The Ugly (u originalu Eolgul, odnosno „Lice“) je film koji na svojoj strani ima mnogo toga: zanimljivu i relevantnu temu na secištu mnogih društvenih diskriminacija – a zadovoljstvo mi je da prijavim kako je klasna jedna od njih – odlične glumce, spretnu ekipu iza kamere i u montažerskoj sobi, kadru da i u vrlo niskobudžetnim uslovima proizvede nešto čijeg izgleda niko ne mora da se stidi, konačno režisera koji je napisao i scenario i to po sopstvenom stripu, rešen da nakon velikih hitova kojima se proslavio iskoristi svoju slavu za nešto intimnije i verovatno njemu lično važnije.

No, The Ugly je onda i film koji je u krajnjoj analizi, pomalo neočekivano, manje od sume svojih sastavnih delova, film-esej koji se zaogrće formom trilera a onda pivotira u smeru teške socijalne drame i nekako u svemu tome ne uspeva da poentira, ispucavajući svoj money shot ne u centar mete nego posred tribina na kojima sede navijači, ostavljajući na kraju i utisak malo populističkog filma koji svoju temu obrađuje iznenađujuće bukvalistički i nespretno. Neću da kažem da je The Ugly od mene na kraju dobio isključivo letargično sleganje ramenima ali ovom filmu od solidnih 102 minuta kao da je falilo još bar 45 minuta „rada“ da od svega što je pred gledaoca rasprostro napravi nekakvu poentu.

The Ugly je jedan od dva prošlogodišnja filma koje je režirao Sang-Jo Yeon, čovek koji je južnokorejsku kinematografiju ozbiljno zadužio pre jedne decenije režijom jednog od najvećih recentnih hitova što su došli iz ove države, ekstrovertnog, pomalo i glamuroznog zombi-akcijaša, Voz za Busan. Yeon je sa ovim filmom pokazao nekoliko fora i Holivudu u kome kao da je posle uspeha ekranizacije World War Z prećutno dogovoreno da su zombi-filmovi završeni i da se nema više rašta cimati oko ovog žanra. The Walking Dead je zaposeo televiziju a u bioskopu se Resident Evil nekako dokotrljao do kraja serijala i tek će 2021. godine sa Welcome to Raccoon City – inače slabo primljenim – krenuti spora i bolna rezurekcija ove franšize. No, Voz za Busan je bio neka vrsta proof of concept rada, propulzivna, zabavna akciona ekstravaganca sa likovima kao ispalim iz neke skuplje sapunske opere koje je zombi apokalipsa zatekla na železnici. Yeon je sa ovim filmom demonstrirao sve svoje zanatske kvalitete tesane radom na animaciji i televiziji i napravio pitak, lako probavljiv film iz koga će onda nastati ozbiljno komercijalna franšiza a već godinama imamo i najavu američkog rimejka (The Last Train to New York) koji bi trebalo da režira indonežanski maestro horora i akcije, Timo Tjahjanto.* Naravno, korejska televizijska serija The Kingdom je onda naskočila na popularnost Voza za Busan (iako mu prvih par sezona zapravo prethode) pa u okasneloj distribuciji na zapadu putem Netfliksa dobila jako mnogo pažnje…

*Tjahjanto, međutim, uglavnom bleji po tviteru i sa sjetom napominje da se nada kako će mu Holivud jednom dopustiti da snimi odšrafljenu akcionu ekstravagancu u svom stilu (dakle, nešto kao The Night Comes for Us), a od vesti o The Last Train to New York smo ove godine dobili samo lažni, AI-generisani trejler koji je pre nekoliko nedelja zbunjivao putnike-namernike na Internetu svojim The-Walkind-Dead-susreće-Resident-Evil stunt-castingom.

Yeon je onda jedno vreme bio praktično lancima vezan za franšizu, pa naređao dosta televizijskog posla na tuđim projektima i tek nedavno uspeo da se iskobelja kako bi uradio nešto autorski i lično, a to je ovaj film. I on govori i mnogo toga zanimljivog o percepciji lepote u ljudskom – mada pre svega južnokorejskom – društvu i tome kako fizički izgled određuje nečiju socijalnu sudbinu, mada je njegova prevashodna i možda najbolje zamišljena poenta pre svega vezana za krhkost muškog ega i toksičnu paranoju kojoj su muškarci skloni kada im se na taj ego nasrne ili kada samo POMISLE da se to dešava.

