Mislim da su Giulio the Bastard i njegov bend Cripple Bastards za mene ono što Nick Cave & The Bad Seeds predstavljaju mojim vršnjacima, supruzi, kumama, kumovima, kolegama i ostalim normijima oko mene. Znam da deluje čudno, ali nisam ja taj koji sam čudan. Oni su.

Između prvog i drugog koncerta Cripple Bastards u Beogradu prošlo je devetnaest godina. Za nekoga ceo život, za nas matore verovatno bolji deo života koji nikada nećemo dobiti natrag. Za Giulija Baldizzonea deo života u kome je uradio najveći deo svog sazrevanja, a svoj bend pretvorio u praktično ekstenziju svog duha, solidifikujući postavu i nabacujući uzde preko glave haosa na kome je jahao još od 1988. godine kada su on i Alberto the Crippler osnovali bend u kome ni jedan od dvojice drugova nije znao da svira ni jedan instrument.

Cripple Bastards su institucija evropskog i svetskog andergraunda, bend izrastao iz fascinacije italijanskim hardcore i punk herojima poput Indigesti i Nabat*, ali usmeren direktno u pravcu kolizije između panka, hardkora, metala i potpune buke koja je polovinom osamdesetih, zahvaljujući Micku Harrisu iz Napalm Death dobila ime grindcore. I mada je danas globalna scena prepuna zaista dobrih grindcore bendova, na njoj ima i mnogo generičkih imitatora i ponavljača tuđih gestova. Cripple Bastards su danas, naravno, bend koji drugi imitiraju – budite sigurni da veličanstveni singapurski Wormrot ne bi postojali niti zvučali ovako kako zvuče da nije bilo Cripple Bastards – ali Cripple Bastards nikada nisu imitirali nikoga.

*u prvoj verziji ovog teksta umesto Nabat napisao sam Negazione, jer, jelte, OČIGLEDNO, ali onda sam pomislio „Čekaj, brt, onoliko su obrađivali Nabat, vredi i njih pomenuti“. No, dobih sad komentare da je Negazione ipak važniji za srž benda od Nabat, tako da, evo, da i njih naknadno (i redundantno, jer, mislim, ČUJU SE) pomenem.

Najbolja stvar u vezi sa ranom evropskom grindcore scenom jeste bilo baš to da su je činili uglavnom nemuzičari koji su se učili da sviraju dok su pravili muziku i nisu umeli, čak ni da su hteli, da kopiraju jedni druge. Agathocles, Patareni, Cripple Bastards, Extreme Smoke 57, niko od njih nije zvučao kao Napalm Death, Extreme Noise Terror ili Carcass niti je svoje uzore nalazio direktno u Earache i Nuclear Blast bendovima tog vremena. Uzori su dolazili iz drugih muzičkih smerova ali velikim delom iz života i često je distanca između života i muzike bila toliko mala da niko nije mogao da je razazna. Muzika haosa je odslikavala živote haosa i obrnuto.

Đulio je onda ovo uspeo da održi tokom gotovo četiri decenije, disciplinujući prvo svoju muziku pa onda svoj život i tridesetosam godina nakon osnivanja benda je ponovo došao u Beograd, kao da je morao da nam pokaže da ako može on, možemo i mi. Ima tu i neke neporecive simetrije: devetnaest godina nakon osnivanja benda, prvi put je nastupao u Beogradu (prikaz tog koncerta možete pročitati ovde) i u zemlji koja je iz veoma neobičnih razloga postala Đulijova duhovna domovina. Devetnaest godina posle TOGA, u klubu Hellhammer publika je i pre prvog odsviranog takta skandirala „ĐULIO, ĐULIO“ ne zato što se radi o rok zvezdi koja se spustila sa nebeskih visina i udostojila nas svog prisustva, nego zato što nam je BRAT ponovo u gradu.

