Pročitao sam francuski strip-album, Scarecrow, koji je publikovao Europe Comics krajem Januara a koji je u svom originalu, pod naslovom Épouvantail izašao prošle godine za ugledni francuski Dargaud. Radi se o projektu dvojice veoma iskusnih autora, a usmerenom da uhvati magiju – pa i tugu, usamljenost, razočaranost, začetke sazrevanja – detinjih godina, fokusirajući se na malu i prilično nesrećnu porodicu koja živi negde duboko u francuskoj provinciji.

Scarecrow je napisao Philippe Pelaez, inače profesor engleskog jezika a koji je poslednjih desetak godina sebe reinventovao u formi prolifičnog, plodnog strip-scenariste. Ima nečeg otmenog, pa i veličanstvenog u činjenici da u Francuskoj i Belgiji još uvek možete legitimno biti „strip-scenarista“ po vokaciji i da to bude i cenjena pa i dovoljno lukrativna profesija da možete da radite natenane i ne mislite svakog budnog trenutka o tome kako da prava na svoje stripove prodate nekome ko bi od njih mogao da napravi film ili televizijsku seriju, ne biste li konačno dosegli nekakav prag preživljavanja. Pelaez pritom živi na ostrvu Reinion, udaljenoj francuskoj prekomorskoj teritoriji u Indijskom okeanu i nije baš u, jelte, epicentru franko-belgijske strip scene. Ipak, on je 2015. godine, sa zrelih 45, započeo strip-karijeru publikovanjem svog debitantskog albuma Gaultier de Châlus za nedavno pre toga osnovanog reinionskog izdavača Des bulles dans l’océan. Pelaez  jeste pre toga sarađivao na dva strip-projekta za istog izdavača a onda je narednih nekoliko godina radio stripove za različite kuće, nešto od toga podržavano kraudfandingom, nešto od toga zapaženo i hvaljeno od strane velikana kao što je Régis Loisel, etablirajući sebe kao autora koji eksperimentiše u različitim žanrovima (vestern, krimić, adaptacije savremenih proznih autora…) i dobro se uklapa sa različitim crtačima. U ovih desetak godina Pelaez je objavljivao i za Casterman i za Glenat i za Dargaud, kao i za manje izdavače kao što je Bamboo Édition.

Ovaj poslednji je i notabilan jer je u pitanju kuća specijalizovana za humorističke stripove namenjene deci i mada je Scarecrow izašao za „ozbiljnog“ i velikog izdavača kao što je Dargaud i zapravo sadrži u sebi i dosta odrastao, svakako tematski zreo (pa i mračan) zaplet koji se tiče policijske istrage i sumnje na ubistvo bračnog partnera, istovremeno je ovo i strip koji zbilja sa puno posvećenosti ispituje – i u nemaloj meri rekonstruiše – tu nevinu, čistu magiju detinjstva, sa svim radostima i tugama koje detinjstvo podrazumeva. Uostalom, Pelaez se na zadnjoj strani ovog albuma eksplicitno zahvaljuje onima koji „pričaju sa zamišljenim prijateljima, koji nikad nisu izgubili detinji duh, koji se i dalje plaše sobe u dubini kuće i koji znaju da se majke uvek vraćaju.“

Njegov je partner na ovom projektu Stéphane Sénégas, u ovom slučaju crtač i tušer, ali u svojoj karijeri neko ko je znao da bude i scenarista sopstvenih radova. Sénégas je rođen u Karkasoneu u Francuskoj, 1974. godine i iza sebe ima više od trideset albuma za različite izdavače. Kao dete je, pogađate, gutao Asteriksa i Tintina, Taličnog Toma i Spirua i crtajući za svoju dušu tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja – kažu na marginama svojih udžbenika – uspeo da se upiše u umetničku školu Émile-Cohl u Lionu. Tamo je diplomirao 1998. godine i jedno vreme radio kao slikar, ali i autor fresaka, da bi od početka veka fokus stavio na strip, usmeravajući veliki deo svog stvaralaštva prema deci.

