Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Kome prošle nedelje nije bilo dosta muzike Larsa Larssona i zapravo je žudeo da ga čuje u liderskoj ulozi i izraženije autorskom kontekstu, danas će se baš nauživati. Feldman Rummet: Live at BrÖtz28/1-26 je živi album na kome kvintet iz Geteborga predvođen ovim saksofonistom svira njegove kompozicije, radeći iz sve snage na tome da se istanje zidovi između čvršće strukturirane muzike i slobodne, džezerske improvizacije. Ovaj album izašao je jedan dan pre Holy Snakes o kome sam pisao prošlog vikenda, ali sam ga ostavio za kasnije baš jer mi je Larsson otkriće ove godine i hteo sam da se malo fokusiramo na muziku koju on piše.
O Larssonu smo već čuli najosnovnije podatke. Ovo je iskusan muzičar i edukator, rođen 1961. godine, obrazovan u Geteborgu na Musikhögskolan Göteborg, a sa stanim zaposlenjem u Školi kulture u gradu Säffle. Iako svira već decenijama, Larsson je kao autor počeo da se ostvaruje relativno kasno, pa je i najveći deo svog diskografskog traga ostavio u poslednjih desetak godina. Larsson je veoma svestran muzičar, sa redovnim sviranjem raznoraznih vrsta saksofona, klarineta, flauta, gitara, klavijatura. Veliki deo njegovih muzičkih saradnji vrti se oko ekipe koja je sa njim i snimila Holy Snakes (Gunnar Backman, Fredrik Lindholm), ali Larsson svira i sa drugim švedskim džezerima sa iste scene, konkretno sa takođe prošle nedelje pominjanim Andersom Bergom (konkretno, kvartet FLAG su Larsson, Berg, Backman i Lindholm) ali i sa orkestrom Calvero koji svira miks cirkuske muzike i džeza.
Feldman Rummet je onda novi Larssonov projekat kome je, koliko mogu da vidim, nastup objavljen na ovom albumu bio ujedno i prvi pravi koncert. Ovo je ekipa geteborških muzičara koji inače već dosta sviraju zajedno. Konkretno, tri člana ovog projekat rade u orkestru Bohuslän Big Band i jedini koji u njemu trenutno ne svira je Peter Janson, kontrabasista sa više od trideset godina iskustva i čovek koga znaju da nazovu i „najmaštovitijim švedskim kontrabasistom“. Janson ima solažu negde u osmom minutu prve i petom minutu druge kompozicije ovog albuma pa izvolite, poslušajte, ocenite.
Janson, inače odrastao u Bostonu, je svirao sa mnogo poznatih muzičara (Ken Vandermark, Trilok Gurtu, Roland Keijser, Mats Gustafsson…) i radi u raznim muzičkim idiomima, pa njegovo prisustvo u Feldman Rummet svemu daje utemeljenje u tradiciji. Ni ostali muzičari nisu nekakvi početnici; najmlađi, sopran i alt saksofonista Joakim Rolandsson je rođen 1973, trombonista Niclas Rydh 1968, a bubnjar Göran Kroon 1966. godine i svi su školovani muzičari od kojih većina i danas participira u obrazovnom sistemu ali sa strane predavača. Posebno je simpatično da Kroon predaje na istoj geteborškoj Akademiji za muziku i dramu koju je svojevremeno i završio.
Nisam siguran da li Feldman Rummet (a što bi bilo „Prostorija Feldman“) ima veze sa Mortonom Feldmanom, a što je meni, razume se, bila prva asocijacija. Larssonove kompozicije svakako nemaju feldmanovski glacijalni tempo, atomizaciju nota i zahtevna višesatna trajanja, iako se u njima mogu čuti ukrštanja savremene ozbiljne muzike sa džezom. Ovo je, u ovom živom izvođenju, definitivno bučnija, energičnija muzika sa mnogo svirke koja dolazi direktno iz tradicije ekstatičnog free jazza patentiranog u SAD šezdesetih godina prošlog veka, ali postavljene u kontekst složenih, ambicioznih kompozicija.