Da se vratimo malo nazad jer je prvo nastupao drugi brat. Nadimač je verovatno jedini bend u Srbiji koji ikako može da izađe na binu ispred Cripple Bastards i da ostane živ. Dača i njegova ekipa diverzanata su uostalom ne samo jedini bend koji svira dovoljno brzo i dovoljno je u formi da ne obruka Srbiju na jednom od najvažnijih ispita, već istovremeno i bend koji je od samog početka svirao taj crossover thrash onako kako su Cripple Bastards uvek svirali grindcore: iskreno, iz srca, bez kalkulacije i bez trunke pokušaja da se imitiraju drugi bendovi. Nadimač sam od prvog albuma voleo (prikaz je i dalje ovde) jer je već sa njim bend pokazao šta za njih znači intelektualno i emotivno sazrevanje a šta za njih znači iskrenost, nudeći istovremeno odraslu, otrežnjenu verziju sudara hardkorpanka i thrash metala, ali nikad ne odustajući od tog sudara hardkor panka i thrash metala. Nadimač nikada nije mudrovao i odlazio u nekakvu „post“ stranu, i uvek se držao vratolomnog tempa i muzike koja je napravljena da skačete sa bine naglavačke i ni ne pitate se da li će vas dočekati ljudske ruke ili samo patos.

I večeras je Nadimač bio na visini zadatka, uvežban, strašno brz, rezigniran i umoran kao i svi mi, ali odlučan da se ne preda. Pola sata su sa bine dolazili strahoviti bubnjarski rafali, gitarska kanonada i Dačina vokalna akrobatika i sve je, a što je neizmerno važno za ovakvu muziku, bilo razgovetno, komunikativno, precizno i jasno. Prvi put sam stupio u Hellhammer klub – klasičan „fire trap“ u kakvima već toliko decenija gledam hardkor i metal koncerte – i bio prijatno iznenađen kvalitetom zvuka koji je se čuo tokom nastupa oba benda, bez trunke mikrofonije i drugih haotičnih elemenata što su na ovakvim koncertima više pravilo nego izuzetak. Naravno, bunt i gnev koje Nadimač ispaljuju sa bine su samo jedna nota u disonanci bunta i gneva, razočaranja i očaja koji trenutno cepaju ovo društvo, ali bili su lekoviti.

A onda Cripple Bastards. Bend koji je istovremeno i neverovatna mašina teleportovana iz drugog univerzuma sa drugim zakonima fizike i biologije, ali i nešto najljudskije, najtoplije, najneposrednije što sam čuo na koncertu mnogo godina unazad. Možda i ikad. I, da, to zvuči malo kontradiktorno, pogotovo kada znate da je ovo bend koji je čitav svoj izraz izgradio na gotovo uniformno lošim emocijama, besu, mržnji, strahu, razočaranju, očaju, osvetoljubivosti, stidu, ali ljudske emocije nisu zaista loše same po sebi. Loše ili dobro je ono što zbog njih učinimo.

I onda, onako kako je beogradska publika bend dočekala skandirajući „ĐULIO! ĐULIO!“ tako je i Đulio posle desetak pesma počeo da se publici obraća sa „braćo“ i ovo više nije imalo mnogo veze sa nekakvim njegovim opsesijama Srbijom i Srpstvom što su mu, da se razumemo, dosta odmogle u životu, već sa prostom činjenicom da JESMO svi u prostoriji ove večeri bili braća (da, čak i žene koje su prisustvovale) i da on JESTE naš brat.

Postoji nešto neopisano, a možda i neopisivo što živi između ljudi koji stanuju u različitim zemljama i rade različite stvari ali imaju istu, celoživotnu opsesiju ekstremnim, a koje za njih više nije ekstremno već jedini način da se izraze, jedini način da ih razumeju i da oni razumeju one sebi bliske. Pre trideset ili četrdeset godina smo razmenjivali fanzine i kasete, danas imamo internet i pametne telefone, ali i tada i sada je momenat u kome smo se zaticali na istom mestu, u istom prostoru bilo moguće definisati jedino kao transcendenciju. Razumevanje bez reči, mnogo glupavih osmeha, osećaj sreće, ispunjenosti, osećaj bliskosti, osećaj da smo MEĐU SVOJIMA.

Večeras sam se sreo sa ljudima od kojih neke nisam video po deset ili više godina. Sa saborcima i braćom, ljudima koji su decenijama radili i gradili taj naš andergraund krš, muziku, kulturu, mišljenje i život margine koji su svi zajedno BESMISLENI i luzerski ali su NAŠI i svako od nas to prepoznaje. Večeras je, naravno, u Beogradu bio i drugi hardkor koncert, promocija fanzina Out of the Darkness – čijem uredniku po ko zna koji put moram da se izvinim što sam ga po ko zna koji put ispalio za tekst – ali mislim da je, bez ikakve negativne konotacije u tekstu ili podtekstu, jasno zašto smo mi bili OVDE a oni tamo.

