Pedesetprva knjiga u serijalu Ultimativna kolekcija grafičkih novela a koji već par godina kod nas izbacuje Hachette, dakle Doktor Strejndž: Uvrnuti put, je i retka prilika da na našem jeziku i u domaćem izdavaštvu vidimo strip koji je crtao Chris Bachalo. I mada imam razne, česte, pa možda i redovne rezerve koje glasno i uz namrštene obrve i mnogo uzdisanja iznosim kada god pričam o Bachallu, a neke od njih ćemo morati da ponovimo i u ovom tekstu, ovo je svakako prvorazredni događaj.

Jedna od najdragocenijih stvari koje crtač stripova može da ima je KARAKTER u svom radu, prepoznatljiv lični stil ali i ZNAČENJE koje taj stil nosi, set odluka koje njegovim crtežima daju podtekst što je ekspresija nekih unutrašnjih vrednosti autora i koje često nemaju veze ni sa onim što u strip ubacuju scenarista, urednik, kolorista ili leterer. I naravno, to je prva stvar koja iz stripova nestaje kada se oni prave industrijski i kada velike firme, poput Marvela, crtače koriste kao istovetne zamenske komponente mašine i tokom jednog istog serijala, jednog kontinuiranog NARATIVA promene po nekoliko crtača. „Kućni stil“ je nešto što ovakve firme cene već decenijama a što će, sa sve većim prodorom digitalnih i AI alata u produkciju stripova samo da još više zaravni poljanu i čitaoci će dobijati homogenizovanu, nažalost često bezukusnu bljuzgu.

Zbog toga je Chris Bachalo TOLIKO dragocen. Njegov crtež ponekada ume da bude nejasan, sa strahovitim fokusom na detalje, a od čega se ne razaznaje celina, sa pripovedanjem koje često biva žrtva vrtoglavo kompleksnih i ambicioznih kompozicija table, ali Bachalo je neko koji ume da stripove, radeći u srcu korporativnog mejnstrima, i dalje napravi tako da budu začudni, divni, strašni, bizarni a neodoljivi u isto vreme. I to nam je POTREBNO. Naravno, ja sam neko ko čita strašno mnogo superherojskog stripa, i sasvim sam osvešćen za potrebu postojanja „kućnog stila“ kako bi stripovi imali NEKAKVU vizuelnu konzistenciju a crtači zaista mogli da uskaču na serijale bez opsežnih prethodnih priprema i studija i, da ne budem nerazumen, STRAŠNO cenim kada neko „kućni stil“ radi sigurno, dobro, kvalitetno, dakle, držeći se konvencionalnih dizajn-rešenja a onda kidajući kompozicije i pripovedanje (videti pod, recimo Yıldıray Çınar ili, recentno, Vincenzo Carratù). Ali Chris Bachalo je neko ko superherojskom stripu daje dimenziju neobičnog, a ponekada i transcendentnog.

I onda je njegov rad na serijalu Doctor Strange za Marvel bio ne samo pun pogodak već i neka vrsta sudbinski predodređenog uparivanja pravog čoveka sa pravim likom.

Doktor Strejndž: Uvrnuti put, kao i mnoga druga izdanja „Ultimativne kolekcije grafičkih novela“ uopšte nije grafička novela, odnosno grafički roman. Ovo je samo kolekcija prvih pet brojeva tekućeg serijala Doctor Strange iz 2015. godine sa engleskim naslovom Way of the Weird* i samo je u najbanalnije tehničkom smislu „zaokružen narativ“, dakle ispunjava „writing for trade“ kriterijum da ima nekakav shvatljiv tok radnje koji vodi nekakvoj kulminaciji na kraju ali tom se kulminacijom čitaocu ništa ne objašnjava niti otkriva i samo ga se rajca da kupi i sledeći broj. A koga ovde neće biti jer nam se Uvrnuti put prodaje kao zaokružena celina.

*ne znam je li Goran Skrobonja, koji je prevodio ovu kolekciju – i uradio, evo da pohvalim kad je pohvala časno zarađena, vrlo solidan posao – preveo i naslov, ali „Uvrnuti put“ je, za mene, samo polovično rešenje. Ovo je pre svega jer se sugeriše stvaran, fizički „put“ iako se ne radi o fizičkom ili metaforičkom putovanju već o „načinu“, dakle, načinu življenja i korišćenja magije koji je „uvrnut“ ili, a što je možda bliže sadržaju stripa, „začudan“. Moja sugestija je možda smela ali bi po mom osećaju prevod verniji suštinskom a ne bukvalnom značenju bio „Život čudesa“.

