Black Canary: Best of the Best je, onako kako je to postalo već depresivno predvidivo kada je u pitanju Tom King, strip koji intrigira, impresionira i frustrira u jednakoj meri. Napravljen da bude svedena, mala priča koja se sva dešava na jednoj lokaciji u vrlo ograničenom vremenskom periodu – glavna radnja stripa, ona koja se odvija u sadašnjosti, traje svega oko pola sata – on istovremeno predstavlja i duboko zaranjanje u unutrašnji život glavne junakinje, prikaz njenog rvanja sa temeljima sopstvenog identiteta, ali i napora da donese odluku o tome ne samo kako treba da sazri već i DA LI treba da sazri i suoči se sa životom kakav ne poznaje, ili da i dalje bude „mamina devojčica“ uz sve mikroagresije i pasivnu emotivnu štetu koju joj život sa ovom i ovakvom majkom donosi. A sve to urađeno u formatu borilačkog stripa gde se dve žene u ringu nadmeću za titulu najbolje borkinje golim rukama u poznatom univerzumu!

DC ovde nije žalio para pa na olovkama i tušu nastupa Ryan Sook, čovek koji je u ovoj firmi ostavio neke duboke i neizbrisive tragove a godinama unazad radi uglavnom naslovne strane i generalno je SKUP. Njegov crtež uparen sa snažnim, disciplinovanim kolorima Davea Stewarta te leteringom Claytona Cowlesa znači i prvorazredni superherojski spektakl već u najavi, a ako vas još lože priče u kojima se dve žene NEMILOSRDNO tuku u ringu, u pitanju je zbilja spektakl prve klase.

Black Canary: Best of the Best je izlazio u prvoj polovini prošle godine, kao miniserijal od šest epizoda – po jedna za svaku rundu prikazanu u stripu – a sa kolekcijom koja je ušla u prodaju u Septembru. Trebalo mi je dosta vremena da se privolim na čitanje uprkos zaista atraktivnom grafičkom programu jer je ime Toma Kinga na koricama postalo nešto od čega sam počeo malo i da zazirem. Pogotovo sam imao teške, konfliktne misli vezane za njegov rad na tekućem serijalu Wonder Woman, u kome, čini mi se, mnoge Kingove problematične strane vezane za narativni format ali i tretman likova dolaze do paroksizma. U tom smislu Black Canary: Best of the Best je i bolji i gori strip, bolji jer je ovo kraća, svedenija priča u kojoj scenarista može da se fokusira na jednu glavnu temu i obradi je bez lutanja i potrebe da se dodaju podzapleti i udice za naredne nastavke, gori jer ta kraća, svedenija priča onda pomalo i fatalno razotkriva Kinga kao čoveka koji više nema luksuz da radi sa „malim“ idejama i „malim stripovima“ pa onda i u ovakvom kontekstu oseća dužnost da proizvede nešto VELIKO i ZNAČAJNO i zadaje sebi preveliki broj strana koje nema zaista čime da popuni.

I onda i sami znate čime će to King popunjavati: često manirističkim ponavljanjem jednih istih ideja i koncepata, razvlačenjem psihološke analize glavnog lika tako da se ona pretvori u igranje rečima radije nego u tezu i njeno dokazivanje, konačno jednim teatrom surovosti koji treba da čitaocu sugeriše da je ovo ozbiljan strip, sa temama za odrasle ali koji, naravno, do kraja odaje utisak pukog eksploatacijskog mahanja tinejdž-publici kojoj je ovaj strip, uostalom i svojim 15+ rejtingom namenjen. Ono što bi se dalo primetiti kao distinktno za ovaj miniserijal je Kingovo dalje nastojanje da piše „jake ženske likove“ ali iz jedne tipično, zapravo stereotipno muške perspektive.

Ovde su fizička snaga i snaga volje, sposobnost za stoičko, martirsko podnošenje bola i poniženja i istrajavanje preko granice racionalnog da bi se potvrdila srž svog sopstva u prvom planu, i ako sam kritikovao druge scenariste da ovakve motive i atribute u svojim stripovima poistovećuju sa aspirativnim elementima superherojskog karaktera kada su u pitanju muški likovi, pothranjujući mit o usamljenom, neshvaćenom, stoičkom muškarcu-koji-se-žrtvuje kao o poželjnom ili makar kul arhetipu (a koji bi industrija već jednom trebalo da prevaziđe), onda je fer da i Kinga kritikujem za to isto kada ga bez varijacije i osećaja nabacuje preko ženskih likova.

