Jedan od znakova da ste gadno omatorili je i taj da vas neko uzgredno pita šta igrate a vi se glavačke bacite u tiradu kako su moderne igre grozne i kako u poslednje vreme igrate isključivo naslove napravljene pre dvadeset i više godina, kada su muškarci bili muškarci, žene znale gde im je mesto i nije moralo da im se objašnjava, a dizajneri igara su na powerpoint prezentacijama pripremljenim za producente objašnjavali kako će to što oni prave učiniti igranje ZABAVNIM a nisu na petnaest slajdova za redom obrazlagali „mape puta“ i dugoročne planove monetizacije i možda su sve završavali sa nekim gotivnim smajlijima dizajniranim posebno za ovu priliku. Naravno, dok brišete pljuvačku sa uzdrhtale brade i podižete pogled da izmerite koliko je vaš starozavetni nastup impresionirao sagovornika, statistički je prilično verovatno da ćete ih videti kako odstupaju par koraka unatrag i mrmljajući jedno refleksno „OK, Boomer“ očima nervozno traže najbliži izlaz.

Manje-više baš takva situacija odigrala se pre neku nedelju kada me je veoma ljubazni službenik ovdašnje maloprodajne franšize specijalizovane za igre i gejming opremu, Games, da ne pominjem i moj prezimenjak, pitao jesam li zadovoljan time što sam svoj Nintendo Switch 2 kupio na dan izlaska i šta uopšte igram na njemu, a ja sebe onda užasnut uhvatio kako sa najjačom bumerskom energijom na svetu odgovaram da su Mario Kart World i Donkey Kong Bananza odlične igre ali da sam verovatno više od svega na Switchu 2 igrao igre za Nintendovu staru konzolu Gamecube, dostupne uz pretplatu na servis Nintendo Switch Online, a najviše od svih njih Super Mario Strikers.

Fak! Mehmete, jel’ ti dobro, pitao bi me svaki Mehmet iz svakog paralelnog univerzuma, ne samo na ime old-man-yells-at-cloud faktora koji se u ovom slučaju opasno približio zakonski dopuštenom maksimumu, već i zbog toga što javno priznajem da sam MNOGO igrao jednu FUDBALSKU igru i to ne neki normalan fudbal tipa FIFA ili makar mučeni Pro Evolution Soccer/ eFootball, nego nekakav NINTENDOV FUDBAL. KOJI SU PRITOM PRAVILI AMERIKANCI. Vot d fak, Mehmete, VOT D FAK.

Raščlanimo ovaj problem na sastavne delove, prvo adresiranjem te ideje da je za mene igranje sportske, a onda i baš fudbalske igre ravno nekoj vrsti iskonskog greha. Istina je da danas, u 2026. godini ali i poslednjih, pa, dvadesetak godina nemam gotovo nikakvog entuzijazma za sportske igre. U nekom momentu, pre nekoliko godina, mislim da je to bilo još  na Playstation 4, dakle, uh, pre pandemije, sam instalirao jednu od 2K-jevih „godišnjih“ NBA igara koje su mi bile „besplatno“ dostupne putem pretplate na Sonyjev servis Playstation+ i, mislim, to je bilo sasvim pristojnih pola sata zabave pre nego što sam je deinstalirao uz mentalnu belešku da ovome možda mogu da posvetim malo vremena u nekom, jelte, budućem, mirnijem periodu.

Naravno, taj period nikada nije došao, naprotiv, igara je sve više a ja ih igram sve sporije, ali poenta je ovde da bih ja bilo koju takvu igru, sa takvom mehanikom samog igranja košarke rado držao permanentno instaliranu na konzoli da je poigram po deset ili petnaest minuta ili pola sata ovde i tamo, u momentima kada nemam vremena da igram nešto „ozbiljno“, ali moderne sportske igre, sa svojim licencama, simulacijama čitavih liga, imitiranjem televizijske prezentacije, čestim apdejtima su naprosto previše opterećene tim, za mene sasvim nebitnim balastom da bi bile „čista“ iskustva kakva bi meni idealno odgovarala. Dakle, igre u koje se ulazi bez priprema i bez čekanja, bez potrebe da se stalno nešto u njima menadžuje i podešava, bez gnjavaže oko sezona, apdejta, nedajbože lutboksova (koji su za FIFA igre postali primarni izvor zarade) itd. Mislim, to je isti razlog što me ni najveći deo savremenih onlajn FPS-ova (battle royale, extraction ili hero shootera) uopšte ne privlači – naprosto nemam ni vremena ni volje da izgradim dobar deo svog identiteta oko neke takve igre, niti da učim njenu kulturu i pratim njenu evoluciju kroz vreme. Želim samo da IGRAM. I ovo, ako to nije jasno, nije nikakva osuda tih igara ili igrača koji ih igraju, već samo objašnjavam MOJE preference. Vrlo bumerske preference, slažem se. BUMFERENCE.

Utoliko, nikog neće iznenaditi ako kažem da je jedina košarkaška igra koju redovno igram legendarni Midwayjev NBA Jam, kultni arkadni naslov iz 1993. u kome mogu da igram kao Vlade Divac sa velikom glavom i u spektakularnim mečevima dva-na-dva kucam nakon skokova sa vrha reketa tokom kojih se Divac ne samo lansira jedno četiri i po metra u vis nego i napravi salto pre nego što loptu zatjera u obruč koji je sve vreme samo to i tražio!

NBA Jam je igra jednostavne, intuitivne mehanike, propulzivne energije, neopterećena ne samo celom superstrukturom NBA kulture (iako ima uredno licencirane igrače i njihove digitalizovane fizionomije) a posebno neopterećena gomilanjem sistema koji su možda neistestirani a možda i samo prekomplikovani da bi igrač mogao ili ŽELEO da ih koristi sem ako, naravno, igre ne igra profesionalno i kompetitivnost mu je ŽIVOTNO važna. I zato je NBA Jam ultimativni pick-up-and-play naslov za mene, apsolutni comfort food kome se stalno vraćam i uvek u njemu uživam.

Super Mario Strikers je, po analogiji onda neka vrsta „NBA Jama fudbalskih igara“, dakle, takođe pick-up-and-play igra koja nije mehanički plitka ali ima taman toliko mehaničke kompleksnosti koliko joj treba da bi igrači držali u rukama bogatu paletu mogućnosti ali koja počiva na razumevanju tih nekoliko mehanika što vam stoje na raspolaganju i tome kako se one mogu inventivno kombinovati a ne na gomilanju tih, jelte, mogućnosti. Plus, ovo je, kao i NBA Jam, igra vrlo taktilne, vrlo, hm, pa, agresivne interpretacije sporta kojim se bavi, više neka vrsta infantilne* halucinacije sportskog nadmetanja nego nekakvo strogo privođenje njegovih pravila u digitalnu formu.

*u pozitivnom smislu

Kontekst u kome pričamo je nadam se jasan već od starta ovog teksta: ja sam STAR čovek i prvi fudbal koji sam ikada igrao u formi video igre bio je klasični International Soccer, igra Andrewa Spencera za Commodore 64 iz 1983. godine. Sa ovom igrom je Spencer u to vreme rastućem katalogu „sportskih simulacija“ za osmobitne mašine dodao naslov velike brzine, jednostavne ali vrlo zaokružene mehanike i opipljivog fudbalskog uzbuđenja, koji su igrali i momci iz našeg društva što inače nisu imali interesovanja za video igre. Uz Psionov čak i danas šokantno izvrsni tenis za Spectrum (Match Point) i košarkaško savršenstvo u formi Electronic Artsove One on One (koja je, eto kurioziteta, prvo izašla na Apple II računaru pre nego što je portovana na druge mašine, a mi je igrali na Commodoreu 64), moj ukus u domenu sportskih igara je bio manje-više fatalno određen ovim naslovima koji su pravila i dinamiku kompetitivnih sportova spretno strimlajnovala i kombinovala sa udobnim, dobro kontrolisanim mehaničkim modelima što će igračima obezbediti i dubinu i potencijal za ekspresiju a neće ih opterećivati praznim hodovima, pravilima koja bi usporila odvijanje igre ili učinila igranje monotonim.

International Soccer je inspirisao i druge fudbalske igre, od Match Day koja je bila OBJEKTIVNO slabija ali je imala ambicije i igrao sam je dosta jer je, jelte, postojala na Amstradu koji sam ja tada posedovao, preko vrlo solidnog Emylin Hughes International Soccer koji nije mnogo „popravljao“ savršenstvo, dodajući samo neke dobro odmerene elemente poput klizećih startova, pa do već naprednijih Kick Off 1 i 2 legendarnog Dina Dinija i Sensible Softwareovog paradnog konja Sensible Soccer – i sve ove igre je karakterisala neposrednost, fokus na igranju unutar jasnih, čvrsto dizajniranih mehaničkih parametara, bez opterećivanja menadžerskim ili „RPG“ elementima. Naravno, kako su sportske igre uvek bile big deal i privlačile i publiku koja u principu ne igra videoigre, tako je i nekako prirodno došlo do konsolidovanja žanra u ono što imamo danas: samo par velikih franšiza sa godišnjim apdejtima, koje drže veliki izdavači jedino kadri da plate licence asocijacijama kako bi u igrama imali imena timova i fizionomije igrača. Fokus je, dakle, osetno pomeren na nekakvu simulaciju „fudbalske kulture“* dok je čista mehanička efikasnost u drugom planu.

*i kulture drugih sportova u slučajevima drugih, jelte, igara

Molim da se ovde primeti i da ja ne govorim da u čisto mehaničkom smislu FIFA igre ne valjaju (ili da PES igre ne valjaju, naprotiv, za ovaj serijal je uglavnom govoreno da je mehanički BOLJI od FIFA konkurencije, ali ne znam je li njegov free-to-play naslednik, eFootball jednako dobar), siguran sam da su u najmanju ruku kompetentne, a verovatno tu i tamo i odlične, ali njihovo igranje je objektivno opterećeno suplementalnim sadržajem – lutboksovima, mikrotransakcijama itd. – što mehaniku stavlja decidno u drugi plan i meni ih čini prilično neprivlačnim.

Otud je Super Mario Strikers neka vrsta protivotrova za malodušnost koja me uhvati kad god pomislim na moderne sportske igre i povratak u neka, jelte, zdravija vremena kada ste videoigrački fudbal igrali sa ekipom ortaka u istoj prostoriji i pravili buku kao da se nalazite na stadionu a sudija je upravo vašem centarforu zalepio crveni karton posred čela samo zato što mu je ovaj opsovao pokojnu majku.

Super Mario Strikers je igra stara više od dvadeset godina i zapravo je, kao prva Gamecube igra koju je Nintendo učinio dostupnom preko Nintendo Switch Online servisa, trećeg Jula prošle godine, istrčala na teren jedva četiri i po meseca pre svog dvadesetog rođendana. A taj je rođendan, eto još jednog kurioziteta, osamnaesti Novembar 2005. godine kada je Super Mario Strikers izašao prvo u Evropi, sa američkim izlaskom nedelju dana kasnije* ali onda izlaskom u Japanu tek početkom Januara 2006. godine (i u Australiji tek u Aprilu).

*ovo je bila i poslednja Gamecube igra sa rečju „Mario“ u imenu koja je izašla u SAD i Japanu!!!

Da se razumemo, različiti datumi izlaska iste igre za različita regionalna tržišta su u ono vreme bili normalna stvar, izdavači su mogli malo relaksiranije da rade na lokalizacijama jer tada nije bila praksa da je igra dostupna za digitalni daunloud na dan izlaska, kao što je danas, pa da je neophodno da bude nabavljiva svuda u svetu u isto vreme. No, to da igra japanskog izdavača (Nintendo, naravno) a koju je pravio američki studio (Next Level Games) prvo izađe u Evropi, tradicionalno bastionu podrške Nintendovom nekada najvećem konkurentu, Segi, pa to je, dopustićete, bio razlog da čoveku od iznenađenja malo ispadne monokl u čašu martinija koju batler samo što mu je natočio.

Ali ovo govori o toj jednostavnoj činjenici, istorijski potvrđenoj a i danas istinitoj: Amerikanci ne daju pet para na taj naš „evropski fudbal“ i kada oni kažu „fudbal“ misle na igru u kojoj se stopalo i lopta susreću samo incidentno, igrači nose oklope i pretplaćeni su na celoživotne posledice kranijalnih trauma pretrpljenih tokom kratke profesionalne (ili koledž) karijere, a najpolupaniji od njih pokušavaju da dalje za život zarađuju takmičeći se u MMA promocijama.

Otud, da se razumemo, potiče i činjenica da se igra u Americi zove Super Mario Strikers, dok se u Evropi zove Mario Smash Football. I mada već dugo vremena ne umem da odlučim koji mi je od ova dva naslova kulji, preko Nintendo Switch Onlinea sam uglavnom igrao američku verziju, verovatno naplašen činjenicom da evropska verzija, kada, jelte, kupite disk i onda ga, jelte, sami ripujete na PC da biste igru igrali preko Dolphin emulatora, ili, alternativno, i dalje imate funkcionalni Gamecube, svaki put kada igru startujete traži da odaberete frekvenciju osvežavanja ekrana – pedeset ili šezdeset Herca – i to mi uvek napravi gadne flešbekove na vreme kada su PAL, SECAM i NTSC sistemi prikaza slike na televizorima sa katodnom cevi vodili rat za globalnu dominaciju a žrtve su bili uglavnom entuzijasti videoigara i VHS-a dovoljno naivni da uvoze sadržaje iz drugih regiona ili da se, heh, presele na drugi kontinent i ponesu tamo svoj hardver…

No, mislim, da se neko ne zabrine, jutros sam za svaki slučaj malo igrao i Mario Smash Football preko Nintendo Switch Onlinea i igra NE traži izbor frekvencije što znači da je neko u Nintendu uložio minimalni napor da se ovo izpečuje iz igre. To cenim jer, Super Mario Strikers, kako ćemo igru zvati do kraja teksta, je igra te klasične neposrednosti, oslobođena naplavina nepotrebnih mehanika i eksperimentisanja sa ovim ili onim idejama, jedna ČISTA, fina fudbalska igra gde ste trideset sekundi posle startovanja aplikacije na Switchu 2 već na terenu a pet sekundi kasnije ste možda već zabili i prvi gol!

Štaviše, jedna od glavnih zamerki za Super Mario Strikers u vreme kada je igra izašla je bilo to da je igra suviše svedena na prosto igranje fudbala i da, pogotovo u domenu sadržaja za jednog igrača, nema dovoljno različitih modova koji bi na duže staze držali igrače zainteresovanim. U napasti sam da se iz sveg glasa proderem „BUDALE!“ ali neću da budim mačke koje su danas uspele da odrade tek nekih 12-13 sati svog neophodnog odmora. No, stoji i da bih voleo da odem nazad kroz vreme i da svim tim autorima prikaza koji su Super Mario Strikers kritikovali što ima „premalo sadržaja“ pokažem u kakvom paklu PREVIŠE SADRŽAJA* danas živimo i da nisu bili svesni koliko vitkost i eleganciju Super Mario Strikers treba SLAVITI.

*i većina je smeće

Mislim, da se razumemo, nisam ja PROTIV toga da savremena igra ima nekakav „career mode“ pa ni protiv toga da se taj „career mode“ transformiše u tridesetosatni RPG sa sve sapunskooperskim zapletom i putovanjima po svetu – ta trenutno igram kampanju za jednog igrača u Street Fighter 6 i ona KAO DA NEMA KRAJA – ali sam prilično protiv toga da se igra koja u mehaničkom smislu nudi nešto fantastično zaokruženo, jednostavno da se intuitivno razume a onda i sa mnogo slojeva sofistikacije koje otkrivate dužim igranjem, otpisuje kao nesposobna da igrača zadrži uz sebe jer, eto, pored igranja individualnih mečeva i nekoliko vrsta kupova – a koji služe i da se otključa na početku igraču nedostupan sadržaj – nema i nekakav DODATNI sadržaj – a koji joj UOPŠTE ne treba.

Next Level Games je inače studio koji ja EKSTREMNO cenim jer su jedna od američkih firmi koje su svoju sudbinu prilično jako vezali za Nintendo – što već u vreme izlaska Super Mario Strikers  jeste izgledalo kao da se klade na konja-gubitnika kome se klanica i fabrika tutkala smeše do kraja decenije – ali i pokazali da su više nego dorasli Nintendovim standardima kvaliteta i imaginacije do mere da za neke njihove igre možemo slobodno reći da spadaju u Nintendove klasike. Ovde prevashodno mislim na Luigi’s Mansion: Dark Moon i Luigi’s Mansion 3 koje sam obe jako hvalio u vreme kada su izašle.

Super Mario Strikers je, pak, bio tek druga Next Levelova igra, nakon takođe sportske NHL Hitz Pro, ali prva ekskluziva za Gamecube koju je studio uradio. I za razliku od srazmerno realističnije simulacije hokeja, sa Super Mario Strikers Next Level Games su u punoj meri prigrlili haotičnu, dinamičnu, u najpozitivnijem smislu „dečiju“ prirodu Nintendovog „univerzuma“ kreirajući nešto između „pravog“ fudbala koji se igra na stadionu  pred publikom i anarhične free-for-all šorke kakvu biste videli kada gomila desetogodišnjaka koju u tom trenutku ne nadzire niko stariji stavi cigle na ulicu i krene da opiči nekoliko partija na male goliće a tokom kojih pravila fudbalske igre devoluiraju u nešto iz Gospodara muva.

Super Mario Strikers je fudbal koji se igra pet-protiv-pet i u kome neki od prominentnih likova iz Mario ansambla imaju ulogu kapitena timova, na golovima su uvek Kremlinzi (humanoidni krokodili iz Donkey Kong Country), a ostatak igrača čine po tri ista lika koje birate iz klase popularnih likova kao što su Koopa kornjače, Toadovi, Hammer Bros i Birdo. I odmah ovde da stanemo na proverbijalnu loptu i da napravimo opservaciju:

Znate kako nas danas desničarski grifteri po internetu bombarduju kuknjavom da je gejming industrija postala „woke“, da je kapitulirala pred ucenama ekstremne levice, da čim vidite da je na igri sarađivao konsultantski studio „Sweet Baby Inc.“ znate da će vam u lice biti bacana kvir propaganda i da igre nekada nisu bile ovakve i nisu nam PoLiTiKu servirale hteli mi to ili ne, dok smo samo pokušavali da se zabavimo? E, pa, u igri koju je pre više od dvadeset godina izdao Nintendo, najapolitičnija od svih apolitičnih kompanija na svetu, gde svaku reč premere po tri puta pre nego što je izgovore kako bi se izbegle potencijalne kontroverze i gde se i dalje drže vrlo bajkovitih, od stvarnog sveta sasvim distanciranih narativnih predložaka za svoje igre, u takvoj igri tog izdavača možete svoj tim popuniti aseksualnim bićima koja, u zavisnosti od trenutnih preferenci biraju da prezentuju muške ili ženske rodne karakteristike, ili transrodnim dinosaurusom koji nosi mašnu u kosi i kopačkama NAJSLAĐE  na svetu udara o travu kada zabije gol.

Možda je ovde i zapravo bitno to da su igru pravili Amerikanci a publikovali Japanci, i to Japanci koji i dalje decu smatraju važnom demografijom i ciljnom grupom svog marketinga, pa je onda ona nekako i po prirodi stvari distancirana od te neke maskuline srži fudbala koju mi u Evropi po tradiciji pripisujemo ovom sportu. Super Mario Strikers, uostalom, u fullu prihvata na sebe identitet „arkadnog“ fudbala i nema pretenzija da „simulira“ pravi sport u nekoj značajnoj meri.

I zbog toga je i, naravno, ovako zabavan. U tehničkom smislu, igrač može da bira između tri stadiona, koji se razlikuju samo vizuelno (kasnije otključava i dodatne) i mečevi traju pet minuta (mada se ovo vreme može smanjiti na dva ali i produžiti na petnaest minuta ako želite da vidite rukometne skorove na kraju) i oni su većinu vremena APSOLUTNI POKOLJ.

Next Level Games prosto DOBRO razumeju Nintendo pa Super Mario Strikers radi fudbalu ono što su Nintendove igre već uradile drugim žanrovima – Mario Kart trkačkim a Super Smash Bros. borilačkim igrama. Dakle, ovo je kondenzacija osnovnog identiteta žanra na nekoliko ključnih, dobro isprepletanih mehanika, i svesno odbacivanje nekih elemenata koji se u „ozbiljnim“ iteracijama tog žanra smatraju fundamentalnim. Onako kako u Smash Bros. ne pobeđujete oduzimanjem „zdravlja“ protivniku i kako u Mario Kart igrama samo dobra vozačka tehnika i poznavanje staze nisu dovoljni da pobedite jer igra ima čitav sloj mehanika koje „veštački“ zaravnjuju polje i slabijim igračima daju šansu da pobede one jače – tako i Super Mario Strikers neke stvari fudbalu oduzima a onda mu neke dodaje da bi kreirao letalne adrenalinske porcije urnebesne akcije i neodgovorno smešne sportske komedije.

Na primer: u Super Mario Strikers nema faula. Postoji poseban taster za grub, nasilan start na protivnika a kojim mu nećete oduzeti loptu; za ovo služi drugi taster, ali akcija oduzimanja lopte se ne može izvesti iz tako velike daljine kao taj nasilni start kojim protivnika rušite i onda morate fizički doći do lopte i početi da je kontrolišete. I protivnike možete rušiti STALNO i BILO GDE, uključujući u kaznenom prostoru, tik pred svojim golom. I igra vam neće reći ni „a“, kamoli svirati faul ili strogo pokazivati na belu tačku. U Super Mario Strikers nema sudije na terenu niti igra u ijednom trenutku zaustavlja odvijanje meča kada skrljate protivnika grubim startom s leđa, ili ga, još bolje, gurnete u ogradu oko terena koja će da ga sprži jakim elektrošokom i ostavi nepokretnog par sekundi. U Super Mario Strikers se igra zaustavlja samo i isključivo kada zabijete gol i dok vi odgledate usporeni snimak i nadivite se sebi kako ste namestili akciju kao da ste trenirali pet sezona sa Ferencom Puškašom i Lionelom Mesijem, lopta je već na centru i kreće novi napad. Ovde nema ni auta, ni kornera, ni ofsajda, mečevi se odvijaju u ograđenoj, kompaktnoj areni koja forsira brzinu, snalažljivost i razmišljanje u trku i time, ma koliko da ovo nije „pravi“ fudbal, Super Mario Strikers uspeva da priđe adrenalinskoj bujici koju pravi fudbal kreira svojom kombinacijom zahtevnog fizičkog rada i taktičkog promišljanja u letu.

No, Super Mario Strikers onda ima stvari koje fudbal nema, a to su „oružja“ ili, ako više volite „specijalni predmeti“ pokupljeni praktično direktno iz Mario Kart. Ovde, dakle, pod određenim uslovima možete protivnike gađati kornjačinim oklopima raznih boja koji imaju različite efekte (zeleni idu u pravoj liniji i ruše sve pred sobom, crveni se automatski navode ka najbližem protivniku, plavi zamrzavaju protivnike umesto da ih sruše i time ih imobilišu na nešto duže vreme), bacati kore od banana po terenu da se igrači klizaju a lopta od njih odbija i menja smer, možete na protivnike bacati bombe (tj. bo-ombe, pošto su ovo mehanička ali ipak donekle samosvesna bića sa očima i nogama), gutati pečurke da biste trčali brže, zvezde da biste prolazili kroz protivnike kao da ih nema, a ako ste tim koji rezultatski gubi, imaćete pristup i Chain-Chomp čudovištima koja su vezana lancem i imaju potencijal da ošamute čitav protivnički tim. Ostala oružja i predmeti pogađaju i tim koji ih je upotrebio pa su, da se razumemo, riskantna – ništa gore od toga da se okliznete na koru od banane koju ste sami bacili na teren – a među najspektakularnije momente igranja spadaju iznenadna pojavljivanja Mariovog arhineprijatelja Bowsera na travi, gde će on gaziti sve pred sobom i bljuvati vatru koja onesposobljava sve što dotakne bez diskriminacije. Teren, posle nekih većih, jelte, dešavanja, ume da ostane i izrovan, spaljen i u rupama…

Od ovakvih stvari se „ozbiljnim“ igračima sportskih igara može podići kosa na glavi ali Super Mario Strikers je taman onoliko namerio da zameni FIFA ili PES, koliko je i Smash Bros. imao ambiciju da bude novi Street Fighter. Dakle, nimalo; ovo su paralelne grane evolucije unutar respektivnih žanrova video igara i Super Mario Strikers TREBA da bude brzi, sočni, komični fudbal u kome će postojati mera haotičnosti što nadilazi sportska pravila i jednako služi da podupre senzibilitet slepstik komedije koliko i da dinamizuje igranje pa i ujednači šanse suprotstavljenih igrača da u mečevima trijumfuju iako su im „obične“ fudbalske veštine na različitim nivoima.

Ovo je, uostalom, slično onome kako u Mario Kart trkama vozači na čelnim pozicijama po pravilu nemaju pristup „dobrim“ predmetima dok oni na začelju statistički najčešće dobijaju predmete i oružja koja mogu da dramatično izmene redosled takmičara. Ipak, u Super Mario Strikers, zbog same prirode igre, korišćenje oružja ne frustrira boljeg igrača u onoj meri u kojoj to čini situacija u Mario Kart kada ste na čelu trke, imate još dvadeset metara do cilja i onda vas iz vedra neba pogodi plavi kornjačin oklop pa na kraju stignete poslednji…

Next Level Games su ovde uradili dobar i interesantan balans u dizajnu vezanom za korišćenje specijalnih predmeta pa i od toga kojeg ste kapitena odabrali za svoj tim zavisi koje ćete predmete statistički češće dobijati, a neke od predmeta ne možete dobiti ako ste tim koji vodi.

No, ono što je možda najvažnije je to da se ovaj „nintendovski“ sloj dizajna dobro i organski uklapa sa osnovnom mehanikom igranja fudbala. I ovde su autori bili pažljivi da ne preopterete igrača isuviše brojnim komandama i opcijama pa generalna kontrolna šema i sistem igranja imaju intuitivnu, za shvatanje laku osnovu a onda i solidnu krivu kompleksnosti po kojoj ćete se penjati kako dalje budete igrali igru danima, mesecima i godinama.

Igra tako, u napadu ima jedno dugme za dodavanje i jedno za šut na gol, jedno za driblanje (kojim, ako ga pravovremeno pritisnete, izbegavate protivničke startove) i jedno za korišćenje specijalnih predmeta (ako ih imate). Trigeri dodatno modifikuju postojeće radnje: desnim trčite brže kad imate loptu (ali teže kontrolišete likove tokom ovog bržeg trčanja) a levi služi za lob-šuteve kojima možete prebaciti loptu preko protivničkih glava kada dodajete ili golmanu otežati posao kada pucate na gol. I to je sve.

U odbrani, pak, imate pomenuti „meki“ start kojim automatski preuzimate loptu ali se mora izvesti iz veće blizine i grubi start koji se radi izdaleka ali do lopte onda tek morate doći. Dodatno dugme je za ručnu promenu igrača kojeg kontrolišete kada nemate loptu i ovo daje mnoge taktičke opcije koje ćete u trku razmatrati, svesni da često ne možete stići do samog protivničkog igrača koji se sprema da šutira na gol, već da treba odabrati najbolju poziciju između njega i gola kako biste preprečili put lopti.

Nad golmanima nemate kontrolu sem kada uhvate loptu a i tada birate samo kada da je vrate u igru i jedna od najvećih inicijalnih tajni u Super Mario Strikers je KAKO DA ZA IME SVETA DATE GOL, kada protivnički golman blokira ili hvata sve vaše šuteve a ako pokušate da se samo ušetate između stativa, bez ikakvog pardona će vas oboriti na zemlju i uzeti loptu u ruke. Nema penala A NEMA NI MILOSTI.

Naravno, tu dolaze pomenute mehaničke sofistikacije i posle određenog vremena hvatate sebe kako skačete sa stolice jer ste ne samo držali dugme za šut duže, pa je lopta išla brže, nego ste i pažljivo lobovali svoj šut i golman NIJE IMAO ŠANSE i, još više, jer ste imali akciju sa tri dodavanja u dve sekunde, kojom ste izvozali celu odbranu i samog golmana i onda, u usporenom vremenu, makazicama zabili loptu pod prečku.

Ovi, vrlo „kinematski“ momenti u kojima igra automatski usporava vreme jer neko od igrača izvodi nešto spektakularno su srce iskustva igranja Super Mario Strikers – oni ne garantuju pogodak ali vam ukazuju da radite nešto DOBRO i podstiču da i dalje učite kako ovi sistemi rade i kako da budete efikasniji u napadu i odbrani. Naravno, najveći spektakl su u stanju da izvedu kapiteni kod kojih jedino možete da dugačkim držanjem tastera za šut pokrenete kratki QTE prompt gde na maloj polukružnoj skali treba da kliknete u dve „zelene“ zone i time aktivirate „super šut“ koji ide pravo u golmana, ali je toliko snažan da će golmana lopta uneti u gol i taj će gol doneti dva poena! Ovi spektakularni potezi imaju čitavu dugačku neinteraktivnu animaciju – po cool faktoru bliski nečemu što biste videli u Matriks-filmovima – ali njihova priprema traje dugo i kapiteni su izloženi riziku da ih protivnik prekine svo to vreme.

Ako ovo zvuči kao da izvodite kompleksan i rizičan input za super-potez u nekoj borilačkoj igri tipa Street Fighter ili Guilty Gear, vredi dodati da Super Mario Strikers u dobroj meri i deluje kao da je dizajniran sa jednim okom na fudbalu ali drugim usmerenim pravo prema žanru borilačkih igara. Već sama potreba da taktički koristite specijalne predmete i odaberete tačno onu desetinku sekunde da ih aktivirate, kada će imati najveći efekat podseća na borilačke igre a onda je i način na koji do njih dolazite skoro pa prepisan iz ovog žanra. Naime, pojavljivanje ovih predmeta u inventaru nije posledica statističke slučajnosti ili pukog protoka vremena i direktno je vezano za način na koji igrate. Držanje dugmeta za šut kojim šut postaje snažniji garantuje i dobijanje ovih predmeta, što znači da igra nagrađuje riskantniji, ali potencijalno efektniji stil igre u napadu, no, sa druge strane, kada igrate odbranu, SVAKI vaš start na igrača bez lopte daje protivničkom timu specijalni predmet.

A što je đavolski dobra mehanika, kojom se – iako u igri nema faulova – organski forsira elegantniji, fer pleju bliži stil igranja. „Lak“ način igranja u kome ćete protivnike rušiti gde god možete kako ne bi mogli ni da dođu do lopte će onda veoma brzo biti preokrenut u konstantni baraž kornjačinih oklopa i bombi koje stižu sa druge strane jer ste suparničkom timu obezbedili stalan dotok oružja. Naravno, kada dva živa čoveka ovo igraju jedan protiv drugoga, pa tu malo i emocije prorade, igra se pretvara u apsolutni haos stalnih eksplozija i predmeta koji lete na sve strane.

Velika je greota da Super Mario Strikers u ovoj svojoj verziji nije dobio mogućnost da bude igran preko interneta – mada to nije bilo urađeno ni za jednu igru dostupnu preko Nintendo Switch Online servisa u poslednjih devet godina – jer to znači da jedini način da ovo igrate protiv druge osobe jeste taj da budete u istoj prostoriji sa njom. Što je i najzabavnije, ali kada ste u mojim godinama, ovakve se situacije dešavaju vrlo retko. Daleki potomak ove igre, Mario Strikers: Battle League, urađen od strane istog studija i izašao na Switchu 2022. godine ima opciju za čak 20 igrača koji u okviru lige mogu igrati jedni protiv drugih (naravno, ne svi u isto vreme) i samo to da Nintendove igre po pravilu ne dolaze na veće popuste je zaslužno za činjenicu da ja kupovinu te igre sebi još uvek nisam uspeo da opravdam.

Naprosto, RETKO igram fudbalske igre i sada kada mi je Super Mario Strikers ovako udobno dostupan i ne moram da se mlatim sa PC emulacijom, većina mojih potreba iz ovog domena je zadovoljena.

Naravno, vredi još dodati koliko Super Mario Strikers izgleda i zvuči COOL. Iako je Gamecube bio „srednja“ konzola u svojoj generaciji, po parametrima procesorske snage, memorije itd, dakle, jači od Playstation 2 a slabiji od prvog Xbox, igre rađene u samom Nintendu su po pravilu izgledale i ponašale se kao da su next-gen naslovi. Čak i pored toga što je Super Mario Strikers, tehnički gledano, „second-party“ igra, dakle, fizički je pravljena u Americi a Nintendovi ljudi su „samo“ producirali i nadgledali, ovde imamo posla sa premijum kvalitetom prezentacije. Uostalom, Super Mario Strikers je produkt sličan Mario Kart i Smash Bros. serijalima, sa ansamblom najjačih, najprepoznatljivijih Nintendovih likova na terenu, pa su onda pokojni Satoru Iwata kao izvršni producent, Kensuke Tanabe kao producent i glavom Shigeru Miyamoto, kreator većine likova iz ove igre, kao supervizor, obezbedili da ovo bude u punoj meri premijum Nintendo-iskustvo. Dakle, dizajn likova, animacije, spektakularni „instant replay“ momenti posle postizanja gola, ponašanje likova nakon što daju gol ili ga genijalno nameste – sve ovo je u samom vrhu videoigračkog medijuma uopšte, i tih dvadeset godina što je prošlo nije ni malo umanjilo šarm i lepotu ove igre. Štaviše, moram da primetim koliko Super Mario Strikers ima bezvremeni „look“ sa svojim perfektnim trodimenzionalnim modelima koji perfektno sede na sredini između superherojskog sportskog nadmetanja i kinetičke vizuelne komedije a da onda igra koristi dvodimenzionalnu grafiku – za na primer publiku – i da to izgleda urnebesno dobro a ne kao  preventivna mera protiv samozapaljenja mučenog Gamecubea što se držao za ivicu još samo svojim noktima. Plus, naravno, kada igru danas igrate na Switchu 2 ona ne ispušta frejmove u „teškim“ scenama kao što su momenti kada Bowser uleti na teren i krene da bljuje vatru pa je nekako, posle dvadeset godina sve došlo na svoje mesto.

I, dobro, ako nemate sa kim da je igrate, pitate se sad vi, je li ona STVARNO vredna vašeg vremena i pretplate na Nintendo Switch Online (ili, jelte, piratovanja ROM-a i igranja kroz emulator). Mogu da nabrajam šta se sve i kako otključava u igri igranjem kroz njene kupove (koji su zapravo male lige), nove stadione na kojima se igra i čitove kojima se modifikuju utakmice, ali ovo nije poenta. Poenta je da je Super Mario Strikers prosto perfektna pick-up-and-play igra koju zaista mogu da igram bilo kada (i zahvaljujući portabilnosti Switcha 2, i bilo gde) i da ne brinem da li imam na raspolaganju samo 7-8 minuta ili 3-4 sata vremena. Njena pristupačnost, jednostavnost koncepta, brzina i energičnost, kao i komički sadržaj su garancija da posle samo jednog meča čovek odlazi dalje osvežen i SREĆNIJI, a njena nezanemarljiva dubina i dobro odmerena interoperabilnost mehanika znače da ni duge sesije igranja ne postaju dosadne i monotone, čak i ako igrate protiv kompjutera (a koji, da upozorim, na višim nivoima težine postaje SADISTIČKI efikasan i rutinski će vam nanositi emocionalnu štetu u dvocifrenim gol-vrednostima). Next Level Games su recentno bili zauzeti davanjem podrške u razvoju (na kraju prilično divizivnog) Metroid Prime 4: Beyond iz prošle godine, ali se veoma nadam da ćemo od ovog tima uskoro dobiti neki novi fudbal, napravljen nativno za Switch 2. To bi moglo da bude VELIČANSTVENO.