Larsson objašnjava da muzika koju piše za ovaj kvintet treba da u nekim pesmama zamagli tu granicu između napisanog i improvizovanog sadržaja, a da u drugima „čvrsto fiksirana forma treba da posluži kao odskočna daska za slobodnu improvizaciju“. Siguran sam da u njegovoj glavi ovo zvuči kao jasna podela iako MENI deluje kao da je istu stvar rekao na dva načina, ali, srećom, reči ovde nisu naročito bitne jer Larsova muzika sasvim razgovetno govori sama za sebe. Album je sklopljen od dve dugačke kompozicije, trajanja devetnaest i skoro dvadesetčetiri minuta, i one su kombinacija jasno postavljenih tema, organskih improvizacija koje odvode muziku u egzotične strane, individualnih soliranja članova kvinteta, i naglih skretanja pod pravim uglom da se pronađe nova perspektiva.
Skoro po definiciji obe kompozicije imaju fragmentarnu strukturu, dakle ovde postoje jasno odvojene celine, kulminacije, počinjanja sa drugih pozicija itd, ali Larsson nije napisao samo nasumični pačvork motiva i rekao muzičarima da improvizuju kako hoće. Čuje se ovde jedna viša, razumljiva logika u usmeravanju muzike i prelasci iz apstraktnih, modernističkih, atonalnih momenata u žustru freebop improvizaciju su napravljeni spretno i organski, a muzičari se skladno dopunjuju. Ono što je uvek lepo čuti je da ovde, uprkos prostoru da se čuju i individualne solaže, nema neke stvarne hijerarhije između muzičara pa se trojica duvača veliki deo albuma prepliću, svirajući zajednički i sa puno apetita jedni drugima nabacujući voleje i nudeći odgovore.
Free jazz kao pre svega komunikacija između muzičara, u realnom vremenu, sa prećutnim ali nikada do kraja definisanim pravilima je, naravno, uzbudljiv kao predlog baš zato što je rizičan. Muzika je uvek svega korak ili dva udaljena od manirističkog imitiranja tuđih fraza ili još gore, fokusiranja na detalje u svakom datom trenutku i odsustva svesti o celini, o dimenzijama koje postoje u kompoziciji izvan tog jednog trenutka i te jedne note. Zbog ovoga je Larssonov rad sa ovim kvintetom tako zanimljiv: njegove kompozicije daju zaista čvrst okvir onome što muzičari rade i koliko god da im garantuju slobodu da ispituju apstraktne, pa i hermetične, neidiomatske muzičke gestove, toliko ih i usmeravaju na to da stalno imaju na umu tu celinu i te dimenzije i da svojim kontribucijama obezbede svakoj od ove dve dugačke pesme osoben karakter i narativ. Lepa ploča sa izvrsnim omotom koji je kao i u slučaju Holy Snakes naslikala briljantna Lena-Maria Stigsdotter. Izvolite:
https://larslarsson.bandcamp.com/album/feldman-rummet
Drugi album za danas nije baš za džez puriste, ali verujem da su takvi odavno prestali da dolaze na ove naše nedeljne muzičke predahe. No, fer je reći da je iajuar: Tsuru album koji džez muziku dekonstruiše u paramparčad pa je onda spaja u nečemu što je pre psihodelični kaleidoskop nego uredni mozaik i da ovo nije ploča za ljude koji se namršte na samu pomisao da digitalna tehnologija i džez uopšte smeju da dele isti habitat, kamoli da se povremeno susretnu i strasno povaljaju u senu.
