Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Na programu danas imamo popriličnu količinu švedskog free jazza i slobodne improvizacije. Nema na čemu! Naš stari znanac, svestrani gitarista Gunnar Backman je poznih zimskih nedelja snimio dva nova albuma sa različitim postavama i oba vrede da se čuju iz sve snage. Ovo su dva lica moderne švedske improvizacije i oba zavređuju našu pažnju i ljubav.

Lighthouse: Holy Snakes bi bio prvi od ova dva albuma, a prednost mu dajem i zato što je izašao par dana ranije a i zato što na ovom albumu postoji bubnjar. Ne kažem naravno da slobodno improvizovana muzika bez bubnjeva treba da se smatra inferiornijom, ali LEPO je čuti dinamičnu, pa i bučnu svirku na ovom albumu koji svakako ima i izraženu cerebralnu komponentu u onome što se na njemu radi.

O Backmanu sam pisao pre nešto manje od dve godine a povodom albuma takođe improvizovane muzike koji je sa još trojicom saradnika snimio u crkvi na zapadu Švedske. Beše to veoma dobra ploča kojoj sam se često vraćao u mesecima što su pored nas prohujali. Holy Snakes ima reč „holy“ u imenu ali nije snimljen u crkvi, koliko makar ja umem da kažem, pošto se kao mesto na kome se ova živa sesija dešavala zove „Da Cellar“. No, duh žive, eksplorativne a neusiljene improvizacije koji ste voleli onomad je apsolutno i nepokolebljivo prisutan i na ovom albumu, iako se ovde, sem gitariste, ne ponavljaju muzičari koje ste slušali na Storsjö Kyrka.

Na saksofonima je ovde Lars Larsson, a koji je konkretno za ovu sesiju odabrao da svira sopranino i tenor. No, pričamo o čoveku vrlo široke muzičke naobrazbe koji pored saksofona, klarineta i flauta u svom arsenalu ima i električne bas gitare, normalne električne gitare, klavijature… Larsson je diplomac geteborške visoke škole Musikhögskolan Göteborg a trenutno predaje u drugoj instituciji: Kulturskola u mestu Säffle, dakle, školi koja kulturu ima već u imenu. E, to vam je Švedska, znate već, ladno, jebiga, al’ standard.

Larsson na ovom albumu svira veoma ekspresivno, a opet bez glume i usiljenosti i prosto je zadovoljstvo slušati ovakvu improvizaciju kako naprosto ide kuda je muzika sama vodi i ne insistira da programski mora da zvuči kao nešto što već postoji i na šta se referira. Iako rođen 1961. godine Larsson nema neku ogromnu diskografiju. Njegov Bandcamp ide najdalje unazad do 2015. godine a Discogs pominje jedan album iz 1994. kao najranije zabeleženo izdanje ovog čoveka. Koliko mogu da vidim, u poslednjih pola decenije i nešto jače, Larsson je mnogo radio sa Backmanom u raznim kontekstima, ali i sa drugim švedskim muzičarima koje znamo, poput Andersa Berga i Petera Uuskyle. Čest njegov saradnik je i bubnjar Fredrik Lindholm a koji svira i na ovom albumu, popunjavajući treću, ključnu poziciju u ovom triju.

Lindholm je bubnjar koji svira već decenijama u raznim postavama unutar džez scene ali i izvan nje. Počeo je sa bendom Dublin Fair 1990. godine, svirajući kombinaciju roka i irskog folka, a koji  je bio aktivan do pre par godina. Danas Lindholm radi sa masom bendova što sviraju bluz, blugras, rege, pank… Za ovo poslednje napominjemo da je Lindholm član postave Cat and the Underdogs a koja sadrži i neke baš veteranske švedske pankere sa decenijskim iskustvom (npr. Håkana Tyrestena iz Avskum).