Jasno je, da se ne zbunimo, zašto je ovakva karakterizacija primamljiva u žanru koji istorijski govori o herojskim figurama neshvaćenim od strane masa i koji se uprkos toj neshvaćenosti za njih žrtvuju, a radovi Ernesta Hemingwayja u prvoj polovini dvadesetog veka su strahovito snažno utemeljili ovakav arhetip kao nešto veličanstveno i plemenito. Naravno, ovde se mora imati u vidu da je čak i Hemingway sa svojim poslednjim velikim delom – Starac i more, n’est-ce pas? – uradio dosta na demontiranju ovog arhetipa, satirizujući na kraju svoje karijere njegovu jednodimenzionalnost, ali ovo je lekcija što je za mnoge stigla prekasno sa klišeom do tada već čvrsto usidrenim u literaturi i njenim žanrovskim derivatima.

Dobro, Black Canary: Best of the Best ide od jedne jednostavne premise, koja, zapravo na početku može da deluje i bizarno: titularna superheroina, Black Canary, odnosno Dinah Lance, česta članica Lige pravde i supruga Olivera Queena, bogataša bez supermoći koji se protiv zločina i za socijalnu pravdu bori pod nadimkom Green Arrow, ulazi u profesionalni borilački meč u ringu gde joj sa druge strane stoji Lady Shiva, opasna asasinka sa velikim body countom na svojoj savesti. Svrha je jednostavna: ove dve žene se smatraju dvema najboljim borkinjama golim rukama na planeti i ovaj meč treba da utvrdi koja je od njih dve ZAPRAVO najbolja od najboljih. Pravila meča su prosta: sve je dozvoljeno, osim korišćenja supermoći i oružja, a pobeda se ne ostvaruje čak ni nokautom i potrebno je da jedna od dve rivalke jasno i razgovetno kaže da predaje meč ili da po nezavisnom lekarskom mišljenju bude nesposobna da ovo kaže, pa da onda odluku u njeno ime donese njen trener.

Zašto bi Black Canary ovako nešto radila, pitate se sad vi, pogotovo u stripu Toma Kinga koji superheroje shvata veoma ozbiljno, često i preozbiljno, i naravno da je ovo osnovno pitanje na koje  se odgovara kroz šest epizoda. Problem je, kao što je često slučaj sa Kingom, da je odgovor zapravo relativno banalan u odnosu na prostor koji strip sebi uzima da na njega odgovori i ovo onda minira čitav temelj motivacije protagonistkinje.

Kanonski se i Lady Shiva i Black Canary smatraju vrhunskim poznavateljkama borilačkih veština – ova prva je svoj debi u stripu i imala u vreme najžešće kung fu pomame, sredinom sedamdesetih, kao jedan od likova u serijalu Richard Dragon, Kung Fu Fighter – i King se onda temelji na za superherojski žanr prirodnoj znatiželji da se vidi koja je od njih dve „bolja“. No, naravno, savremeni superherojski strip, sa svojim naslagama istorije, literarnim ambicijama i decenijama građenim karakterima protagonista veoma retko uspeva da dotakne izvornu nevinost i čistotu ideje „da se samo vidi ko je jači u tuči“ što je u nekim prethodnim decenijama mogla da bude eksploatisana mnogo prirodnije. Posebno je Tom King autor neprikladan za strip koji bi bio baziran pre svega na akciji i u najvećem delu vizuelno pripovedan – ovo je autor koji je sa godinama počeo da brka količinu teksta sa efikasnošću pripovedanja i već sam sa Wonder Woman isticao koliko je njegov tekst „glavna“ priča oko kojeg crtači moraju da se nekako snađu i isporuče koliko-toliko relevantan sadržaj.

Otud već u startu postaje prilično jasno da je ovo strip koji će svoj dodeljeni broj strana popunjavati prilično mehanički i čitalac već nakon prvog broja može da promrmlja jednu kratku zahvalnicu svevišnjem* što je za ovu priliku King dobio svega šest epizoda da se u njih uklopi. Black Canary: Best of the Best je u nekom nama paralelnom univerzumu bio maksi serijal od dvanaest brojeva i tu su se naše alternativne verzije POŠTENO namučile probijajući se kroz spor, maniristički pripovedan narativ.

*Jimu Leeju, n’est-ce pas?