Velim „najbolje zamišljena“, i da je The Ugly svoje napore usredsredio na raspakivanje te krhkosti muškog ega i njegovih nesigurnih temelja u samopercepciji i samopotvrđivanju kroz „osvajanje“, bio bi efektniji u svojoj „poruci“. Svakako je za to imao odličnog glumca u centru narativa i šteta je što Yeon kao da nije do kraja mogao da odluči je li ovaj film socijalna drama, krimi-triler, posveta jakim, požrtvovanim ženama koje trpe celoživotnu rodnu diskriminaciju i nasilje ili dekonstrukcija muške samozaljubljenosti koja treba da potvrdi ličnu vrednost kroz vrednost izvršenih, jelte „osvajanja“ pa je onda uradio sve to odjednom i nekako svaki put loptu zabio tačno u stativu, gledajući mrežu kako se trese samo od vetra. To ne znači da The Ugly ne govori neke dobre i važne stvari, ali znači da svaku od njih kao da saopštava usput, gradeći svoj slučaj prema najvažnijoj poenti a onda protrčavajući pored nje kao da je ne primećuje i na kraju se zaustavljajući na gotovo šokantno banalnom poslednjem preokretu koji potvrđuje da su svi bukvalizmi što smo ih do tada videli u filmu i mislili da će ih nekakav finalni iskaz kontekstualizovati kao pametnije nego što jesu, zapravo samo to: bukvalni iskazi bez podteksta ili višeslojnosti.

Jedna od nesumnjivo impresivnih dimenzija ovog filma je to da je u pitanju veoma niskobudžetna produkcija – budžet je bio svega 150.000 dolara – rađena sa malom ekipom, a gde je Yeon sa svega dvadesetak saradnika i preprodukcijom od dve nedelje, za oko dvadeset dana završio snimanje, naglašavajući kako je ovo eksperiment podstaknut činjenicom da se ne beznačajan deo aktuelne produkcije pokretnih slika dešava izvan tradicionalne filmske produkcije – na primer na JuTjubu – i da je važno da filmadžije diversifikuju način na koji oni pristupaju proizvodnji filmova.

U zanatskim terminima, za The Ugly se može reći da je ovaj pristup dao veoma dobre rezultate. Mala ekipa koja je učestvovala u snimanju je imala dobru, neposrednu komunikaciju i finalni produkt deluje veoma sigurno, veoma ubedljivo, sa kvalitetnom fotografijom, montažom, uspelim prebacivanjem radnje između dva vremenska toka, dobrim saundtrakom (Min-Joo Chai), uglavnom veoma dobrim glumačkim radom. No, zanat NIJE sve, ima nečeg i u umetničkom dojmu.

The Ugly svakako izvodi zanimljiv trik u tome kako razmotava svoju priču, ne dopuštajući gledaocu da dobar deo vremena odredi u kom se tačno žanru ovaj film dešava. Njegov glavni junak – bar tako deluje na početku – je slepi pečatorezac, čovek sada već u poodmaklim godinama i neka vrsta lokalnog pa zatim i nacionalnog selebritija. Yeong-gyoo Lim je rođen slep i uspeo, uprkos ovom izazovu ali i životu u siromaštvu u svojoj mladosti, da završi zanat, pokrene sopstveni biznis dizajniranja i izrade pečata i da tokom decenija izraste u čoveka čiji se rad ceni i prepoznaje i na nacionalnom nivou, a koji je paralelno uspeo da kao samohrani otac podigne i sina što poslednjih godina vodi ovaj porodični biznis, baveći se promocijom i marketingom očevog rada. Dong-hwan Lim, kako se sin zove, je i taj koji sa televizijskom ekipom što snima prilog o očevom radu ima najveći deo komunikacije i mada vidi da ćaleta smara što ovi nikako da završe sa intervjuom i stalno imaju neka dodatna pitanja i nove ideje, ohrabruje oca da stisne zube i ne pokaže kako ga sve ovo nervira, jer će ponovno gostovanje na državnoj televiziji biti dobro za posao.

No, pre nego što se snimanje ovog intervjua završi, Dong-hwana zovu iz policije i javljaju mu da je pronađeno telo njegove pokojne majke. A koja je nestala, bez traga i ikakve poruke, pre četrdeset godina, dok je ovaj još bio beba. Otac je uvek govorio da nema ideju zašto ga je žena tako naglo napustila i da pretpostavlja kako je to bilo na ime teških uslova u kojima su živeli, a mada Dong-hwan nema nikakvu stvarnu sponu sa ženom koje se ne seća i čak nikada nije video ni jednu njenu fotografiju – zašto bi uostalom njen slepi suprug imao sliku svoje bivše žene – televizijska producentkinja ovde počinje da insistira da se pronađe više detalja o nestanku njegove majke. Uglavnom, naravno, zato što će time njena priča o slepom pečatorescu da se razlikuje od prethodnih priča što su ih o njemu radile druge televizijske ekipe.

