Nažalost, deco, umro nam je Ross the Boss. I sada smo sami. I OK, uvažavam da je za mnogo ljudi, čak i za mnogo metalaca (pogotovo mlađe generacije) Manowar bio paradigma svega komičnog u metalu, karikatura „varvarskih“ fantazija i toksičnih maskulinističkih deluzija, ali… Manowar su bili čist teatar, čista, zaista iskrena fantazija i bend koji je sirovost i energiju rokenrola spajao sa nasleđem klasične muzike od samih svojih početaka, pokazujući da metalci nisu samo pećinske životinje koje ne treba puštati na svetlo. A Ross je napisao neke od najboljih rifova ovog benda, jer Ross Friedman je bio sjajan gitarista. Takođe, Ross je bio i neko ko je lažnu barijeru između panka i metala razobličio kao lažnu već i time da je preko karijere duže od pedeset godina svirao paralelno pank i metal u nekim od apsolutno najvažnijih postava u istoriji rokenrola (The Dictators i Manowar, naravno) i uvek bio dobar lik koji voli muziku, voli kulturu i pokazuje drugima kako se voli. RIP, majstore. A mi idemo ono naše i, ako ste u Beogradu pretpostavljam da se vidimo večeras na Cripple Bastards):

Deo 1: BLACK METAL

Death Shroud iz Virdžinije postoje skoro dvadeset godina, imaju tri albuma a na novom EP-ju, Periaqueductal Gray bogami opasno krljaju. I, mislim, kako su mi bili odlični pre pola decenije, tako su i sada, ovo je rifaški, blasterski blek metal koji u liričkom smislu nalazi originalne teme i ne bavi se previše uobičajenim imaginarijumom vezanim za ovu muziku. Štaviše, Death Shroud na ovom izdanju potpuno ignorišu ezoterične teme i najviše se bave ekstremnim psihološkim stanjima a što se izvrsno uklapa uz energičnu, praktično grindcore interpretaciju muzičke filozofije blek metala. Razarački:

https://deathshroud.bandcamp.com/album/periaqueductal-gray

Već sam pisao o teheranskom jednočlanom blek metal projektu Aneraxt, koji pravi primitivnu muziku ali njome izražava vrlo autentičan, vrlo respektabilan etitjud protiv tiranije, eksploatacije, rata. Novi album,  Days Before the Revolution, govori o iranskom ustanku koji je počeo prošle jeseni a rano ove godine je ugušen u krvi, slavi Hamneijevu smrt sa sve semplom Donalda Trampa koji nad njom seiri i ako smo ikada voleli da podržimo izdanje na kome nema ničega sem sirovih, loših emocija zato što su one POTPUNO OPRAVDANE, onda je to ovo. Plaćate šta hoćete za ovaj blackgrind punkmetal:

https://aneraxt.bandcamp.com/album/days-before-the-revolution

Italijani Adversam su prošle godine slavili trideset godina rada ali i deset godina bez novog snimljenog albuma. No, upravo smo dobili njihov četvrti album, Daimon i to je jedna impresivna ploča energičnog, tehničkog, agresivnog a i dalje epskog blek metala koji na skoro idealan način spaja nordijsku hladnoću i agresiju sa apeninskim teatralnim, melodičnim programom. Četrdeset minuta ozbiljnog prebijanja ali i kvalitetne intelektualne provokacije:

https://maskedeadrecords.bandcamp.com/album/daimon

Er… Enslaved se pretvaraju u pirate metal bend? Enslaved and Storm Weather Shanty Choir je EP sa dve pesme gde norveški nekada-blek-a-danas-progresivni metalci sarađuju sa isto norveškim Storm Weather Shanty Choir, horom specijalizovanm za „shanty“ pesme, dakle mornarske popevke. EP ima dve pesme i, pa, NISU LOŠE. Zanimljivo je videti šta sve Enslaved rade ovih dana, u najmanju ruku:

https://enslaved.bandcamp.com/album/enslaved-storm-weather-shanty-choir

Norvežani Tulus, pak, rade već 35 godina i njihov blek metal, sa elementima folka zvuči vrlo zdravo na novom, osmom albumu, Morbid Desires. Ovo je dakle, žestoki, tvrdi blek metal drugotalasne osnove ali sa nadgradnjama koje su stigle kroz više od tri decenije rada i sazrevanja. Utoliko, Tulus zvuče ORKANSKI na albumu koji traje manje od 40 minuta ali pritom zvuče i sofisticirano, vrlo uspešno uplićući melodični, harmonski prošireni program flamenka i raznih folklornih tradicija u tu žustru blek metal osnovu. Produkcija je pristojna a muzika veoma zanimljiva. Jake preporuke:

https://tulusdarknessshallrise.bandcamp.com/album/morbid-desires

Coffin Hex iz Filadelfije imaju mnogo slatku promotivnu fotografiju a i debi EP, The Demon Chalice im je simpatičan. Ovo su tri pesme rifaškog ali i atmosferičnog, pankerskog blek metala koji priča o žrtvovanjima, demonima i kletvama ali ima jednu prilično proletersku, jednostavnu formu. I to mu lepo stoji, ovde nema nekakvog studijskog peglanja i sve zvuči organski, prirodno, neposredno i iskreno. Meni se to prilično dopalo:

https://coffinhex.bandcamp.com/album/the-demon-chalice

Trespass iz Detroita i Fleshmass iz Njujorka imaju split album bez posebnog naziva i ovo je, jelte, STRAŠNO. Fleshmass su otelotvorenje nihilizma sa ružnim, abrazivnim zvukom i pesmama koje kao da izlaze iz utrobe neke životinje koja umire u agoniji. Trespass su, hm, pitkiji? Mislim i njihov black metal je agresivan i militantan ali nije sav u disonanci, ima lepe rifove i prenosi energiju a ne puko gađenje. Sviđa mi se:

https://trespassblackmetal.bandcamp.com/album/trespass-fleshmass

https://fleshmass.bandcamp.com/album/tresspass-fleshmass

Iako se Francuzima Horion debi EP zove Doom, ovo je zapravo black-death metal i odličan je. OK, Horion jesu po tempu bliži doom metalu nego black metal rokanju, ali ovo nije spora i smorena ploča, naprotiv, jako je dinamična, jako ekspresivna, sa mnogo mešanja gitarske pirotehnike, violina i teatralnog pevanja. I sve to nekako odlično radi zajedno jer francuski blek metal izgleda ima neku svoju logiku, nama nedokučivu ali fascinantnu:

https://wearehorion.bandcamp.com/album/doom

Poljaci Varmia u svojoj muzici mešaju blek metal i folk ali ne onako kako se to uobičajeno radi. Muzički, album Lauks – peti za devet godina – je žestoki, energični i dosta hermetični blek metal a komponentu tradicije nalazimo u paganskim temama tekstova i ponekoj slatkoj vokalnoj melodiji koju treba čuti u opštem prebijanju. Meni je ovo odlično:

https://varmiaband.bandcamp.com/album/lauks

Mađari Rivers Ablaze kombinuju black i death metal u svojoj muzici ali je u prvom planu ipak progresivni black metal a koji je, pa, maštovit i zanimljiv. Peti album benda, Inexternal Dread nudi virtuoznu svirku i vrlo uglancanu produkciju ali je kvalitet pesama zaista ono najvažnije na njemu i Rivers Ablaze sa lakoćom kombinuju ekstremni metal sa nekim sasvim komunikativnim elementima muzike za jednu zrelu a opet živu, uzbudljivu avanturu:

https://riversablaze.bandcamp.com/album/inexternal-dread

Brazilci Ain Sof Aur nisu album snimili dvanaest godina pa je Theos-Vel-Samael, njihov treći, neka vrsta kondenzacije razmišljanja i evoluiranja benda tokom duže od decenije. I, mislim, u toj kondenzaciji imamo tri kompozicije gde najkraća traje devet i po a najduža preko 20 minuta. Avangarda se podrazumeva kad snimate za italijanski I, Voidhanger i Ain Sof Aur ne razočaravaju, nudeći muziku velike ozbiljnosti, prilične hermetičnosti a da ipak ima i komunikativnu dimenziju i dobro je producirana. Naravno, vrlo je sve to, jelte, pretenciozno, ali to ide uz teritoriju avangardnog blek metala, n’est ce pas?