Ni sa šest epizoda nemate utisak da je scenarista zapravo znao kako da izađe na kraj sa ovolikim brojem tabli. Sad, ja Kinga mnogo kritikujem poslednjih godina, ali ovo je prevashodno na ime koncepata koje on ambiciozno osmisli a onda nekako ne iskoristi njihove potencijale. No on je ipak vrlo solidan u nekom zanatskom smislu, dakle, ima lepu rečenicu, ume da likovima da distinktne glasove, pažljivo odmerava tempo pojedinačnih scena. U tom smislu Black Canary: Best of the Best je uokviren dijalogom dvojice sportskih komentatora koji služe kao postmoderna verzija antičkog hora i svojim komentarima prate čitavu borbu, dajući brutalnoj akciji u ringu neku vrstu titla. Kako su ovo dve, rekosmo, stoičke, tvrde žene koje vrlo malo pričaju dok se bore, onda se njihovi unutarnji životi ospoljavaju upravo kroz dijaloge komentatora koji na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva u posmatranju i analiziranju borilačkih sportova „tumače“ psihološke promene u ponašanju protivnica, čitaju varijacije u njihovim pristupima borbi, spekulišu o njihovim motivacijama.

Ovo je zanimljiv pristup, naročito jer King dvojicu komentatora piše sa tim distinktnim, vrlo aromatičnim glasovima, sve dok ne shvatite da ćete ovo čitati čitavih šest brojeva, uključujući tokom mnogih scena koje se NE dešavaju u ringu. Glasovi komentatora, dakle, prate Black Canary i kroz flešbekove u kojima vidimo kako se ona pripremala za meč ali i saznajemo šta je bila njena motivacija da uđe u nešto što naprosto nije u skladu sa njenim karakterom i istorijom superheroine koja je predvodila Ligu pravde i mnogo puta učestvovala u spasavanju čitavog postojanja. Dakle, ovo je strip koji vrlo retko shvata kada treba da zaćuti i njegova raspričanost odvlači pažnju čitaoca sa pripovedanja i karakterizacije što bi ih sam crtež uradio efikasnije.

Drugo, sama motivacija se ispostavlja kao problematična na jednom vrlo bazičnom nivou a koji u nekom suštinskom smislu nije bitan ali služi da čitaocu skrene pažnju na to da je King ovde verovatno imao osnovnu ideju stripa pre nego što je znao ko će u njemu biti protagonisti pa je onda, kako on to već ume da uradi, umesto da zaplet prilagodi liku, lik prilagodio zapletu. Kako se Black Canary: Best of the Best dešava u nedefinisanom „sada“* tako je i relativno neubedljiva ideja da se ova, nama poznata protagonistkinja bori za slavu ili novac u sportskom ali suštinski veoma brutalnom meču, pogotovo jer je ona po pravilu prikazivana kao racionalna polovina para gde drugu polovinu čini često impulsivni, nikad sazreli Oliver Queen.

*nije u pitanju Black Label naslov, ali on baštini isti pristup blagog izmeštanja likova iz kanonskog kontinuiteta tako da sve ono što o njima znamo jeste „istinito“ u obrisima, ali bez potrebe da se precizira kada se ovo što čitamo dešava i u kakvom je odnosu sa nekim konkretnim momentima iz života likova

King onda njenu motivaciju povezuje sa samom srži njenog identiteta, postavljajući je naspram njene majke, sada starije žene po imenu Dinah Drake, originalne superheroine koja je nosila ime Black Canary i na koji se Dinah Lance od detinjstva ugledala i želela da bude kao majka, iako je majka veliki deo svog vremena umesto odgajanju ćerke posvetila frivolnim superherojskim pustolovinama. Majka je sada, naime, terminalno bolesna i ćerka, paničeći da će je izgubiti a da njih dve nikada nisu do kraja ispeglale odnos pun krivice i uzajamnog optuživanja, ulazi u pakt sa jednim moćnim superzločincem koji može da joj izleči majku ako ćerka pristane na ovakav meč i u njemu – izgubi.

Ovo je neubedljivo na više nivoa, od toga da Dinah skoro da ionako nema nikakve šanse da u meču pobedi, preko činjenice da joj je muž milijarder koji se sam više puta vraćao iz mrtvih pa do toga da su joj prijatelji i kolege superheroji, vanzemaljci i božanstva koji bi svi pomogli šta god da od njih traži i da je verovatno poslednja stvar koja bi joj pala na pamet da sarađuje sa Vandalom Savageom – ali sve to zapravo nije mnogo bitno. Kingu je bila potrebna relativno plauzibilna premisa sa kojom bi Dinah Lance ušla u ring sa Lady Shivom, ali koja bi je, ključno, približila majci kako bi on tokom flešbekova mogao da analizira odnos između dve žene sa imenom Black Canary i psihološki ih secira da pokaže zašto su toliko nesnosne jedna prema drugoj celog života i zašto ne mogu jedna bez druge.

