zahtevnih aranžmana. Pošto su Hammers of Misfortune u poslednje vreme usporili produkciju, moram da kažem da je Lividus bend koji se kod mene ozbiljno kandiduje za poziciju najzanimljivije prog-metal grupe u ovom trenutku a to da je album izdao Nameless Grave samo podseća na to koliko je ova mala etiketa postala ozbiljan igrač. Perfekcija:

https://lividus.bandcamp.com/album/scarabaeus-2