Ovo napominjem jer je u pitanju zaista nesrećna situacija u kojoj su autori ovog serijala, Bachalo kao crtač i Jason Aaron kao scenarista zaista sve radili kao jednu dugačku priču za koji je ova prva kolekcija tek uvod, tek postavljanje NEKIH početnih teza koje će se dalje razrađivati. Marvelova omnibus kolekcija ovog serijala iz 2022. godine ima preko petsto strana i sakuplja dvadeset epizoda i godišnjak koji, da ponovim, tvore jedan kontinuiran narativ i jedan su od svetlih (i retkih) primera u savremenom Marvelu ne samo za to da je crtač prisutan skoro na svim epizodama, već i da je ovde u pitanju dugačka priča koju je Aaron – tada već sa statusom superzvezde – mogao da isplanira na duže staze i realizuje tokom gotovo dve godine bez potrebe da se brine da će mu serijal biti otkazan a zbog čega bi onda preventivno morao da bude „veštački“ podeljen na kraće, individualnije priče.

Urednik Panini izdavaštva za Evropu, Marko Lupoj u svom uvodniku za ovo izdanje napominje* da je Doktor Strejndž pre ovog serijala začetog 2015. godine, gotovo dve decenije bio ražalovan na status sporednog, ili makar sporednijeg lika. Tačnije, od 1996. godine, kada je okončan tadašnji tekući serijal Doctor Strange, ovaj je lik dobijao ili miniserijale ili je gostovao po krosoverima i ansambl-stripovima i nije ima sopstveni, tekući serijal.

*mada koristeći malo nezgrapnu rečenicu koja je čak i kod mene dovela do male konfuzije i proveravanja wikija da bih bio siguran u ono što sam mislio da znam

2015. godine ovo se promenilo ali prevashodno zato što je rađena artiljerijska priprema za prvi MCU film o Doktoru Strejndžu pa je onda i logično bilo da se lansira novi tekući serijal i da se na njemu zaposle ugledni, cenjeni i skupi autori. Slično je rađeno i sa Guardians of the Galaxy, sa Eternals itd, i rezultati su uglavnom bili dobri.

Lupojeva poenta je, međutim, bitna: on podvlači da je problem sa Doktorom Strejndžom, kao i sa mnogim drugim „magijskim“ likovima u superherojskom stripu bio taj da je magija sa vremenom počela da deluje staromodno. Ne kao koncept, ali DA kao literarna alatka. U stripovima gde je magija imala relativno jasna i intuitivna pravila funkcionisanja – recimo u slučaju DC-jeve Zatanne, pominjao sam to nedavno pišući o njoj – ona nije bila problem, ali u velikoj većini su superherojski „magijski likovi“ bili obdareni vrlo labavo definisanim magijskim moćima koje su scenaristi sebi prilagođavali kako im je u kom trenutku bilo potrebno. Onako kako je gikovsko fokusiranje na detalje postajalo sve jače sa usponom interneta i konsolidacijom fandoma, tako je i Marvel (ne samo Marvel, ali ovde pričamo o njima) svojim superherojima davao sve jasnije definisane supermoći i klasifikovao ih pseudonaučnim metodama u merljive kategorije (videti Official Handbook of the Marvel Universe publikacije rađene poput enciklopedijskih tomova). Ali onda su magijski likovi delovali nedefinisano, nejasno, detinjasto naivno. Neke od njih su dovitljivi urednici i autori uspeli da legitimišu – recimo Skerletna veštica je uspešno spasena ove stigme time što je njena „veštičija magija“ objašnjena kao manipulisanje kvantnim verovatnoćama – a neke su morali da stave na klupu za rezerve i na teren ih zovu samo u momentima kada bi stripovima trebalo deus-ex-machina, instantno magijsko rešenje.