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/theos-vel-samael

Imamo i novi Bekor Qilish i zadovoljstvo mi je da objavim kako Andrea Bruzzone nije u tri godine koliko je prošlo od drugog albuma ovog jednočlanog avangardnog blek metal projekta izgubio svoj eksperimentalni drajv, ali ni spretnost da napravi pesme koje projure kroz masu žanrova i raspoloženja a ipak deluju kao nekakve smislene celine a ne kao nabacana hrpa ideja. Consecrated Abysses of Dread naravno takođe izlazi za I, Voidhanger i ovo je odlično produciran album gde se susreću black i death metal, recitacije, metalcore i grindcore, mnogo „prave“ progresive, sve odsvirano matematičkom preciznošću a producirano da se veličanstveno čuje i da mu se divite:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/consecrated-abysses-of-dread

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Yeast Machine iz Njemačke rade od 2021. godine i vele da su našli fino mesto negde između stoner roka grandža i psihodeličnog roka. I album Bad Milk baš tako i zvuči. Možda raspevanije i grandžerskije nego što bih ja u principu ŽELEO, ali ovo je i sa strane stoner roka i psihodelije prilično ubedljivo i kvalitetno. Pesme su dobre, zvuk solidan, a bend ima i opipljivu istraživačku dimenziju i ne zadovoljava se stalnim ponavljanjem istog. Fino:

https://yeastmachine.bandcamp.com/album/bad-milk-3

Gorilla Warrior su bend članova finskih postava Mortivast i Atem, dakle black i death metal grupa, ali u ovoj iteraciji svira se dinamični, energični sludge metal. EP Destroyer ima solidnih pet pesama gruva i prebijanja, snimljenih jeftino, produciranih sirovo i ispaljenih prema vama bez mnogo brige za ličnu bezbednost. Vašu. Naravno, plaćate po želji za ovo zadovoljstvo:

https://gorillawarrior.bandcamp.com/album/destroyer

Grke Hostal Handshake sam već obrađivao krajem prošle godine. Duo iz Atine ima novi EP, Megiddo i to je sirov, energičan, gruverski stoner rok. Za razliku od za Grčku uobičajeno ispeglane produkcije, ovo je nešto anarhičnije i to mu daje osobenost i šarm i ako sam za album rekao nešto u smislu „drogiranog posrtanja“ to mogu da primenim i ovde, naravno i dalje u najsimpatičnijoj konotaciji. Hostal Handshake se apsolutno trude oko pisanja pesama a to da ih izvode ovako razbarušeno je, jelte, estetski izbor:

https://hostalhandshake.bandcamp.com/album/megiddo-ep

Francuzi RedRedRed sviraju gruverski, energični, pa malo i kinematični teški rok na svom albumu Deaf Gods (mada na omotu piše „Floods Above Me“ i to je malo zbunjujuće). Ovo je u nekoj svojoj osnovi stoner rok, ali je onda produkcijski dosta upeglano i nema tu neku, jelte, drogiranost koju stoner rok mora da ima, već pre svega forsira jake rifove i dinamični gruv. Pevanje nije najjača strana ovog benda ali generalni paket je dosta dobar:

https://redredredband.bandcamp.com/album/deaf-gods

Finci Stain svitaju baš težak, mučan, bolan sludge doom metal. Bend još nema album ali ima gomilu kraćih izdanja a najnovije, Permitting Evil, sa svoje tri brutalne, spore pesme postavlja i legitimno pitanje da li bismo mi i izdržali ceo album ovakvog gaženja. Ako volite sludge metal koji je naprosto neprijatan iako je vrlo dobar, ovo je za vas:

https://stainsludge.bandcamp.com/album/permitting-evil

Imamo sludge-doom i iz Kenta u Engleskoj. Iron Slug su snimili pet pesama za debi album, Deceit and Misery i to jeste sporo, teško i zajebano, ali ima neki svoj karakter, nije sve u crvenom sve vreme, razume kao se grade i opuštaju tenzije i generalno je pitko a da ne žrtvuje težinu i surovost:

https://ironslug.bandcamp.com/album/deceit-and-misery

Alex Moreán, jedini član i autor u španskom sludge metal projektu The Oldest House je gadna nerdčina. Bend mu se zove po lokalitetu iz igre Control, a ako je bilo ikakve sumnje u to da li je debi album, The Art of Abysswalking referenca na igre iz serijala Dark Souls, naslovi pesama (The Chosen Udead, Tomb of the Giants itd.) tu sumnju raspršuju. Enivej, ovo je izdao I, Voidhanger, pa znate da je prilično dobro i ako volite sludge metal sa ambicijom da ponudi kompleksnije i duže kompozicije (najduža traje preko dvanaest i po minuta) a da i dalje ima STUPIDNO težak zvuk i nizak štim (gitara zvuči kao one što ih viđamo u spotovima djent bendova, sa žicama debljine vašeg prsta) i da nudi i dobar provod, ovo je to:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/the-art-of-abysswalking

I, Voidhanger su ove nedelje izdali četiri albuma  a četvrti je La Tourbe Des Rêves, drugo dugosvirajuće izdanje za strazburški Dionysiaque. I ovo je vrlo šarmantno, sa Francuzima koji doom metal sviraju bez naučene poze, nudeći dobar deo albuma samo kvalitetan, znojavi hevi metal, a onda ga na zanimljive načine spajajući sa ekstremnijim formama i teatrom. Vrlo osvežavajuće:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/la-tourbe-des-re-ves

Norvežani Miserate za svoj drugi EP, Weaver of Witchery dosta lepo spajaju teatralni doom metal sa malo death metala za slojevitu, atmosferičnu a opet rifašku i energičnu muziku. Ovo je zrelo u zvuku i producirano dosta dobro, i trebalo bi da se dopadne i blek metal publici koja voli atmosferičnost:

Bloodcoven su „sludgy stoner doom“ ekipa iz Istanbula i istoimeni EP sa svoje četiri pesme vrlo dobro predstavlja njihov slučaj. Ovo je sporo, teško, sa rifovima koji se preko slušaoca valjaju poput ledenih talasa nekakvog dalekog okeana, ali bend ima dobar gruv i zna kako da vas drži u pokretu bez obzira na tu sporost i težinu muzike. Solidan zvuk sa vrlo hrskavim gitarama, pristojno pevanje, dugačke a ne dosadne pesme, sve odlično:

https://bloodcovendoom.bandcamp.com/album/bloodcoven

Heavy Psych Sounds Records za ovu nedelju imaju drugi  album finskih Monsternaut (treći ako se računa i Monsternaut iz 2016. godine a koji je kompilirao EP-jeve koji su se i sami zvali samo Monsternaut), naslovljen Approaching Doom i to je heavy metal i stoner rock u ravnopravnom odnosu. Hoću reći, ovakve ploče češće izdaje kalifornijski Ripple Music, sa dosta rada u mišićavom gruvu i puno propisnih metalskih rifova a sa opet stonerskom osnovom. Mislim, naravno da je dobro, Heavy Psych Sounds nemaju loša izdanja, nema šta da mislite:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/monsternaut-approaching-doom

Italijani Midryasi’s Kult sviraju, u principu, doom metal, ali prvi album im izlazi za Dying Victims, traje jedva preko pola sata i ima, uh, trudnu smrt na omotu. Znate već da to nije OBIČAN doom metal. Naprotiv, mislim da je filozofija albuma sadržana u njegovom naslovu – Italian Dark Sound – i to je jedan amalgam okultnog roka i doom metala sedamdesetih godina, evokativne filmske muzike po uzoru na Goblin pa onda i malo nekakve garažne rokčine, NWOBHM metala i ranog blek metala. Sad to na papiru izgleda kao gadna zavrzlama, ali ovo je zaista lepa, pitka muzika, dobrog gruva, lepih rifova, uzbudljivih atmosfera. Kao što je praktično pravilo za Dying Victims izdanja, ovo je producirano prilično starinski, sa mnogo bogatih klavijatura koje se uzdižu iznad prštavih činela dok multitrekovani, okultni vokali surfuju preko svega na talasu psihodelije. Nećete pogrešiti sa Midryasi’s Kult, garantujem:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/italian-dark-sound

