Moj otac, koji je pre nekoliko nedelja napunio 82 godine, provodi svoju penziju šampionski. Mnogo čita, prevodi gomile naučnih i publicističkih tekstova, skenira stare knjige, ripuje stare ploče i kači ih na internet… Kada mu je zbog ovog poslednjeg ugašen u tom trenutku sve popularniji JuTjub kanal – ali da budemo fer, BAŠ se kurčio sa ignorisanjem kopirajt strajkova – malo se sneveselio ali je onda u prazan vremenski slot u svom danu ubacio, iz nekog razloga, rešavanje ukrštenih reči. I sada je jedno 80% naših telefonskih razgovora nešto u stilu „Ostrvo u indijskom okeanu, devet slova? AMSTERDAM! PA OVO SU IZMISLILI!!!!“ Na konstantne pritužbe da autori ukrštenih reči ne samo stalno izmišljaju pojmove nego i stalno ponavljaju iste, ja mu kažem da bi trebalo da igra videoigre i ostavi iza sebe taj analogni, primitivni način intelektualne stimulacije. Naravno, onda sebe uhvatim kako provodim Nedeljno popodne igrajući videoigru koju maltene 100% čine ukrštene reči, samo ukrštene reči koje vas MRZE.

Puzzle Spy International je mala, veoma slatka misaona igra izašla prošle nedelje a koju su napravili muž i žena iz Kalifornije. Mislim, muž, Michael Dashow je uradio svu grafiku i dizajn interfejsa, ali su priču i same probleme dizajnirali zajednički i ovo je jedan neizmerno simpatičan projekat u kome je lako, ali veoma simpatično narativno i prezentacijsko pakovanje tu da vas malo odobrovolji i zaintrigira pre nego što vas igra strmekne u seriju zahtevnih kognitivnih zagonetki u kojima je prva zagonetka to da odgonetnete šta ova zagonetka uopšte HOĆE od vas.

Za Puzzle Spy International sam saznao tako što je John Walker na Kotakuu igri posvetio čitav jedan tekst – iako se radi o zaista sitnom, skromnom produktu za koji bi uobičajeno bilo da se pomene samo uzgred, na nekakvoj listi „10 misaonih igara koje morate da odigrate pre nego što izađe još hiljadu njima sličnih i to u vama izazove neizlečivu paralizu izbora“ – i insistirao da se radi o naslovu koji bi trebalo da igra VIŠE ljudi nego što on, jelte, naslućuje da je igra. Walker je neko ko putem svog projekta Buried Treasure dolazi u kontakt sa stotinama nezavisnih igara i predstavlja ih svetu putem istoimenog sajta pa ako je on odabrao jednu od tih igara da bude jedina tema teksta na i dalje živom, i dalje čitanom videoigračkom blogu koji su ne jednom pokušali da ubiju (i još uvek pokušavaju) – to je za mene znak da treba da se obrati pažnja.

Michael Dashow, uzgred, nije nikakav simpatični novajlija u industriji igara. Ovaj čovek je, naprotiv, u biznisu već decenijama, primarno kao ilustrator i art direktor i radio je u nekim velikim studijima na nekim velikim projektima. Dobro, da, vi sad u glavi imate neke mobilne igre i, jeste, Dashow JESTE radio na mnogo mobilnih igara ali pričamo o čoveku koji je radio i za Blizzard, dok je Blizzard bio, jelte, Blizzard a ne samo apendiks na trunućem lešu Majkrosoftove gejming divizije, i bio deo tima koji je porodio igre kao što su Diablo II i Diablo III. Dashow dosta radi i na stonim igrama a kao nezavisni, jelte, developer, ima registrovan studio Travel-Friendly Cake* kome je Puzzle Spy International prva igra. Njegovi prethodni nezavisni radovi su bili ili za telefone ili još nisu izašli. U redu? U redu.