Tamo je verovatno bio dobar koncert nekoliko dobrih bendova. Ovde je bila grupna terapija. Pedeset minuta najbrže, najljuće, najžešće muzike koju je planeta ikada imala. Bend koji svira praktično bez stajanja – sem za par „Hvala, braćo“ i jednu molbu da se manje puši jer nema vazduha – pevač koji uvek deluje kao posednut duhovima svih ubica iz svih VHS slešer filmova osamdesetih, apsolutno RAZARANJE sve trojice ostalih muzičara koji, kao i Đulio, ovu muziku već dugo žive i nisu samo izvođači već vlasnici njenih rituala i značenja.

I Cripple Bastards zvuče kao nijedan drugi bend na planeti. Jer nikada nikoga nisu imitirali ali i jer je Đulio sa svakom pesmom koju je napisao otkinuo deo sebe i ostavio ga da u njoj živi. I onda kada svira i noisecore ejakulacije iz osamdesetih poput S.L.U.T.S. (a čiji je tekst, uzgred, South Leads Us To Shit i govori o konzervativizmu južne Italije a ne o nekakvim pravim „droljama“) to i dalje zvuči i aktuelno, i „stvarno“ i potpuno ubitačno.

A tu je i puno drugi starih, omiljenih pesama koje u publici izazivaju solidan delirijum. Problem sa činjenicom da je prosek godina na ovakvom koncertu značajno iznad trideset je i to da tokom nastupa Nadimača, pa i tokom najvećeg dela svirke Cripple Bastards nema pravog mošpita ispred bine. Ali stvari počinju da se kuvaju već kad bend kao drugu pesmu svira Get out and Bite Them, proleterski poziv na delanje sa meni i dalje najdražeg split seveninčera ovog benda.

Naravno, tu je onda Misantropo a Senso Unico koja podiže temperaturu na opasne razine, pa Polizia, pa Italia Di Merda, a tokom koje sve izgleda kao da je ponovo 1994. godina i da smo toliko mladi da nas je baš briga kolikoj količini ozleđivanja ćemo izložiti svoja tela jer ionako nećemo živeti večno. Bend, narodski rečeno, jebe i ne vadi, i postaje vrlo jasno tokom ovog pedesetominutnog nastupa, zašto su Cripple Bastards jedno, a gotovo cela ostala grindcore scena drugo. I sam Đulio nam u priči nakon koncerta kaže da su nakon četiri japanske turneje momci iz benda, gledajući Gauze i Death Side kako sviraju cele nastupe bez stajanja, odlučili da i Cripple Bastards ima da tako zvuče, ali naravno, Cripple Bastards sviraju MNOGO brže od ijednog od ovih bendova. „Imamo i brži set“, doda onda Đulio, „ali tu već ni oni ne mogu da izdrže.“

No, izazivam vas da nađete grindcore bend koji svira ovako brzo ovako dugo bez pauza. Volim Wormrot, volim Rotten Sound, ali ni jedni na koncertu nisu kao Cripple Bastards. Ovo nije samo grupa fenomenalno uvežbanih ljudi, već ekipa braće koji žive to što sviraju više nego što većina ljudi živi svoje cele živote. I onda kad dođu I Hate Her – antimalograđanska nihilistička himna, ovom prilikom plasirana uz posvetu  jednom beogradskom grindcore bendu – pa odmah posle nje antimafijaška salva mržnje Padroni, svi u sali znaju da smo braća i u dobru i, eto, u velikom zlu.

Naravno, koncert kruniše Stimmung, pesma čiji refren peva cela sala i koja, ta sala, nastavlja da ga peva i nakon što bend završi nastup. Onda je bis, naravno, još jedna doza ljubavi i zajedništva uz ponovo Stimmung i ostaje onaj osećaj da smo bili na drugom, boljem mestu nekih par sati. I da je ono, to mesto, moguće. Nekada, negde, ono je moguće.