Lighthouse, ili Lighthouse Nordic kako je alternativno ime OVOG trija, je onda postava ljudi koji se dobro znaju i vrlo su relaksirani kada sviraju jedni sa drugima. Ovo je album snimljen uživo, bez nasnimavanja, ali ima solidan zvuk a kompozicije, mada podugačke, imaju neki individualni karakter i nisu samo jedan dugački džem isečen na komade. Ovo je free jazz i free improv opuštene, neusiljene forme ali sa programski obezbeđenim prostorom da se muzika razvija i da, jelte, diše. Slušajte, na primer, Macool, treću na albumu, a drugu po dužini, šesnaestominutni free jazz gde Larsson svira tenor saksofon a Lindholm baš pošteno svinguje: ovo nije pokušaj imitiranja ili rekonstrukcije američkog free jazza iz šezdesetih godina prošlog veka iako po energiji i dinamici ume da podseti na njega. Kompozicija se, međutim, razvija spontano, i ne samo da zapravo kreće iz ritmičkog džema gde Backman samog sebe lupuje kako bi mogao da nabaci nekoliko gitarskih improvizacija preko Lindholmovog robotskog fank ritma, nego i nakon što se Larsson uključi i sve pređe, iz sekvence halucinantnih udaraca u činele i izlomljenih gitarskih akorda u praktično hardbop, poslednji segment je meditacija gitarskih akorda i melodičnih, avetinjskih mikromelodija koje izviru iz improvizacija i efekata koje Backman koristi.

Generalno album uspeva da bude vrlo zabavan u tome kako kombinuje propisne džez elemente i oneobičavajuće, eksperimentalne eskapade. Na For Milk imamo sopranino soliranje preko brzog hardbop ritma i smelu vožnju kroz skale a koju Backman prati sitno seckanim, denflovanim akordima na gitari i to je skoro ČIST free jazz, ali ovo nećete znati tokom prva tri minuta dok je kompozicija smeštena u plutajući, apstraktni svet elektronskih tekstura lišenih ritma ili teme. Thorntree je onda klasičniji free improv sa zaravnjenom hijerarhijom instrumenata i ovde nema pratnje i soliranja već samo Mexican Standoff trojice ravnopravnih muzičara koji čekaju da neko drugi trepne i onda svi prazne svoje revolvere do kraja u jednoj orgiji ekspresije. Album zatvara skoro dvadesetpetominutna Sundowner koja ima i glasnu, bučnu, abrazivnu slobodnu improvizaciju i pregršt lepih džez solaža na saksofonu i Holy Snakes je album koji vam daje zaista mnogo muzike što je vredi slušati iznova, u kontinuitetu ili na parče, sa otkrivanjem novih slojeva u svakom sledećem prolasku. Briljantno:

https://brakophonic.bandcamp.com/album/holy-snakes

https://larslarsson.bandcamp.com/album/holy-snakes

https://drumfreddie.bandcamp.com/album/holy-snakes

Drugi album na kome danas slušamo Gunnara Backmanna je bez bubnjeva. Ali ne dajte da vas to obeshrabri. Nillson – Backman – Berg: GOE je ploča izvanrednih improvizacija koju sviraju tri jako dobra i jako dobro međusobno usklađena muzičara i mada je ovo po prirodi stvari više free improv nego free jazz ploča, ona čini prirodnog parnjaka za Holy Snakes. A i saksofon na njoj zvuči mnogo dobro.

Backman je ovde u društvu nekih starih prijatelja. Per Anders Nilsson svira saksofon a Anders Berg električni bas, i to je onda gotovo ista postava koju smo pretprošle godine slušali na Storsjö Kyrka, minus bubnjar Henrik Wartel. Greota je da njega ovde nema, Wartel je jedan VELIČANSTVEN bubnjar, ali, da još jednom ponovim, GOE je album izvrsnih improvizacija i ovom triju ne nedostaje ništa da bi bio kompletan.