Otud je Aaronov pristup Doktoru Strejndžu bio osvežavajuć i mada Aaron sa ovim likom nije napravio tako monumentalan opus kao što je bio slučaj sa Torom (pa, u možda nešto manjoj meri i kasnije sa Avendžersima), njegovih dvadeset epizoda, plus godišnjak, su ovom liku dali novi vetar u jedra, legitimisali ga ne samo sa „tehničke“ strane već i sa strane karakterizacije. Aaron je Strangea izveo iz jednodimenzionalnosti „Vrhovnog čarobnjaka“ koji sedi negde odvojen od zajednice, meditira o višim stvarima i aktivira se samo kad sranje udari o fen i božanstvo iz druge ravni postojanja dođe da pojede čitavu našu realnost, dao mu brojne zanimljive karakterne atribute, pokazao ga kao čoveka sa nedostacima i slabostima ali i sa aktivnim erotskim životom i posle toga je Doctor Strange ostao u stalnoj rotaciji u Marvelu uspevajući da ima sukcesivne serijale sa uglavnom zanimljivim preokretima u svom životu (i smrti) i čini se da je njegov status u modernom Marvelu van bilo kakve sumnje.

Ovaj grafički roman – to jest prvih pet epizoda serijala – pokazuje kako je to počelo, pre svega se usredsređujući na ideju  da magija nije, pa „magično“, besplatno rešenje za kojim se može posezati neograničeno. Doktor Strejndž, koga na početku stripa zatičemo kako se bori sa tipično bizarnom masom demona ali i seksepilnom čarobnicom za koju je on SIGURAN da se malko loži na njega, tokom ove priče saznaje da je magija, u nekom najpraktičnijem smislu, pre svega pametno korišćenje resursa. A koji nisu nužno očigledni, ali svakako nisu beskonačni. Svaka „magijska“ aktivnost, dakle, zahteva plaćanje određene cene, i ona nije samo simbolička – u jednoj sceni, u baru u Njujorku kome pristup imaju samo magovi i čarobnjaci, Monako, „princ magije“ objašnjava Strejndžu da je u svoje vreme svaki put kada bi upotrebio magiju da „izdeveta gomilu nacističkih veštaca i spase život neke sirote plavuše“, posle kod kuće morao da udavi jednog od svojih zečeva kako bi balans bio očuvan.

Ovo je jednostavna ideja ali ona dosta fatalno menja etos ovog stripa i tera glavnog junaka da razmišlja o tome šta njegove aktivnosti kao Vrhovnog čarobnjaka, a koji koristi magiju da zaštiti Zemaljsku ravan postojanja, znače u jednom širem kontekstu. Aaron ovo i kontrastira tome da čitalac vidi kako sam Stephen Strange već plaća LIČNU cenu za svoje bavljenje magijom i stalno ratovanje protiv demona, kroz ugroženo fizičko ali i mentalno zdravlje i život u stalnom stanju jakog stresa a što između ostalog i rezultira nekim njegovim ekscentričnim ponašanjem. To da je Strange ovde prikazan i kao malo arogantan i lakomislen se onda prirodno objašnjava tim životom na ivici noža i nekim trajnim traumama koje je nakupio, ali PRAVA Aaronova majstorija je u tome da nam pokaže kako je to potpuno odvojena priča od toga koje efekte njegovo korišćenje magije ima u širem kontekstu.

Drugim rečima, Aaron ovde spretno oslikava portret profesionalca sa visoko izgrađenim stručnim veštinama, koji je zapravo toliko dobar u svom poslu da ga neironično zovu Vrhovnim čarobnjakom, a koji pritom podnosi velike lične žrtve za taj posao, a onda nam pokazuje da to ne znači da je njegov rad dobar PO SEBI niti da njegovo nesumnjivo žrtvovanje proizvodi više koristi nego štete za svet i okolinu u kojoj živi. Ovo je vrlo dobro odmerena analiza i kritika samoljubivih modernih profesionalaca koji često brkaju kvalitet svog rada (i energiju što je u njega ulažu) sa njegovom objektivnom vrednošću i etičkom opravdanošću, a predstavljena kroz medijum uzbudljive akcione ekstravagance sa dosta humora i dosta ZAČUDNOG.

A tu je Bachalo na svom terenu. Aaron je dobar scenarista, mnogo puta sam pisao o njemu i mada mu Doctor Strange nije zabeležen kao NAJVIŠI vrh karijere u Marvelu, ovo je dobro ispisan, zabavan strip sa glavnim junakom punim simpatičnih nedostataka ali i neke ipak suštinske dobrote i požrtvovanosti, te zabavnim ansamblom likova oko njega. Ali Bachalo je onaj ko toj priči daje STVARNI karakter.