No, za vas ostale, one koji se ne zamaraju podizanjem metaforičkih zidova i zapišavanjem arbitrarnih granica između muzičkih žanrova i bitna im je samo jedna ujedinjujuća filozofija u muzici (a ta je „raznesi mi mozak“), da kažem da je Tsuru ploča koja je mene MNOGO zabavila a verujem da će i svakoga koji je od devedesetih sa zanimanjem, odobravanjem a povremeno i sa oduševljenjem gledao i slušao ukrštanja džeza sa elektronskom, digitalnom i plesnom muzikom i divio se povremeno briljantnim produktima ove promiskuitetne prakse.
Drugačije rečeno, Tsuru je album koji bi trebalo da se dopadne svakome ko je voleo da vidi i da čuje kako su preko decenija raznorazni elektronski i IDM muzičari u svoju muziku utakali nasleđe džez muzike uz koju su odrastali, od WARP-ovih delatnika poput Plaid, Squarpushera, Flying Lotusa i naravno Red Snapper, pa preko Matmos do Mouse on Mars ili dakako Sofa Surfers.
Iajuar je projekat jednog čoveka iz Mineapolisa po imenu Pearson Schwartz a koji je, kaže, pet godina radio u muzičkoj prodavnici i istovremeno pravio muziku, dizajnirao sintisajzere i bavio se kožnom galanterijom. Istina je, mi ostali smo neizlečivo lenje osobe. U svakom slučaju, Schwartz je počeo da eksperimentiše sa elektronskom muzikom na sasvim doslovno eksperimentalna način: kada je, kaže slučajno, pokvario Casio sintisajzer iz osamdesetih sa kojim se zezao, pa ga otvorio i video da je pregorela matična ploča, on je naprosto rešio da je izbaci napolje i da u postojeću „karoseriju“ ovog instrumenta ubaci štampana kola po svom izboru. Na njegovom sajtu moći ćete da detaljno iščitate dalje njegove eksperimente sa analognom elektronikom koju je uglavnom sam dizajnirao i sklapao, ali, Schwartz je onda u jednom trenutku rešio da napusti praktično sve što radi da bi živeo skromnim životom putujućeg bekpekera, pa on i njegov partner (ili partnerka) poslednjih godina žive sve vreme na putu, obilazeći svet sa rančevima na leđima (Schwartz veli da njegov ima oko sedam i po kilograma), zadržavajući se na pojedinačnim lokacijama po nedelju dana, radeći koliko mogu da prežive i držeći troškove života na nekih petsto dolara mesečno po osobi.
Naravno da to zvuči brutalno, ali Schwartz i partner/ka su obišli sledeće zemlje za sve to vreme: Španija, Portugalija, Maroko, Japan, Tajvan, Kina, Vijetnam, Tajland, Nepal, Indija, Turska i Meksiko, u kome se trenutno nalaze. Ako ste, kao na primer ja, mišljenja da je za dobru umetnost ponekada dobro da je pravi umetnik koji je osetio život, video svet, nakupio iskustva, onda je ovo idealna kombinacija i Schwartz svakako sa projektom iajuar poslednjih par godina izbacuje zanimljive ploče.
Ono što je u početku bila prevashodno sintisajzerska muzika je onda evoluiralo u nešto više. Prvo, naravno, sam Schwartz više ne može da bude „analogan“ i muziku radi na svom laptopu, a drugo, njega u ovom trenutku interesuje spajanje elektronske muzike i „pravih“ instrumenata. Album Oasi Taas, recimo, od pre tri godine, je imao gudačku, perkusionističku i duvačku sekciju, hor i bio vrlo ambiciozna kombinacija post-fank ritmova visokog BPM-a i evokativnih, emotivnih melodija.
No, ako ste se upravo namrštili jer niste raspoloženi za slušanje još jedne alotropske modifikacije muzike kakvu su pre dvadeset godina patentirali Aaron Funk/ Venetian Snares ili Bogdan Raczynski, želim da ukažem da je Tsuru, album koji danas predstavljamo mnogo pročišćeniji u koncepcijskom smislu. Da, ovo je i dalje ploča preciznih, kompleksnih ritmičkih obrazaca i evokativnih melodija, ali ona je i zvučno i duhovno originalna i osobena, a i bliža je džezu po samoj formi.