Sa prvim albumom objavljenim još 2002. godine, Sénégas je neke od svojih najvećih uspeha postigao kasnije, serijalom Anuki (za Les Éditions de la gouttière) u kolaboraciji sa Frédéricom Maupoméom koji je od 2011. godine do danas naređao jedanaest tomova, a negde od 2022. godine radi i stripove za odraslu publiku, započinjući albumom Lucien za Delcourt koji je radio sa Guillaumeom Carayolom. Scarecrow mu je prvi rad za Dargaud i prva saradnja sa Pelaezom, ali autori su ovde ostvarili tako dobru sinergiju da je gotovo nezamislivo da će biti i poslednji. Scarecrow je i poetičan i duhovit, i simbolički bremenit i zabavan, kadar da priča ozbiljne i tragične stvari a da čitaoca ne optereti obavezom da se oseća loše dok ga čita, konačno optimističan u svojoj veri da će ljudi, nesavršeni kakvi jesu, ipak uvek nalaziti načina da sazrevaju, evoluiraju svoje razmišljanje, u svojim emocijama nalaze rezervoar energije da rade dobre, nesebične i požrtvovane stvari umesto da traže krivce za to što se loše osećaju.

Scarecrow je crno-beli strip a što je skoro neophodno ovako verbalno napomenuti jer je veoma lako da vam ovaj detalj promakne. Nije da Sénégas ne radi sa vrlo jakim kontrastima između bele boje hamera i crne boje tuša, mnogi od prizora u ovom stripu upravo počivaju na ovom kontrapunktu i umeju da ga jako forsiraju kako bi jedna možda i banalna – ma koliko suštinski tužna bila – provincijska priča dobila kvalitet začudnosti i snažne ljudske drame, ali crtač istovremeno i toliko umešno i efektno radi sa senčenjem, toniranjem, korišćenjem raznih tehnika da kreira gradijente i dinamiku svetla i tame na svojim slikama da je ovo jedan od onih stripova gde prosto poželite da ste bili proverbijalna muva-na-zidu iza autorovih leđa dok ga je radio, čisto da biste potvrdili neke svoje teorije.

Iako je, verujem, Sénégas koristio dosta digitalnih tehnika, pogotovo u nekakvoj završnoj obradi svojih tabli u ovom stripu, ja zamišljam da je jako veliki deo vremena na njemu on proveo sa mekom olovkom u ruci ili razvodnjavajući svoj tuš a onda ih strpljivo, palcem, možda i nekim drugim prstom razmazujući po tablama, oko crteža. Scarecrow se događa na selu, u francuskoj provinciji gde je priroda mnogo bliža čoveku i mnogo više utiče na njegov život od onog što je standard za urbanu sredinu i ovde oblačno nebo, vetar koji duva kroz krošnje drveća ili blato u polju imaju dalekosežnije posledice po ljudske planove od proste odluke da li da na posao idete svojim kolima ili metroom. I to treba znati nacrtati.

Štaviše, prvi konflikt koji vidimo u stripu tiče se baš blata u dvorištu seoskog domaćinstva u kome glavna junakinja, mala i veoma maloletna Lily hrani piliće i ćaska sa njima a maćeha je onda iz bezbrižne jutarnje rutine prekida glasnim prekorom što je obula nove-novcate bele patike i sa njima zabasala u blatište. Sénégas ove scene crta sa energičnom smenom pristupa i tehnika, negde radeći atmosferične, detaljne panorame sa mnogo senčenja i intenzivnim osvetljenjem i senkama, negde svodeći kadrove samo na konture bez ikakve pozadine, kreirajući jako širok raspon raspoloženja i kompleksnu dinamiku između likova a da ne mora da potroši mnogo prostora. Da se razumemo, ovo je album od skoro 170 strana, ima tu mesta, ali Sénégas pametnim lejautom tabli i pomenutim drugim tehnikama svoje pripovedanje slaže vrlo ekonomičnim tempom, dajući stripu jedan „prirodan“ seoski ugođaj, gde dani protiču sporo, ljudi su navikli da se nikud ne žuri, pitanja se rešavaju tako što dođete jedni kod drugih i razgovarate, bez telefona ili slanja nekakvih mejlova.