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Naravno, čim vidite omot debi albuma portugalskih Sadistik Warfare tačno znate kako će zvučati muzika. Raised in Violence je ploča IZUZETNO nestašnog thrash metala koji svoje gnevne sociopolitičke opservacije i kritike pakuje u agresivnu, nasilničku formu, punu oštrih rifova, rešetajućih bubnjeva i promuklih, urlajućih vokala. Razume se da je ovo TAČNO po mom ukusu, sa tim zlim, jednostavnih harmonskim programom, nonstop jurišničkim tempom i neumoljivim napadanjem korupcije, socijalne disocijacije itd. Ovo ima visok zanatski nivo, solaže su pažljivo komponovane a aranžmani odlični i jasno je da su autori mogli da ga učine i mnogo kompleksnijim da su hteli, ali su muziku planski sačuvali pitkom i propulzivnom. Odlično:

https://sadistikwarfare.bandcamp.com/album/raised-in-violence

Komšije iz Španije, Electrikeel na svom drugom albumu, Solve et Coagula isto cepaju agresivan thrash metal, samo sa daškom crossover, death metal i grindcore ekscesa. Moram da kažem da mi užasno prija što je ovo album koji forsira brzu, a opet tehničku svirku sa kvalitetnim, pamtljivim rifovima koji se vrlo lepo slažu sa urednim blastbitovima ali i anarhičnim, promuklim vokalima. Bend pritom piše propisno dugačke pesme od četiri i po minuta i u svakoj ozbiljno radi sa aranžmanom kako bi slušalac dobio dobar provod za svoje pare. Odlično:

https://electrikeel.bandcamp.com/album/solve-et-coagula

Italijani Terbiocide imaju novi EP, Thieves With a Tie a gde je naslovna pesma žestoki, energični, sociopolitički osvešćeni komad crossover/ thrash cepačine koji ide brzo i ruši, ali ima i sofisticirane, atmosferičnije momente. Ostale dve pesme su stari komadi snimljeni uživo ove godine i zvuče ODLIČNO. Terbiocide su zreli da prave album i ovim putem ih pozivamo da to učine a Thieves With a Tie plaćate koliko želite:

https://terbiocide.bandcamp.com/album/thieves-with-a-tie

Poljaci Aborcja imaju debi album, Do krzyża abarotem i mada je ovo moglo da bude i nešto bolje producirano, što se tiče muzike i izvedbi, nemam neke značajne zamerke. Aborcja sviraju žustar, tehnički upeglan thrash metal koji me pre svega asocira na šampione poput Dark Angel i stare Sepulture a što su, jelte, solidne reference. Rifovi su ovde dobri i pamtljivi, tempo je visok a disciplina izvedbe za primer, i ta produkcija koju pominjem nije LOŠA već pre jeftinija nego što ovako dobra muzika zaslužuje ali pošto je bend sve radio u do-it-yourself uslovima nemamo im šta zameriti. Odlično je ovo i urgiram da se posluša:

https://aborcja.bandcamp.com/album/do-krzy-a-abarotem

Isto iz Poljske su Desert Fox, mladi momci (?) koji se istovremeno lože na old school speed i thrash metal ali i na japanske visual kei bendove. Slatko, a i demo snimak (EP?) Desert Fox je sladak sa jednom ozbiljnom garažnom energijom i ozbiljnim entuzijazmom u svirci. Nije nimalo inovativno ali, očigledno, nije mu ni ambicija da to bude, pa evo, poslušajte:

https://desertfox.bandcamp.com/album/desert-fox

Sa Floride dolaze Intoxicated a koji su osnovani još 1992. godine i mada Floridu iz tog doba vezujemo pre svega za death metal, Intoxicated su uvek bili bliži thrashu pa tako i danas zvuče, sa thrash osnovom i malo death metal nadgradnje. The Dome je tek treći album za ovu ekipu, sa prvim koji je bio 1997. i nudi prilično lep odnos zrele svirke iskusnih muzičara i kreativne napaljenosti, nemirne želje da se u thrash metalu nađe nešto svoje i originalno. Tako da su pesme napisane zanimljivo i ne recikliraju samo uobičajena žanrovska rešenja a bend svira BAŠ MOMAČKI DOBRO i nudi karakter građen tolike decenije. Vrlo dobro:

https://intoxicatedflorida.bandcamp.com/album/the-dome

Nijemci Teeth Of Lamb sviraju punokrvan, sočan thrash metal sa malo heavy metal pirotehnike ubačene da zamiriše. Njihov drugi album, Deathward nudi tvrd, težak, vrlo „digitalno editovan“ zvuk ali su pesme makar interesantne, sa dosta ideja koje izlaze iz uobičajene thrash metal teritorije i moram da cenim trud da se pronađe originalni izraz a da se i dalje svira čvrsta mošerska muzika:

Izdavač Dying Victims Productions u svom press materijalu kaže da je Rotting on a Golden Throne drugi album za bavarski thrash/ crossover sastav Zerre, ali Zerre su imali još dva rana albuma dok su još bili više hardcorepunk bend, tako da im je ovo u stvarnosti četvrti album. I izdavač to kasnije u istom materijalu takođe potvrdi. Ali, nije da je bitno, bitnije je da je ovo ozbiljna, ulična rokačina jasno potekla iz muzike uzora kao što su Exodus ili Destruction i da zvuči odlično. Zerre imaju čvrstu, savremenu produkciju ali njihova muzika je prilično klasični, da ne kažem ISKONSKI spoj rokenrola, metala i panka, odrađen moćno, sa iznenađujuće inventivnim solažama i atmosferom koncerta na kome se GINE. Ne propustiti:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/rotting-on-a-golden-throne

Vrlo je komplikovano objasniti šta su tačno Carnivore A.D. Naime, ovo je bend koji je u principu posveta klasiku njujorškog thrash metala i crossovera, Carnivore, ali i ljudi koji ovde sada sviraju zapravo su svirali u bendovima koji su bili sastavljeni od članova Carnivore i izvodili pesme Carnivore. Svakako pričamo o veoma iskusnim muzičarima – aktuelni pevač i basista Baron Misuraca je svirao još u Sheer Terror, gitarista Chuck Lenihan zajedno s njim svira u Vasaria, ali je svirao i u kultnim Crumbsuckers i Genitorturers, a bubnjar je poznat po svirci sa Whiplash a stigao je da snimi i jedan album sa Kreatorom. Enivej, Carnivore A.D. imaju svoje prvo zvanično izdanje, EP Transmutation i to je DOBRO. Ovo nije čisto kloniranje Carnivore već evolucija zvuka sa crossover i thrash osnovom što ide u smeru mračnijeg, atmosferičnijeg, pa, recimo doom metala. I, mislim, Peter Steele je umro pre više od deceniju i po ali njegovo prisustvo u ovoj muzici je nesumnjivo. Obavezno čuti:

https://carnivoread.bandcamp.com/album/transmutation

Ne morate čuti ni jedan takt muzike sa debi albuma italijanskog trija Alcatrax, a koji je naslovljen Nighthawk, da biste TAČNO znali kako oni zvuče. Mislim, pogledajte taj omot, NE, POGLEDAJTE GA: tri lika sa tamnim naočarima kako se mršte u kameru i taj logo? Ovo može biti samo garažni speed metal! I jeste, naravno, jednostavan, primitivan i iznenađujuće „studijski“. Dobro, produkcija jeste jeftina ali je čista a Alcatrax zaista zvuče kao da su iskoračili iz, recimo 1978. godine i odmah posle slušanja Blue Cheer i Black Sabbath napravili album inspirisan lokalnim garažnim pankom i pub rockom. I, mislim, šta očekujete da kažem? Naravno da je ovo PRESLATKO. I naravno da se plaća koliko sami odredite:

https://alcatraxband.bandcamp.com/album/nighthawk

Aggressive Perfector je, naravno, jedna od kultnih, starih pesama Slayera a to je i ime mančesterskog heavy/ speed/ thrash metal benda koji je upravo svoj drugi album objavio za Dying Victims Productions. I ovo je sjajno. Come Creeping Fiends je ploča koja zvuči kao da su momci (sva trojica članovi black-death benda Wode koji objavljuje za 20 Buck Spin i čiji je prošlogodišnji album, Uncrossing the Keys bio vrlo dobar) sedeli i svih sedam godina koliko je prošlo od prethodnog albuma pili rakiju, pušili, slušali Venom i Mercyful Fate i onda su samo uleteli u studio i pesme su spontano nastale. Mislim, ovo je dobro napisan album, da ne bude zabune i nije samo omaž old school metalu iz vremena kada su heavy, doom, black i speed metal još uvek bili spojeni u jedno, ali sve zvuči tako prirodno i neusiljeno, bez glume i teatra da je to verovatno najvažniji kvalitet ove ploče. Naravno, i svirka je odlična a ljudi su i pazili kako će sve to biti snimljeno i producirano pa je mastering uradio Joel Grind i ovo je baš onakvo slavlje metala, melodičnog a sirovog, neposrednog a sofisticiranog, kakvo nam je potrebno u ovom teškom trenutku.