Bachalo je, da se podsetimo, u profesionalno crtanje stripova i ušao radeći na stripovima koji su se bavili magijskim, začudnim i onostranim. Inspirisan majstorima uvrnutog i opskurnog (Sam Keith, Bill Sienkiewicz) on je radio Sandmana, Death i Shade, The Changing Man za DC a kasnije, kada je došao u Marvel izdvojio se time da je njegov Generation X (koji je radio sa Scottom Lobdellom*) bio rađen osobenim stilom, sa likovima koji su dizajnirani da izbegnu tipska rešenja i budu neobični i jedinstveni.

*a što znači da je i u DC-ju i u Marvelu Bachalo imao tu nesreću da radi sa kasnije razotkrivenim zlostavljačima…

Bachalo je danas mejnstrim crtač koga vrlo cene i skupo plaćaju i praktično je idealan za Doktora Strejndža. Steve Ditko je ovaj lik od njegovih početaka vezao za bizarna, psihodelična, za superherojski strip nestandardna rešenja a poznat je i citat Roya Thomasa kako su „ljudi koji su čitali Doktora Strejndža ubeđeni da smo svi narkomani, jer su imali slična iskustva gutajući halucinogene pečurke“. Stripovi o Doktoru Strejndžu su imali i solidno sledbeništvo među tadašnjom studentarijom koja je gutala još uvek legalne psihodelike i onda u Ditkovom (kasnije Everettovom, pa Colanovom itd.) Doktoru Strejndžu nalazila kosmološke simbole i mističke znakove.

Bachalo ne pokušava da bude kontrakulturan svojim radom na ovom serijalu ali njegov Doctor Strange praktično eksplodira sa stranica, sugerišući upravo tu komplikovanu, ne uvek do kraja shvatljivu prirodu magije. Aaronov scenario predstavlja preklapajuće realnosti, bića iz drugih dimenzija koja su stalno oko nas samo što obični ljudi ne mogu da ih vide i Bachalo onda smišlja kompozicije koje u „normalnom“ stripu ne bi radile a ovde su jedini način da se STVARNO prikaže kako je to biti Doctor Strange. Ovde, kao i obično kod kanadskog crtača, samo pripovedanje ume da bude relativno teško za praćenje, sa čestim fokusom na detalje a gde se gubi jasnoća naracije, ali nalazim da mi je u ovom slučaju teško da se zbog toga bunim jer strip izgleda TAKO DOBRO.

Urnebesno moćni prikazi tuđinskih biologija, nemogućih anatomija, ali i strahovitih energetskih pražnjenja koja idu uz magiju kombinovana su sa šarmantnim komičkim i akcionim detaljima za jedan istovremeno izluđujuće složen ali pitak grafički program. Kevin Nowlan ovde pripomaže sa crtežom na jednom mestu ali se moraju prepoznati i (super)herojski napori armije tušera da Bachalovu razuzdanu viziju učine čitljivom (Mark Irwin, Al Vey, Tim Townsend). Završnu ruku ipak udara Bachalo briljantno upotrebljenim kolorima, a gde ovo domaće izdanje ima i jednu topliju, suptilniju štampu boja – u poređenju sa drečavijim Marvelovim Omnibusom koji sam gore pominjao – i to stripu daje izvanrednu atmosferu. Zapravo, koliko da je Bachalo sjajan sa olovkom u ruci, kolor ovde skoro da potpuno krade šou, pomerajući strip iz jedne u drugu emotivnu ravan i sugerišući čitaočevim emocijama ono za šta Aaron mora da potroši dosta reči kako bi objasnio  njegovom intelektu. Scene u kojima Bachalo onda ne koristi kolore i ostavlja delove tabli u moćnom, oštrom crno-belom kontrastu imaju šokantno jake efekte. Od svih Bachalovih stripova koje sam čitao poslednjih par decenija, praktično NIŠTA ne može da se približi inventivnosti i KARAKTERU koje prikazuje ovaj Doktor Strejndž.

I onda, tako, verujem da ovaj strip treba imati, ako cenite dobar crtež u superherojskom stripu ali još više ako cenite crtež koji ima LIČNOST i taj pomenuti KARAKTER. Bachalo je jedinstvena pojava u ovoj industriji i vredan je stajanja na svakoj polici sa stripovima. Pa idite do omiljene knjižare ili naručite od, na primer Delfija, nećete se kajati.