Sénégas sebi zadaje neke prilično impresivne izazove. Recimo, sama Lily ima konturu čija je glavna odlika to da nema „stvarne“ gornje granice između nje i pozadine. Tamo gde je najveći deo devojčice klasičan crtež, njenu glavu karakteriše tršava frizura sa šiškama koje se spuštaju skoro do očiju (i sugerišu da je ovo klinka spremna i za prilično surove odmazde ako joj se zamerite, a što se kasnije u priči i potvrđuje) ali je gore samo gomila pramenova koje streme ka nebu kao neuredno pokošen travnjak, i tanje se dok granica između Lily i sveta ne bude samo prazan prostor, za koji imate utisak da je odsjaj Sunca stalno uhvaćen u Lilynoj kosi. Maestralno, ali i vrlo zahtevno za crtanje, pogotovo što pričamo  o protagonistkinji ovog stripa.

No, Sénégas očigledno ne beži od teškog posla koji proizvodi jake estetske efekte i mnogo slika u ovom stripu karakteriše detaljno, skoro opsesivno senčenje sa mnogo tankih crta i crtica (pored već postojećeg toniranja koje rade kompjuter ili šira, mekša četkica), pa su i neke naizgled veoma jednostavne scene zapravo remek-dela suptilnog rada sa svetlom i kontrastima. Recimo, na četrnaestoj tabli imamo kadar gde koza, ispravljena na zadnje noge gleda kroz prozorsko okno kuće kako ljudi iz policije uzimaju izjavu od Lilynog oca, gazde farme na kojoj se priča događa, i ovo je naprosto NEPOTREBNO ali VELIČANSTVENO urađen kadar, sa pažljivo iscrtanom teksturom kapaka prozora, marljivo osenčenom ovcom, razmazanim siluetama ljudi koji se vide kroz staklo, detaljima i detaljčićima na samom zidu. Sénégas ovde koristi pera nekoliko debljina, kombinuje čist i razblažen tuš, radi i prstima na nečemu što je samo kratka scena, praktično delić razgovora koji je razvučen na nekoliko kadrova a koje bi neki drugi crtač, pritisnut rokovima, ili samo nevoljan da radi više nego što je logično potrebno, smestio u jedan kadar a koji bi i sam bio bez detalja, bez svetala i senki, bez efekata stakla…

Ako Sénégas ovako marljivo i posvećeno radi obične, banalne kadrove, takoreći samo međuscene, onda možete da zamislite koliko se investira u set pisove u stripu, kao što je na primer onaj koji ga otvara, psihodelična, skurilna scena sa strašilom koje stoji na brdu iznad polja i, iako se ne pomera (ali mu se slama i tkanina vijore na vetru), tvori atmosferu neshvatljive, mračne pretnje koja stiže s onu stranu racionalnog, prelazi granicu podsvesti i ostaje u čoveku – ili, evo, u detetu – i nakon momenta u kome postaje jasno da je u pitanju bio samo san. Ova scena, pritom, a da to čitalac još ne zna, sadrži veliki deo zapleta ovog stripa, ali čak i da to znate, bićete suviše hipnotisani rastačućim lejautom tabli i strašilom koje se transformiše u nešto ni živo ni mrtvo, već baš na sredini između ove dve klasifikacije i ceri se u lice čitaoca, da biste i o čemu mogli da mislite sem o tom pretećem, dementnom osmehu.

U spretno izvedenom preokretu, strašilo koje zaista stoji na brdašcetu blizu Lilyne kuće i nadzire polje koje obrađuje njen otac, postaje predmet devojčicine fiksacije. Nešto što je VAMA, odrasloj osobi koja čita ovaj strip bilo zastrašujuće u njegovom uvodu, za Lily, koja je još u osnovnoj školi (i treba da nađe način da ispuni duge dane kasnog letnjeg raspusta) je naprotiv – fascinantno. Ona je besna na svog oca što joj stalno govori da će se njena majka vratiti a majka se nikada ne vraća, besna je na maćehu koja je, kako to dete vidi, niti razume niti voli, a svakako ne može da se poredi sa odsutnom i apsolutno idealizovanom majkom, i svoje utočište nalazi u strašilu za koje je možda i ne racionalno svesna da jeste na neki način povezano sa tom njenom majkom.