I ovo je, opet, prihvatljiv kompromis da bismo imali strip u kome se naspram brutalne borbe u ringu postavljaju scene brutalnog treninga kojem Dinah Drake izlaže svoju ćerku, podsmevajući joj se da je nespretna i nesposobna i da ne treba ni da ide da se bori ako neće ni ovolicno da se potrudi, dok ova, uprkos svojoj istoriji predvođenja najvećih zemaljskih superheroja i spasavanja celog univerzuma, pred majkom i dalje ne ume da nađe prave reči i oseća se kao devojčica koja se stidi pasivno-agresivnih kritika i ničim zasluženih kazni što ih na nju sipa rođena majka.

Da kažemo da je ovo ZDRAVA srž ovog stripa. King piše odnos dve žene kvalitetno, zaista uspešno hvatajući taj egzistencijalni procep mlađe Dine koja ne uspeva da nađe ravnotežu između činjenice da je majku od detinjstva idolizovala i da je iskreno voli za sve što je ova postigla kao superheroina, ali i da racionalno shvata da je ova uvek bila loš roditelj i da čak ni kao starija žena, na kraju svog životnog puta, svoju ćerku ne ume da tretira kao odraslu osobu koja ima svoje legitimne stavove, mišljenja, pravo da bude u krivu… Takođe, majku on uspeva da prikaže kao tešku, tvrdoglavu ženu ali koja pritom ima i mnogo legitimnog šarma i često je čak i neobično duhovita uprkos tome što, objektivno gledano, ona svoju (sada odraslu) ćerku zlostavlja.

Ali King ima PREVIŠE strana preko kojih ovo mora da razvuče. U nekom klasičnom superherojskom dobu, na primer u sedamdesetim godinama prošlog veka, ovo bi bila jedna epizoda u kojoj bi osetljivi odnos ljubavi i mržnje, potrebe i prezira između majke i ćerke, majčinog neizgovorenog osećaja krivice što nikada nije bila majka, ali i ćerkine krivice (i panike) da će ostati bez majke a da nije bila ćerka kojom bi se ova ponosila, sve ovo bi bilo spakovano unutar, recimo jedne dramatične scene na treningu, a onda bismo imali nekoliko tabli dobre tuče i uzbuđenih proklamacija komentatora.

No, ovo je šest epizoda u kojima King mora da ove stvari razmotava, da ih ponavlja, da ih varira sa nedovoljno stvarne varijacije i sve to onda dolazi na naplatu. Manirizam koji sam pominjao pišući o Wonder Woman ovde se ponovo pojavljuje u njegovom pisanju, sa stalnim ponovnim objašnjenjima onog što likovi osećaju ili misle i, štaviše, mnoge scene koje bi bile daleko efektnije sa manje teksta ili bez teksta – pogotovo kada imate crtača kao što je Sook na zadatku – ovde su zatrpane Kingovim pisanjem. A pošto King mora da svoje misli dovrši, onda imamo i mnogo istih scena u kojima se suparnice mrko gledaju pre nego što se dohvate, stalnih ponavljanja momenata u kojima komentatori proglašavaju meč gotovim samo da bi onda morali da se ujedu za jezik i shvate da prisustvuju nečem vanserijskom.

I opet, King ovo generalno radi DOBRO, i tranzicije između scena – flešbekova na Dinino detinjstvo, momenata sa treninga i momenata u ringu – su DOBRE, King ovo uvek radi kvalitetno, ali strip naprosto gubi na efektnosti tim puževski sporim kretanjem ka klimaksu, tim insistiranjem na raspisanosti u kojoj scenarista mora da vam potanko objasni sve što je imao na umu u vezi sa psihologijom i unutrašnjim životom likova, dok crtač mora da pored njega trči u mestu.