https://aggressiveperfector.bandcamp.com/album/come-creeping-fiends

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/come-creeping-fiends

I još odličnog speed metala stiže nam iz Njemačke posredstvom četvrtog albuma manijačkih Cruel Force. Prošli album, iz 2023. godine je došao posle više od decenije pauze i bio veoma žustar, a pre neku nedelju sam salivirao nad singlom koji je najavljivao četvrti album. I, da se razumemo, Haneda, kako se taj četvrti album zove je ODLIČAN. Ovo je, kako su nas Cruel Force i navikli, istovremeno spidčina verna predlošcima iz osamdesetih, ali i kvalitetna u domenu pisanja rifova, aranžiranja pesama, ubrizgavanja invencije u muziku koja po svojoj formi, pa i produkciji deluje sasvim klasično, pa i starinski. Bend zaista ulaže vidan napor da napravi rifove koje ćete pamtiti i oko njih sklopi pesme što idu od krešenda do krešenda i lože vatru iz sve snage, a produkcija je takođe kvalitetna a da izbegava moderne kompresije i budženja. Apsolutni biser koji čoveka napuni tolikom količinom energije da može da osvoji ceo svet:

https://cruelforceofficial.bandcamp.com/album/haneda

https://cruelforce.bandcamp.com/album/haneda

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Nisam čuo za kanadski pank rok bend Illness iako oni postoje već trideset godina i sviraju vrlo kvalitetno. Njihov novi album, Resilience Road je brzi, virtuozno odsvirani, veoma melodični a opet kompleksni hardkorpank u stilu Propagandhi ili progresivnijih faza NOFX, samo sa dodatnim, osavremenjujućim elementima. Ovih devet pesama bi trebalo da se dopadnu i pank i metalkor publici a meni se dopada njihov ozbiljno visok tempo i mnogo ozbiljnog harmonskog rada:

https://illness.bandcamp.com/album/resilience-road

S.T.A. su pak vrlo klasičan pank rok/ hardkorpank bend iz Vermonta. Nastali, kako kažu, kao direktan odgovor rastućoj potrebi za „dobrom nevoljom“, S.T.A. na demo snimku Demo prezentiraju četiri pesme energičnog, sociopolitički osvešćenog panka i hardkora sa klasičnim ali kvalitetnim rifovima i refrenima, sa jeftinom ali zapravo vrlo prikladnom produkcijom, sa, ključno, jako mnogo energije koja čoveka puni i motiviše. Sva zarada se donira organizacijama koje „pomažu susedima da pomažu susedima“, pa izvolite:

https://stamusicvt.bandcamp.com/album/demo

Incari su kalifornijski hardcore bend koji u svom zvuku spaja sludge metal i spori, teški screamo. EP If I’m Burning / Iron Frame je procesija veoma teških udaraca, distorziranih, škripećih gitara i bolnog vrištanja, i sve to zvuči baš kako treba ako volite ovakvu muziku. Ljudi su politički na pravom mestu („CLASS SOLIDARITY. NOBODY IS ILLEGAL.“) a muzički rade tačno ono što vole. Plus, naravno, ovo se plaća po želji. Respekt:

https://incari.bandcamp.com/album/if-im-burning-iron-frame

I u slučaju Absent Cardinal iz Vašingtona imamo nekakav spoj hardkorpanka i sludge metala, ali prljaviji, jeftiniji, siroviji. EP Doom Book I zvuči kao da je snimljen u garaži i sklapan pomoću štapa i kanapa ali je njegova nihilistička energija opipljiva, a rifovi su primereno ložački. Bend ima izvesnu sofistikaciju i njegova muzika nije najprimitivniji zamislivi izraz, ali se dobro pretvara da jeste. Meni je to vrlo solidno:

https://absentcardinal.bandcamp.com/album/doom-book-i-2

The Poserz iz Teksasa, pak, jelte, cepaju metalizirani hardkor ali koji je  na momente dosta blizak crossover thrashu. Dakle EP Mediocrity ima zanimljive, trešerske rifove, dosta rada sa duplim bas bubnjem, pa onda vozi i pristojno visok tempo u nekim momentima. Smena ritmova je česta i agresivna, vokali su isto jelte česti i agresivni a produkcija je vrlo pristojna pa ovo preporučujem od sveg srca za momente kada vam treba saundtrak za demoliranje stana, kancelarije ili kakvog sličnog okruženja:

https://theposerz.bandcamp.com/album/mediocrity

Oh, The Casualties imaju novi album, Detonate i, pa, nije loš! Bend i dalje ima dvojicu članova iz devedesetih u postavi (doduše ne iz baš prvog lajnapa) i ovo je solidna pank rokčina sa hardkor etitjudom, napisana stručno, odsvirana vrhunski, producirana izvrsno. Nema ovde neke sad velike nove perspektive, nekog ne znam kakvog dubinskog uvida u ljudsko stanje koji nismo imali i ranije, ali je album energičan i pitak i to je dovoljno:

https://thecasualties.bandcamp.com/album/detonate

War Of Knives su hardcore bend iz Oklenda koji u zvuku ima i malo sludge metal težine, ali i malo metalcore gruva, pa i malo hardcore thrash/ grindcore prženja. Zdrava i istovremeno toksična kombinacija pa se eponimni EP, teškog zvuka i lepršave svirke baš sa apetitom posluša.  Udrite:

https://warofknives.bandcamp.com/album/war-of-knives

Onda imate xforever warx iz Solt Lejk Sitija i naravno da oni sviraju vrlo metalizirani straight edge hardcore. I ide im, minialbum  Upon the Weak and Broken isporučuje dosta pravedničke, gnevne energije sa svojih šest pesama slayerovskih rifova i mošerskog gruva, vokal je promukao i bolan a produkcija dobra i glasna. Ništa novo, ništa originalno iz stare dobre Jute, ali KVALITETU se nema šta osporiti:

https://xforeverwarx.bandcamp.com/album/upon-the-weak-and-broken

Njujorški Xtinguish The Code na svom albumu The Conflict govore o solidarnosti unutar radničke klase i svaka pesma smera da „pokaže transformaciju osobe iz običnog stanovnika u radikalizovanog građanina“. Veliko je zadovoljstvo čuti NYHC koji ima ovakvu tematsku orijentaciju i onda ova besna a opet tribalna, kolektivistička muzika radi za opštu stvar a ne na građenju gangsterskog imidža benda. A tu je i giljotina na omotu! Odlično:

https://xtinguishthecode.bandcamp.com/album/the-conflict

Cut The Architect’s Hand su iz Virdžinije i njihov album  Hope Is Fleeting je hardkor album sa gomilom različitih izražajnih stilova. Hoću reći, ne umem da ga precizno klasifikujem, jer je malo posthardkor, malo metalizirani hardkor, malo grajndkor, malo kao neki sladžkor…. Enivej, dakle, ljudi znaju da naprave dobar gruv, a znaju i da u jednoj pesmi promene  ritam i tempo po šest puta i da ipak to zvuči prilično smisleno. Zvuk sirov, izvedba prkosno agresivna, sve kako treba:

https://cutthearchitectshand1.bandcamp.com/album/hope-is-fleeting

Generalno ne pokrivam kompilacije postojećeg materijala u ovim nedeljnim pregledima, ali nova kolekcija kanadskih Spewgore zavređuje da se na nju ukaže. Prvo, naslovljena je If You Like Us Tell Your Friends…if not shut your mouth because no one likes a snitch! a drugo, od dvadeset pesama samo su četiri već objavljene u ovoj formi. Ostale su neobjavljene ili je u pitanju ponovo snimljeni stari materijal i, mislim, ovo RAZBIJA. Spewgore uprkos imenu zapravo sviraju punokrvan crossover thrash i UBIJAJU, sa pesmama koje imaju i rif i gruv ali i pre svega neumoljivu energiju da idu napred i ruše sve pred sobom. Rifovi su veoma napaljujući, vokali imaju puno etitjuda, tempo je žestok a zvuk je uglavnom jeftin i odličan. Ne propustiti ovaj biser treša:

https://spewgore.bandcamp.com/album/if-you-like-us-tell-your-friends-if-not-shut-your-mouth-because-no-one-likes-a-snitch-2026

Maxshit iz Malezije i Zero Survive iz Masačusetsa su udružili snage na split albumu i to je NESVETA količina dreke i distorzije. Malajci sviraju d-beat crustgrind, pankerski haotičan ali sa teškim, solidnim zvukom i u dovoljnoj meri usmeren u istu stranu – i sa dovoljno kratkim pesmama – da vi to lepo poslušate. Bostonjani su lakonogi u svojoj grindcore osnovi i powerviolence nadgradnji sa malo uzgrednih namigivanja death metalu i njihovih osam pesama (od kojih nijedna ne dolazi do dva minuta) su procesija maničnih rifova, rafalnih bubnjeva, puno brejkova i dualnih vokala koji manijački vrište. Ali SMISLENO manijački. Zero Survive naplaćuju samo koliko vi date a Maxshit traže devet dolara pa vi sad vidite:

https://maximumshitgrindcore.bandcamp.com/album/split-ep-with-zero-survive

https://zerosurvive.bandcamp.com/album/split-with-maxshit

Shout A Name iz Severne Karoline kažu da je album An Alphabetical Congregation „najviše krvi, znoja i suza što su ih ikad uložili u neko izdanje“. Verovatno ne lažu jer je ovo vrlo INTENZIVNO, ali da se razumemo, namenjeno je samo najposvećenijima jer njihov mathcore/ false grind karakterišu izuzetno disonantne, abrazivne pesme sa konstantnim vrištanjem, PLUS je „produkcija“ takva da bi je samo izuzetno blagonaklon slušalac mogao nazvati garažnom. Dakle, apsolutni andergraund, apsolutna (ali emotivna) agresija, omot odličan, cena koliko date pa izvolite:

https://shoutaname.bandcamp.com/album/an-alphabetical-congregation

Za skuplje urađen mathcore spojen pod velikim pritiskom sa metalcoreom, tu su nešvilski Chamber i njihov album This Is Goodbye… i ovo je ozbiljan majndfak. Chamber su od metalcorea ubrzano evoluirali u stranu jako tenzičnog, jako teškog mathcore zvuka i album je, napisan kao konceptualna ploča, strašno klaustrofobičan a opet kvalitetno komponovan, sekvenciran i produciran. Nije za ljude koji bi samo da se zabave uz, jelte, glasni rokenrol, ali jeste za zahtevnijeg slušaoca kome ne smeta agresija:

https://purenoise.bandcamp.com/album/this-is-goodbye

Pa onda iz Montreala dolaze Ratpiss i njihov powerviolence hardcore malo začinjen grindcore i death metal aromama. Ali, mislim, EP Sex/Violence/Death je sav sirov, jako agresivan i emituje auru očaja iz sve snage tako da, ko voli garažnu umetnost što je prave ljudi na kraju snaga a da to zvuči DOBRO, ima čemu da se raduje. A platiće koliko želi:

https://ratpissmtl.bandcamp.com/album/sex-violence-death

Splatterfuck je prvi demo za kanadski Necrofaction i to je, naravno, deathgrind garažne, štrokave dispozicije. I vrlo je simpatičan, pesme su dvominutne konstrukcije jednostavnih a ložačkih rifova, mošerskog, napaljenog gruva i organskog, haotičnog blastovanja, a vokali su iznenađujuće pankerski i razgovetni. Vrlo old school, vrlo simpatično, pogotovo ako ste matori kao ja pa volite demo fazu Carcass, Unseen Terror i slično:

https://necrofactionbc.bandcamp.com/album/splatterfuck

Imamo još deathgrinda, ali ovog puta je u pitanju zaista premijum izdanje: drugi album benda Melting Rot iz Ilinoja a koji se zove Infatuation with Premeditation. Sve jasno? OK, dakle, ovo je tvrd, disciplinovan, brutalan ali studijski sofisticiran deathgrind koga od death metala razdvaja samo dužina pesama. Zaista, Melting Rot su kao da su se belgijski Aborted odlučili da sviraju grindcore, čuvajući sve svoje sviračke i produkcijske kvalitete pa ako volite mesnat, agresivan a pametan deathgrind, ovde ćete se EKSTREMNO lepo udati:

https://melting-rot.bandcamp.com/album/infatuation-with-premeditation

Deo 5: DEATH METAL

Čileanci Throne of Offal sviraju old school death metal i njihov demo snimak Necrotic Reverence je kao da ste spojili Autopsy, Grave, Massacre i još nekoliko sličnih bendova iz ranih devedesetih, pa im dodali malo rakije u rezervoar i usmerili ih ka najbližem zidu. Da bude jasno, ovo je i tehnički vrlo kompetentno a i trudi se oko aranžmana pa dve pesme što ih ovde slušamo imaju zadovoljavajuće širok spektar tema i raspoloženja. Plus, zvuk je sasvim solidan u tim nekim garažnim/ demo okvirima. Lepo:

Spear Siege imaju svoje zvanično debi izdanje, minialbum Chthonic Malevolence i to je vrlo simpatičan, uredan black death metal. Teksašani su ovde nekako našli srećnu sredinu između sirovosti izvornog black metala (sa sve speed metal rezidualima u zvuku i kompoziciji) i death metal discipline, pa je ovo finih šest pesama propisne udaračine i odličnog (s)provoda. A pritom je daunloud besplatan:

https://spearsiege.bandcamp.com/album/chthonic-malevolence

Francuzi Nihilism imaju dve solidne pesme na novom EP-ju, Only Clay To Knead, čime, verujem, najavljuju početak rada na narednom, četvrtom, albumu. Ovo je moderan death metal, sa dosta ekspresivnim, pa malo i kinematskim kompozicijama i jako tvrdim zvukom. Nihilism svakako pišu dobru muziku i znaju da je aranžiraju i verujem da će uspeti da nađu i publiku izvan uskostručnih death metal kružoka:

https://nihilism-deathmetal.bandcamp.com/album/only-clay-to-knead

Isto Francuzi Damnatio Ad Bestias nemaju mnogo originalnih ideja ali debi album, Martyr Incipit je meni ipak vrlo pristojna zabava. Ovo je deaththrash i death metal koji zna da su rifovi VAŽNI pa im posvećuje punu pažnju, a svirka je žustra, znojava, precizna a opet ne beživotno studijski upeglana već baš kako treba, sirova i LJUDSKA, snimljena sa, jelte, mikrofonima. I to se mora ceniti. Ako volite rani Monstrosity, ovo je na toj liniji:

https://damnatioadbestias.bandcamp.com/album/martyr-incipit

Toliko se iznenadim kada čujem pristojno produciran death metal iz Kolumbije da moram sebe stalno da podsećam da je i tamo 21. vek, da i tamo imaju digitalnu tehnologiju i da nije sad neko ČUDO NEVIĐENO da izdanje kao što je Dead Was the Sun zvuči koliko-toliko upeglano. Valjda me je kolumbijska death metal scena navikla da očekujem samo sirovu garažu. No, dobro, The Scum su bend sa dva albuma iza sebe a Dead Was the Sun sa svoje četiri pesme, koliko umem da kažem, samo ponavlja materijal sa njihovog prošlogodišnjeg split albuma sa Nihilist Death Cult. Ali to je okej jer vi to verovatno niste ni slušali. Inače o strani tog izdanja sa muzikom Nihilist Death Cult sam pisao još 2022. godine tako da, radi se o materijalu koji se, eto prilično koristi. Enivej, The Scum ovde prže jednostavan, primitivan i simpatičan death metal sa potrebnim minimumom tehničke ekspertize i užasno prenaglašenim bubnjevima u miksu. Hej, nisam rekao da je ovo DOBRO producirano ali jeste bolje od kolumbijskog proseka. U svakom slučaju, mošerski je, simpatično je, i ako volite, onda treba:

https://thescumband.bandcamp.com/album/dead-was-the-sun

Szmrdt su iz Češke a Best of im je novi demo snimak sa četiri pesme (ali u stvari tri plus intro) primitivno snimljenog, jednostavnog black-death metala. Muzika je sasvim na mestu, energična, žestoka, old school štrokava i sve što treba, ali je „mastering“ izdanja takav da sve zvuči kao da proživljavate moždani udar dok slušate muziku. Ima i to šarma, da se ne lažemo. A i plaćate po želji:

https://szmrdt.bandcamp.com/album/best-of

Nisam siguran da Christian Badia uopšte zna šta će raditi uveče kada ujutro ustane iz kreveta. Izdanja koja snima, čini se u naletu inspiracije, često ne požive ni nedelju dana na Bandcampu pre nego što ih ukloni. Evo, njegov solo death metal projekat Massacred je ponovo oživljen ali dok ovo kucam ne znam ni da li će novi demo, Sadistically Murdered dočerkati Subotu da ga vi čujete (izgleda da je ipak dočekao!). Ali dobro, to je i deo Badijinog neurednog kreativnog šarma. Sa Massacred nema nekih iznenađenja, ovo je i dalje primitivan, prostački death metal/ deathgrind zamišljen kao omaž Morticianu i ovaj demo je samo za mrvicu bolje produciran i pažljivije napisan od njegovog proseka. Ali Badia JESTE talentovana osoba i svakome ko voli podrumski i sobni death metal napravljen sa najnižim porivima ovo će prijati. Plaćate koliko želite:

https://massacred.bandcamp.com/album/sadistically-murdered-demo-2026

Španski Laceratus na svom drugom albumu, Luctus Stellarum kombinuju NEZAMISLIVO teški zvuk sa jednostavnom, old school svirkom. Ovo je chainsaw death metal koji izbegava dimenziju melodičnosti što je umela da ide uz originatore ovakvog zvuka, i umesto toga samo bije teškim rifom i mučnim mošerskim gruvom, prelazeći kad treba u keca, d-beat itd. Ne naročito inventivno, ali vrlo solidno za slušanje ako volite ovakav zvuk. Naravno, on jako umara uši, ali ne morate sve čuti iz jednog cuga. Plaća se po želji a sama tematika albuma je kosmička i mistična:

https://laceratus.bandcamp.com/album/luctus-stellarum

Njemački kvintet Teratoma na slikama izgledaj kao ekipa koju ne biste voleli da sretnete u sumrak dok se šetate po šumi, ali onda kad ih malo bolje upoznate shvatite da je to časna ekipa drvoseča koja naporno radi za svoj dinar i voli da se druži. Drugi album, Longing Voracity nudi, dakle, zdravi old school death metal sa sporim, teškim gruvom, podzemnim vokalima, puno hipnotičkih rifova. Ako volite Bolt Thrower već ste na pola puta da zavolite Teratomu, samo dodajte u obrok malo okultnih melodija, apsinta i kajenske tucane paprike i ispijte na eks:

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/longing-voracity

Dead and Devoured je novi EP (mada ima šest pesama) za švedski Altar of Obedience i to je onako, sirov, prilično old school death metal ali koji ne imitira ni jednu partikularnu školu već šara na sve strane pa šta nabode. I nabode se ovde i neki dobar rif i energična pesma, i bude to okej. Nije revolucionarno ali zna da zabavi:

https://altarofobedience.bandcamp.com/album/dead-and-devoured

Bogami, Makedonci Scattered na svom trećem albumu, Scattered, a koji su spremali deset godina, zvuče vrlo solidno. Iako su originalno bili bliži progresivnom thrash metalu, sada Scattered trpaju nešto bliže progresivnom death metalu ali se ne ograničavaju previše u radu i album je kombinacija raznih podžanrova ekstremnog metala, sa raznim upadima melodije, disonance, i uvek vrlo visokim nivoom tehničke egzekucije. Impresivno!

https://scatteredband.bandcamp.com/album/scattered

Tanork su bretonski death metal bend sa tekstovima na Bretonskim jeziku ŠTAGOD TO BILO. Šalim se, to je jedini keltski jezik koji je u aktivnoj upotrebi na evropskoj kontinentalnoj teritoriji i za to ide rispekt. Ni muzika na drugom albumu benda, Diskar nije loša, sa solidnom ravnotežom između brutal death krljanja, progresivnijih ideja u aranžmanima i starih, dobrih deaththrash rifova. Trio ovo izvodi sa puno autoriteta a i album je solidno produciran pa se uz ovo UŽIVA:

https://tanork.bandcamp.com/album/diskar

Odmah možete da pređete i na čikaški Ditheist koji imaju svoj drugi album, Cosmic Liar, solidnih jedanaest godina posle prvog. Ali ovde se čuje šta su ljudi radili više od decenije jer je  Cosmic Liar ploča strahovite energije, odsvirana vratolomno i virtuozno u isto vreme, sa ipak vernošću jednom prilično komunikativnom formatu death metala. Dakle, ovde su u prvom planu trešerski rifovi, agresivna svirka visokim tempom, brutalan ali razgovetan vokal. Sve to stoji u temelju dobro napisanih, ne predugačkih, pesama koje mrve sve pred sobom ali mrve na ZANIMLJIV način. Jako lepo (EDIT: Prtz! Bend je album uklonio sa Bandcampa ali tekst ostavljam jer će se neumitno u nekom momentu ovo ponovo tamo pojaviti):

https://ditheist.bandcamp.com/album/cosmic-liar

Taman kad ste se najgore smorili i osećate da više nemate snage nizašta a kamoli da idete da branite izborne rezultate u Nedelju, OPA, evo ga novi Party Cannon. Subjected to a Partying nije novi album, već EP ali taj EP ima devet pesama,  od kojih su dve žive, tri su remiksi a četiri su nove. I mislim, Škotlanđani se dobro provode sa svojom kombinacijom humorističkog slamming death metala i malo polka-grinda, pa ako volite slemove ali i narodnjačke ritmove i svinjske vokale, sa pristojnom produkcijom i ponekim dobrim rifom, PLUS dosta humora u tekstovima, semplovima, generalnoj sprdnji sa metalom (omot albuma parodira Devourment, a naslov Dying Fetus), ali iz pozicije ljubavi, ove prve četiri pesme su lepa ponuda. Ostalo je bonus! Unique Leader, naravno:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/subjected-to-a-partying

Barbaric Oath su dva Nijemca sa, jelte, varvarskim mentalitetom i debi minialbumom Sword, Sorcery, Vengeance a koji izdaje ugledni Caligari Records. Ovo je testeraški, divljački black death metal kome je u DNK upisano da bude sirov i primitivan pa ne treba da se očekuje mnogo, jelte, studijskog glamura i aranžmanske sofisticiranosti. Ipak, Barbaric Oath su dobro snimljeni i miksovani a njihov bombarderski koktel blastbitova i vrištanja radi sve što treba da radi. Ko voli, neće biti ni malo razočaran:

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/sword-sorcery-vengeance

Rumuni Putred nas do sada nisu razočarali pa neće ni Marta 2026. godine. Ovde im predstavljamo treći album, Blestemul din Adânc ali i materijal za split EP sa takođe rumunskim Decease, naslovljen Decessus Putridus. Putred zaista ne menjaju formulu koja dobija, valjajući spor-do-srednjetempaški old school death metal sa lepim rifovima i umirujućim, prijatnim gruvom. Produkcija im je svakako napredovala i mada bend ne zvuči „skupo“ na novim snimcima, svakako  se na njima može čuti malo ispipavanje melodičnijih teritorija unutar inače vrlo mračnog, vrlo rifaškog programa. Album se završava obradom Benedictionove stare pesme Sunbconscious Terror, pa tu možete da svojim ušima čujete gde su koreni Putred. Decessus Putridus ima dve već postojeće pesme, samo prepevane na engleski i producirane JOŠ bolje. Decease sa svoje strane imaju dve vrlo energične death metal/ deathhtrash pesme sa jakim ’90s šmekom, dobrom produkcijom, žustrom svirkom. Sve sjajno:

https://putred.bandcamp.com/album/blestemul-din-ad-nc

https://putred.bandcamp.com/album/putred-decease-decessus-putridus-split

https://deceaseband.bandcamp.com/album/sculpted-into-servitude

Klivlendski Hexenhorde imaju vrlo prijatan debi album, Sempiternal Witchery. Trio iskusnih muzičara (članovi kumulativno sviraju u dvadesetak bendova) ovde nam je spremio death metal bez mnogo filozofije, nalik na švedske predloške, onako, melodičniji, pitkiji, ali sa mnogo trešerske energije i težine u zvuku. Nije PREPAMETNO, ali je prijatno:

https://hexenhorde.bandcamp.com/album/sempiternal-witchery

Pa iz Teksasa onda dođu Hammerthrone sa istoimenim debi EP-jem i ovo je gruverskiji, mračniji death metal bliži tim nekim „pećinskim“ podešavanjima. Hammerthrone su isto iskusni likovi, sa dosta aktivnih bendova i zvuk im je težak, debeo, sa sve HM-2 pedalama na gitarama dok su pesme sporije, hipnotičnije. Vrlo lepo:

https://hammerthronetx.bandcamp.com/album/hammerthrone

Bristolski Cryptworm sviraju vrlo primitivan, vrlo jednostavan death metal i to rade sa mnogo šarma. Njihov treći album, Infectious Pathological Waste, zvuči kao resetovanje na devedesete i kombinovanje grindcore i death metal uticaja u jednu kompaktnu smešu sitno seckanih rifova, mošerskog  gruva, meljućih blastbitova, pankerskih d-beatova, vokala koji su grgoljavi i na granici parodije. Mislim, mene ovakva muzika ne može a da ne oraspoloži jer je, uprkos svom morbidnom imaginarijumu, zapravo sva u prijatnim, lepim rifovima i aranžirana da ide od krešenda do krešenda, a opet producirana tako da zvuči toplo. I da se razumemo, primitivnost je samo u stilu ne i u egzekuciji, ovi muzičari znaju da sviraju veoma dobro (basista Joss Farrington, recimo, svira gitaru u vrlo „tehničkim“ Cryptic Shift) i samo vole da sa ovim bendom prave jednostavnu, ložačku muziku. Ako volite Exhumed i Regurgitate, ovo je za vas:

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/infectious-pathological-waste

https://cryptworm.bandcamp.com/album/infectious-pathological-waste

Nemesism iz Las Vegasa su praktično nastavak benda Guttural Secrete koji se konačno raspao 2019. godine i, kao i prethodnici, sviraju brutalni death metal. Nemesism još nemaju album, ali EP Premonitions of a Memory, koji stiže tri godine nakon prethodnog EP-ja, je sasvim solidan. Ovo nije muzika ni za koga sem za najljuće brutal death metal gurmane, ali jeste dobra, sa sasvim pristojnim odnosom pamtljivih rifova i propisnog gruva sa jedne a onda polivačkih, tehničkih ispada agresije ali i neočekivano „mekih“ atmosferičnih pasaža sa druge strane. Bend svira vrlo kvalitetno, produkcija je odlična i songrajting je daleko iznad proseka kojim brutal death metal danas može da se pohvali tako da od mene ovo dobija jake preporuke, i još dodatno poštovanje što četiri pesme dobijate po ceni koju sami odredite. Ako volite Cryptopsy, ovo treba da čujete:

https://nemesism.bandcamp.com/album/premonitions-of-a-memory

Stalno hvalim Indonežane kako imaju vrhunsku brutal death metal scenu, pa evo da se upišemo i ove nedelje sa debi albumom trija Multiwomb. Ova ekipa voli da svira brzo i da piše kratke pesme nabijene energijom pa Anatomy of Gorelust ima i malo goregrind elemenata u svom DNK, ali je u pitanju pre svega tehnički izvrsni, pa i odlično producirani rokački brutal death metal koji voli rif, voli blast i voli da vidi da se krećete u mošpitu. Vrlo lepo:

https://multiwomb.bandcamp.com/album/anatomy-of-gorelust

Lepo je kada nam bendovi već imenom debi albuma i njegovim omotom sugerišu šta ćemo na njemu čuti. Kopenhagenški Foetorem su tako svoj debi za Evelasting Spew nazvali Incongruous Forms of Evergrowing Rot i ovo je jedna veoma dobro urađena ploča iz domena bolesnog, psihodeličnog death-doom metala kakav smo zavoleli slušajući Mortiferum ili Spectral Voice. Foetorem ne izmišljaju toplu vodu ali imaju svoj identitet i album im, za početak ima iznenađujuće čist i prijatan zvuk, a onda tu dođu i dobro napisane pesme koje stručno smenjuju spori, teški, pećinski gruv i ispade orkanskog prebijanja. Odličan debi i obavezna lektora za svakog ko voli death metal kada je truo, raspadnut i neodoljivo mirisan:

https://everlastingspew.bandcamp.com/album/incongruous-forms-of-evergrowing-rot

Na sasvim drugoj strani bogatog death metal spektra su australijanski Growth i njihov drugi album, Under The Under. Growth su produkcijski vrlo moderni i upeglani ali njihova muzika pritom spaja vrlo tehnički death metal sa avangardnim težnjama u kompoziciji. E, sad, da je to zapravo i komunikativno pa i dobar deo vremena melodično je možda i iznenađenje, ali Growth apsolutno znaju šta rade i nude nešto što će bit po volji svakome ko voli te istraživačke tendencije u death metalu i Rivers of Nihil su mu, recimo, na srcu. Mada je meni ovo BOLJE:

https://growthmusic.bandcamp.com/album/under-the-under

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Non! Nemamo ništa ove nedelje.

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Portugalski trio Cavilha je nakon dva EP-ja iz prethodne dve godine snimio debi album i ovo je izuzetno prijatan heavy metal/ hard rock. Zapravo, P’lo Rock N’Roll, kako se album zove, već prvom pesmom najavljuje kako će ovo zvučati, dajući nam studijsku verziju komada Speed Rock koji smo već znali u živoj verziji. Ovo je, dakle, motorhedovski, energičan, ali vrlo pažljivo odsviran i snimljen rokenrol za ljude koji vole totalnu adrenalinsku ekstazu i konstantno prženje u najbržoj traci. Kvalitet je visok, zabava zagarantovana, ne propustite:

https://cavilha.bandcamp.com/album/plo-rock-nroll

Nisam neki veliki ljubitelj Black Label Society ali sasvim je okej ukazati da Zakk Wylde i njegova banda desperadosa imaju novi album hard roka, gruva, metala sa, jelte, bluz osnovom i crnom etiketom. Zakk je svet svakako zadužio dugačkim sviranjem sa pokojnim Ozzyjem pa onda i Engines of Demolition ima dosta ozijevskog šmeka što meni prija. Plus, ako volite Zakkovo soliranje, onako vatrometno kakvo ume da bude, ovde toga ima dosta i lepo je:

https://blacklabelsocietyband.bandcamp.com/album/engines-of-demolition

Nemački Iron Savior se već decenijama kreću negde između thrash i power metala. Prošle godine su izdali osvežene verzije nekih starih pesama i to je bio prilično respektabilan thrash ali novi album, Awesome Anthems of the Galaxy ide u drugu stranu nudeći kolekciju obrada pop-pesma, mahom iz osamdesetih, i tu sad imate Fame, When the Rain Begins to Fall, Take on Me, Relax, Forever Young, Here Comes the Rain Again pa i dve pesme iz filma Flashdance (Maniac i What a Feeling) i, mislim, neću lagati: sa jedne strane ovo je baš ono, sigurica, linija najmanjeg otpora, odabir pesama koje se i danas vrte po radiju i bukvalno ih svi na svetu znaju i Iron Savior jedva da moraju da išta sa njima urade sem da ih odsviraju ispred mikrofona i već su pobedili. Sa druge, jebiga, LEPO je čuti korektne metal verzije pop pesama. Teško da ću ja ikada od svoje volje pustiti Eurhytmics ili Alphaville, ali da ih čujem ovako, preko posrednika, neobavezno, usput, pa to je okej:

Total Maniac su iz Baltimora i njihov drugi album Love Overdrive je smešten na takvu poziciju između speed metala i punka, da je fer da ga samo klasifikujemo kao street metal i da ne razmišljamo dalje o tome šta je ovo nego da li nam se dopada. A dopada se, ovo je štrokavo u moralnom smislu, ali baš zdravo, rokerski energično u smislu, jelte, uživanja u tom nemoralu i štroki. Pesme su žustre, često sa opasno zaraznim rifovima i mada pevanje nije SJAJNO, bend sipa dovoljno energije na sve strane da niko ne ode kući nezadovoljen:

https://totalmaniac.bandcamp.com/album/love-overdrive

Tykin su iz Ročestera u Njujorku ali zvuče kao da su iz neke engleske provincije, pa i iz osamdesetih godina, i kako pokušavaju da sviraju kao kalifornijski bendovi sa Sanset stripa. A što je sasvim u redu i poželjno. Njihov prvi EP, Dripping Poison, sakuplja dosadašnje singlove, dodaje još par pesama i nudi nice ’n’ sleazy hevi metal gde se himnični, top-40 refreni ukrštaju sa harmonskim gitarskim radom kao ispalim iz NWOBHM udžbenika. Meni je to sve potaman pa i produkcija nije STRAŠNA i mada Tykin teško da imaju ijednu originalnu kost u organizmu, ovo je vrlo slušljivo:

https://tykinofficial.bandcamp.com/album/dripping-poison

Sigurno pamtite Chariots Overdrive, kineski bend izmešten u Atlantu a o čijem sam demo snimku izrazio solidno mnogo entuzijazma pre nešto više od godinu dana. E, pa Chariots Overdrive su snimili debi album, The End of Antiquity i to je sada nešto profesionalnije – ali ne bezdušno upeglano!! – producirana ploča jednostavnog, patiniranog street metala u stilu koji su nam NWOBHM bendovi prodavali pre četiri i po decenije, i vrlo je šarmantna. Bend i dalje ima malo usiljeno pevanje ali album ima i nešto teatralnije pesme pa se ovo zapravo tu i tamo bolje uklapa uz muziku. Mnenja sam da bi Chariots Overdrive dosta unapredilo da zaposle pevača kome bi pevanje bio glavni posao i koji bi to radio prirodnije od gitariste Zhaoa Honga, ali ovaj album bez sumnje emituje dovoljno pozitivne energije i šarma da zavredi slušanje.

https://chariotsoverdrive.bandcamp.com/album/the-end-of-antiquity

Nijemci Kerrigan odmah daju pokazni primer sa svojim drugim albumom, Wayfarer koji nije naročito mnogo skuplje produciran ali ima melodičnije heavy metal pesme rađene u vrlo sličnom stilu, a koje njihov gitarista Jonas Weber peva znatno efektnije. Ovo je album koji ima i simpatične vokalne harmonije što obogaćuju muziku a da se ne preteruje sa nekakvim studijskim peglanjem zvuka i meni je sve to vrlo pitko i prijatno:

https://kerriganheavymetal.bandcamp.com/album/wayfarer

Islanđani Power Paladin sa svojim drugim albumom, Beyond the Reach of Enchantment rade na mestu na kom se spajaju klasični heavy metal i power metal i rade DOBRO. Ovo je ploča koja ima i rifčinu i masnu solažu a onda i melodične refrene, multitrekovano epsko pevanje, ceo taj program. Naravno, najbitnije je kakve su pesme, pa da kažemo da su dobre, pompezne ali pametno napisane, sa dovoljno humora da ne budu pretenciozne. Produkcija je okej, dosta, jelte, „plastična“, što je u ovakvoj muzici redovna pojava, ali ne SKROZ  bez dinamike. Lepa ploča:

Izašao je i, slobodno možemo reći „dugo očekivani“ drugi album kalifornijskog hevi metal projekta Heavy Metal Shrapnel. Pet godina nakon prvenca, a koji se zvao Andrew Lee’s Heavy Metal Shrapnel i na kome je talentovani Lee svirao sve instrumente, Heavy Metal Shrapnel su kvartet, sa nekim vrlo zaposlenim muzičarima u postavi (pevač Mark Boals je još osamdesetih pevao kod Yngwieja Malmsteena i svirao bas kod Teda Nugenta) i pločom hair metala gde je jasno da je parodija samo u podtekstu, a da se propisna ’80s metalčina svira iskreno i sa ljubavlju. Satiričnog humora ima, uostalom, album se zove Heavy Metal Hairspray ali muzički i izvođački ovo je tr00, bez kreveljenja i ako volite sve u rasponu od Scorpions, preko Alcatrazza do Dokkena i Jag Panzer, ovde nećete pogrešiti. Lee je fascinantan muzičar i mnogo sam puta hvalio njegove grindcore i death metal projekte (prvenstveno Houkago Grind Time i Ripped to Shreds) ali je on onda i napravio strahovitu evoluciju kao producent i, pa, MISLILAC metala (zapratite njegov JuTjub kanal, odličan je) i Heavy Metal Hairspray je neka vrsta krune ove faze te njegove evolucije. Album definitivno može da se pohvali sa par pesama koje što se mene tiču idu na bilo koju listu klasičnog hevi metala koju biste mogli da napravite (npr. Dance in the Stars, pa i razbijački instrumental Launch Code to the Nuclear Payload) i nadam se da će ovo izdanje i Leejevoj etiketi, Nameless Grave doneti malo vidljivosti jer čovek MNOGO zaslužuje da bude prepoznat i praćen, te da može da pristojno živi od muzike:

https://heavymetalshrapnel.bandcamp.com/album/heavy-metal-hairspray

ALBUM NEDELJE

Za krunu ovonedeljne odlične speed i black-speed ponude, ali i GENERALNE metal ponude imamo poslasticu: novi Hellripper. I mislim, već sam to rekao i za prošli album, ali evo da ponovim: fascinantno je kako je James McBain uspeo da svoj originalni black speed metal koji je bio maltene samo ubrzani i malo disciplinovanije odsvirani Venom – i bio SAVRŠEN u tome – evoluira u muziku koja je kompleksnija, ambicioznija i harmonski i po raspoloženu i metrici i generalno kompozitorski značajno zrelija i raznovrsnija, a da ne izgubi trunku onog šarma sa kojim nas je tako na juriš osvojio pre malo više od jedne decenije. I, evo, četvrti album Coronach je onda James koji trči počasni krug, radeći muziku koja je black-speed onoliko koliko treba da bude, i najbolja je na svetu u tome a onda i pakuje simfonijsku količinu muzike u komade od pet minuta, praveći takve vratolomije između harmonija, tempa, melodija i tema da ga slušate razrogačenih očiju i pitate se ne kako on sve to odsvira nego kako zna da će sve to zajedno imati smisla. Ali ima smisla i Hellripper je ploča izvanredne rokenrol akrobatike i simfonijske rokačine kakvu bi 99% prog-rok bendova, 99% blek metal i 99% speed metal bendova volelo da može da snimi. Prelazak u Century Media ne da nije umirio zvuk Hellrippera nego je McBain ovde na vrhuncu svoje inventivnosti i eksperimentalne radoznalosti i to je predivno:

https://hellripper.bandcamp.com/album/coronach-24-bit-hd-audio