*a što je bukvalno torta sa točkićima i drškom, još sva ODLIČNO raspoložena što se ide nekuda na put. Videćete je kad startujete ovu igru…

Kao što i John Walker naglašava u svom osvrtu na Puzzle Spy International, važno je odmah u startu razjasniti šta ova igra jeste a šta ona NIJE. Puzzle Spy International ima izuzetno simpatične ilustracije, odgovarajuću (stok-) muziku i sočne, karakterne dijaloge što je sasvim dovoljno da putnika-namernika zavede da pomisli kako je u pitanju avanturistička igra ili nekakva robusnija kombinacija misaone i avanturističke igre kao što bi bili recentni indi-hitovi Lorelei and the Laser Eyes ili Blue Prince. Međutim, ovo nije zaista tačno: prvo, Puzzle Spy International je veoma kratka igra i u njoj će igrač imati da reši jedanaest zagonetki, ni manje ni više.* Autor procenjuje da je ovo igra koju igrate negde između dva i sedam časova ali ako je osoba sa praktično odumrlim intelektualnim kapacitetima poput mene uspela da je odradi za malo više od pet sati, onda možete biti sigurni da normalni ljudi ovo spakuju za najviše 3-4 sata. Drugo, kako sam već natuknuo: Puzzle Spy International ima priču, likove, dijaloge, čak i (vrlo rudimentaran) roleplay u smislu da možete odabrati način na koji razgovarate sa likovima (poslovno, prijateljski, koketno…), ali ovo je zaista samo aromatizovanje nečega što je 95% suvo rešavanje zagonetki. Dashow i njegova supruga jesu osmislili simpatičan kontekst u kome se igra dešava i obdarili ga narativom što dražesno parodira trope špijunske fikcije iz šezdesetih, ali priča je kratka i njene epizode su samo i isključivo poveznice između zagonetki o koje ćete lupati glavu.

*sem ako ne odigra i demo za igru koji ima posebnu zagonetku što demonstrira kako će igra izgledati ali nije i sama u igri

Drugim rečima, Puzzle Spy International je kao neka minijaturna verzija igara iz Level 5-ovog serijala Professor Layton, samo sa agresivnom fiksacijom na ukrštene reči. Ili, uopšte, na jezik. Ovde aritmetičkih ili algebarskih problema praktično nema, a jedini geometrijski se odnosi na uklapanje uglastih delova slagalice koju kao da je napravio ČetDŽIPITI nakon što su ga mangupi cele noći trenirali puštajući mu futidž kaleidoskopa i lažući ga da se Mandelbrotova fraktalna teorija izučava već u prvom razredu osnovne škole.

Dobro, narativ i prezentacija su, rekosmo, neodoljivi. Puzzle Spy International se dešava u svetu u kome su i dalje u toku vesele, psihodelične šezdesete, gde žene nose veličanstvene punđe, a u elegantna odela obučeni špijuni kradu iz muzeja ogromne dijamante kako bi pomoću njih napravili apokaliptičnu mašineriju što će im pomoći da podjarme svet. Glavna junakinja, Agentkinja Epsilon, je terenska operativka organizacije Puzzle Spy International koju zovu kada se desi nekakav veliki zločin ili obaveštajni izazov a koji uključuje zagonetke. Kako već nagađate, zagonetke su ovde neka vrsta lingua franca sredstva komunikacije unutar obaveštajne i špijunske zajednice i ne samo da će Epsilonka imati da rešava „prirodne“ probleme kao što je prolazak kroz beleške grupe što je ukrala veliki dijamant, da bi se utvrdilo na kojoj su se lokaciji na globusu lopovi dogovorili da se sastanu nakon što uteknu, već se onda i praktično SVE do kraja igre radi rešavanjem zagonetki, uključujući nalaženje tajne pregrade u zidu sobe, ali i utvrđivanje koja je od desetine osoba u alžirskom kafeu kontakt što naša heroina treba da ga, jelte, kontaktira, da bi se videlo kuda dalje da ide.

Molim da se ovde ne očekuje neka velika narativna kompleksnost, napominjem još jednom da je priča pre svega uslužna, da malo razbije suvoću intelektualnih izazova, ali je napisana šarmantno, sa razumevanjem pomenutih tropa špijunskog filma i drugih formi fikcije iz šezdesetih godina prošlog veka, sa takođe šarmantnom galerijom likova – pozitivaca i negativaca – i jednom finom kulminacijom u vidu zagonetke čijim odgonetanjem igrač spasava svet. Dijalozi nisu predugački a mogućnost flertovanja sa kolegama je dopadljiva, mada ne menja ništa u krajnjem ishodu.

Glavno meso igre su, dakle, zagonetke i ovde su se Dashow i njegova saradnica izrazito potrudili da kreiraju izazov za mentalne kapacitete publike, ali i da taj izazov ne bude sveden na to da neke reči imaju egzotična alternativna značenja.