Kako smo već onomad pričali, Nilsson je ozbiljan akademski radnik, naučnik i profesor na univerzitetu ali i veoma dobar saksofonista koji je tokom decenija rada nastupao sa ljudima kao što su Anthony Braxton, John Surman, Evan Parker, Mats Gustafsson ili John Tilbury. Čovek piše knjige, mnogo se bavi naučnim radom (uglavnom vezano za elektroakustičnu, digitalnu muziku itd.) ali kad svira, svira kao ANĐEO. Na ovom albumu se i lepo čuje koliko njegova muzika jako inspiriše i samog Backmanna da bude i ekspresivniji ali zapravo i harmoničniji u onome što radi a onda Backmanove gitarske improvizacije inspirišu i samog Nilssona na nove saksofonske motive i to je jedna orgija uzajamnog hranjenja idejama.

Andersa Berga takođe dobro znamo, ovo je čovek koji svira i sa Peterom Uuskulom, i sa našim omiljenim improv-gitaristom, Tellefom Øgrimom i njegova je dužnost ovde da između dvojice muzičara sa svetlim zvukom i mnogo harmonije u izrazu drži donji registar i ne pusti ih da odlepršaju u svemir. A nije mu lako.

GOE je snimljen par nedelja pre Holy Snakes a kompozicije su na njemu kraće, no ovo nije tek uzgredni wham-bam-thank-you-ma’am improv sastanak na slepo da se napravi NEŠTO kako bi se izdao album. Naprotiv, GOE je ličnija ploča nego Holy Snakes, urađena u svedenoj, spartanskoj formi bez efekata i bez zaklona za ijednog od trojice ljudi koji na njoj sviraju. Otud se ovde čuje jaka investicija sva tri muzičara u improvizacije koje imaju, kinematsku, izražajnu dimenziju uprkos toj jakoj svedenosti koncepta. Backman ovde svira samo električnu gitaru, bez ikakvih primetnih efekata, a i ostala dvojica su gotovo potpuno „suvi“ i cela sesija ima atmosferu intimne, neposredne razmene među prijateljima gde nema konfrontacija ili ikakvog neazumevanja. Kompozicije su tečne, prirodno se razvijaju i imaju dinamiku, dramu i njena razrešenja kakve dobijate od ljudi koji već godinama jedni druge dobro poznaju i zapravo češće i bolje međusobno komuniciraju sviranjem nego rečima.

Album je pun lepih, meditativnih a istovremeno nestašnih tema i improvizacija na saksofonu, od prve kompozicije, Choose, na kojoj Nilsson svira u nekoliko registara i pokazuje raskoš svog zvuka, preko naslovne, GOE, koja zvuči na momente skoro romantično, kao da se Nilsson priseća američkog džeza koji je voleo u mladosti ali i impresionističkih kompozitora sa početka prošlog stoleća koje je predvodio Debussy, pa do kinematskog, malo zamišljenog Somewhere under the rainbow.

Aurora je onda nervozna, na epizode iscepkana igrarija i mada ni jedan od trojice muzičara ne menja ništa radikalno u svom zvuku i boje su iste, dinamike iste, tehnike uglavnom identične, Aurora ima specifičnu tenziju koju pogotovo gradi saksofonista agresivnim, distorziranim frazama pre nego što pronađe melodičnije teme pa onda odleti u visoke registre i krene da pravi piruete oko Backmanovog i Bergovog užurbanog prebiranja po žicama.

Unknown to known nam daje da čujemo Backmana kako distorzira svoju gitaru ne bi li odgovorio na vrlo razigranog saksofonistu koji do ovog momenta na albumu zvuči kao da je zaista u sebi spojio džez izraz iz ere hardbopa sa post-debisijevskim senzibilitetom koji je nosio autore poput Stravinskog, Bartóka, Messiaena, pa i Takemitsua… Finalna kompozicija Minus je naprosto TEČNA, sa svojih sedam minuta odmerene, ali ekspresivne improvizacije kojom se album dostojno i dostojanstveno privodi kraju. Izvrsno:

https://brakophonic.bandcamp.com/album/goe