Kao i mnoga usamljena deca, Lily zamišlja da razgovara sa strašilom i ovde autori prave istinski dobru stvar time što neusiljeno i spretno kombinuju detinji „magički realizam“ i „objektivni“ pogled na radnju stripa, pa su dijalozi sa strašilom, kada je Lily nasamo sa njim prikazani sasvim prirodno i bez nekakvog isforsiranog „bajkovitog“ diskursa a onda i scene u kojima su odrasli prisutni – i čitalac vidi da strašilo ne može da „zaista“ govori – deluju spontano i uverljivo i ne narušavaju željenu atmosferu.

Ovo je značajno jer Scarecrow priča prilično kompleksnu priču u kojoj se prepliću elementi teške porodične istorije, izmešani sa realnostima života u provinciji koja ima svoja sujeverja ali i gde pravna zaštita stanovništva nije baš, jelte, institucionalno zagarantovana kako to jeste u gradovima, na to dodaju murder mystery zaplet a sve to onda omotaju oko priče o devojčici kojoj nedostaje majka i koja svoju usamljenost i osećaj da joj se čini nepravda projektuje na strašilo od koga pravi svog jedinog pravog prijatelja.

Pelaez i Sénégas se izuzetno snalaze u ovom zahtevnom poslu. Strip je pripovedan odmerenim, relaksiranim tempom a da opet uspeva da kreira momente autentičnog saspensa i jeze. Lily je protagonistkinja koja ne može da vam ne bude simpatična iako ume da bude i sebična i tvrdoglava. Onda je strašilo, kao njenom maštom oživljeni drugi glavni junak stripa isto tako zanimljivo, simpatično i karakterno i njihova hemija koja kreće od inaćenja i antagonizma a završava se toplim, privrženim prijateljstvom je jako elegantno izvedena, sa momentima humora, akcije, nepatvorene emotivne ranjivosti i požrtvovanosti. Scarecrow je dirljiv strip a da umešno izbegava patetiku i kad god je u opasnosti da se saplete o sentimentalnost, spasava se sa nekoliko kadrova ili nekoliko tabli atmosferičnih, nemih slika polja i šuma zatalasanih od vetra i neme figure strašila koja nad njima autoritativno bdi. Predmet koji imitira čoveka i kome je čitav opis posla da bude „strašan“ se do kraja stripa transformiše u prizor koji umiruje i leči, a što je za mene prosto zapanjujuće dostignuće. Ove slike imaju svu crno-belu snagu poznog Franquina i njegovih „crnih ideja“ a da se istovremeno, tokom ovog stripa rekodiraju od prizora pretnje i jeze u prizore osnažujuće moći mašte i prijateljstva. Malo stripova za decu ili o deci uspeva da ovako ubedljivo koristi gotovo iste slike za dijametralno suprotne poruke na početku i na kraju i veoma malo stripova prepoznaje da je u redu da glavni junak ili junakinja u sebi imaju i crticu zla – jer to svi imamo – i da ih to ne čini nesavršenim, naprotiv.

Scarecrow je trijumf na tako mnogo polja, uključujući forenzički rad na rasvetljenju pomenutog murder mystery zapleta, uključujući karakterizaciju Lilynog oca i maćehe koji i sami nisu ni savršeni ni idealizovani, uključujući „akcione“ scene u kojima Lily juri u kolicima po seoskim putevima sa strašilom koje je spakovala u „gepek“, uključujući horor-minijaturu pred kraj, i ovde tekst i slike rade u tako izvrsnoj sinergiji (a ovde uključujem i izvanredan engleski letering koji je radila firma Cromatik) da ne mogu da ovaj album ne preporučim od sveg srca svakome ko ovo čita. Iako na prvi pogled isuviše mračan i strašan za decu, sa nekim teškim temama u svojoj srži, ovo je strip koji i odraslog čitaoca, ali i dete može da ispuni nadom i pozitivnim emocijama i ostaće ugodna uspomena u životu koji im predstoji. Uverite se i sami. Amazon ima Kindle ediciju na Engleskom na ovom mestu a za frankofone čitaoce, Dargaud original ima ovde.