Naprotiv, jedan od glavnih izazova u igri odnosi se na to da za svaku od zagonetki u početku niste sigurni ni šta se od vas očekuje da radite. Kako su u pitanju gotovo isključivo jezički zadaci, često na ekranu ispred sebe imate razne objekte sa slovima, a koje onda treba na neki način povezati i rasporediti redosledom što će vam dati konačni odgovor. No, gotovo sve zagonetke imaju tri distinktna koraka gde je rešavanje prvog nivoa problema preduslov da rešite drugi nivo problema da biste onda imali uslove da upišete tačnu frazu (ili u nekim slučajevima brojeve) u polja na dnu ekrana.

Na primer, već prva zagonetka kombinuje slike i instrukcije koje morate povezati i rastumačiti kako biste, prvo, na svakoj slici prepoznali šta ona prikazuje, a onda drugo, razumeli sa kojom od ponuđenih instrukcija da je povežete i kako da pojam koji ste odredili za sliku da transformišete koristeći instrukciju. Ako ovo zvuči MNOGO komplikovano, evo da pomognem jednim malim spojler-primerom, koristeći baš sliku za koju uopšte nisam uspevao da shvatim sa kojom instrukcijom da je povežem. Naime instrukcije su tipa „rearanžiraj slova tako da dobiješ nešto sa krilima“ ili „pretvori sve suglasnike u ’t’ da bi dobio modni iskaz“ i one mogu biti upotrebljene tek nakon što se sa sobom dogovorite šta koja slika prikazuje i koju reč da koristite za to što prikazuje. I onda, u mom primeru: na slici je bio Vilijem Šekspir ali nisam uspevao da ijednu od instrukcija logično primenim na prezime Shakespeare, pa sam pokušavao da umesto toga upotrebim reči kao što su „bard“, „author“, „playwright“. I ništa nije imalo smisla. Na kraju se ispostavilo da je ipak prva asocijacija bila tačna a da je trebalo da upotrebim instrukciju „ukloni sva druga slova dok ne ostane smo deo tela“ a što je u ovom slučaju „ear“ – engleska reč za uvo. Ali sam ja ovu instrukciju već primenio na sliku dve palme gde sam rezonovao da reč „palms“ samo treba da oslobodim jednog slova da bih dobio englesku reč za dlan.

Pošto su oba ova odgovora tehnički tačna, igra ima i sistem provere koji u mnogome olakšava igranje – a ne rešava probleme umesto vas – gde će vam pritiskom na dugme štriklirati zelenom štriklom tačne odgovore, dakle, one koje je igra dizajnirana da prihvati, a crvenim iksom označiti pogrešne. Ovo je, čini mi se, razuman način da igraču dajete znake da se kreće u dobrom ili lošem smeru bez toga da ga mehanički usmeravate. I, mada ovo takođe znači da su „brute force“ rešenja za neke zagonetke moguća, gde ćete naprosto isprobati sve moguće kombinacije bez stvarnog razumevanja logike problema, meni je to sasvim prihvatljivo, imajući u vidu nivo poznavanja jezika koji se ovde očekuje od igrača.

Drugi način da vam se igranje olakša je sistem davanja nagoveštaja a koji je urađen po nivoima. Igra naglašava da ne postoji nikakav mehanizam kojim se prati da li ste ili niste koristili ovu vrstu pomoći – tako da se svi ačivmenti u igri otključavaju čak i ako ste je koristili ekstenzivno – tako da sebi nećete napraviti nikakvu ekstrinzičnu štetu ako pokleknete i kliknete na „hint“ taster i samo ćete morati da živite sa večitom sramotom u sopstvenom srcu znajući da niste bili dorasli zadatku koji je pred vas postavila jedna simpatična igra.

Ali da se ne zabunimo: neke od zagonetki su ZAHTEVNE a sistem nagoveštaja je uglavnom odmeren. Prvi nivo je gotovo uvek samo to da vas usmeri da razmišljate o tome šta zapravo ova zagonetka od vas traži. U primeru one prve zagonetke koju sam gore pominjao, nalaženje reči koje dobijate prepoznavanjem pojmova na slikama, pronalaženjem odgovarajuće instrukcije za svaki od njih i transformisanjem reči sledeći te instrukcije je samo prvi deo zagonetke. Nakon toga treba razumeti kako iz slika sa „novim“ rečima, raspoređenim tačno određenim redosledom, da dobijete frazu koja će popuniti polja na dnu ekrana. Ali slika je deset a polja za slova na dnu ekrana je jedanaest, dakle, NEŠTO TU NIJE TAKO JEDNOSTAVNO KAO ŠTO SMO SE NADALI.