The Ugly se onda transformiše u seriju intervjua koje producentkinja i Dong-hwan – koji se predstavlja kao televizijski scenarista, kako bi sagovornici slobodno govorili – rade sa ljudima koji se sećaju njegove majke, Young-hee, uglavnom njenim kolegama iz fabrike u kojoj je bila zaposlena kada je upoznala njegovog oca i udala se za njega a pre nego što će nestati, i film dobija format „murder mystery“ trilera. Osim što se ovde misterija toga da li je u pitanju bilo ubistvo i ko ga je počinio razreši znatno pre kraja i film svoju poentu pokušava da napravi NAKON što je dosegao taj neki „prirodni“ apeks, relativno nespretno, kako već rekosmo, bukvalistički nastojeći da kreira motivaciju koja će nam dati potpuno novu perspektivu na neke od ključnih likova. Ideja je ovde, da se ne zabunimo, dobra, ali realizacija kao da nikada ne pogađa ispravan pristup.

The Ugly je onda serija razgovora sa ljudima koji svi o Dong-hwanovoj majci pričaju sa neskrivenim prezirom. Njene sestre već insistiraju da je ona bila jako ružna i da je to što je majci prijavila da je oca uhvatila u preljubi uništilo harmoniju porodičnog života te da je majka s pravom bila besna na ćerku i prebila je zbog ovoga. Dalje, saznajemo da su je u fabrici svi zvali „balegarka“ jer je Young-hee imala nesrećan akcident vezan za odlazak u toalet a pod presijom koju joj je napravio neposredni rukovodilac. I oni insistiraju da je bila ekstremno ružna, a dalje se saznaju mnogi jednako ružni detalji o tome kako je bilo raditi u maloj privatnoj fabrici tekstila pre četrdeset godina, sa poslovođama koji urlaju i prete ženama, te sa šefom koji misli da je šarmantni bogomdani dar za svoje zaposlene, koji im obezbeđuje poslove i plate, deli unaokolo osmehe, ali i smatra da je pozvan da sa nekima od svojih radnica ostvari intimne kontakte bez obzira na to da li one same to žele.

Ima ovde dosta dobro plasiranih poenti, pogotovo što se veliki deo ove radnje vidi u flešbekovima koji su postavljeni u period od pre četiri decenije sa ubedljivo dizajniranim setovima. Istina je da Južna Koreja u ovim sekvencama više izgleda kao da gledamo nešto sa početka dvadesetog veka a ne period privrednog „čuda sa reke Han“ koje se dešavalo između pedesetih i sedamdesetih, ali nije preterano važno što sedamdesete u ovom filmu izgledaju kao dvadesete. Važnije je da je utisak kako je u pitanju bilo drugo vreme, sa drugim običajima uspešno postignut.

Young-hee je u ovim flešbekovima prikazana kao žena sa dna društvene lestvice kojoj se koleginice i kolege podsmevaju, šefovi na nju urlaju a kada vlasnika fabrike suoči sa pitanjem da li zaista ima obraza da otpusti radnicu koju je prethodno silovao, na nju drvlje i kamenje baci baš ta radnica koja na taj način pokušava da zaštiti sebe od sramote i incident potisne u zaborav radije nego da traži pravdu. Jedino utočište za Young-hee je njen slepi suprug koji preko dana brine za bebu i zaklinje se da će raditi još više i bolje kako bi ona mogla da napusti posao u fabrici i posveti se uzgajanju deteta.

Or is it?

Ružnoća je, želi ovaj film da nam pokaže, ne samo relativna stvar već i nije pitanje samo izgleda. Young-hee je stalno izlagana zlostavljanju i podsmehu na ime svog fizičkog izgleda – a koji će za gledaoca biti misterija jer su flešbekovi uvek tako kadrirani da lice ove žene bude zaklonjeno od naših pogleda – a jedini ko je iskreno poštuje i voli je suprug, čovek koji njeno lice nikada nije video niti će ga videti. Istovremeno, i on sam je, iako ga nominalno cene što je prevazišao teške izazove i postao izvanredan pečatorezac, najviše lokalna maskota i neko koga u društvo zovu da ga pokazuju i da mu se smeju – pa i da ga podstiču da se smeje samom sebi zajedno sa njima i tako učestvuje u sopstvenom ponižavanju, dajući drugima izgovor kako je sve to zdrava zajebancija. Ovo je sve veoma spretno pokazano kroz par odlično urađenih scena gde se vidi koliko je rada i napora uloženo da neko sa margine postane deo zajednice i koliko je lako da se sav taj rad obesmisli kada mu zajednica nedvosmisleno stavi do znanja da to što sedi za istim stolom ne znači i da je isti kao svi drugi.