Odmah da kažem da masa ljudi koje Schwartz navodi kao članove New Medusa Gardens Ensemble, a koji navodno sviraju na ovom albumu, ne postoje STVARNO. Za početak, internet nije čuo ni za jednog od njih niti za sam taj ansambl za koji je Schwartz navodno napisao ove kompozicije, tako da je u pitanju najpre ambiciozna „scenska“ iluzija gde muzici koja je u potpunosti programirana i napravljena od sintetizovanih zvukova i manipulisanih semplova treba da se pruži nekakva lažna ali simpatična istorija. Isto je, uostalom bio slučaj sa pomenutim albumom Oasi Taas za koji Schwartz tvrdi da ga je napisao za orkestar za koji niko nije čuo i da je snimljen u koncertnoj dvorani u Mineapolisu koja, nagađate, ne postoji ni u jednom nama dostupnom registru. A i, mislim, neki od ljudi koji „sviraju“ na ovom albumu imaju imena poput Guido „Guido“ Guidi, koji navodno svira gitaru i Ming Rodulator, a koji, nagađate, svira sintisajzere.
Heh, ne bi me baš SASVIM iznenadilo da se jednog dana ispostavi kako ni Pearson Schwartz nije zaista Pearson Schwartz i da je iajuar zapravo tajni projekat Richarda D. Jamesa (mada James nikada, koliko znamo, nije išao po muzičkim forumima i gikovao na albume Venetian Snares, Autechre i Muslimgauze, a što Schwartz radi), ali poenta je ovde da je Tsuru zaista dobro napisana ploča koja uzima džez i fank osnovu, pa onda i nešto latinoameričke muzike, rastavlja je na komade i onda je ponovo sastavlja u formi vrlo ritmičnih ali i vrlo melodičnih komada.
Naravno, hip-hop sa džez akordima odozgo nije baš neka retkost u savremenoj muzici, ali iajuar uspeva da ne bude tek hip-hop sa džez akordima. Njegove fraze su zanimljive, organski razrađivane, često kroz duvačke rifove i soliranja (slušajte saksofone, tube i trombone već na prvoj kompoziciji, Eala Uur) a njegove melanholične Fender Rhodes melodije zvuče toplo i nisu samo lupovi koje je mogao napraviti i algoritam. Sabaea, recimo, ima klasičnu džezersku solažu na Fender Rhodesu preko agresivne, dinamične ritmičke pratnje. Kao bubnjar, ne mogu da nemam mnogo simpatija za Schwartzovo opsesivno editovanje udaraljki a na ovoj kompoziciji se sjajno čuje koliko pažnje on obraća i na dinamiku, dajući jednom u teoriji veoma bučnom ritmičkom obrascu i mekoću i „osećaj“ koji biste upravo očekivali od džez muzičara.
Drugde, rekosmo, imamo i malo latinice u ponudi, recimo u Acienda gde imamo bosanova soliranje na klaviru, pa i u Gol, sa zabavnim duvačkim frazama.
Muzika iajuar uspeva da bude na dobroj srednjoj poziciji između često vrlo self-indulgentne, malo masturbatorske prirode IDM produkcije sa jedne strane i prijemčive, pop muzici bliske ljubavi za frazu, melodiju i prijatnu atmosferu. Ono što Schwartz na ovom albumu radi je posmatranje džeza i fanka iz velike blizine, uzimanje njihovih detalja i okretanje tih detalja u krug sve dok u njima ne pronađete nešto čega ranije niste bili svesni. Veoma pažljivo produciran i masterovan sa razumevanjem, ovo je materijal euforične mirnoće i energične meditacije, duhovit, emotivan i topao, baš onakav kakav nam svima ponekada treba:
