Pročitao sam kolekciju Endless Night a koja sakuplja sve četiri epizode miniserijala iz prošle godine, reklamiranog i kao klasični letnji company crossover. Sad se vi malo zbunjeno osvrćete oko sebe, proveravate ko je ovo izdao, kažete da niste bili svesni da Mad Cave Studios ima „shared universe“ i da je tu uopšte moguće napraviti company crossover, ali, eto ima, moguće je i ja sam ovde da diskutujemo o tome koliko nam je ovako nešto potrebno u životu i da li uopšte da ga čitate. I pošto živimo u vremenu gde se traži instant-zadovoljenje svake potrebe, gde su nanosekunde skupe kao nekada meseci, odmah ću da kažem kako je odgovor na oba ova pitanja „Da! Ako ste kao ja.“ Ili kao Mark London.

Mark London je, naravno, osnivač, CEO i „Glavni kreativni oficir“ izdavača Mad Cave Studios i mada se kao osnivač u njihovim stripovima i dalje vodi njegova supruga Laura Chacón, to je prevashodno jer je ona svom mužu dala zeleno svetlo i podršku da se bavi nečim o čemu je sanjao celog života i, kako i navodi sajt Mad Cavea, bila „glas razuma od samog početka.“ Već sam više puta izrazio poštovanje za Londona koji je u ovu avanturu krenuo bez nekakvih investitorskih sredstava od strane venture-capital-bros struktura, bez prethodnih dogovora sa televizijskim, striming ili filmskim kompanijama o potencijalnim saradnjama i krosmedijskoj proizvodnji, jelte, sadržaja, čak i bez mnogo veza u industriji koje bi mu omogućile da izdavački biznis startuje makar stavljajući neka velika, poznata imena na naslovne strane svojih prvih stripova. Umesto toga je Mad Cave pošao težim ali časnijim putem građenja sopstvenog rostera umetnika i scenarista, postepenim negovanjem hobističkih talenata da se uklope u industrijske standarde a onda laganim, organskim privlačenjem već etabliranih imena. Takođe, Mad Cave je uveliko posvećen žanrovskom stripu ali je većinu vremena zaobilazio današnji superherojski mejnstrim, i dodatno najveći deo svog autputa stavio u format samostalnih miniserijala koje možete pročitati od početka do kraja i dobiti jednu zaokruženu, celovitu priču.

Ovim je firma izgradila dovoljno jaku reputaciju i privukla dovoljno čitalaca da može da investira i u neke licence pa Mad Cave poslednjih godina objavljuju nove stripove utemeljene na King Features propertijima (Phantom, Flash Gordon, Defenders of the Earth…) ali i nove stripove iz opusa o Dicku Tracyju, Gatchamanu, Speed Raceru…

No, London je neko ko je odrastao u osamdesetima i čitao sve one klasične Marvelove i DC-jeve krosovere što su klincima u toj deceniji istopili mozgove i onda ih izbaždarili na frekvenciju sezonskih DOGAĐAJA kojima kulminira gomila individualnih narativa iz do tada odvojenih magazina. Čovek bi pomislio da Mad Cave, sa svojim fokusom na miniserijale i gotovo potpunim odsustvom tekućih serijala ako se ne računaju licencirani propertiji naprosto nije firma koja može da ovako nešto stavi u svoj itinerar ali čovek bi se tu mučki zajevao. London je nešto poput Endless Night pripremao od samog početka rada firme, dakle već duže od decenije, strpljivo slažući kockice, povlačeći promišljene i oprezne poslovne poteze tako da svojoj kompaniji omogući organski rast, bez pohlepnih impulsa da se „kreće brzo i lomi stvari“ ne bi li bljesnuo viralnom popularnošću, uzeo u tom trenutku pomamljene investitorske pare i zapalio u pravcu zalazećeg sunca a kako je to, čini se, plan mnogim drugim ljudima koji danas kreću u avanturu osnivanja firmi što treba da se bave kreativnim radom. Otud je moje poštovanje za Londona poveliko jer iako Mad Cave nije firma koja će pomračiti slavu Marvela ili DC-ja, a bogami ni Imagea ili Dark Horsea u neko dogledno vreme, ona je istovremeno i prilično imuna na enštitifikaciju koja dolazi kao posledica robovanja velikom kapitalu i njen opstanak za sada zavisi uglavnom od toga koliko su dobre stripove London i njegovi ljudi u stanju da proizvedu.

Sam London je za svoju firmu već pisao neke stripove, nalazeći vremena između menadžerskih obaveza i zapravo je putem tri dosadašnja miniserijala – Hour of the Wolf, Exit City i Revolution 9 – planski i metodično uspostavljao deljeni univerzum koji se zove Underworld. Endless Night, koji je izlazio leta prošle godine, a kolekciju smo dobili ovog Januara, je došao odmah nakon ovih stripova kao njihova kulminacija i doslovni krosover između njihovih protagonista koji će ovde morati da rade rame uz rame, uprkos svojim popriličnim razlikama, ne bi li preživeli noć i iz krvavih čeljusti gorke nepravde izvukli makar delić uplakane pravde. Zvuči dobro? Nego šta je!

Blagi rizik u ovakvom poduhvatu je to da čitalac koji sada prolazi kroz ovaj tekst i oseća kako mu apetit raste istovremeno sedi i preračunava se ima li on vremena i para da čita prethodne miniserijale kako bi uopšte imao kontekst u kome može da razume Endless Night, i ovo je sasvim razumljivo. No, naravno, sa druge strane postoji i benefit za čitaoca koji je pratio Underworld naslove od početka i koji sada ima posebne emotivne pogodnosti kada čita tu neku kulminaciju prve faze ovog deljenog univerzuma. Tako krosoveri odvajkada funkcionišu a prednost ovog partikularnog je u tome da investicija zaista nije velika i da čitav Underworld univerzum pre Endless Night ima svega dvanaest brojeva tri odvojena miniserijala. Tako nešto bi moglo da pročita i dete! Štaviše dete bi, krijući tablet ispod klupe, savladalo svih dvanaest komada tokom svega 2-3 školska časa i ludo bi se zabavilo.

E, sad, vi niste dete (nadam se, jer ću inače biti u problemu sa vašim roditeljima na ime mnogih gadosti koje sam do sada ispisao u ovim svojim tekstovima) i, da se ne lažemo, NISTE čitali ni Revolution 9 ni Exit City ni Hour of the Wolf. Vaše pitanje je, sasvim prirodno, koliko ima smisla da trošite novac i vreme na Endless Night ako nećete moći da ga, jelte, razumete. Ali zato i pišemo ovaj tekst, da vam umirimo strahove, zagladimo nakostrešeno krzno, namažemo melem na emotivne rane i razgorimo glad za klasičnim žanrovskim trešerajem koji ume da peva baš onako kako su sužnji pevali o slobodi, pod uslovom da su slobodu zamišljali kao gritty, ’80s akcioni triler sastavljen malo od sajberpanka, malo od pandurskog akcijaša, malo od supernaturalnog, vremeplovnog, „borbeni-mag“ fentezija, a u kome figuriše nekakav mistični zidni sat koji, er, ubija ljude lavkraftovskim pipcima i čeljustima. Ozbiljno.

Endless Night svakako profitira od toga da znate ko su ljudi čije ćete probijanje kroz tu beskrajnu noć pratiti, i London dosta spretno igra na kartu već uspostavljenih karakterizacija, ali istovremeno, ovo je strip nimalo stidljivo utemeljen u ’80s tropima pa ćete njegov zaplet i radnju i bez prethodnih znanja pratiti bez ikakvih stvarnih problema. Uostalom, nije ovaj zaplet ni TOLIKO komplikovan. Organizacija Order of Nine je onaj tipični kvazi-iluminati red likova koji iza sebe imaju old money resurse, a ispred sebe planove za osvajanje sveta, ukidanje demokratije (koju programski mrze) i restoraciju monarhističke vladavine samo na globalnom nivou. Na početku stripa oni obećavaju uspešnom – i VRLO nemoralnom – biznismenu da će ga primiti na upražnjeno mesto koje je ostalo posle atentata na jednog od njihovih članova ako eliminiše profesionalnu ubojicu koja je taj atentat počinila i njenog saradnika, hakera. Ovaj onda, pošto pametni menadžeri delegiraju odgovornosti, svom šefu obezbeđenja naloži da ode i odradi taj poslić korišćenjem pomenutog „Časovnika nepravde“, mističnog objekta koji je, apokrfino, napravljen od kostiju Luciusa Juniusa Brutusa, čoveka koji je stari Rim iz monarhije preveo u, jelte, republiku. Taj njegov šef obezbeđenja nije baš prepametan pa fejluje u svojoj misiji i njegovom pokušaju ubistva pomenutog hakera strada samo hotelski noćni menadžer. Al baš GADNO strada pošto je sat vrlo nezgodan, jelte, svat. To onda na mesto zločina prizove policiju, odnosno par detektiva futurističkog Exit Cityja – gde se sve događa – ali i pomenutog vremeplovnog maga koji radi za organizaciju koja diljem vremenske linije nalazi i neutrališe opasne objekte što mogu da naškode čitavoj realnosti. Pa jel’ to komplikovano? Ja sam Endless Night pročitao u veterinarskoj čekaonici, dok su mi mačke bile na operacionom stolu i čak ni uz taj STRAHOVITI nivo stresa nisam imao problem da sve ispratim.

Ako ste čitali Underworld naslove do sada, svesni ste da su dvoje detektiva, McCormick i Miller, protagonisti miniserijala Exit City, da je pomenuti mag Owen Blackwood iz Hour of the Wolf a asasinka koja se na početku samo pominje i London je čuva za kasniji momenat u stripu kada je uvodi uz puno fanfara je Velveteen iz Revolution 9, i bićete pozitivno uzbuđeni da vidite kako će ovi eksplozivni, ljupki ’80s stereotipovi da stupe u interakciju jedni sa drugima. Ako niste, pa, ovo su EKSPLOZIVNI, i jesam li pomenuo LJUPKI ’80s stereotipovi i neće vam biti potrebni preveliki intelektualni napori da shvatite njihove karakterizacije i motivacije.

Poenta je da se Endless Night ne oslanja na baš preveliku količinu prethodnog „lorea“ i da ovde nećete imati momente u kojima likovi imaju opširne refleksije na događaje iz starih stripova (sa sve, jelte, obaveznim uredničkim fusnotama). Endless Night je, naprotiv, strip o četvoro ljudi koji se ne poznaju (osim McCormicka i Millerove koji su policijski partneri i, tipično, jedno drugo jedva da trpe a prinuđeni su da svuda idu zajedno) ali koji su svi ušetali u isti zaplet jer su prirodni oponenti organizaciji koja pokušava da svet podjarmi svojim patološkim shvatanjima „pravične“ hijerarhije. Svako od njih ima malčice drugačiji motiv – Velveteen da sačuva život jer je jure ubice u službi čoveka sa bestidno premnogo novca i nezauzdanom, nezdravom ambicijom da bude u vladajućoj strukturi čitave planete, McCormick i Millerova su tu da obave svoj posao i privedu zločince poznaniju prava čak i kada postane jasno da zločinci čitav policijski kontingent Exit Cityja mogu da na jednu noć zaustave naređenjem što stiže sa neinstitucionalnog vrha ove urbane zajednice, a Owen je tu da uništi pomenuti Časovnik nepravde. Njihovi se putevi ne toliko ukrštaju koliko je jasno da svi vode u istom smeru i da je jedini način da prežive i doakaju odvratnom korporativnom liku (koji se još i zove Axel Black, kao neki, božemeprosti haker koji je, na primer, pisao piratski firmware za prenosne konzole za igranje u prvoj deceniji ovog veka) to da udruže svoje, jelte, resurse i zajednički se probiju kroz lavinu živog mesa koju na njih baca Blackova firma.

Iako je Endless Night svakako i blago metaforički naslov koji treba da sugeriše perpetualno mračnu i gritty prirodu sveta u kome se ovaj strip dešava, jedna od Londonovih najboljih kreativnih odluka je bila ta da se čitava radnja stripa odvija tokom jedne jedine noći u kojoj se prolije mnogo krvi, skuju se savezništva iz nužde i pregaze se mnoge linije socijalno prihvatljivog ponašanja (da ne pominjem zakone) kako bi zli ljudi bili zaustavljeni a demokratija i čovečanstvo imali šansu da žive barem još koji dan. Ovo znači da je Endless Night jedna energična, sumanuta toboganska vožnja kroz neonski purgatorijum Exit Cityja sa mnogo pucnjave, psovki, prolivanja krvi i bacanja kul prijava usred belo usijane akcije. Endless Night je ’80s Action Movie: The Comic, ako mogu tako da kažem, niz set pisova postavljenih u jasne geografske pozicije, na logične lokalitete, sa neprijateljskim snagama koje su ona amoralna topovska hrana za koju nam nije žao da je naši (anti)heroji zbrišu sa lica Zemlje bez mnogo razmišljanja. Iako je sam inicijalni zaplet stripa pomalo „awkward“ kako bi se u njega uklopili svi protagonisti i imali propisne motivacije,* radnja koja sledi kada akcija krene je predivno vođena, jasna, laka za praćenje i prepuna old school pucnjave, eksplozija, tuče i frivolnih a cool dijaloga. Znate već, McCormick i Millerova će jedno druge podbadati sve vreme, Velveteen je psihopata sa više života na savesti od hemoragične groznice, ali je duhovita i cool i ne možete a da je malo ne stenujete, a Blackwood je superkul dugokosi šmeker iz viktorijanske ere koji nije ni zainteresovan da saznaje mnogo o futurističkom vremenu u koje je dospeo sve dok mu ne smetaju da u njemu obavi svoj posao. Plus, nosi značku u obliku demonske lobanje koja može da poraste do veličine ogromnog štita iza kog može da se sakrije cela ekipa. To možda zvuči malo detinjasto ali U STVARNOSTI JE VEOMA COOL.

*mislim, pogubljenje čoveka časovnikom koji, jelte jede ljude, je ipak manje efikasno od toga da mu ušetate u sobu i izrokate ga iz blizine nekim visokokalibarskim vatrenim oružjem. Da su u našoj Srbijici naivno smatrali kako se na časovnike možete osloniti da obavljaju ovakve poslove, Knele i Arkan bi danas još bili živi.

Naravno, mnogo zavisi od toga da li crtač sve to ume da dobro nacrta pa Endless Night profitira od toga da je London mogao da za ovaj posao dobije Toma Derenicka. Stara (i to baš STARA stara, dakle, sa više nego trodecenijskim iskustvom u profesionalnom stripu) kajla kaljena u Malibu Comics a onda dugo godina zaposlena na DC-jevim stripovima je već radila Flash Gordon za Mad Cave i mada je Derenick crtač bez PREVIŠE osobenih dimenzija, bez mnogo nekakvog KARAKTERA, on je 1) iskusni profesionalac i 2) neko kome palpi ’80s SF akcija perfektno leži.

U tom smislu, iako Endless Night nije nekakav glamurozni strip sa kompozicijski bravurama i velikim brojem sa ljubavlju rađenih detalja u pozadinama, njemu to I NE TREBA. Ovo je brz, akcijom nabijen narativ sa likovima koji treba da izgledaju cool dok otpremaju na onaj svet desetine protivnika u kevlarskoj, pancirnoj opremi, u kome čovek može pištoljem da pogodi raketni projektil što ga je na njega ispalio neprijatelj udaljen ne više od dvadeset metara i da čitalac sve to može da isprati i da poveruje da je moguće. I Derenick to radi perfektno, do kraja razumejući kakav se ovde kvalitet treša traži, isporučujući stranicu za stranicom kinetičke, prljave a moćne akcije i cool likova koji gledaju mrko dok ispaljuju ’80s onelinere. Kolore je radio Juancho! (aka Juancho Velez) i mada je njegov kompjuterski rad i dalje malo grub za moj ukus a Endless Night je dosta taman, ovo je svakako sigurnije i zabavnije kolorisano nego što je bio Defenders of the Earth a tamniji tonovi se prirodnije uklapaju uz Derenickove crteže i senčenja. Letering je radio Simon Bowland, jedan iskusni britanski leterer sa dugom istorijom rada za 2000AD ali i za brojne američke izdavače i vidi se da je ovo čovek koji kapira te trashy, pulpy svetove i dobro se u njih uklapa.

Endless Night, dakle, nije neko literarno remek-delo ili obećanje nekakve revolucije u stripu, ali on JESTE nešto što nam možda i očajnički nedostaje u trećoj deceniji dvadesetprvog veka: kompaktan, akcijom nabijen strip koji uživa u toj svojoj kombinaciji grafičke dinamičnosti i nestašnih dijaloga, neopterećen potencijalnim franšizacijama i privlačenjem krosmedijskog kapitala, lišen postmodernog odmaka prema stvarima koje omažira (kako bi recimo Warren Ellis radio ovakav krosover) ali i sadističkog cinizma (kako bi, recimo, Mark Millar radio ovakav krosover), već naprosto brz, prljav i ZABAVAN. I to je, neću lagati, prelepo. TREBA da imamo ovakve stripove jer su oni ne samo kompost na kome nastaju svi ti ambiciozniji, avangardniji žanrovski radovi što ih potpisuju razni Ram V-ovi, Charles Souleovi, Dan Wattersi, Al Ewinzi i ostali Jonathan Hickmani već i jer su oni standard pripovedanja, fokusiranja na likove, radnju (umesto na lore i razuzdani worldbuilding) i AKCIJU ispod kog ne bi trebalo da idemo. Endless Night u kolekciji možete kupiti putem Mad Caveovog sajta, a ako vam je sve ovo razgorelo glad da se ipak upustite u avanturu istraživanja čitavog Underworld univerzuma do sada, izdavač je za April pripremio vrlo zgodnu kolekciju sa sva tri originalna serijala plus Endless Night koja se zove Underworld: The Complete Collection – Vol. 1 i može se preorderovati ovde. PA PRIJATNO i nema na čemu.