Trodelni Imageov serijal This Ends Tonight je jedan od najkrvavijih i najsumanutije energičnih stripova koje je ovaj izdavač izbacio prošle godine. Spakovan tokom tri letnja meseca – Jul, Avgust, Septembar – i onda integrisan u kolekciju koja je izašla pred sam kraj godine (na badnje veče po Gregorijanskom kalendaru!) on gotovo savršeno hvata duh frivolne, ali zabavne ultranasilne akcije lišene gotovo svog sala, sa minimumom karakterizacija, rada sa zapletom i svih tih nekih drugih stvari. Ovo je strip u kome, ako imate tablu na kojoj nekom glava nije raspolućena zamahom mača, ili ni jedan od likova ne dobija sai-bodež u meko tkivo, ako nešto ne eksplodira ili se ne skače motorom preko gomile automobila, odmah počinjete da ga listate brže, osećajući se kao da vam neko tendenciozno zabranjuje uživanje vaših neotuđivih prava da gledate non-stop masakr bez prekida i pauza da se uzme dah.

This Ends Tonight je interesantna stilska vežba u destilisanju akcionog žanra na tu neku adrenalinsku srž i davanju belo usijanoj akciji samo najminimalnijeg minimuma konceptualnog uokvirenja, izdizanju nasilnog, visceralnog rešavanja svake zamislive situacije do statusa jedinog estetskog interesovanja. U čisto genealoškom smislu, zanimljivo je kopati kroz This Ends Tonight i pronalaziti gde se zapravo nalaze njegovi koreni, jer je ovo strip koji je omaž omaža nečemu što i samo nije bilo „original“ već evolutivni produkt kroz stadijume i generacije razvoja akcionog žanra.

Naravno, žene u dugačkim haljinama sa dubokim izrezima koje vitlaju mačevima u visokostilizovanim prostorima za zabavu odraslih – to je imaginarijum koji će čak i najskromnije medijski obrazovanom čitaocu upaliti nekoliko lampica i podsetiti ga na Tarantina i njegov Kill Bill diptih, ali onda će se čitalac možda i prisetiti da je Kill Bill bio salata referenci i omaža na japanske chanbara filmove i hongkonški akcioni bioskop iz sedamdesetih godina, ali i na italijanske vesterne iz te i prethodne decenije prošlog veka. Ali naravno, onda, neki od najupečatljivijih elemenata u Kill Bill, kao što je žuta trenerka koju nosi glavna junakinja omažirajući izgled Brucea Leeja iz Zmajeve igre smrti podsećaju da su i Tarantinovi nostalgični fetiši nastali kao evolucija i odgovor na prethodne žanrovske trope. Na kraju krajeva, kompanija Golden Harvest koja je uradila sve najvažnije filmove Brucea Leeja nastala je kada je nekoliko iskusnih filmadžija napustilo kompaniju Shaw Brothers i odlučilo da svoje znanje upotrebi za započinjanje sopstvenog biznisa koji će „klasični“ borilački film što su ga Shaw Brothers produkcije epitomizovale, dovesti na naredni evolutivni stupanj. Dalje, i Shaw Brothers filmovi su u velikoj meri bili bazirani na tradiciji kineske, žanrovske wuxia literature i tako dalje.

U tom smislu, to da se This Ends Tonight može opisati kao stilska vežba treba shvatiti i kao potencijalno pežorativnu kvalifikaciju – ovo je u nekakvom najmanje darežljivom čitanju samo regurgitacija tuđih ideja, scena, slika, koncepata, mešanje karata u poznatom špilu i zadovoljavanje serijskim, rafalnim omažiranjem radije nego potraga za nečim novim. No, This Ends Tonight zapravo traga za transcendencijom u toj nekoj najčistijoj akcionoj formi, svesno i planski se oslobađajući balasta karakterizacije i zapleta: onako kako je Tarantino u svojim filmovima estetizovao akciju i nasilje, prepoznajući da su njegovi uzori i dalje morali da imaju scenarije i karakterizacije ali da su njihova srca i glavna interesovanja bila na drugoj strani, tako i autori ovog stripa Tarantinov izraz još više redukuju u smislu širine i uobličuju kao još visceralniju, još psihodeličniju akciju. Naravno, strip može da uradi stvari koje film ne može a crtač na ovom stripu je poznat kao neko ko radi stvari što ih drugi ne rade…

No, pošto živimo u bizarnom istorijskom trenutku, ovaj se strip prevashodno reklamira kao novi rad Gerryja Duggana, njegovog scenariste, ili, ako je verovati naslovnim stranama, jednom od trojice scenarista koji su na ovome radili. Duggan je, naravno, u ovom trenutku scenaristička zvezda američkog mejnstrim stripa, sa ozbiljnim tragom koji je ostavio u superherojskom žanru, kako u DC-ju, tako još više u Marvelu gde je radio značajne stvari na stripovima kao što su Deadpool , X-Men i Iron Man. Kao vrlo prolifičan scenarista, on nalazi vremena i za brojne autorske stripove, prevashodno za Image, slobodno eksperimentišući u različitim žanrovima, pa se This Ends Tonight sa svojom neo-neo-wuxia ekstravagancom u estetskoj srži fino uklapa uz njegove SF-noir-krimiće i isekai-vesterne koje smo već pominjali.