Prvi, dakle, nivo nagoveštaja služi samo da vas gurne u smeru u kome tek treba da razmišljate, da bi svaki od njih bio nešto konkretniji, ali uglavnom bez spojlera. U zavisnosti od tipa zagonetke koju rešavate, neki nivoi nagoveštaja će vam dati pojedinačne nagoveštaje za svaki od elemenata problema a u nekim slučajevima je poslednji nivo onaj u kome vam igra samo da rešenje, ali ne pre nego što vas na to upozori i pita da li to želite.

Ovo je dobar sistem i ne stidim se (mnogo) što sam ga ekstenzivno koristio u nekim zagonetkama jer, da bude jasno, ovo je igra u kojoj je jezik 90% „sadržaja“ i za neke od problema je potrebno da Engleski poznajete BAŠ DOBRO.

Hoću reći, neki od problema su više stvar opšte kulture nakon što prokljuvite šta je osnov zagonetke. Recimo u jednoj turističkoj brošuri u gradu Rimu prvo što treba da prepoznate je ZAŠTO su na njoj zaokružene neke reči, odnosno šta te reči čini drugačijim od drugih a onda da shvatite kako da slova u njima transformišete u brojeve. Nije ovo neki sad post-doktorski nivo poznavanja istorije, lingvistike i matematike, ali ako ste malko zarđali u pogledu korišćenja rimskih brojeva, biće tu povuci-potegni. Druga zagonetka daje setove od po tri slova ukrštene horizontalno i vertikalno i nakon što u jednoj horizontali prepoznate ime grada, ostaje samo da prepoznate druga imena gradova i zemlje sa kojima oni korespondiraju.*

*odmah da upozorim: poslednje rešenje NIJE zemlja na koju ćete prvo pomisliti i, ne, nije u pitanju greška autora, a što sam saznao na teži način, pokušavajući da mu ukažem da je pogrešio, e da bi on meni onda ukazao ZAŠTO sam u osnovnoj školi najlošiju ocenu imao baš iz geografije

Ovo su, dakle, zagonetke u kojima se očekuje to neko proverbijalno poznavanje „opšte kulture“ ali većina traži poznavanje Engleskog i to ne samo na nivou značenja. Gomila zagonetki JESTE nalik na ukrštene reči gde ćete imati opise iz kojih treba da naslutite koji pojam je odgovor i ovo često prevazilazi nekakav konverzacijski nivo poznavanja jezika za koji se razumno može pretpostaviti da ga imate ako ste Srbin i srpskoga roda (ili bilo koji drugi stranac i stranoga roda) a igrate igre na Engleskom, i zahteva poznavanje idioma pa i igara reči. U jednom primeru imamo nešto što je praktično ČISTA igra asocijacija  iz Slagalice/ Kviskoteke osim što su pojmovi koji treba da vas dovedu do rešenja svi sa tim rešenjem povezani tako što čine deo složenica ili uobičajenih fraza u kojima ta reč-rešenje figuriše (na primer „cut short“ i „short shrift“ gde je „short“ reč koju tražite a „cut“ i „shrift“ treba da vas na nju asociraju). I naravno, ovde BAŠ dolazi do izražaja poznavanje idioma i generalno jezika koji ne srećete u „normalnim“ konverzacijama.

U drugom, prilično zabavnom slučaju, imate gomilu imena kojima fali po jedno slovo ali ovde treba da po „sluhu“ pogodite koje je to slovo jer su u pitanju igre reči gde imena, kada odaberete pravo slovo i izgovorite ime sa tim slovom onako kako se to slovo izgovara kada je samo (na primer „X“ se izgovara „eks“, „S“ je „es“, „E“ je „i“ itd.), čujete nekakvu frazu koja ima smisla iako je do tada to delovalo kao nabacana gomila slova. Dakle, ovde morate da mozak prespojite da o rečima i slovima razmišlja na fonetski način da biste odabrali prava slova a koja će onda, napisana, tvoriti frazu koja vam je potrebna.