A to je apsolutna greota kada je taj crtač Ryan Sook. Sook poslednjih deceniju i po uglavnom crta naslovnice ili radi po jednu ili dve epizode odabranih serijala. Poslednji njegov zaista serijski rad bio je zlosrećni Legion of Super-Heroes Briana Bendisa, dakle jedan zaista visokoprofilni projekat za čiji je sumnjivi generalni kvalitet bio kriv samo scenarista. Sa ovim stripom Sook nije imao tako veliki ansambl da sa njim radi a imao je i vremena i prostora da dobro prostudira likove, pa da ih onda postavlja u ekstreme. Takođe, ovo je strip realističnog stila, sa likovima koji imaju normalne scene kada vode dijaloge ili treniraju ali i sama borba je formatirana kao realistična. Ovde nema tipično superherojskih scena sa prikazom supermoći i sam meč je predstavljen kao MMA borba sa udaranjem i rvanjem, taktičkim promišljanjem ali i parametrima kao što su iznurenost i povrede koji utiču na dalji tok.

Sook onda vrlo uspešno prikazuje glavnu junakinju u veoma različitim psihološkim i emotivnim stanjima: dok sa majkom pokušava da razgovara na ravnoj nozi – iako je ova uvek posmatra kao nezrelo dete – dok kao devojčica isprobava majčine perike i zamišlja sebe kao superheroinu, a onda i dok u ringu dobija strašne batine i sebe tera da ustane i nastavi da se bori. Njegovo vizuelno pripovedanje je veoma dobro i podseća i da King ima sreće što uvek sarađuje sa crtačima koji uspevaju da njegovu sporu, veoma meandrirajuću naraciju vizuelno predstave u najmanju ruku SOLIDNO. A kad konačno ima prostora da se razmahne i prikaže samu borbu, Sook čini da ona deluje zaista brutalno. Stewart na kolorima radi odlično, smenama distinktnih paleta pomažući čitaocu da se razabere između nekoliko vremenskih planova koji se prepliću kroz narativ.

Black Canary: Best of the Best je strip prepun dobrih elemenata, i to se mora prepoznati. Psihološka analiza odnosa majke i ćerke je minuciozna i ubedljiva, kameo Catmana koji stoji u Dininom uglu tokom meča je odličan, dijalozi dvojice komentatora su živi i sočni, a grafički je strip istovremeno i realističan i superherojski spektakularan sa dobrim prikazom kontemplativnijih momenata tihe drame u kojoj majka i ćerka jedna drugoj ne umeju da izraze ljubav jer se stide krivice, a onda jednako dobrim prikazom brutalne tuče u ringu. I duhovit je na više mesta, recimo cela podcelina sa Betmenom koji zaluta na trening je prilično uspešna.

Ali Black Canary: Best of the Best onda kao celina ima previše strana za premalo poentiranja, previše ponavljanja istih koncepata i ideja, previše Kingovog teksta koji treba da nas ubedi u karakterizacije likova, kao da on sam ne veruje u njegov kvalitet pa mora da ga nadomesti kvantitetom. Možda i najviše razočaravajuće od svega  Black Canary: Best of the Best na kraju pokušava da ima i jare i pare pa tako istovremeno treba da bude i strip koji pokazuje ženu kako napušta detinjaste predstave o (super)heroizmu što se ovaploćuje kroz pobedu u tuči zarad nečeg zrelijeg i suštinski požrtvovanijeg, ali i strip u kome je trpljenje fizičkog bola vrhunac požrtvovanja a pobeda u tuči vrhunac vrline. Malo stripova istovremeno mogu da budu i esej o prevazilaženju infantilnog i stopostotna eksploatacija tog infantilnog i da to bude DOBRO i Black Canary: Best of the Best, naravno, u tome ne uspeva.

Ali to ne znači da je on očajan i da ga ne vredi čitati. Njegova relativna kompaktnost, odličan crtež i dosta finog rada sa karakterizacijama znače da ma koliko nesavršen bio, Black Canary: Best of the Best ipak zavređuje da se pročita pa makar i kao uputstvo šta NE treba raditi kada imate priliku da radite šest brojeva sa jednim od ikoničkih DC-jevih ženskih likova.

(Naime, ne treba da nekoga čije su jake strane to da je racionalna, da je snalažljiva i da je lider na silu uterujete da bude očajna, nesnađena i ucenjena jer to neće delovati ubedljivo i moraćete da smišljate gomilu – dodatno neubedljivih – pojašnjenja zašto je ona ovde takva. I dok se osvrnete oko sebe, strip će izgubiti i tempo i propulzivnost.)

OK, stajemo ovde i ukazujemo da je kolekcija na Amazonu dostupna ovde, pa ko voli Kinga, a pogotovo Sooka, treba da ovo pročita. Over end aut.