Dvojica drugih scenarista koji su uz Duggana potpisali ovaj strip – a moja procena je da su oni sa njim samo seli i dogovorili priču a da je on na kraju uradio scenario – su Kelvin Mao i Robert Windom. Obojica su pre svega filmmejkeri ali su bili scenaristi takođe Imageovog serijala Seven Sons o kome sam pre tri godine pisao na ovom mestu, a pošto su na tom serijalu crtač i koloristkinja bili Jae Lee i June Chung, fer je reći da je Duggan ovde samo dodat u već postojeću, uigranu ekipu, ali i da je on razlog što This Ends Tonight, bez obzira što je u pitanju „samo“ frivolni akcioni strip sa mnogo krvi i amputacija, zapravo značajno zaokruženiji i efektniji projekat nego što je bio Seven Sons.

Naravno, za Seven Sons sam pre svega hvalio crtež a ovo je, tehnički gledano, bio i povratak Leeja autorskom stripu posle gotovo trodecenijskog rada isključivo na tuđoj intelektualnoj svojini. No, onda su Lee, Windom i Mao dalje sarađivali i na Rocketeeru za IDW, a o kome su ova dvojica radila i dokumentarni film, a This Ends Tonight će onda nastati, po Dugganovim rečima, kao projekat gde su prijatelji zajedno sedeli i blejali, maštajući o mogućoj priči, da bi se sve to na kraju i ostvarilo.

Već prva tabla stripa postavlja očekivanja na pravilnu razinu, objašnjavajući da se u Las Vegasu godišnje dogodi oko 250 ubistava a da će grad večeras imati priliku da ovaj rekord ozbiljno poremeti jer se u njemu paralelno dešavaju tri priče o osveti. Leejev lejaut je onako izlomljen i dinamičan kako je on crtao i Seven Sons, a atmosfera erotizovane akcije, pervertiranog nasilja i fetišističkog užitka u zabranjenim prizorima se jako uspostavlja već tim uvodnim kadrovima. Prva krv se pušta već na drugoj tabli i ovo je onako kako će ovaj strip izgledati većinu svog vremena, sa visokim ženama dugih udova u dugim, lepim haljinama, kako akrobatski ali brutalno ubijanjem krče svoj put kroz živo meso „grada greha“ u pričama koje nemaju vremena da zastaju i osvrću se oko sebe.

Dugganovom zanatskom majstorstvu treba zahvaliti za to što on koncept stripa koji ima minimum zapleta i skoro nula karakterizacija ne samo da prihvata iz sve snage na junačka prsa već uspeva i da ga iskoristi za maksimalni estetski efekat. Ovo je strip u kome je konfuzija na strani čitaoca realna i neizbežna, ali je ona i planirana. Prvo poglavlje, rekosmo, ne časi ni časa pre nego što i čitaoca i protagonistkinje – dve sestre iz bogate porodice koje u Las Vegasu slave dvadesetprvi rođendan mlađe od njih dve – sumanutom snagom baci u smeru totalne i neprekidne akcije i tekst i dijalozi zapravo rade efikasno na tome da i mlađu sestru i čitatelja usput upute u razloge što se Las Vegas najednom pretvorio u praktično ratnu zonu.

Naravno, NIKO ne može da ZAISTA u hodu isprati sumanuti ekspozitorni damp kojim starija sestra objašnjava mlađoj da je čitav njen život bio obmana i govori joj o tajnoj istoriji planete, nepoznatim nebeskim telima, magiji i milenijumima dugoj borbi za prevlast, ali Dugganovo majstorstvo i jeste u tome što je on toga svestan i strip vodi tako da konfuziju koja raste na strani čitaoca pretvori u element samog zapleta i dovede svoje prvo poglavlje do gotovo filipdikovske disocijacije realnosti a da se manični tempo pripovedanja nikada ne uspori. Naravno, Lee je ovde neko ko odrađuje strahovit posao, sa transformacijom akcionog stripa u psihodeličnu halucinaciju prepunu uznemirujuće vizuelne simbolike.