I, sada, mislim, to je superzabavno, ali nije i LAKO: ispostavlja se da naš mozak nije istreniran da istovremeno misli o tekstu i govoru – a što u igri imate na više mesta, recimo u zagonetki gde grozdovima od po tri slova treba da popunite rečenice kojima fale po tri slova, ali nećete uspeti da shvatite šta ide gde dok ne počnete da ih naglas izgovarate – ili o tekstu i oblicima, a što dolazi na naplatu u pomenutoj zagonetki gde treba da rešite slagalicu i ne uspevate sebe da naterate da NE mislite o slovima koja su upisana u svaki kvadrat slagalice a koja ne daju nikakve smislene reči iako vizuelno možete da potvrdite da uklapate delove korektno. Neću da tvrdim da mi je ovo polomilo mozak ali ga jeste POPRILIČNO iščašilo.

Puzzle Spy International svakako treba igrati sa oprezom ako niste sigurni u svoj Engleski jer je u nekim slučajevima čak i uz nagoveštaje praktično nemoguće doći do rešenja ako ne znate jezik na nivou koji bih nazvao prilično naprednim. No, ako ste ovde dobro opremljeni, igra nudi zaista odličan izbor inteligentno napravljenih zagonetki za koje u više od jednog slučaja na kraju budete zadivljeni kako se jedan prilično komplikovan sistem obrazaca i asocijacija organski povezuje sa drugim prilično komplikovanim sistemom obrazaca i asocijacija i sve vas to vodi ka krajnjem rešenju. A biti zadivljen time PLUS time da vam igra pomaže ali vas ne tretira kao intelektualno nedonošče nije mala stvar.

Imam ja tu i neke zamerke tehničkog tipa, a koje se prevashodno odnose na Steam Deck na kome sam igru odigrao. Naime, ovo je igra koja zahteva ne samo prepoznavanje obrazaca već i premeštanje delova slike po ekranu a onda i unos (poprilične količine) teksta.

Ovo prvo ume da bude mali izazov pogotovo za starije ljude poput mene kojima vid nije sjajan i na malom ekranu ponekada imaju problem da iščitaju sitan tekst/ razaberu malu sliku. Steam Deck, da ne zaboravimo, ima ugrađenu funkcionalnost zumiranja na sistemskom nivou („Steam“ dugme + L1), ali redovi su često dugački i tekst naprosto nije optimizovan za čitanje na malom ekranu, bez obzira što u čisto umetničkom smislu, dizajn svake zagonetke zaista mogu da pohvalim.

Ovo drugo je, pak, uglavnom besprekorno i korišćenje prsta da po ekranu osetljivom na dodir premeštate kartice, delove slagalice i ostalu galanteriju je i intuitivno i precizno.

Nažalost, onda imamo unošenje teksta koga, da ponovim, ima DOSTA i ovde morate da koristite Deckovu virtuelnu tastaturu koja je, da se razumemo, DOBRA, ali zaklanja skoro pola ekrana i ne vidite da li kucate to što treba da kucate, pogotovo jer igra nema konzistentan zvučni fidbek kod unošenja slova. I, sad, ako budete gledali donji video u kome se prikazuje kako igram neke delove igre, dugački delovi u kojima deluje da ništa ne radim se ne odnose samo na pokušaje da pokrenem svoj umrtvljeni intelekt, već i na rvanje sa tastaturom na ekranu a koja se ne vidi na samom snimku. Hoću reći, da sam igru igrao na kompjuteru, verujem da bi moj prolazak kroz Puzzle Spy International bio negde u okolini četvorosatne oznake.

A što je, da se razumemo, odlično. Puzzle Spy International je, uz tih par napomena što ih valja držati u mislima tokom odlučivanja da li da istresete pare za nju (svega oko desetak evra u ovom momentu), veoma prpošna, kvalitetno dizajnirana misaona igra koju ću prvom prilikom da poturim ocu pod nos i nateram ga da je isproba, pa da ga konačno konvertujemo u jednog od nas.  A Michaelu i njegovom malenom studiju želim da nas što pre obraduju nastavkom ili sličnom igrom jer Puzzle Spy International bez ikakve sumnje nudi veoma zdrav temelj na kome može još mnogo i dobro da se gradi.