Yeon ovde ne samo da odlično rukuje tekstom već ima i izvrsne glumce da ga plasiraju. Sung-jae Im je naprosto izvrstan kao vlasnik i šef fabrike, Baek, čovek koji pleni šarmom i koga radnici vole što je sa njima neposredan i prijatan, a koji onda nema problem da ih iskorišćava i ponižava, rezonujući i sam za sebe da su oni sad svi porodica i da on, koji im obezbeđuje zarade, ima neka prirodna, podrazumevana prava i privilegije. Sung-jae Im ovde daje jedan izvrstan karakteran portret „kapitaliste“ a onda naspram sebe ima Jeong-mina Parka koji u filmu igra dve uloge. On je i sin, dakle Dong-Hwan, koji u delovima filma što se događaju u sadašnjosti saznaje užasne stvari o tome kako su mu tretirali majku, ali onda u flešbekovima igra i mladu verziju svog slepog oca, Yeong-gyooa i tu je takođe izvanredan, pokazujući tu osetljivu tenziju između potrebe da stalno bude na oprezu jer je navikao da ga svet povređuje, i potrebe da svetu pokaže da ne može da ga povredi, da shvata da je sve šala, da u šali i sam učestvuje i da je integrisan u zajednicu ma koliko ga ta zajednica tretirala kao klovna kome se smeje iza leđa a onda i u lice.

Nažalost, film onda ne uspeva da sve ovo spretno dovede do zaključka i, kako rekosmo, fali mu jedno 45 minuta dodatnog rada sa likovima kako bi se tragedija koju vidimo kako izrasta pred našim očima zaista utemeljila u njihovim karakterima. Umesto toga, Yeon stvari rešava brzo, grubo, bez prostora da likovi prožive mračne katarze koje će ih dovesti do prihvatanja tih ružnih društvenih inercija kao neizbežnih datosti i stavlja im u usta samo uslužne, kratke replike koje treba da priču dovedu do urednog zaključka. Ovde ne pomažu odlični glumci – i Hae-hyo Kwon koji igra Yeong-gyooa u „sadašnjosti“ pleni izvedbom, nudeći zrelog, harizmatičnog muškarca koji sebe zaista doživljava kao legendu što su od njega napravili mediji i samo se na momente nazire resantiman koji nikada nije prevazišao – jer Yeon naprosto ne ume da film nakon velikog „otkrića“ povede u smeru propitivanja šta to otkriće znači, kako za partikularne likove tako i za južnokorejsko društvo u globalu. Ja sam neko ko retko film kritikuje što stvari nije „objasnio“ i naprotiv, uvek navijam da se stvari prikaži kroz poetske slike i simboličke gestove radije nego da kroz tekst dobijemo sažetak „poruke“, ali The Ugly je karakterističan po tome da mu u finalu upravo fale poetika i simbolika i da je autor, izgleda, smatrao kako je uradio dovoljno time što je ukazao da problem postoji.

A što je, da se razumemo, česta boljka savremenih filmova (stripova, romana itd.) i po pravilu proizvodi osećaj frustracije što smo dobili samo esej koji nabraja teze ali onda o njima ne raspravlja.

The Ugly dodatno frustrira i time da je i u tehničkom smislu, rekosmo, zanatski kompetentan ali i iznenađujuće neimaginativan. Kamera je, rekosmo, korektna ali ovo je jedan vrlo „televizijski“ rad sa mnogo rezova koji treba da dinamizuju scene što bi bile efektnije sa manje kadrova, više prostora da glumci rade, sa velikom većinom scena što se dešavaju u slabo osvetljenim enterijerima, pa još sa ružnim žutim filterom tako da svaki put kada Yeon iznese kameru na ulicu i vidimo više od dve boje na ekranu imamo utisak da smo prodisali. Ovo svakako jeste način da film dobije „atmosferu“, imajući u vidu koliko je brzo sniman i koliko je to sve malo koštalo, ali ovo je artificijelna atmosfera koja, u krajnjoj liniji, ne znači ništa, ne sugeriše ništa, ne ukazuje ni na šta, samo treba da podvuče tu „ružnoću“ o kojoj film u svom središtu treba da raspravlja, ali ne stiže da uradi ni to. Kada u poslednjoj sceni Dong-hwan u suzama gleda u nešto što je verovatno jedina fotografija njegove pokojne majke ikada napravljena, ovo treba da bude emotivni apeks filma ali Yeon i ovde ide na tako bukvalističko rešenje da gledalac ne može a da ne prevrne očima.

Uprkos mojim kritičkim, jelte, tonovima, The Ugly je film koji vredi da se pogleda. Glumci su veoma dobri a njegova tema je veoma vredna da se o njoj misli i raspravlja. Dodatno, njegova poetika, pogotovo taj njen element gde oca i sina igra isti glumac i vešto kanališe naslednu, mentalitetsku dimenziju diskriminacije i toksičnosti muškog ega, ima svoju vrednost. Voleo bih da je autor otišao dublje, dopustio likovima da prožive te katarze koje su nam samo na kratko pokazali i dosegao neki snažniji zaključak, ali i ovako ovo nije bilo sasvim uludo potrošeno vreme.