Taman kad pomislite da je ovo previše za vaš mozak i da ćete morati da čitate sve iz početka da biste uopšte smeli da pređete na drugo poglavlje, vi ipak na njega pređete i shvatate da se stvari resetuju na početak večeri a da sada pratite druge protagonistkinje u istom gradu – nekoliko mladih žena koje su rešile da imaju divlje devojačko veče pre nego što se jedna od njih ujutro uda (znamo da Las Vegas ima tu „instituciju“ ekspresnog venčavanja) ali i ova se zabavna aktivnost brzo otima kontroli i naše devojke moraju da se prihvate pušaka i ručnih bacača između čaša sa koktelima. I treće poglavlje kreće iz početka, sa novim glavnim junakinjama i mada svako od njih daje jedinstvenu i zaokruženu priču – sa tim minimumima zapleta i karakterizacije – ove se priče u nekim momentima i presecaju i sudaraju i čitalac će sa zadovoljstvom povezivati niti i prepoznavati iste lokacije pa i iste događaje koje vidi iz različitih perspektiva.

Ima li sve to neko dublje „značenje“? Jesu li priče povezane na neki „važniji“ način? Da li tek podrobnom analizom i poređenjem njihovih detalja možemo da sklopimo „pravu“ priču ovog stripa? To su svakako interesantna pitanja ali odgovor na njih nije toliko važan. This Ends Tonight nije strip-esej i njegova je ambicija da vam ponudi adrenalinski pljusak i iskustvo očajničke, presudne borbe koja menja sudbine likova u gustini što je daleko iznad „normalne“ ili „zdrave“ vrednosti i za strip i za film. „Pravo“ značenje This Ends Tonight je u tom prespajanju vaših sinapsi da, uprkos tome što sve proleće ispred vas prebrzo da ga analizirate i što likovi upadaju i ispadaju sa stranica takvom frekvencijom da se sve te žene dugih nogu i lepih haljina nekako stapaju u jednu, vi u tome učestvujete JAKO, potpuno se prepuštajući instinktima i oslobađajući reptilski deo mozga da vas vodi tamo gde bi se onaj evoluirani, civilizovani samo bespomoćno zbunio.

I This Ends Tonight onda ima smisla, ne nekog visokointelektualnog, intertekstualnog smisla, već vizuelnog i taktilnog smisla koji sugerišu i ti izlomljeni okviri kadrova koji kao da će se svakog trenutka rasprsnuti da likovi, krvareći i stiskajući oružje poispadaju sa stranica u vaše krilo.

Lee ovde ide nekoliko koraka dalje od Seven Sons, redukujući nivo detalja i pretvarajući This Ends Tonight u procesiju ikoničkih slika svedenih na samo najvažnije elemente. Akcija je LUDAČKI moćna i anatomski nekorektna na način na koji samo vrhunska umetnost ima samouverenost da će to biti u redu. Pripovedanje je džombasto, skakutavo, razbacano kroz kadrove koji sugerišu zabranjene geometrije i zbunjujuće oblike, ali nekako uspeva da vam oko vodi po stranici i da se nikada ne izgubite. Leejeva tendencija da ljudska lica crta „lutkasto“, stilizovano, sa minimumom facijalne ekspresije je ovde još pojačana time da mnogi likovi i nose maske i da je This Ends Tonight strip sav u  ikoničnim prizorima i referencama, radije nego strip o „pravim“ ljudima koji rade „prave“ stvari.

June Chung sav ovaj Leejev haotični-ali-disciplinovani izraz dalje koloriše jednako intenzivno. Kako strip ima manje detalja i manje pozadina nego Seven Sons, tako i ona kolorima čuva čistotu i jasnoću Leejevih panela, samo stručno razmazujući psihodelične tonove u scenama koje TREBA da budu zbunjujuće za oko i intelekt čitaoca. Letering je radio Joe Sabino i njegovo je bilo samo da kanališe informaciju kroz vizuelni haos na stranicama, a što je on, ne sumnjajte, uradio besprekorno.

This Ends Tonight nije strip u kome ćete tražiti analizu „ljudskog stanja“ i teške, realne priče. Njegovo je interesovanje usmereno na katarzičnu, adiktivnu prirodu akcije i čitav je usmeren da produkuje šokove i snažne, telesne reakcije kod čitaoca svojim snažnim, neumoljivim intenzitetom. Nekome to neće biti po volji, nekome će biti zamorno, a nekom isprazno. No, majstorstvo na delu je nepobitno, sa zapletom i pričama koje spretno usmeravaju akciju a onda sa crtežom i kolorom koji je prikazuju snažnije i luđe nego praktično išta drugo na tržištu u ovom trenutku. Za pravog čitaoca, ovo će biti apsolutna nirvana, pa ako se vidite u toj ulozi, možete sebe obradovati kolekcijom putem Imageovog sajta.